У 20. веку било је доста оних који нису вјеровали свједочењима бројних црквених и свјетовних поклоника из разних земаља о чудесној природи Огња. Доносимо неколико извјештаја очевидаца
Силазак Благодатног огња у Јерусалиму 2023. године (Извор: Фејсбук)
У 20. веку било је много паметњаковића (понајвише из Руске цркве, под утицајем комунистичког култа науке) који су тврдили да је благодатни Огањ (који се јавља у Јерусалиму на Гробу Господњем на Велику суботу) само представа коју изводи јерусалимски клир за тамошње лаковјерне хришћане. Ти паметњаковићи нису вјеровали свједочењима бројних црквених и свјетовних поклоника из разних земаља о чудесној природи Огња.
Ево неколико извјештаја очевидаца.
Отац Митрофан (Папајоану) у великој схими
Отац Митрофан (Папајоану) (1900-1997) након прогона из Понта и бјекства из страшног турског заробљеништва доспио је 1923. у Јерусалим, гдје је преко 70 година био чувар Гроба Господњег. У првих пар година га је мучила велика сумња о благодатном Огњу, те се 1926. године сакрио у Кувуклији (капели Гроба Господњег) и био очевидац чуда појаве Огња. О томе и читавом свом животу је 1981. подробно испричао преподобном старцу Сави Ахилеосу (†2016), који је његово свједочанство објавио у виду књиге.
Чух некакво дрхтаво, једва примјетно шуштање. Било је то као танак дашак вјетра. И одмах затим угледах плаву Свјетлост која је испунила читаву унутрашњост Живоносног Гроба.
Гледах ову Свјетлост како се ковитла као јак вихор или олуја. Ово вртложно ковитлање Свјетлости било је тако јако да се чинило да би његов силни налет могао да из коријена ишчупа и дебела стабла. Колико живахна бјеше та плава Свјетлост! А, у овој Благодатној Свјетлости ја јасно угледах Патријархово лице, коме крупне грашке зноја тецијаху низ образе. Клечећи пред Гробом, Патријарх пружи руку и увуче прст у свештену књигу [патријаршки молитвеник] код странице која бјеше забиљежена дебелом свијећом, док на мермерну плочу Гроба постави четири снопа бијелих свијећа – у сваком од њих бјеше по 33 свијеће – и поче да чита молитве освијетљен тајанственом Свјетлошћу.
Чим дотаче и отвори свештену књигу да чита молитве, плава Свјетлост се опет ускомеша. Њено кружење бјеше незамисливо и неописиво, јаче него раније. Одједном поче да се претвара у чисту бијелу Свјетлост, какву јеванђелиста описује приликом преображења Христа Спаситеља [Мт 17:2]. Убрзо се Свјетлост претвори у свијетлећу сунчану лопту и непомично заустави изнад Патријархове главе. Након тога видјех како Свјатјејши Патријарх узе снопове од 33 свијеће, и поприми изглед ишчекивања. Полако поче да подиже руке и тек што дође до висине своје главе, у трен ока, као да их је принио наложеној пећи, свето кандило [изнад саркофага] и сва четири снопа свијећа наједном се упалише. Неочекивано оне свјетлосне Лопте нестаде, а да ни не примијетих како.
Отац Митрофан (Папајоану) на Гробу Господњем
Грунуше ми сузе од радости и узбуђења које ме бјеше обузело. Цијело тијело ми је горјело и осјећао сам се као да сам усред пламена усијане пећи. Бијах мокар од главе до пете. Чинило ми се да само што нисам умро.
Свјатјејши Патријарх, пун светог задовољства и видно ганут, поче да излази. Учинио је неколико корака унатрашке, оставши окренут ка Гробу, и прешао у предворје кувуклије, држећи у рукама свети Огањ. Снопови од тридесет и три свијеће који су му горјели у рукама свједочили су о небеској Благодати. Према обичајном праву преимућства, Патријарх уручи један сноп Јерменину који је у тишини чекао да Свјатјејши изађе. Онда се окрете удесно, гдје се налазио мали отвор у Кувуклији, и кроз њега предаде благодатни Огањ православном владици који чекаше ван Кувуклије. Потом Патријарха вјерници на раменима однесоше у олтар храма Васкрсења.
Старац Сава Ахилеос (1930-2016) који је записао свједочанство о. Митрофана
Блаженопочивши патријарх јерусалимски Диодор I (1981-2000) рекао је:
Патријарх јерусалимски Диодор I
Када се угасе свјетла, сагињем се и улазим у просторију испред Гроба. Одатле у тами налазим пут ка унутрашњем простору Гроба, гдје је било положено Исусово тело. Тамо клечим са страхопоштовањем. Изговарам извесне молитве које су нам предане кроз векове и након што их прочитам, чекам. Понекад чекам неколико минута, али обично се чудо догађа одмах чим прочитам молитве. Из средишта самог камена, на ком је лежало Исусово тијело, извире нека неодређена Свјетлост. Обично је плавичаста, али боја може и да се промијени и да поприми разне нијансе. Не може се описати људским појмовима. Свјетлост излази из камена као што се магла диже с језера, изгледа скоро као да је камена плоча покривена влажним облаком, само што је Свјетлост. Ова Свјетлост се сваке године понаша различито. Понекад покрива само камену плочу, док понекад обасјава цијелу Кувуклију изнутра, тако да људи који стоје ван Гроба и гледају унутра виде како је испуњен Свјетлошћу. Та Свјетлост не пече. Ових шеснаест година од кад сам патријарх Јерусалима и примам Свети Огањ, никад ми брада није изгорела. Свјетлост има другачију структуру од обичне ватре која гори у неком кандилу. На извесном мјесту Свјетлост се уздиже и обликује стуб у ком је пламен другачије природе, тако да с њега могу да упалим своје свијеће. Када тако примим пламен на своје свијеће, излазим и предајем Огањ прво Јерменском, па онда Коптском патријарху. Након тога делим Огањ свим људима присутним у храму….. Доживљавамо многа чуда у нашим црквама и она нам нису страна. Али ниједно од тих чуда нема за нас тако дубоко и символично значење као чудо Светог Огња. Ово чудо је скоро као Божанска тајна. Оно претвара Христово Васкрсење у нешто што је тако живо и стварно за нас, као да се догодило тек прије неколико година… Налазим се у Јерусалиму од 1939. године када сам дошао у град са својих петнаест година. Свих тих година присуствовао сам служби силаска Светог Огња тако да сам до сада био свједок чуда већ шездесет један пут. За мене не постоји питање да ли вјерујем у чудо или не. Ја знам да је оно истинито.
Из разговора са непосредним свједоком чуда благодатног Огња, нашим савремеником, архиепископом Гаврилом Стебљученком (†2016):
– Јесте ли видјели како се спушта васкршњи Огањ?
– Да, видио сам два пута. Када је на Велику суботу патријарх [јерусалимски] изашао са Благодатним огњем, ми нисмо упалили [своје свијеће] од њега, него брзо ја и владика Антоније [Завгородњи] утрчасмо у кувуклију Гроба Господњег. Утрчао је један Грк, владика и ја. И видјесмо у Гробу Господњем огањ плаве, небеске боје – узимали смо га рукама и умивали се њиме. Неколико тренутака није палио, али онда је добио [горућу] снагу и ми смо упалили свијеће.
Архиепископ Гаврил Стебљученко (†2016)
– Да ли Огањ гори баш на том камену?
– На камену. И сва кандила горе. А читав камен је прекривен Огњем… То треба видјети! И ја бих, да нисам видио, сумњао, али, ја сам то лично видио: гори Огањ, а ми се [њиме] умивамо. Чврсти камен, мермер – и сав прекривен огњем. Нема чађи, ништа… Просто гори огањ.
Сумњичавцима на срамоту је и свједочанство из житија коптског патријарха Петра VII (†1852).
Мухамед Али-паша, први савремени владар Египта, дубоко је поштовао Петра VII, нарочито након чуда током једне велике суше – исти трен након Петрове молитве на ријеци, истањени Нил се разлио по њивама као у вријеме највећих падавина.
Када је Али-пашин син Ибрахим 1832. освојио Сирију са Јерусалимом прикључивши их Египту, позвао је Петра да он служи васкршње службе умјесто грчког православног патријарха Атанасија. Петар одби овај приједлог, не желећи да се замјери Грцима, те предложи да он само „помаже“ Атанасију при служењу. Ибрахим пристаде, но уз услов да на Велику суботу у Христов Гроб уђу само Атанасије и Петар, али заједно са њим – наиме, муслиман није вјеровао у чудесни Огањ и хтио је да види шта то „попови изводе“.
Због тога Ибрахим-паша нареди и да се испразни Храм Васкрсења, те да се сви вјерници истјерају на двориште. Када дође вријеме, Атанасије и Петар уђоше у кувуклију (капелу са Светим Гробом у средишту Храма Васкрсења) са Ибрахимом, и почеше да се моле за „силазак благодатног Огња“. Наједном из Христовог гроба изби силна муња, која Ибрахима толико запрепасти да му је позлило, те се умало не онесвијести. Петар је морао да придржава и отрежњава страшног муслиманског војсковођу, а истовремено је Огањ изашао ван Храма и упалио свијеће вјерника на дворишту.
За Стање ствари приредио: Ален Новалија
Categories: Гостинска соба
Оставите коментар