Доносимо чувени темат из „Њузвика“ од 12. октобра 1998. који има главни наслов  „Време је да пуцате или ћутите“

Двадесет и шест година након почетка сурове агресије НАТО-а на СР Југославију, обележавању сећања на жртве ове дуго планиране операције, чији је циљ од почетка био отимање дела територије, доприносимо првим објављивањем на нашем језику једног од најмонструознијих примера НАТО пропаганде која је припремала, подстицала и покушавала да легитимизује ову злочиначку операцију.

Чувени темат у Њузвику објављен је у време када је за први пут планиран почетак бомбардовања, у октобру 1998. године. Милошевићево прихватање распоређивања тзв. верификационе, а заправо шпијунске, мисије ОЕБС-а са Вилијамом Вокером на челу, одложило је све за неких пет месеци. Но, након  представе у Рачку и симулираних преговора у Рамбујеу, агресија је кренула. Западни медији су одиграли једнако криминалну улогу, као и војне снаге и политички лидери.

Куриозитет овог примера је што је у свему овоме учествовао и један грађанин Србије – и бар по рођењу Србин – који у последњем тексту открива како се стиди свог злочиначког порекла.

(Стање ствари)

Џон Бери, Род Норланд и Расел Вотсон: „Време је да пуцате или ћутите“

Док се НАТО припрема за ваздушне ударе како би зауставио убиства на Косову, Срби тврде да повлаче своје снаге. Још једна победа за Слободана Милошевића

Масакри не могу бити игнорисани заувек, чак ни у свету заокупљеном финансијском кризом и председничким сексуалним скандалом. Прошле недеље Косово, побуњена покрајина Србије, коначно је привукло пуну пажњу света. Докази су били графички јасни и непобитни: осамнаестомесечна девојчица убијена хицем у главу из непосредне близине, са цуцлом која јој је и даље висила о љубичастом скафандеру. Младићи из једног села покошени митраљеским рафалом српског војника који је удобно седео на седишту извађеном из аутомобила. Човек ухваћен у покушају бекства, затим везан за дрво и спаљен.

Разговарајући са сведоцима, преживелима, истражитељима људских права и дипломатама, „Њузвик“ је саставио списак – засигурно само делимичан – од 12 потврђених места масакра од почетка српске офанзиве на Косову прошлог фебруара. Три најтежа злочина догодила су се између 23. и 26. септембра, а након што су узнемирујуће слике покоља освануле у медијима, Сједињене Државе и њихови савезници коначно су одлучили да убијање мора да престане.

Резултат је претња НАТО-а упућена Слободану Милошевићу, председнику Југославије и вођи њене највеће републике, Србије. Пре две недеље Савет безбедности Уједињених нација наредио је Милошевићу да заустави убиства, омогући хуманитарним радницима приступ расељеном становништву и започне мировне преговоре са етничким Албанцима, углавном муслиманским побуњеницима. До прошле недеље, Милошевић је започео повлачење неких својих јединица са Косова. Али ако не испуни све услове УН, НАТО ће га напасти у три фазе, вероватно већ наредне недеље.

С обзиром на то да су масакри почели пре седам месеци, зашто НАТО није реаговао раније? На доручку са новинарима, Сенди Бергер, саветник председника Клинтона за националну безбедност, рекао је да се „став наших савезника“ променио. Можда су западноевропске земље, осећајући стид због своје пасивности, коначно закључиле да Милошевић мора бити заустављен – чак и Французи, који су иначе оклевали. То је, заузврат, покренуло Белу кућу, која је могла да стави косовски проблем у други план све док су њени савезници чинили исто. „Немамо намеру да делујемо унилатерално“, рекао је Бергер. „Ако ово треба да буде урађено, мора да буде урађено кроз НАТО као савез.“

Многи чланови Конгреса захтевају акцију. Сенатор Гордон Смит, републиканац из Орегона, каже да су масакри „натерали многе од нас да пређемо границу прихватљивог“. На затвореном брифингу прошле недеље рекао је званичницима администрације: „Са дужним поштовањем, време је да пуцате или ћутите.“

НАТО можда неће морати да пуца. Срби су најавили повлачење са Косова, изузев „полицијских јединица потребних за одржавање јавног реда и мира“. Београд је такође изјавио да је спреман да настави политички дијалог са етничким Албанцима, који је прекинут у мају.

Милошевић је већ остварио већину својих циљева: уништио је Ослободилачку војску Косова (ОВК), која се бори за независност, и раселио 150.000 људи, углавном присталица ОВК. „Милошевић је створио пустињу, а ми то називамо миром“, каже један официр Пентагона, парафразирајући Тацита. Ако се Милошевић заиста повуче, додаје официр, „представићемо то као победу, наравно. Истина је да идемо да покупимо остатке.“

Уместо бомбардовања Милошевића, најкориснији допринос НАТО-а могао би бити пружање помоћи његовим жртвама.

„Ако је НАТО хтео да бомбардује, требало је да то уради пре два месеца“, каже један западни дипломата на Косову. „Штета је већ учињена.“

Други дипломата предвиђа да ће се Срби осветити за ударе НАТО-а на Албанцима. „Ако дође до ваздушних удара, након тога ће уследити крвопролиће“, каже он – осим ако НАТО не пошаље копнене трупе да заштите становништво, што не жели да уради.

Ваздушни напади би такође довели НАТО у непријатан положај отвореног заузимања стране у косовском сукобу. Иако савезници сматрају Милошевића главним кривцем, имају и сукоб са ОВК. Побуњеници су починили сопствене злочине, а њихов циљ – потпуна независност – иде много даље од циља НАТО-а, који је аутономија Косова унутар Југославије.

Први забележени пример Милошевићевог „рата масакрима“ догодио се прошле зиме, када је 26 људи – 10 из исте породице – убијено од стране Срба у селима Ликошане и Ћирез. Једна од жртава била је трудница у поодмаклој трудноћи, убијена хицем у лице из непосредне близине. Остали масакри документовани су у марту, мају и јулу. Три претње НАТО-а ваздушним ударима током лета нису одвратиле српске нападаче. Надјачани, борци ОВК прибегли су заседама и снајперским нападима.

Пре две недеље, петорица српских полицајаца погинула су када је њихов аутомобил налетео на мину у региону Дренице, упоришту ОВК.

Следећег дана, паравојне полицијске снаге гранатирале су село Обриње, а затим ушле и затекле само једног преосталог становника: Фазлија Делиаја, 94-годишњег инвалидa који није могао да побегне. Након што су га натерали да каже где су му комшије сакривене у шуми, Срби су га убили, а затим напали сељане. Једна од жртава био је осамнаестомесечни Валмир Делиај, чији су родитељи такође страдали. Српска државна телевизија тврдила је да је тело детета заправо пластична лутка коју је ОВК подметнуо у сарадњи са западним медијима. Једно дете је ипак било поштеђено – месечна беба, пронађена док је покушавала да сиса дојку своје мртве мајке. Укупно је 18 људи из Обриња убијено.

„Чврсто верујем да су ово били недужни цивили, и да их је српска полиција стрељала једноставно због њихове етничке припадности“, каже Фред Абрахамс, истраживач за „Хјуман рајтс воч“ који говори албански, а који је помогао у откривању неких од најновијих злочина. „Начин на који су тела пала указује да су убијени док су покушавали да побегну.“

Истог дана, у оближњем селу Голубовац стрељано је 13 младића. Један српски полицајац пуцао је из митраљеза док је седео на седишту аутомобила, док су други користили грану са рачвом да ископају очи жртвама. Независни истражитељи, укључујући представнике Међународног трибунала за ратне злочине, интервјуисали су сведока и једног рањеног преживелог који је избегао смрт претварајући се да је мртав. На месту злочина истражитељи су пронашли седиште аутомобила окружено са 80 испаљених чаура, као и грану умрљану крвљу. Такође су прегледали тело 37-годишњег Рамадана Хоџаја, који је био везан за дрво и запаљен.

У другом селу, званом Галица, Џастин Браун из „Њузвик“-а, радећи са албанским новинаром, открио је знаке још једног масакра, непознатог међународним посматрачима. Под артиљеријском паљбом Срба, свих 500 мештана је побегло из својих домова.

Дана 23. септембра, српска полиција и војници ухватили су једну велику групу цивила, одвојивши већину жена и деце од мушкараца. Најмање 15 мушкараца и једна жена су одведени и стрељани из непосредне близине, рекли су мештани. Брзо су сахранили своје мртве, али су прошлог викенда ископали једно тело како би га показали новинарима, покушавајући да оповргну српске тврдње да су масакри измишљени.

Четрнаестогодишњи Бесим Адеми гледао је како полицајци, са лицима прекривеним камуфлажном бојом и рукама са којих је, како је рекао, капало нешто што му је изгледало као крв, одводе његовог брата, оца и два рођака. „Никада их више нисам видео“, рекао је. „Нисмо се ни опростили.“

Ораховац, некадашњи град од 60.000 становника, био је место можда најгорег масакра од свих, 21. јула. Албанци тврде да је убијено чак 1.000 људи док је полиција пустошила град након што је поразила његове браниоце из ОВК; чак и српске власти признају 58 жртава, али тврде да су сви били терористи.

Групе за људска права наводе 80 потврђених жртава, али признају да би могло бити још до 60 чија имена не поседују. Када су српске власти сахрањивале мртве, користиле су булдожере да их гурају у масовне гробнице на сметлишту, а затим су преко њих насуле нови слој отпада.

Међу убијенима је био и поштовани мула из суфијског муслиманског реда Руфаи; пронађен је мртав у својој текији, или џамији, заједно са 10 својих следбеника, након што су полицијске рације окончане.

„Сви очекују да ће Милошевић испоштовати ултиматум НАТО-а“, каже један званичник савеза у Бриселу. „Зашто не би? Он је већ победио.“ Али ако буде одуговлачио са пуном применом услова, НАТО ће започети тростепени напад, уз паузу после сваке фазе како би Срби могли да размисле. Први удари биће усмерени на онеспособљавање југословенске противваздушне одбране. Пентагон, увек склон избегавању ризика, жели да користи крстареће ракете за најопасније мете; могло би их испалити чак осам америчких ратних бродова у региону. У другој фази, НАТО авиони би напали југословенске војне и полицијске циљеве на Косову. Затим, у трећој фази, удари би се проширили на војне циљеве широм Југославије.

Ваздушна армада би била слична оној коришћеној у операцији „Одлучан соко“, демонстрацији силе НАТО-а прошлог јуна, која је обухватала 84 борбена авиона из 13 од 16 чланица савеза. Овог пута, авиони би полетали са база у Италији, Француској и Немачкој, као и са америчког носача авиона „Ајзенхауер“. Сједињене Државе би допринеле са две ескадриле јуришних авиона Ф-16 стационираних у Авијану у Италији, као и авионима Ф/А-18 који се налазе на „Ајзенхауеру“.

Након проучавања аеро-фотографија из извиђачких мисија, НАТО планери сматрају да на Косову још увек има довољно стамбених капацитета за смештај свих избеглица током предстојеће зиме – под условом да успеју да их убеде да изађу из својих склоништа у планинама. Консензус међу америчким и европским стручњацима јесте да ће многе избеглице остати на својим садашњим локацијама, ризикујући смрт од хладноће или глади, осим ако НАТО не пошаље копнене снаге да их заштите од Срба.

Најгори сценарио за НАТО – који је још далеко од одобрења савеза – јесте да би за тај задатак било потребно 50.000 војника, укључујући 5.000 или више Американаца. Вашингтон чак не жели ни јавно да говори о распоређивању копнених снага; нада се да ће Европљани пружити те снаге, ако уопште буду потребне.

Ово питање још није решено, а високи званичници у седишту НАТО-а у Бриселу жале се да је афера са Моником Левински готово онемогућила Белој кући да донесе било какву одлуку. „[Амерички] апарат националне безбедности и даље обрађује ствари на уобичајен начин, али Бела кућа је практично паралисана“, каже један високи европски званичник.

Сада када је Косово коначно привукло пажњу света, мораће се донети тешке одлуке како би се постигло преговарачко решење пре него што ОВК обнови своју снагу и Милошевић одлучи да поново удари на побуњенике. Крвава историја Косова сугерише да свет неће дуго памтити ове масакре.

Џастин Браун и Зоран Ђирјаковић у Приштини и Мајкл Хирш у Вашингтону.

Род Нордланд: Изгнаници Европе

Поглед изнутра на државу-парију континента: ми смо у праву, ви нисте

„Медлин Олбрајт је трудна, а Ворен Кристофер је отац!“ Вук Бојовић говори истину – али прича о пару дебелих великих змија у београдском зоолошком врту, где је управник. Одлучио је да све змије у зоо-врту добију америчка имена након што су Сједињене Државе увеле санкције његовој земљи. Бојовић је на тај начин желео да узврати за, како види, неправду света према његовом зоолошком врту.

„Као и ја, ове несрећне животиње имале су ту несрећу да се роде на овом несрећном Балкану“, каже он. „Али нису оне бомбардовале Сарајево, Дубровник или Косово. Када кажем другим зоолошким вртовима да имамо одличан дом за жирафу, одговоре ми: ‘Помирите се са својим суседима, па ћемо онда разговарати.’ Ха!“

Док чека тај далеки дан, Бојовић има још један пројекат који га окупира: узгој СОП-а, што је скраћеница за Српског одбрамбеног пса. Ова раса, настала укрштањем лабрадора, булдога и вука, није леп призор, али је највећа атракција зоолошког врта. Српски комерцијални узгајивачи грозничаво се надмећу за права на његово парење.

Закорачите кроз огледало и уђите у државу-парију Европе. Овде престаје нови светски поредак, а у скоро у свему осим у имену, стари комунистички поредак и даље постоји. Док је остатак Источне Европе мирно прешао у нову еру, Србија је Европи донела три рата – и бројање није завршено. Цена: најмање 100.000 мртвих, милиони избеглица, милијарде долара хуманитарне помоћи и десетине хиљада страних војника који ће ту можда остати деценијама. Запад плаћа рачун, али Србија такође сноси велику цену. Бити Србин крајем 1990-их значи оличавати све мане своје земље, без обзира на то да ли их човек лично дели или не. Нешто попут онога како је било бити Немац крајем 1940-их.

Аутор несреће своје земље је Слободан Милошевић, председник онога што је остало од Југославије. Упркос својој озлоглашености, како у земљи тако и у иностранству, он остаје недокучива фигура. Ретко даје интервјуе, више се не појављује у јавности, а никада није ни посетио рањене војнике своје земље у болницама.

У својој потрази за Великом Србијом након распада Југославије 1991. године, Милошевић је надгледао стварање све мање и мање Србије. Сада је једина преостала република у оквиру скраћене Југославије Црна Гора – и њих две су у сталном сукобу откако је Милошевић покушао, али није успео, да свргне демократски изабраног председника те републике.

Укидање ограничене аутономије на Косову навело је његове лидере да затраже ништа мање од потпуне независности. Ипак, Милошевићеви сународници га славе као „спасиоца Срба“ и држе његову фотографију тамо где су некада висиле иконе светаца.

Многи коментатори приметили су склоност Срба да извуку пораз из чељусти победе. Када су 1989. године комунистички режими Источне Европе пропали, Југославија је била најпросперитетнија и најпрогресивнија земља региона. Њен комунистички диктатор, Тито, био је мртав, економија је цветала. А један тада непознати комунистички апаратчик грчевито се пробијао ка власти.

Милошевић је лако могао постати први посткомунистички лидер који би прогласио демократске изборе; уместо тога, Срби су последњи добили право гласа, чак и после „заосталих“ Албанаца који су се возили запрегама. Милошевић је одбацио демократију у корист национализма.

Један од његових ретких говора био је историјска тирада на Косову, у којој је призивао српску прошлост и величину. Говор није само шокирао етничке Албанце, који су убрзо изгубили већину својих грађанских права; његова оштра националистичка реторика помогла је да се остале југословенске републике уплаше и одлуче за напуштање федерације.

Релативно мали број Срба данас живи на Косову, али оно је и даље њихова древна постојбина. У Милошевићевој Србији људи и даље славе годишњицу Косовске битке, 28. јуна 1389. године – битке коју су Срби изгубили.

Ратови у Хрватској и Босни, заједно са санкцијама међународне заједнице, опустошили су економију која је некада била предмет зависти источне Европе.

„Када је комунизам пао, бивша Југославија била је 12 до 14 година испред других комунистичких земаља“, каже угледни економиста Томислав Поповић. „Сада само Бог зна колико смо далеко иза. Индустријска производња је на 35 одсто онога што је била пре више од једне деценије.“

Југославија је и даље најспорија источноевропска земља у процесу приватизације; у већини случајева, приватизација је значила само распродају државне имовине члановима Милошевићеве породице, његовим сарадницима и криминалцима. „Ово је сада мафијашка држава“, каже један западни дипломата у Београду.

Године рата обогатиле су криминалну класу. Кријумчарење, као начин заобилажења санкција, постало је државом одобрена делатност; то, је, заједно са пљачком муслиманских кућа, створило  целу класу новопечених богаташа с прљавим рукама и новцем.

Неки коментатори верују да сада у Београду постоји „про-санкциона“ лоби-група, састављена од функционера који чезну за лаким новцем из времена босанског рата. „Морате се запитати, када видите шта Милошевић ради, да ли му санкције заправо недостају“, рекао је један европски дипломата. „Можда га није брига ако га НАТО бомбардује. То ће га само учинити популарнијим код куће.“

Ако је Милошевић необичан вођа за земљу од 11 милиона људи, његови сарадници су још чуднији.

Заменик премијера Србије је Војислав Шешељ, лидер Радикалне странке и човек који се прославио предводећи паравојне формације током бруталног етничког чишћења источне Босне. Његов „рецепт“ за међуетничке односе једном је изнео пред телевизијском публиком: „Користите зарђалу кашику да им ископате очи.“

Прошле недеље обећао је терористичку освету против хуманитарних радника и активиста за људска права ако НАТО нападне Србију.

Прва дама Србије, Мирјана Марковић, председникова љубав из детињства, посвећени је комуниста са сопственим идејама, које редовно објављује у својој колумни у двонедељном женском магазину.

СИДА, пише она, је болест богатих људи, посебно хомосексуалаца и филмских звезда – сиромашни су, тврди, превише племенити да би умирали од таквог вируса. Такође редовно осуђује национализам, бар у теорији, иако њен супруг изгледа не обраћа пажњу на то.

Најстарије дете председника, његов син Марко, вози аутомобилске трке и власник je дискотеке са много пријатеља у подземљу које је профитирало на санкцијама.

У земљи са лоше одржаваним путевима постоји само један аутопут. Тако, када Марко пожели да испроба један од својих „Масератија“, власти затварају писту на аеродрому и пуштају га да вози.

Марко има репутацију насилника, а његови телохранитељи изазивају велики страх.

Ту је и Жељко Ражнатовић, познатији као Аркан. Тражен због пљачке банака по потерници Интерпола, он је власник фудбалског клуба ОФК „Обилић“, шампиона државе.

Током ратова у Хрватској и Босни, предводио је немилосрдну паравојну јединицу, „Арканове тигрове“, чији су многи припадници регрутовани међу навијачима и хулиганима који су подржавали његове тимове. Они су се отворено хвалили клањем муслиманских и хрватских цивила.

Највећи друштвени догађај у Београду 1995. године било је Арканово венчање са Цецом, познатом певачицом турбо-фолка – музичког правца који комбинује звуке митраљеза и српске народне мелодије.

На венчању су били присутни православне владике, Милошевићеви најближи сарадници и свака значајнија криминална фигура у Београду.

Милошевићева земља можда би била смешна – да није смртоносно озбиљна.

Када је Ричард Холбрук убедио Милошевића да потпише Дејтонски мировни споразум, будућност је накратко изгледала светла. Неколико демократских опозиционара освојило је локалне изборе – које је Милошевић одмах поништио.

Народни протести приморали су га да попусти, али су се у року од неколико месеци његови противници међусобно завадили. Један од њихових лидера, Вук Драшковић, убрзо се удружио са Милошевићем, преузевши последњи значајан независни телевизијски канал.

Ипак, почетком 1998. године, Србији је запретио – просперитет. Међународни монетарни фонд био је спреман да одобри 1,8 милијарди долара кредита, већина санкција је укинута.

Један велики европски произвођач аутомобила, за кога се веровало да је италијански „Фијат“, започео је озбиљне преговоре о оживљавању највеће српске индустрије – групације „Застава“, произвођача „Југа“.

Пре рата, „Застава“ је производила 180.000 „југа“ годишње, многе за извоз. Сада производи само 11.000 – и то све моделе засноване на верзији из 1989. године.

Студентски демонстранти, који нису били неки велики либерали, обично су викали на полицајце: „Оставите нас на миру и идите да убијате Албанце.“

На запрепашћење свих, управо то је Милошевић наредио својој полицији у марту прошле године.

Брутална акција учинила је херојима и мученицима једну малу, маргиналну групу која се залагала за независност – Ослободилачку војску Косова (ОВК) – и изазвала огорчење међународне заједнице.

Неки облици санкција су враћени – на пример, забрањене су стране инвестиције. Међународни банкари отишли су кући, а неименовани произвођач аутомобила отказао је преговоре са „Заставом“.

Да ли је Милошевић крив за све ове проблеме? Или је он само још једна невоља коју су Срби сами навукли на себе?

Четвртина становништва је незапослена, још једна четвртина има посао, али ретко добија плату, индустрија је у застоју, трговина је мртва – а Милошевић и даље води у свим анкетама.

Његови противници су се показали као ништа мање корумпирани, а, како један западни дипломата каже, „запањујуће неспособни“.

Председник, ипак, има критичаре међу Србима – али најгласнији од њих су још жешћи националисти.

„Милошевић нема стратегију, он чак ни не тежи Великој Србији“, каже Момчило Трајковић, некадашњи Милошевићев блиски сарадник. „Можда је некад имао сан, али када се пробудио, заборавио га је. Све је у власти, власти, власти.“

А шта је Трајковићева највећа замерка?

Милошевић је био превише благ према Косову.

„Нешто није у реду с људима овде“, каже Владета Јанковић, истакнути писац и академик. „Живели су 50 година под разарајућим режимом, али су имали економску стабилност и продали су своје душе за то. Ова чежња за слободом, која је постојала у репресивнијим источноевропским земљама, овде није постојала.“

Тако је, док је остатак Источне Европе направио чист рез, Србија остала са старом метлом.

„Будимо реални“, каже антиратни активиста Жарко Кораћ, „комунизам и национализам су у ствари исти тоталитарни системи.“

Још од времена Енвера Хоџе у Албанији ниједна европска земља није била толико презрена од стране својих суседа као што је сада Србија.

Па ипак, међународна осуда и даље изненађује Србе. „Зашто су сви против нас?“ питају се искрено збуњени.

Када је групи од 160 студената са Факултета за туризам Универзитета у Београду ове године ускраћена виза за студијско путовање у Шпанију, били су огорчени што су морали да иду у Египат уместо тога.

„Србија не може бити изолована од Европе“, рекао је Марко Тодоровић, 20. „То је смешно. Срби су били први народ у Европи који је јео виљушком.“

То је уобичајена мантра. Древни Римљани би могли да имају другачије мишљење, али нема везе.

Манири за столом су најмањи проблем Србије.

Са Зораном Ћирјаковићем у Београду.

Зоран Ћирјаковић: Бити Србин

Некада смо били толерантни код куће и добродошли у свету. Данас нас виде као амбасадоре зла

Бити Србин ових дана је срамота. Када напустим своју све мању домовину, најчешће гледам у земљу. Пре неколико месеци, један српски пријатељ и ја посетили смо Мали. Али када су други туристи сазнали ко смо, постали смо главна атракција. Питали су нас: „Шта ви радите овде?“ У многим земљама које сам посетио у последњих пет година, то је учтив начин да се каже: „Зар не би требало да сте код куће, где протерујете муслимане и гранатирате села?“

Када смо били Југословени, моји сународници су путовали више него ико у источној Европи – били смо добродошли и са оне и са ове стране Гвоздене завесе. Као Срби, данас нисмо добродошли нигде. Одбијен сам у амбасадама Малезије, Ирана, Гватемале и Норвешке; службеници ми нису дозволили ни да попуним формулар за визу. Многи моји пријатељи више не могу да отпутују ни у једну западноевропску земљу. Нас виде као амбасадоре мрачне стране новог светског поретка: нетолеранцијe и етничког чишћења. Пре него што ме неки странац прихвати као пријатеља, морам прво да докажем да нисам чудовиште.

Хероји Другог светског рата, Срби су данас европски изгнаници.

Могу то да разумем. Када су моји рођаци, босански Срби, заузели Сребреницу и поклали њене мушкарце, био сам у Танжиру. Осуда Срба је била свеприсутна, а најгоре је било што сам се слагао са нашим арапским критичарима. Не оправдавам оно што је Слободан Милошевић учинио у свом настојању да задржи власт, но колективну кривицу је тешко одбацити. У Мароку сам се претварао да сам Бугарин. То је потрајало све док разговор није скренуо на фудбал. Бугарска репрезентација добро је позната у Мароку, а ја нисам могао ни да набројим њихових једанаест стартних играча. Одлучио сам да се представљам као Хрват.

Ипак, негде сам добродошао. Без проблема бих могао да посетим Либију или Ирак. Државе које крше санкције држе се заједно. У граду Ситу у Бурми, где будисти потискују своје муслиманске мањине са скоро балканским жаром, Срби су на добром гласу. У Индији ми је један функционер из националистичке хиндуистичке странке БЈП рекао да му је „част“ што упознаје Србина. У Грчкој, многи од наше православне „браће“ начинили су од Милошевића неку врсту почасног патријарха, док је хашки оптуженик генерал Ратко Младић за њих нови светац. Али иако је Грчка чланица НАТО-а, и она има за шта да нас критикује: последњи пут када сам је посетио, сваки Грк кога сам упознао жалио се да нисмо били довољно сурови према муслиманима.

Са таквим пријатељима, можда је боље да останем код куће. Али код куће је сваки дан све горе. Чудим се како су се многи од мојих најстаријих пријатеља претворили у бесне националисте. Уверени су да је цео свет у криву, да смо ми жртве, као да су све масакре починили само Бошњаци и Албанци.

Док смо били Југословени, имали смо репресиван комунистички режим, али смо једни према другима били релативно толерантни. Као Срби, прогутали смо реторику – коју нам је усађивала Милошевићева пропаганда – о томе како да мрзимо комшије. Хрвати су „зечеви“ када их јуримо, или „свиње“ када они јуре нас. Муслимани су „пси“ или „кољачи деце“. Албанци су само „прљави пацови“.

Зоран Ћирјаковић: Само су Борка Павићевић и Хитлер говорили о деконтаминацији људи

Осећам се као странац у сопственој земљи. Нажалост, Милошевић је убедио већину нас да ако ниси националиста, мораш бити издајник. Тако мене сада зову када уђем у неке београдске кафиће. Стари познаници ме дочекују с разочарањем у очима: „Ох, ти си још жив?“ То ме тера да поново пожелим да пређем границу. Барем у иностранству могу да разумем зашто сам изгнаник.

Ћирјаковић, рођен у Београду, извештава о Балкану за „Newsweek“.

Са енглеског посрбило: Стање ствари

Categories: Гостинска соба

Tags: Њузвик, Џастин Браун, Џон Бери, Зоран Ћирјаковић, Мајкл Хирш, НАТО, НАТО агресија, НАТО бобмардовање, Род Норланд