Три молитве о којима ћу писати извиру из молитава просбене јектеније. Нема их ни у једном молитвенику, ни у једном требнику, и утолико је њихово тумачење изазовније
Извор: Благодарје
О молитви и о врстама молитава написано је, током векова, веома много расправа и књига. Све оне повезане су, на чудесан начин, са најлепшом и најзначајнијом молитвом на свету – молитвом „Оче наш“ коју је Син Божји – Господ Исус Христос предао својим ученицима – апостолима и, преко њих, свим потоњим људима, до краја историје и времена.
Док је живео на земљи, Он је много пута поновио своју заповест „Молите се непрестано! Да вам молитва не дотужи.“ У речницама српског језика (Вуковом и у речнику Матице српске) необичан глагол дотужити одређује се помоћу следећих глагола: догрдјети, досадити, додијати, дозлогрдити. Другим речима, смисао тог глагола гласи: бити у стању непрестане молитве. Од молитве, коју Свети оци одређују као царицу свих врлина, не треба се, значи, никада одвојити и њој се увек и на сваком месту треба враћати. Значај молитве у животу сваког човека сажет је на најјезгровитији начин у древној монашкој мудрости која опомиње:
„На земљи смо истински поживели само онолико колико смо се молили.“ Та мудрост обавезује сваког човека који верује у Сина Божјег да се предано моли, не само за себе, него и за читав свет, као творевину Божју. Зна се, уосталом, да ће Господ, док буде било непрестаних молитава, стрпљиво одлагати своју одлуку о крају света, оваквог какав он јесте.
Чини се да је о молитви већ одавно све речено али је такав утисак варљив. Она је, као предмет расуђивања, у ствари, неисцрпна и неограничена.
У небеској јерархији, када је нарочито реч о молитви, веома важно место припада Светом Архангелу Салатилу. То се види из молитве која се може наћи у великим молитвеницима и која гласи:
„Свети Архангеле Божји Салатиле, даруј молитву мени који ти се молим, научи ме молитви смиреној, скрушеној, усрдној и умилној. О, велики Архангеле Божји Салатиле, ти се молиш Богу за вернике, умоли Доброту Његову за мене, да ме избави од свих невоља и искушења, болести, изненадне смрти и мука вечних, те ме удостоји Царства Небеског са свима светима, у векове векова. Амин.“
У овој молитви налази се одговор на тако често постављено питање: „Каква треба да буде моја, то јест свачија молитва?“ Као што се и каже у наведеној молитви, она треба да буде смирена, скрушена, усрдна и умилна. Свако ко се тако моли Светој Тројици, Мајци Божијој Марији или било ком светитељу, смирује се, у исти мах, и пред Богом, и пред људима и тако потврђује истинитост премудрих речи: „Господ се гордима противи, а смиренима дарује благодат.“[1]
Ако се даље удубљујемо у речи поменуте молитве, можемо доћи до свести да четири придева који одређују одлике праве молитве, симболички образују крст Христов, чија четири крака указују на земаљски и небески живот сваког човека.
Многим људима широм света познати су небројиви примери чудâ Божијих, не само из житија светих него и из ближе или даље прошлости. За ову прилику нисам одлучио да пишем о силини молитава и чудима која се догађају и данас, зато што је Господ Исус Христос учио све људе којима се обраћао да не траже ни знаке ни чудеса, већ да слушају његове речи и да живе у складу са његовим учењем.
Оно о чему сам изабрао да пишем у вези је са две кратке молитве које се изговарају у просбеној јектенији на свакој служби у цркви: на јутарњој и вечерњој молитви, и током сваке божанствене литургије. Прва гласи: „Остало време живота свога у миру и покајању да проведемо, од Господа молимо.“ Друга гласи: „Крај живота нашега да буде хришћански, без бола, непостидан, миран и да добар одговор дамо на Страшном Христовом суду, молимо.“
Три молитве о којима ћу писати извиру, као из врела живе воде, из наведених молитава просбене јектеније. Нема их ни у једном молитвенику, ни у једном требнику, и утолико је њихово тумачење изазовније. Оне нас уче да се свакога тренутка спуштамо у дубину смирења и да се укотвљујемо у покајању, али не у површној и лакомисленој употреби те речи, него у њеној укорењености у Псалмима Давидовим, за које Фјодор Успенски, писац тротомне Историје византијског царства, тврди да су, „по ауторитету и популарности“, најчитанија књига свих времена.[2]
Прву молитву саставио је Свети Николај Жички и може се наћи у његовој, по обиму невеликој књизи – можда једином роману који је написао, у Касијани. Она гласи:
„О душо моја, ускоро ћеш све оставити и сви ће те оставити. Пријатељи ће те заборавити. Богатство ти неће требати, лепота ће увенути, снага нестати, тело иструнути, и душа наћи се у мраку. Ко ће ти пружити руку у тами и осамљености? Једини Христос Човекољубац, ако си се за живота уз њега била приљубила. Он ће те извести из таме на светлост и из осамљености на небески сабор. Мисли о томе дан и ноћ и према томе се владај. Нека ти је Христос Господ цар љубави на помоћ. Амин.“[3]
На први поглед, рекло би се да између ове молитве и Псалама Давидових нема никакве везе. Али, није тако. Када Свети Николај Жички даје савет свачијој души да проводи дан и ноћ у размишљању о Богу, не можемо а да се не сетимо првог Давидовог псалма, у којем се блаженим назива онај човек коме је „омилио закон Господњи“ и који о закону Господњем мисли дан и ноћ. Небески сабор који свети епископ помиње, представља, без икакве сумње, језгровит сажетак Давидовог стиха из истог псалма који гласи: „Зато се неће безбожници одржати на суду ни грешници на збору праведничком. Јер Господ зна пут праведнички, а пут безбожнички пропашће.“[4]
Друга молитва налази се у књизи Посмртна предсказања Преподобног Нила Мироточивог Атонског. Светитељ који је живео у првој половини ХVII века, јављао се на чудесан начин, после смрти, монаху Теофану од 1813. до 1817. године и откривао му будуће догађаје, не само на Светој Гори Атонској, него и у читавом свету. Ево текста те молитве:
„О, човече! (док) овде имаш време свежине хлади језик свој покајањем, са сузама жалости, срца скрушеног, плачи због (свог) изгнања, уздржи се од греха! Склањај себе од свих који чине безакоње, тј. од грешних помисли, плачи над самим собом али не пред људима, као фарисеји, већ у самоћи, у тајни срца свога, као што си и грехе чинио у тајни срца. Тугуј у себи што си постао преступник обећања свога, приликом Светог крштења; с жалостивим речима плачи сузама покајања, кај се за безакоња која си починио и за зла дела твоја!“[5]
И ова молитва има исходиште у Давидовим Псалмима, јер у највишем степену, за неке људе чак и застрашујућем, позива свакога човека на покајање. Човек чија је вера стамена и јака, неће се уплашити када прочита или чује речи ове молитве.
Од несумњивих интертекстуалних веза са Псалмима Давидовим, навео бих следеће: Скрушено срце које Свети Нил помиње, несумњив је одјек чувеног стиха из 50. псалма „Срце скрушено и смирено Бог неће одбацити“. Грехови које сваки човек чини у тајни срца свога на директан начин упућују на свест цара Давида о неизбројивости својих грехова и на његов вапај Господу: „Ко ће знати све своје погрјешке? Очисти ме и од тајнијех!“[6]
Трећа молитва налази се у књизи Невидљива борба коју је, као што се зна, приредио Преподобни Никодим Агиорит који је живео у другој половини ХVIII и почетком ХIХ века. То није једна од оних молитава које свештеници читају када се неко налази на самртничкој постељи, него представља најдрагоценији духовни савет сваком човеку како се треба молити у надолазећем, то јест наступајућем часу смрти. Вредност те молитве утолико је већа што се зна да је притисак демона најјачи управо у часу који најављује наш несумњиви крај. Ево речи те молитве:
„Господе, имам много разлога да се бојим да ме не осудиш и одбациш по правди својој за моје грехе али имам још већу наду у бескрајно милосрђе Твоје, у Христу Исусу, Искупитељу и Спаситељу нашем. Зато молим Твоју бескрајну доброту: ,Поштеди ме бедног, осуђеног због грехова мојих али умивеног драгоценом крвљу Сина твога и Бога нашега, да Те прослављам и благосиљам у векове. Целога себе предајем у Твоје руке. Учини ми по милости својој. Ти си једини Господар живота мога.ʼ Амин.“[7]
Сложена и неспорна веза са Давидовим Псалмима уочљива је у делу молитве који гласи: „Поштеди ме бедног, осуђеног због грехова мојих али умивеног драгоценом крвљу Сина Твога и Бога нашега“, јер на тај начин успоставља најживљу везу са Давидовим стиховима: „Опери ме од безакоња мога и од греха мога очисти ме“, и „Покропи ме исопом и очистићу се. Опери ме и бићу бељи од снега.“[8]
Вредност ове молитве огледа се још и у њеној скривеној вези са вером у тајанствено присуство Пресвете Мајке Божије Марије, чак и у одсудном часу смрти. Када творац ове молитве каже „да Те прослављам и благосиљам у векове“, и, одмах затим, „целога себе предајем у Твоје руке“, он оживљава сећање на неизрециву радост Мајке Божије, када је рекла: „Велича душа моја Господа и обрадова се дух мој Богу Спаситељу моме, што погледа на понизност слушкиње своје јер, гле, од сада ће ме блаженом звати сви нараштаји“,[9] и на њен беспоговорни пристанак да служи Господу, исказан у њеним речима Светом Архангелу Гаврилу: „Ево слушкиње Господње – нека ми буде по речи твојој!“[10]
Исти дух који је надахнуо аутора Псалама, надахнуо је и ауторе наведених трију молитава. Колико год изгледале оне неким људима суморне и опоре, у њима се, без икакве сумње, може уочити исто духовно кретање – од таме ка Светлости, као и у старозаветним Псалмима.
Када је, пак, реч о крају нашег живота који је могуће предосетити, али само по милости Божијој, навешћу како је изгледао крај једног великог оца и учитеља цркве Христове. Реч је о Светом Блаженом Августину Хипонском који је, на једном месту, приметио: „У Светом Писму Бог разговара са нама, а у молитви ми разговарамо са њим.“[11]
Асканио Лучано, Визија светог Августина, између 1669. и 1691. (Фото: Викимедија)
Већ поменути руски научник, Фјодор Успенски, изрекао је о њему следећи суд:
„У 4. веку хришћанство је прихватило основе античке културе, а на челу хришћанске цркве стајала су лица с највишим књижевним и богословским образовањем. Покренуто питање о светском значају хришћанске културе захтевало је одговор, што је пало у удео највећем учитељу Цркве свих времена – блаженом Августину који је живео у 5. веку.“[12]
Блажени Августин упокојио се мирно, на дан Успенија Мајке Божије, 430. године у Хипону, у данашњем Тунису. У Православној цркви његов спомен врши се на Видовдан.[13]
Посидије Каламски, писац Житија Светог Августина (Vita Sancti Augustini), овако описује његове последње дане:
„Током дугог живота који му је подарио Бог на корист и добро свете Цркве, овај свети муж (поживе он 76 година, око 40 година као свештеник и епископ), док је разговарао с нама присно, обичавао је говорити да после примања крштења не треба ни хришћани [мирјани] ни најцењенији свештеници да се одвоје од тела без веродостојног и прикладног покајања.
Тако се и понесе он у својој последњој болести: даде да му се препишу Давидови псалми који говоре о покајању – веома их је мало – па даде да се листови закуцају на зид да би их, лежећи у постељи током своје слабости, могао видети и читати, а непрестано је лио вреле сузе.
Како га нико не би узнемиравао током његове умне сабраности, око десет дана пре смрти, рекао је нама који смо га опслуживали, да не пуштамо никога унутра, осим у време лекарске посете или када би му се давали оброци. Поштовали смо његову наредбу, а он би за све то време стајао на молитви.
Све до последњег обољења, непрестано проповедаше у Цркви Реч Божију, са жаром и силом, са трезвеношћу и разборитошћу.
Очувавши удове свога тела нетакнутим, а вид и слух здравим, док смо били присутни, посматрали смо и молили се, а он – као што је написао – почину код отаца својих у цвету старости (1 Цар 2, 10). Као пратњу за погреб његовог тела, принета је [бескрвна] жртва уз наше саслуживање, а затим је сахрањен.“[14]
У оваквом крају земаљског живота обједињене су, на најбољи начин, и две молитве из просбене јектеније, и три ретке молитве о којима је било речи. Такав крај није био могућ без даноноћног труда Блаженог Августина да задобије милост Божију која је, у ствари, највиши циљ свачијег живота.
Пошто је свако промишљање о вери и молитви у најтешњој вези са срцем човечијим, корисно је на крају овог текста навести дубокоумне речи Светог оца нашег Саве, првог архиепископа српског, сапрестолника Светих апостола, који је молитву сматрао највећим блаженством. Те речи које је он, као што се зна из историјских извора, изговорио на Сабору у Жичи, на Спасовдан 1220. године, гласе:
„И нека буду речи ове, које ја данас вама заповедам написане на срцима вашим, и у душама вашим, да бојите се Господа Бога Сведржитеља, и Њему јединоме да служите са страхом и трепетом, и Њему јединоме приљубљујте се, и именом Његовим не куните се, него нека је ваша реч: који јесте да јесте, а који није да није.“[15]
Др Јовица Станковић
Наслов и опрема: Стање ствари
(Благодарје број 29, 30, 31, октобар 2024)
[1] Приче Соломонове, 3 : 34.
[2] Фјодор Успенски, Историја византијског царства: од ХI до ХV века, Zepter book world, Београд, 2000., стр. 152.
[3] Епископ Николај, Касијана: Наука о хришћанском појимању љубави, у: Сабрана дела, књига ХII, Шабац, Глас цркве, 2013., стр. 96.
[4] Псалми Давидови (1. псалам)
[5] Посмртна предсказања Преподобног Нила Мироточивог Атонског, Православна Мисионарска школа при храму Светог Александра Невског, Београд, 1998., стр. 141.
[6] Псалми Давидови (19. псалам)
[7] Преподобни Никодим Агиорит, Невидљива борба, Манастир Подмаине, Будва, 2017., стр. 173.
[8] Псалми Давидови (50. псалам)
[9] У „Похвалној песми Богородици“ могу се прочитати и следеће њене речи: „Што ми учини величину Силни и свето име Његово, и милост је Његова од века до века на онима који га се боје.“
[10] Јеванђеље по Луки (1, 26 – 38)
[11] Капи живе воде: мисли за сваки дан у години, Михаил, Нови Сад, 2001., стр. 5.
[12] Фјодор Успенски, Историја византијског царства: од ХI до ХV века, Zepter book world, Београд, 2000., стр. 152.
[13] Јеромонах Хризостом Столић Хиландарац, Православни светачник: месецослов светих, том први, Каленић, Београд, 1988., стр. 501.
[14] Године 2008. Житије Светог Августина превео је – истина, не у целости, са италијанског језика на српски, тадашњи вероучитељ Јанко Николић и остао је, до данас, необјављен. Наведени одломак налази се на 34. страни тог превода. Бескрвна жртва је, као што и пише у напомени тог превода, Света Евхаристија.
[15] Свети Сава, Беседа о правој вери, Манастир Жича, 1997, стр. 23.
Categories: Гостинска соба
Диван текст драгог господина Јовице.