Устукнете ли само један корак назад, све што сте до сад учинили – пропало је! Пропашће и Србија! Неће много времена проћи а неће више имати шта да се брани!
Протојереј-ставрофор Драган К. Велеушић (Фото: Искра)
Драга децо, студенти Србије,
Ово што Вам говорим схватите као позив на борбу у којој ваше оружје и оруђе морају да буду искључиво књига, перо и наука. Ваше гранате да буду чиста писана или изговорена реч! Ово наглашавам да неко из овог што Вам пишем злонамерно не извуче закључак да вас подстрекавам на, не дај Боже, било који вид оружаних сукоба са било киме. Напротив, против тога сам, много нам је тога било.
Осврнућу се на два трагична догађаја из прошлости српске младости. У оба случаја, ко имало “има у глави”, препознаће трагедију српске младости по нечијем наређењу. Такође, оба пута гинуло се “по нечијој одлуци” и у корист непријатеља српског народа. Не желим да се упуштам у анализу (нисам историчар), тако да ћу да изнесем најбитније чињенице.
Трагедија Прва
У великој трагедији српске војске 1915. године, након славних победа, долази до великих губитака у официрском и подофицирском кадру. По одлуци Врховне команде и Владе Србије, мобилишу се припадници студентске омладине. Наиме, на врло кратку обуку у Скопљу сабрало се њих 1321. За дужу обуку није уопште било времена. Чак су ти млади људи из Скопља кренули као каплари, на путу из Скопља ка фронту у возу постали поднаредници, да би на фронту постали командири водова и чета. Са Београдског универзитета било их је 600. Свршених учитеља било је 300. Остали су били свршени Ђаци трговачке академије, млади професори, инжењери, књижевници, новинари, сликари, глумци, као и доктори правних наука. Ту су и имена великих српских књижевника: Милутин Бојић, Владислав Петковић Дис, Растко Петровић, Нестор Жучни (Прока Јовкић, добровољац из Америке) и Станислав Винавер (Јеврејин-добровољац, један од 34 Јевреја). Међу њима је био и Благоје Поповић, касније Јустин, а данас свети Јустин Ћелијски. У доба најдубље кризе на поприште стиже најмлађа српска интелигенција! Треба нагласити дасе међу мобилисаним школарцима нашао и одређен број оних који су студирали у европским градовима, те су се добровољно одазвали позиву Отаџбине. Дакле, нису бежали у Европу, већ су срцем чули позив Србије и из Европе дошли у своју земљу, свесни своје обавезе да бране свој народ. Од 1321 живот је дало њих преко 1000.
У Горњем Милановцу Врховни командант им је изговорио следеће речи: “Ни корака назад!”
На отварању споменика овим младим српским јунацима у Скопљу 17. новембра 1935. године у поруци послатој од српског Патријарха Варнаве (није био у стању да дође) стајало је да су ови млади људи били “… хероји дивни младићи… надахнути на непресушним изворима великих традиција класичне прошлости.”
Момчило Гаврић
Зашто и коме је Србија жртвовала своју школовану младост? За слободу Отаџбине? Истина! Међутим, ови млади људи нису знали да ће на крају испасти да су били жртве за оне који су по Мачви клали српску нејач и са којима ће се касније створити заједничка држава. Поред њих и 1,247.000 живота Србија је (као и Црна Гора) уложила своју краљевску круну у државу која више неће бити њихова. Застрашујуће је сетити се да је након Албанске Голготе и Солунског фронта један Момчило Гаврић (најмлађи подофицир у историји) приморан да служи војни рок у Славонској Пожеги и да му командир буде један од оних који су вешали и клали недужну српску нејач у Мачви, а Момчилова војска његовом народу донела слободу после 816 година живота без државе.
Постављам питање: да ли је уместо страдања војске и народа на путу смрти преко Албаније било неко друго решење? Ако јесте, ко је одлучио да се поступи онако како је и учињено? Никола Пашић, или још неко са њим? Да ли је Војвода Мишић био у праву кад је предлагао против удар, уместо покрета на пут пропасти?
Дакле, ако су српски младићи (и девојке) – интелектуалци- гинули за “Истину, Слободу и Отаџбину”, да ли је било нормално да се са њима сахрањује Србија и њена Круна зарад “братства са небраћом”?
Трагедија Друга
Баш данас 12. априла навршава се 80 година од “пробоја Сремског фронта”. Никаквог ту пробоја није било, већ је тога дана немачка команда одлучила да се њихова војска потпуно повлачи према Северу и Западу. А пре тога?
Пре тога, онај који је наредио својим пролетерима да се у Србији понашају као окупатори, користећи сервилне српске комунисте, направио је план да Србија опет изгуби младост у голобрадим још у стасању српским интелектуалцима, који ни у школи ни у животу нису били положили матурски испит.
Сва нада Србије насилно је мобилисана (250.000), без икакве потребе и без основне војничке обуке, послата у сремске равнице да свој живот понуди искусној и у сваком погледу наоружаној немачкој сили. У ствари, на оној страни Саве заједно са Немцима био је огроман број опет “браће” Хрвата, који су спремни да у Срему остваре још један Јасеновац. Разлика је била у томе што су уместо њих овога пута насилно привођење на кланицу извршили неки други по свему њима слични непријатељи српског Рода.
Никакве одбрамбене положаје у Срему Немци не би формирали да после уласка Црвене Армије у Београд комунисти нису пожурили да насилно мобилишу српске дечаке и жртвују их у јединој офанзиви против Немаца у току Другог светског рата. Свих оних ранијих седам биле су дефанзиве. Кад су већ биле приморане, усташко-нацистичке снаге су се утврдиле, а трагедију у прераној смрти доживели су Срби школарци. Испред ровова и бункера као снопље су падали дечаци – Ђаци! За шта? За кога? Не за Србију! Колико? Према подацима који се могу наћи у Војном музеју – око 80.000.
Драги студенти, добри момци и добре девојке!
Ако знате кога ко још увек жали за Југославијом, првом, другом или трећом, пустите их нека се залуђују. Ви за било каква убеђивања немате времена. На Вама је да извршите историјско дело, да спасите оно што је остало, да спасите Србију. Нема више ни једне капи српске крви која би смела да се пролије! Нема, народе мој! Србија и њена будућност је у Вама. У Вама је и армија деце коју треба да родите, у Вама су наука, уметност, спорт, изградња, утврђења, граничари, официри, пилоти, у Вама је све. Али, под једним условом: да земља Србија не изгуби више ни једног педља своје благословене земље, да из Вас, тј. из народа, избију на чело државе савесни и способни, часни и поштени челници народа.
Устукнете ли само један корак назад, све што сте до сад учинили – пропало је! Пропашће и Србија! Неће много времена проћи а неће више имати шта да се брани! Сећајте се шта написа наш велики Ђура Јакшић:
“… костију кршних то је гомила,
што су у борби против душмана
дедови твоји вољно слагали,
лепећи крвљу срца рођеног
мишица својих кости сломљене,
да унуцима спреме бусију.”
Такође, не заборавите ни ово: просвета значи просветљење ума. Образовање је појам који потиче од појма ОБРАЗ из старословенског језика. А образ значи икона. Икона значи Лик. Лик Бога у човеку. Образовање је изнад и просвете и науке. Према томе, чувајте образ, јер безобразан значи безличан, удаљен од Бога. А удаљен од Бога нема куда већ у загрљај нечастивог. Много их је тамо – тамо за Вас нема места, нити сте Ви за тамо.
Што не будете могли Ви, учиниће Бог. (П. Павле).
Верујте у Бога, верујте у Српство, верујте у себе и све ће бити добро.
Не заборавите ни ово: у борбу и страдања у обе горе поменуте трагедије студенти су одлазили по нечијем наређењу, по нечијој команди. У Вашем случају, дични момци и девојке, команда која Вас је мобилисала су Ваш разум, чиста савест, чедна душа, родољубље и свест о потреби да се борите за опстанак државе и слободан живот у њој. И Вас је позвала Отаџбина, а мобилисала Вас Ваша савест. Она Вам неће дати да клонете. Победа је на домаку, али ништа “преко ноћи”. Напред у пуној снази, али, као и до сад, достојанствено и смирено.
Стрпљење је у ствари жртва. На очиглед целог света Ви сте, драги студенти, себе већ принели, дали себе, али не на пропаст, не на смрт, већ за боље сутра, за бољу Србију, за живот у Србији у љубави према њој.
“Ни корака назад!”
12. априла 2025. године
Воли Вас Ваш чика-прота Велеушић
Categories: Гостинска соба
Напредујемо, ипак. Од поплаве прилога или коментара пуних профаног речника против прокажених и дехуманизованх „ћација“, освежење је прочитати текст, надахнут и песнички. Зато хвала аутору. Али, авај, морам рећи, текст у основи нерасудљив и промашен. Ево и зашто.
Поштовани Прото, са данашњим студентима поредите многе хиљаде ђака који пострадаше у две српске трагедије. Једна је светла, херојска, жртва тадашње ђачке и студентске младости 1915-те за одбрану и истинску слободу Србије, којој нема равне у европској историји. Друга, масакр српске младости на Сремском Фронту, противан било каквом војном или моралном резону, али организован од стране мрзитеља српског рода за тадашње политичке циљеве.
Апсурдно је то поређење и чини насиље над сећањем на прве, херојски изгинуле, и ове друге, трагично масакриране. Јер, данашњи наши „нобеловци“ сити и (о)бесни растурише српско високо и средње школство и већ пет месеци парадирају кроз Србију стварајући хаос по „пленумској“ мери. Није било довољно масовних журки на српском терену, те се појавише бициклисти, па опијени фокусом јавности, сада по европски прилажу жуљеве на олтар тик-ток и инстаграм популарности. У међувремену изазвана је омраза и подела међу народом која у условима нереда лако може да доведе до трагедије међусобних обрачуна. Да се оствари сан српских злотвора – Србе на Србе! Зар је онда уопште могуће оне који доприносе овој петомесечној агонији поредити са 1300 каплара!?
Још кажете да је на студентима „да извршите историјско дело, да спасите оно што је остало, да спасите Србију.“ Биће да је критичније да се спасу студенти! Јер, како могу спасити Србију они који су (несвесни) пијуни у покушају антидржавног преврата, диригованог споља? Чудно је да не видите макар могућност да је управо ово ружна позадина, стварност, и циљ протеста. (И то што рекосте да се „спаси оно што је остало“, изгледа да ту КиМ не рачунате, да ли?)
Лирска раздраганост је добродошла за вечери поезије, на пример. Када не иде под руку са смиреношћу расудљивости, од лирике преостане само фантазији некорисна за покушај дубљег поимања реалности. Шта више, може бити погубна, јер циља на емоције, а њих је већ поодавно превише. Зато би ваљало да се позабавимо стварношћу хладније главе и отворених очију…
al’ ste dosadni! Studenti su izneli sta dalje:
1) „…ono sto su za studente plenumi, za narod su zborovi…“, dakle. dalje je na vama da, kao zborovi, preuzimate vlast po opstinama!
2) „generalni strajk“, dakle strajk po profesionalnim stalezima (sami taksisti mogu sve da rese, zamislite njih 15. marta zajedno sa „studentima“), ali toga nema, jer ste kukavicka go…., pa gurate decu na bajonete! Mrznja prema deci, njihovo trosenje po ratovima, isturanje u prve redove protiv vlasti, to vam je zajednicko sa Vucicem, dobrovoljnim davaocem tudje krvi iz devedesetih, a u kojem ste u jednom trenutku prepoznali resenje za sve probleme! Sada, barem, priznajete da ne znate sta posle (Dafiment stedise koje misle da u drzavi u kojoj preko 90% glasa za proEU stranke, a ostalih 9% su Vucicev pulmolog i mecenosec, a oni sami ne mogu da skupe 300 ljudi, nekako ce „dafimentoli“ doci na vlast i sve ce biti dobro :))))
Да, прота Велеушић би волео да види на челу државе некога ко би испунио све наше заветне снове. За годину ипо отићи ће председник Вучић, то је неминовно. Доћи ће неко други и опет овај свет неће бити по нашим жељама. И опет ће се прота јавити и подржати неке нове студенте или неке нове „праве народне снаге“ по мери свога ума.
Тако се не размишља а ни не пева о српској будућности.
Уз сво дужно поштовање према свештеном лицу усудићу се да дам савет проти да не пише на друштвене теме. Политика је ипак ђавоље дело.
„Стани кадо, сви су јади страга.“
Једном
Једном се живи
Једном се мре
Или се кичма криви
Или живиш сне
Или остајеш собом
Или те гази судбина
Постајеш робом
Плаћа те сотона
С вјером у Бога
Са нашом младости
Корача нога
Воде је анђели
Мртве су вође
Купљени јесу оци
Злодух дође
Владају пороци
Уздај се у се
Пробуди се
Само напријед
Назад се не може
Момчило
Корисно је бити обазрив, предострожан, реалан, ал’ није корисно кад нам реалност пређе у натурализам, кад логиком покушавамо да схватимо оно што превазилази (а то се код нас много често догађа) логику, кад бранимо јунаку да се залеће на планину.
Од човека се ипак тражи да превазиђе човека.
На крају, можда бисмо заиста сви били више рационални да немамо толико епско богатство. Ево тек једног примера – песма Иво Сенковић и ага од Рибника:
Књигу пише ага од Рибника,
Па је шаље Сенковићу Ђурђу:
„О јуначе, Сенковићу Ђурђу!
Ја сам чуо и људи ми кажу,
Да си добар јунак од мејдана;
А и мене не куди дружина:
Ако с’, Ђурђу, јунак од мејдана,
Од мејдана и од сабље бритке,
Оди к мени под бела Рибника,
Од’ на мејдан, да се огледамо;
Ако л’, Ђурђу на мејдана нећеш,
Преди мени гаће и кошуљу,
Нек ја знадем, да си ми покоран.“
Гледа књигу Сенковићу Ђурђе,
Гледа књигу, а сузе пролива,;
Ал’ га пита Сенковићу Иво:
„Родитељу, што сузе проливаш?
До сад су ти књиге долазиле
И кроз твоје руке пролазиле,
Али ниси суза проливао.“;
Ал’ беседи Ђурађ Сенковићу:
„Драго чедо, Сенковићу Иво!
Јесу до сад књиге долазиле,
Ал’ овака нигда дошла није;
Ако ли је кад и дошла ‘вака;
А баба је онда млађи био,
Па се није од књига плашио:
Ово ј’ књига аге од Рибника.
Ага мене на мејдан зазива,
Ја сам, сине, врло остарио;
Не могу се ни коња држати,
Камо л’ терат’ по мејдану с Турци,
А прести се нисам научио,
Турком прести не могу кошуља.“
Ал’ беседи Сенковићу Ива:
„Родитељу, Сенковићу Ђурђу!
Ако с’, бабо, остарио врло,
Те не можеш на мејдан изићи,
Од Бога си мене испросио,
Бог је мене теби поклонио,;
Ја ћу, бабо, на мејдан изићи,
Оћу твоју заменити главу.“
Ал’ му Ђурађ поче беседити:
„Драго чедо, Сенковићу Иво!
Можеш, сине, на мејдан изићи;
Отићи ћеш, ал’ ми доћи нећеш;
Јер си, сине, јако неразуман,
Још ти нема ни шеснаест лета,
А Турчин је јунак од мејдана,
Да му нема у крајини пара;
На њему је руво страовито:
Рисовина и самуровина,
А на коњу сама међедина,
Бојно копље вуком покројено;
Само ћеш се рува поплашити,
А камо ли кад подвикне Турчин,
И поцикне коњиц под Турчином,
Од стра ћеш пасти са коњица,
И своју ћеш изгубити главу;
па што ћ’ тужан после тебе баба?
Ко л’ ће бабу лебом доранити?
Ко л’ по смрти стара саранити?“
Ал’ говори Сенковићу Иво:
„Што б’ се, бабо, рува поплашио?
Ја с’ не бојим ни жива курјака,
А камо ли мртви кожетина;
Ако може Турчин подвикнути,
И ја могу, бабо, подвикнути:
Већ дај мени тестир и благослов,
Да Турчину на мејдан изиђем;
Док је, бабо, твога чеда Иве,
Нећеш Турком ти прести кошуља.“
итд…
Пупољци на мразу, или осана спаљених цветова
Данас, на Цвети, деца кличу Богу Правде: осана!
А матори „писменици тшетним поучајутсја“, како вели церковна служба Празника.
Деца јуноше, бежећи из Јерусалима који је постао град безакони, за својим царем јашу на биотехнотроничним магарчићима, који једнако као и онај који је имао част да на својим леђима понесе Бога Који носи све светове, собом носе икону крста – која се види само када се погледа свише.
Ови други шкргућу зубима, оштрећи их за вечни шкргут.
Ово, што живимо, није савршено ропство због вукова који господаре, пашчади која их прати и ситнозубе или безубе стоке која наизменично дрхти и радује се буђавој крми у вучјем и пасјем опколу.
Нити због већих сатанских сила које споља надзиру вучји пир, а које би нас без оклевања бомбардовале у прах, као Газу, када бисмо се сложно и ефикасно подигли с колена и супротставили.
Ово је савршено ропство због оваквих „логичних“ специјалаца. Који су задужени да не допуштају ни најмању пројаву силе у духу, и чији је задатак да логос правде и истине кад, као сада, макар никне у клици, сатру и спале, мразом своје „умне“ логике. И зато није случајно овог пролећа сваки пупољак и сваки цвет у Србији спаљен мразом дивљих „климатских промена“, па су и данашње Цвети празник мртвих цветова који су нама мртвима дати да их носимо пред Живим Богом, ваи нама! – јер је оно што се збива у природи само епифеномен и симболична пројава збитија која се одвијају на духовном плану.
Они, специјалци, нису потчињени команди вукова и вучјих служби. Нити су пуке нежалосне жртве напредног информативног психотроног бојевог дејства осмишљеног у Тавистоку. Они нису ни банални „балкански шпијуни“, аберантни патетични психотипови недетектовани околином на време, па зато на време нелечени. Они су елитни оперативци профилисани и тајно регрутовани Кнезом, и директно потчињени само њему. Анђели његове воље, носиоци његовог слова. И тајни агенти у најпунијем смислу те речи – јер је тајинство безакоња (2. Солунцима 2:7) којим предано служе оцу лажи скривено и од њих.
И овај би свет последњег времена био савршено немогућ за живот, поред свих њих, да није обећања нелажне и савршене Божје Правде – да ће сви, скупа са Антихристом чији су елитни војници, и свим осталим зверињем и жгадијом, завршити у језеру огњеном, и да их у Вечности неће бити:
„А страшљивима, и невернима, и нечистима, и убицама, и блудницима, и врачарима, и идолопоклоницима, и свим лажама – а најпре најперфиднијима, логичнима логиком плотског ума (који је смрт, Римљанима 8:6) – њихов је удео у језеру које гори огњем и сумпором, што је друга, вечна смрт“ (Откровење 21:8).
Знам, ви други многи можда имате љубави па вас она носи и покрива и од мраза штити, али мени духовно нејаком, у раздраним хаљинама душе на љутом мразу, једино то знање – да они Тамо неће бити са нама, него у тами спољњој, скупа са псима и крвницима (Откровење 22:15), и свима осталима који воле и чине лаж (а да би лаж била прогутана и имала смртоносну силу, мора пре свега изгледати уверљиво – логично) – једино оно даје снаге да се не смрзнем и не потонем. И хвала Богу и Светом Јовану на том малом али величанственом дару који душу спасава, нама немоћнима.
Да су студенти само учинили оно што се јуче десило у Новом Пазару – да се завађена и индукованом омразом смрзнута браћа у лица погледају, загрле и целивају у нелажној радости – било би предовољно.
Јер, у оном што нам је невидљива рука спремила и што долази – режираном рату грађанском (српскохрватско-србском) и верском (муслиманско-хришћанском), једино Љубав може да спаси. И остаје нам нада коју су Студенти и Ђаци донели: да су сад сви Људи међу Србима видели и схватили и запамтили ко им је брат (а ко враг). И да су спремни да у том рату радије сами буду заклани, него да дигну руку на брата.
@Евсевије
Фантазирати о некаквим специјалцима и бавити се њима, није ни корисно ни занимљиво. С друге стране, дешава се нешто масовно и претеће, а што је ретко на сцени. То заслужује сваки напор у покушају да се разуме да бисмо знали како одреаговати и како се поставити. Још једном – насушно је потребно да се разуме и схвати, а не да се навијачки слепо једна страна идолатризује док се пљује по другој. Јер, српски народ се цепа на два табора, емоције нарастају, провокације су непрекидне (углавном са једне стране, погоди које). То се види и овде на СтСт, већина прилога (о коментарима да и не говоримо) су тог примитивно навијачког духа, то јест садржаја (духа ту мало има). Умни видик једног табора је у корену сведен на прегршт уличарских парола и не може даље од навијања. Инфернални крици „пумпај, пумпај!“ одзвањају Србијом, као некакво непомјаниково предсмртно клепало наговештавајући погибију! Опасност од сценарија „Србе на Србе“ постаје реална. То је основно на шта покушавам да укажем. Ево и мој алтер-его (@Масовна Хипноза) истиче да нас је захватила масовна душевна бољка одсуства елементарног расуђивања, а чији су простор попуниле негативне емоције које ферментирају у озверену острашћеност.
Него, проклињући и у ад шаљући неистомишљеника (чиме ли се ти бавиш душо намучена!) па још даље фантазирајући и теби се омакла важна и реална мисао, скоро идентична са мојим ставом: „…што нам је невидљива рука спремила и што долази – режираном рату грађанском (српскохрватско-србском) и верском (муслиманско-хришћанском)…“. Опасност од овог погубног сценарија („Србе на Србе“) превазилази све друге теме, наклоности, убеђења и усхићења. Како би било да се освестимо и имамо пред очима ту отрежњујућу слику. Да се страсти мало смире и спласну. Не може бити бољег времена за то, јер ево нас у Страсној недељи Великог Поста. Па да се за тај тренутак утишамо…
Herr Logitschar,
Видим, опет сте ми се лицемерно упреподобили и позивате на Велики пост. Не рекосте како се у то уклапају пљескавице и кобаје дељене, па на камаре крадене на Лазареву суботу. Како мажњавање хране, кока коле, воде, столица, шатора, тенди, сунцобрана, свега чега се дочепаше чисте ручице „гладних клошара и уцењених државних службеника“? Или ломљење лица оном несрећнику у Тополи?
Али, има нешто прече и од пропалог дивот митинЗа и од вашег лицемерја, то је чињеница да је неки ћациста, билмез, морон, послушник и јајара данас увео полицију у Крагујевачку гимназију! Баш у њу! Тамо стоји кордон. Хоћете ли, љубезни и „разумни“, као октобра ’41, да изводите ученике и спроводите их до Шумарица? Колика је квота данас? Педесет за једног, сто за једног, или ћете скупље тарифирати увреде на рачун грофа од Чипуљића, мафије, партије и братије? Хоће ли тако мандатар Gjuro почети своје краткотрајно и тужно столовање? Хоћете ли после да пређете на Краљево, да обрнете редослед из ’41?
ДЈ Вучићевић и Бизон ће се томе обрадовати, а да ли том крагујевачком ћацисти, билмезу, морону, послушнику и јајари пада на ум да му једног дана ваља живети међу људима кад ово зло буде свргнуто? Очигледно не. Па, по вери његовој нека му буде.
Наручите ви себи један laccia matte, ма може и дупли, по рецепту сатникове USAID унучице. То добро дође у предвечерје слома поретка зла који у зноју лица свог покушавате да нашминкате. Узаман вам труд јер: „Тешко онима који зло зову добрим, а добро злим.“
Шта видите хришћанско у свом овим блокадама, маршевима, пленумима, иживљавањима…?
(сем облика бицикле)
Све је толико окултно да окултније не може бити…
Жено из народа, шта ви видите нормално и трпљења вредно у поретку који је несметано силовао Србију до новембра 2024? Све је било толико одвратно да одвратније није могло бити, а праве размере ада, криминала, злочина и спремности на даље злочине указале су се тек после новосадске трагедије (нису још откривене у потпуности, али доћи ће то временом). Е, зато се сада тај беспоредак руши, уз велике муке и шкргут зуба „гладних клошара и уцењених државних службеника“, али и криминалаца задужених да поменуте утерују у тор и држе унутар ограде, праве правцијате ограде око Ћациленда.
Ах, да, мука је и шкргут зуба и код соцвадикала и идолопоклоника, исконских, генетских мрзитеља слободе и светла. Шта да се ради, дошао конобар да наплати цех, иако је изгледало да ће оно онако моћи вечно и некажњено…
Некако ми прошло „ испод радара“ када се овде накупи разних логичара, жена, меланија…. Нема деде али замене се умножише, на жалост. Очигледно по задатку.
Ви, мразни,
није по казни,
само сте празни,
плитко зајазни,
на воденици саблазни…
Да сте образни,
били би незалазни…
Овако сте пролазни,
краткоузлазни,
и дугосилазни,
језикоплазни,
отужно поразни,
чемеропомазни…
Да сте образни,
били би незалазни…
@губернатор
Ја питам шта је хришћанско у начину борбе, а не да ли је та борба потребна.
Никада није требало трпети оно што за трпљење није.
Зашто сте Ви то чинили до сада? Ја нисам..
Рушењем комплетног школског система коме сте више наудили?
Деци или Вучићу (који је за Вас персонификација зла, уопште не видећи да је он један намештеник, практично без главних полуга моћи које су све у рукама оних који ову револуцију и воде и који разапињу Србију на крст)?
Идете, дакле, на руку онима који би од Србије да направе рудник и депонију. Па онда, шта ће Србима школа? Зар не? За рудник не треба! Јел’ тако?
Зашто протести никада нису имали неки сувисли захтев, нешто конкретно, нешто добро за Србију из целог спектра горућих тема? Јасно је као бели дан, зашто…
Могло би се још много тога рећи, али ја нећу даље.
Размислите шта чините и како…
Праве размере ада тек ћемо сагледати…
Ја Вас поздрављам
@З.Н. (Ваљево), @губернатор, @…
Учитељица: Одакле дотичнима надахнућe за толикo острашћену какофонију злословља?
Перица: „Гледа мајмун себе у зрцало“
Учитељица: Перице, седи, један!
Перица: А зашто учитељице, то је Његошев стих.
Учитељица: Јесте, али мајмуне не треба вређати свакаквим поређењима.
Направити од Србије рудник? Који рудник? Литијума рудник? Онај од 58.000 тона литијума годишње, које се корумпирани и уцењени режим обавезао да испоручи за 1,1 милион Стелантис и Мерцедес Бенц ЕУ електричних возила? Јер, кад пожели свијетли кајзер, зна се како реагује соцвадикал. Шта се њега тиче Србија, он је ионако од Чипуљића.
Персонификација зла? Не, Психо јесте зло, то му је у менталном коду условљеном генетиком ћесаревих слугерања, неукорењеношћу бугојанског аривисте, психологијом Титиног мелтинг пота у новобеоградским блоковима, фасцинацијом халакањем са трибина фудбалских стадиона, те печењем заната у школи удбашког контејнера и лекцијама из брајтонске гвожђаре. Дакле, прихватио је да буде зло, а како је изопачен, још и ужива у томе. Свакако, његова апсолутна власт носи и апсолутну одговорност.
Сиромашак, велите, нема никакве полуге моћи, већ је марионета оних који разапињу Србију? Ово оставља без речи те морам питати: госпођо, из које алтернативне реалности, из ког матрикса, из које димензије посматрате ову земљу?
Ја баш хоћу даље и чисто забаве ради, без обзира на Вашу очигледно искривљену оптику, одважићу се да питам које су то, по Вама, централне и „конкретне“ теме „из спектра горућих“ (какав троспратни израз, овога се не би сетили ни Свето Маровић, ни рахметли Дража Марковић!). Како брже да се похарају кредитни новци за ЕКСПО и нацистадион? Нема „горућије“ од тога, ваљда? Или неки „за Србију добар“ захтев по рецепту Бранка СНС Коцкице: „да у свету влада мир и да буду куће од чоколаде с прозорима од мармеладе“?
За оне који питају шта има хришћанско у блокадама, маршевима… чини ми се да је слично питање већ постављено, (онда) – кад беше Он у Витанији у кући Симона губавог и сеђаше за трпезом, дође жена са скленицом многоценога мира чистог нардовог, и разбивши скленицу изливаше Му на главу.
А неки се срђаху говорећи:
Зашто се то миро просипа тако? Јер се могаше за њ узети више од триста гроша и дати сиромасима. И викаху на њу.
@Жена из народа
Не трудите се узалуд. Нема рационалног разговора данас. Само емоције раде. Вређање, етикетирање и такмичење у пљувању у даљ. Ово је напад на Србе, али то само Срби и схватају. Циљ нашег непријатеља је да се мрзимо и истребимо једни друге. Зато опраштам свима на ружним речима и жао ми је што не могу да схвате суштину.
Pojedini komentatori pokazuju neopisiv bes I jed kao da im neko staje na kurje oko, cim se pokaze podrska za nase junacke students. Prota Veldusic to ne sazluzuje ali Ozna( ili kako se vec zove ) ne spava.
Ооо, Нани, па ви сте експонент просвете доба Александра Блатоустог, не одустајте тако лако! Мало је незгодно што је за вас „рационално = све што глуми аргумент у прилог одржања на престолу грофа од Чипуљића, његове мафијашке хорде, те вашара „гладних клошара и уцењених државних службеника“, али не клоните!
Још је незгодније што једино описану екипу сматрате за српску („оВо Је НаПаД нА сРбе“). То вас је све научио непрежаљени друг Тита, по рецепту „ко друкчије каже, клевеће и лаже и нашу ће осетит’ пест“. Глорификовао је дебели мртвац Гроз и на пиједестал уздигао култ пролетерске нискости, а тај је култ надживео творца и закономерно наставио да постоји кроз Злобека и Психа од Чипуљића.
Јер, каква је разлика између перформанса Маргит Савовић, постављене на чело неког чопора који се, беше ли, звао Жене за Југославију, подврискивања по Ушћу у марту 1991. (бесмртно „наши ваше надиграше“) са целивањем вођиног подобија, хорди које су скрнавиле Београд и по њему убијале на контрамитинЗу ’96, ових 1500 година робије у Ћациленду, те одрона довученог у престони град на Лазареву суботу? Знате каква? Следбенице Маргит Савовић имале су (боље) бунде.
У свему осталом: пролетерска нискост и подмуклост, ментални чемер, духовна убогост, најгоре намере, најмрачнији инстинкти, идолопоклонство и спремност да се убије да би се одржале незаслужене привилегије и привилегијице. А ако може да се марне пет-шест врућих пљеја у сомуну, пакет кока коле и кући понесе пар камп столица, па ку’ш лепше?
Чега, уосталом, има да се стиди „преееевише“ чиновница из Јагодине? Ако је могла Ирена Вујовић да догура до министарке, што не би и она?
За мржњу сте у праву. Мрзе вас. Много и заслужено. Бојим се да смо ушли у зону у којој је то сад већ неповратно. Па, и то је заслужено.
Шта мислите да ли су овде сви коментатори људи или има и аутоматона, алгоритмова илити ВИ?
Дефиниција алгоритма:
Jedan od najznačajnijih pokazatelja algoritamske funkcije je automatizacija. Po svojoj prirodi, algoritmi deluju kao zamena za ljude tako što koriste postavljene vrednosti da bi odredili smer delovanja za različite ulaze.
Međutim, automatizovani softver nije nužno algoritam. Algoritmi su kao mali automatizovani procesi za pojedinačne funkcije, dok softverska automatizacija često obavlja više od jednog zadatka bez ljudskog nadzora. Dakle, prikladnije je razmišljati o automatizovanom softveru kao o kolekciji nekoliko algoritama, od kojih je svaki usredsređen na pojedinačne funkciju u jednoj celini. Zamislite algoritme kao unapred definisan proces koji govori softveru kako da donese odluku, a veštačku inteligenciju kao softver koji koristi podatke za donošenje sopstvene odluke.