Као што је младост, коју познајемо под оним узвишеним именом „1300 каплара“, или младост на Кошарама, знала зашто се боре, тако и ова младост зна зашто се бори. И онда и сада – правда и право су били вредност највиша
Извор: Друштвене мреже
У овим заиста вуненим временима, у прилици смо да видимо младе људе који својим природно-ипостасним даровима пројављују жудњу, даровану од Господа, ка свом усмерењу према правди, љубави и моралу крстом осењеним. То се, срећом, из наших цркава препуних младог света прелило и на улице и градске тргове широм Србије. Смиреност и одлучност да се истраје на том тешком путу за свако су поштовање. Јер, као што није лако младом човеку да сваке недеље и празника буде у цркви, тако није лако и свакога дана бити на факултету, у школи, на улици, по киши, снегу… Једино неко ко никада није препешачио већу раздаљину од своје куће до пијаце може са ниподаштавањем да говори о студентима и средњошколцима који, својим пешачким и тркачким маратонима, раширише искре наде по свим крајевима наше Србије.
Као што је младост, коју познајемо под оним узвишеним именом „1300 каплара“, или младост на Кошарама, знала зашто се боре, тако и ова младост зна зашто се бори. И онда и сада – правда и право су били вредност највиша.
Зато и (не) разумемо оне аналитичаре који, превидевши онај дубоки наклон старине из неке „српске забити“, начињен у знак захвалности и поштовања српској младости која је пролазила покрај његовог имања, могу са фарисејском гордошћу да омаловажавају студенте и ђаке говорећи: о паралелним универзумима – као да су они баш у правом универзуму; да су у заблуди и да патријарх Павле није подржао њихове колеге из 90-их година прошлог века – читајући неке записе и подсећајући их да су путеви према паклу поплочани добрим намерама; да систем може да пукне, а када пукне, на реду је црква – заобилазећи и скривајући чињеницу да је црква изнад (политичког) система, или би тако требало да буде, као што је некада била изнад система у време турске владавине, или сада на Косову и Метохији; да су обојени страни плаћеници – а донедавно су на сајту Савезне скупштине имали онај „плаћенички знак“; да су уставокршитељи – јер онемогућавају другима слободу кретања, итд., не наводећи да ли међу њима самима има „уставокршитеља“. И оно мистично – извукоше из политичке архиве некакве пленуме и уведоше директну демократију, па не знају ко им је лидер, мада знају да њима руководе невладине организације и медији – које наша влада, односно грађани финансирају.
Ина Пламенац: Праштајте обичнима и простима што би волели да сте и ви као патријарх Павле
И наравно, у складу са задатим тезама, сви од реда су (били) за дијалог. И ту мантру, и поред очигледно присутног монолога, сви понављају. Уз неизбежни додатак – да им је жао што нема одговора високохуманом и лековитом предлогу и што пружена рука помирења није прихваћена. Притом не наводе резултате дијалога са синдикатима просвете и реакцију чланова тих синдиката, као и саркастичан коментар на резултате дијалога са представницима универзитета у Београду.
За допуну новог схватања дијалога потрудише се политичари и бројни аналитичари који себе воле да виде као велике хуманисте и патриоте, означивши ове младе људе као: руљу, имбециле, ленштине и нераднике, пропале револуционаре, црвену банду, бољшевичке пленумаше, итд. На жалост многих литургичних људи и један српски митрополит, из Лазаревог града Крушевца, потрудио се да да допринос „обогаћивању“ политичког новоговора, уводећи једну нову, до сада неизговорену синтагму – српске усташе.
Полемика владике Давида и шесторице епископа СПЦ о „српским усташама“
Страшно!
А студенти? Чују те атрибуте којима их „ките“, ћуте и иду својим путем.
Буде Србију и не стиде се ни оне једне јабуке коју им пружа старица крај пута, ни жуљева, похабаних патика, умора, болова. Ходају, трче, возе бицикле и обилазе своју земљу Србију, са својом заставом у руци, својом химном на устима, својом јабуком и својим орахом у џепу. Исмевали су их и због ћирилице, светосавља и православља, што загледани у небо држе чврсто ноге на земљи, што носе искру, ону Његошеву извиискру, којом осветљавају путеве и путељке будећи наду и веру у човека, и могућност бољег и правичнијег уређења државе.
Осмех приликом привођења оптужене за бацање јаја (Фото: x.com)
Почеше у Новом Саду, придружи им се својом бројношћу Београд, па потом Крагујевац, па Ниш, па поново Београд. Ти већи српски градови окупише много младих људи, њихових старијих суграђана, родитеља, бака и дека. И ти градови показаше шта је гостопримство – оно српско, слога, саборност око идеје у чијој основи су право и правда – за све. И као да се цела Србија нашла у тим градовима. Последње, оно недавно окупљање у Београду, 15. марта 2025. године, био је њихов дипломски испит из зрелости, када се показује, у том једном раду, зрелост мисли и идеја – за којом се иде, истраживачка спремност и знање да се чињенице које се износе у дипломском раду поређају и сложе у разумну и сврсисходну целину, и оно најважније – какву корист твоја струка и друштво имају од тог дипломског рада.
Вредност тог „15. за 15“ скупа у чињеницама је да су: а) Први прогласили тријумфалну победу, б) Други исказали огромно разочарење што није дошло до револуционарног упада у зграде које симболишу систем, в) а Они, студенти дипломци, сачуваше народ од страшног крвопролића, чије могуће размере су се виделе при крају петнаестоминутне тишине коју је прекинуло нешто, јесте/није некакво звучно оружје.
Дуго су најављивани инциденти, крвопролиће, оштра и одлучна реакција полиције, а ако затреба и војске. У томе је „велики допринос“ могућем крвопролићу дао један од аналитичара, када је ускликнуо: Полицијо, поступи по наређењу.
Ето, у тим спасоносним решењима које су студенти пронашли огледа се вредност њиховог дипломског рада. Божјом промишљу показаше да су Светосавска деца, која прво напунише цркве, а потом и путеве и тргове малих и великих насеља и градова ове наше Србије.
Показаше, свима нама, да су кáдар кадар, који уме да мисли, воли све људе и своју земљу Србију. И показаше, речено парафразом стихова песника М. Вуковића, како расту у висину – да их сви виде, шире руке у ширину – да нас све пригрле, корене се у дубину – да чврсто стоје на својој земљи.
И није готово, тек је почело.
Кáдар кадар!
ИСПРАВКА: Грешком уредника у наслову и у тексту био је погрешан акценат у речи кâдар (хвала Зорану Старчевићу, 28. 3. 2025. у 22:37.
Categories: Гостинска соба
Грађане Србије је обузела колективна хистерија која је индукована специјалноратовским методама масовног психоинжењеринга. Истовремено, тако започето психолошко стање се самоодржава и шири природно по механизму вирусне епидемије. Покренуте су прималне емоције где родитељи, бабе и деде сузно устрептало подржавају и следе за „нашом децом“. Најнапаљенији активисти за то врем горе мржњом према власти, али и према свима који не деле њихова убеђења.
Старија генерација (у односу на студентску) се кроз родитељско-родбинску везу упецала на емотивну удицу и у њих је затворен приступ елементарном резоновању. Одсуство резона се не би могло приговорити старијој академској генерацији, првенствено факултетским професорима, али и онима који су у средњим и основном образовању. Њих нису повеле само емоције него и нека рачуница, у вези са малим платама, на пример. Тако је код већине, с тим да тој већини не би на памет пало да растура сам школски систем, е да би били боље плаћени. Проблем је са мање видљивом мањином. Наиме, многи од универзитетских професора, су године провели као сорошевски абоненти, спавачи. Дошао је тренутак да се ови активирају па су (за неупућене) извели неочекиван, чак апсурдан пуч у државном високом образовању, минирајући га, укинувши преко ноћи нормално функционисање универзитетских установа. Одсекоше грану на којој су седели, што је честа и већ досадна сцена за цртани филм, али је у овом случају погубна јер нарушава управо основне вредности које професорска улога подразумева – част, зрелост, одговорност, рационалност, аргументованост. Међутим, код нас „професори“ одлучише да од сада уче од „студената“, не схватајући да су већина и једних и других само покусни кунићи у мегаексперименту.
Растурање система, почев од школског у овом случају, јесте основни садржај и циљ досадашњих протеста, при чему је крајњи трофеј, рушење власти и остатака државног устројства Србије. За такав пројекат, да се не заваравамо, ангажовани су спољни и домаћи зналци у свом послу. Слике и видео снимци уплаканих девојака са иконама, баба што нуде хлеб и со, гомила народа што пешачи по аутопутевима – све је то само декор. Од тога никоме боље бити не може (мада, можда неки смршају) нити је та фискултура сврха сама по себи. На делу је антидржавна саботажа у организацији спољног фактора а у локалној подорганизацији домаће пете колоне. Масе старих и младих на улицама, трговима, раскрсницама и аутопутевима су ту само вољни подизвођачи припремних радова чији је оперативни задатак изазивање хаоса који ће породити насиље са крјањим циљем да се сруши „режим“.
Постоји идеја о колективно несвесном, али колективно свесно још није установљено, дакле можемо рећу да колектив-маса нема своју свест него се креће по импулсу својих појединачних а сличних емоција. За поздравити је до сада показано опште уздржавање од озбиљнијег насиља, што би се могло приписати здравом инстинкту за самоодржањем. Проблем је рушилачка сила емоција која лако може да превлада над инстинктивним. Да се тако нешто и оствари, бригу воде луткари, тј. пленумски модератори из сенке дозирајући (дез)информативне и психолошке запаљиве састојке према потреби и сопственом плану.
Тзв. обојене револуције су познати феномен. Није им успело у Белорусији и Русији што не значи да штету нису нанели, али су заго као парни ваљак прегазиле Србију, Молдавију, Грузију, Јерменију, Киргистан, Украјину итд. У свим поменутим земљама је дошло до преузимања власти од стране прозападних вазалских снага, док је у Украјини нова власт увела драстичне промене и омогућила економско-војну окупацију земље која је довела до грађанског рата, а затим и до директног војног сукоба Русије и нато-пакта, мада на површинии изгледа као да се ратна дејства одвијају у оквиру онога што се зове „war by proxy“. Србија је после четврт века поново под јаким ударом нове верзије обојене револуције. Историјску недораслост оних грађана Србије (нећу да кажем само Срба) који прихватају да се ухвате у „револуционарно“ коло је у томе што лекцију од 5-ог октобра нису научили, а њихова безобзирност и могуће одговорност за злочињење је у игнорисању украјинске трагедије која је започела (гле коинциденције, и код нас познатим) арлаукањем и скакањем на Кијевском главном тргу (кто не скачет тот москаљ)…
Организаторима протеста у Србији (оним закулисним) ваља одати признање за инвентивност у примени нових метода управљања масама. Овога пута идеја, сценарио и декор су преузети из тзв. флеш-моб перформанси. Флеш-моб подразумева изненадно окупљање већег броја људи на јавном месту и извођење неке акције после које се извођачи разиђу у разним правцима. Окупљање и цела представа изгледају спонтано, али су наравно организовани, увежбани и снимљени, а синхронизације иде путем друштвених мрежа. Ово је углавном безазлена акција најчешће пријатна за чути и видети (може да укључи, певање, музичке инструменте, плес, итд) а смишљена је да повећа број „лајкова“ на Инстаграму или Тик-Току и ту је прича завршена. У случају „наших“ протеста, нема ничег безазленог јер циљ је деструктиван, емоције негативне, број учесника огроман. „Наши“ протести личе на гигантски флеш моб, с тим да је већина учесника несвесно привучена, просто врбована преко емотивног вируса мржње према носиоцима власти и наводне жеђи за „истином и правдом“. Мржња се исказује кроз екстремну демонизацију како власти тако и дела народа који се није придружио протестима. Неки од „неутралних“ се усуђују да искажу своје мишљење о догађањима чиме изазивају делиричан одијум „правоверних“ протестујућих – јер чак ни позив на размишљање није добродашао у емотивно узаврелу масу.
Некритичко уздизање и славопојање у студентску част, памет и величину „наше деце“ је ових дана омиљени спорт оних који (мисле да) имају нешто талента за писану реч. Да ли се исти запитају колико својом демагогијом заклањају увид у стварне организаторе и инспираторе флеш-моба који прети да Србију доведе до новог петооктобарског колапса? Схватате ли да се од оног претходног нисмо опоравили!? Напротив, све што се данас дешава и јесте последица националног посрнућа од пре четврт века и пада у окупационо-колонијални статус. У међувремену, ствари се мењају на глобалном плану, а и код нас није све црно како неки хоће да прикажу, тако да има наде за позитивне промене. Како би било мало смирити страсти и не настављати хаос који може да одведе у насиље и анархију, у државни слом, што би зацементирало вазално-колонијални положај Србије на следећих пола века? Основно је, садашњу гарнитуру на власти не идентификовати са нашом отаџбином и државом која је гарант преостале суверености Србије. Ови на власти су већ прошли или ће убрзо (избори, привремена влада итд, није важно) а Србија мора да остане и опстане, цела и нетакнута споља, управо због наше деце и будуће њихове.
Profesore, Vi ste mladost!
Нема разлога за бригу, евидентно: спашће наша вешта власт и Државу и отаџбину, и Републику Србију и Републику Српску. И то уз помоћ Немаца и Израелаца, са двије стране (председници су се помолили где треба, а западни је чак и ритуално оставио запис са том жељом у зиду плача – више нема сумње да ће га његов омнипотентни израелски G-d услишити).
Истина, то неће моћи без још крви сиротиње, али крст носити Србљу је суђено и нема веће љубави него ако ко положи живот свој за напредне пријатеље и душељупце своје.
Једино што ће они који су сада на погрешној страни историје, остати и на погрешној страни Вечности.
А ни у Вечности се крв неће заборавити, нити проћи – јер се од ње овде живело.
И тамо ће једни Срби вечно пити крв, Крв Сина Божјег.
А други, потенцијални Срби, ће вечно локати и са дна адскога лизати крв србских синова и кћери Божјих која је проливена на земљи – било њиховом руком, било њиховом подршком.
Поштовани Професоре,
Прије пар дана прочитах Ваш текст, али се нисам хтио јављати. Да не буде „ти мени сердаре, ја теби војводо“. Ипак, кад сам прочитао први коментар, нисам се могао суздржати.
Доста ми је тих квази патриота, који наводно подржавају студенте. А онда разводњавају. Привиђају им се обојене револуције. У Србији се већ десила једна, 5. октобра 2000. Они што су тада преузели власт, и сад владају. Не попуштају дизгине, већ их још јаче затежу. Ђинђића су убили, кад је увидио шта је урадио и покушао промијенити курс којим нас је водио у пропаст. Тадићу су елегантно извукли тепих испод ногу, јер је и он увидио гдје тај пут води. Иако им је идеолошки био близак, имао је у себи зрно поштења. Није хтио прећи одређену линију, односно потписати Бриселски споразум. А и покушавао је да се држи закона. Или бар, да остави привид да то ради. Чак је и платио казну кад је попио шампањац на стадиону, гдје је било забрањено точење алкохола.
Тада наступа башибозук. Они су успјели изнутра уништити силно Турско Царство, а да неће малу Србију.
Нећу им спомињати имена, да кога не изоставим. Познати су по томе што се не „држе закона к’о п’јан плота“. Напротив.
Студенти само хоће да све буде по закону, „нек исто је и ђаволу и ђакону“…
Даће Бог да тако и буде.
Дјеца Србије
Дјеца Србије
На трагу Библије
Ко смије умије
Ко умије смије
Када се Србија умије
Нада у срца улије
Тад умије ко смије
Тад смије ко умије
Срце ми грије
Младост Србије
Што да се крије
Ко смије умије
Момчило
Пренео бих нешто са стандарда. Свидело ми се јер не диже „апсолутно све иза протеста“ у небо, него разликује жито и кукољ. Исто тако не бави се карикатурним таргетирањем власти, него конкретном критиком.
standard.rs
Milomir Stepić: Hodajući bunt – Novi Standard
Građanima je „prekipelo“ zbog mnogobrojnih nakupljenih promašaja vlasti i na unutrašnjem i na spoljašnjem planu, ali mora se razumeti da znatan deo ljudi koji ne osporava greške vlasti, istovremeno strahuje da će se njenom smenom ponoviti DOS-oliki rasap države
Pao je kamen sa srca majkama i očevima, babama i dedama srpskih studenata. Bili su razočarani u svoje „mezimce“ i mlade uopšte, stalno se vajkajući da „samo bulje u mobilne“, „ne silaze sa interneta“, „spavaju do podne“ i „ne mogu da dignu ništa teže od kašike“.
Kad ono – pokazali su da su spremni na žrtvu, mogu da pešače po nekoliko desetina kilometara iz dana u dan, sa osmehom i pesmom trpe žuljeve i upale mišića, ne osvrću se na šibanje vetra i natapanje kiše, spavaju na strunjačama i čiste za sobom, pristojni su i poletni.
I listom igraju kolo. Vera i motiv su čudo. Špartajući Srbijom, kao da su stihovima Rakićeve pesme „Na Gazimestanu“ hteli da poruče: „Danas nama kažu, deci ovog veka; da smo nedostojni istorije naše; da nas zahvatila zapadnjačka reka; i da nam se duše opasnosti plaše. Dobra zemljo moja, lažu!“
Kako drugačije objasniti masovno oduševljenje meštana svuda gde su prolazili, njihove suze-radosnice, nacionalne zastave i patriotske poruke, ponude od jedne sirotinjske krem-bananice do bogatih trpeza? I zašto su im se saborno pridružili gimnazijalci, prosvetari, advokati, poljoprivrednici, ratni veterani, sportisti, bajkeri…?
Povod i uzroci bunta
Mada je svakako važno, ostavimo nakratko u drugom planu opravdanost zahteva, kako je organizovan i evoluirao protest, stoji li neko iza studenata, šta su „plenumi“ i „zborovi“, da li su blokade fakulteta adekvatan način protesta, kakve će posledice ostaviti obustava nastave. Takođe, da li su studentski pokret „izbušile“ domaće i strane „službe“, koliki je upliv opozicionih stranaka, nevladinog sektora, uticajnih pojedinaca i ambasada, kako su se u svemu postavili profesori, SANU, SPC, esnafske zajednice, neformalne grupe…
Potražimo prethodno odgovor na ključna pitanja – čime je izazvano nezadovoljstvo i postoje lirazlozi za bunt? Neposredan povod je jasan – pad nadstrešnice na novosadskoj železničkoj stanici, žrtve koje su nastale tom prilikom i neodgovarajuća reakcija nadležnih. Ma kako morbidno zvučalo, to je ipak samo kap koja je prelila čašu. Tragična, bolna, krvava, neoprostiva. A uzroci revolta su znatno dublji i mnogobrojniji.
Čitavo vreme od dolaska na čelo države na indikativan način vlast je vodila katastrofalnu kadrovsku politiku
Neodoljiv je utisak da vlast ne samo isuviše često radi mimo interesa naroda i države, već i da na prvi pogled neobjašnjivo namerno „sama sebi puca u koleno“. Da li to čini zato što je spolja primorana, nesposobna ili opijena razobručenom moći? Ili je u pitanju sve to zajedno? Da u Srbiji postoji prava, odgovorna opozicija – a ne postoji – imala je bezbroj „lopti na ziceru“ kojima je mogla da poentira, a slučajno ili namerno nije. Naprotiv!
Navedimo samo neke primere afera, nesnalaženja i promašaja koji su sigurno doprineli kulminaciji studentskog nezadovoljstva i postali razlog protesta, a ne mogu se osporiti „ubedljivo dobijenim izborima“, niti opravdati „nepovoljnim međunarodnim okolnostima“.
Pritom, vladajuća nomenklatura nije propuštala da putem srozanih, kič-medija pošalje arogantnu poruku podanicima da joj niko ništa ne može jer ima podršku Zapada, a istovremeno, „da se Vlasi ne dosete“, verbalno napadajući isti taj Zapad.
Čitavo vreme od dolaska na čelo države na indikativan način – uz faktičko sadejstvo sa prethodnicima – vlast je vodila katastrofalnu kadrovsku politiku. Da su građani želeli da neka ključna mesta malo-po-malo ponovo zauzmu visoko kotirani pripadnici „bivšeg DOS-ovog režima“ i „žutog kartela“, kako su ih same nove vlasti nazivale, zašto su onda 2012. godine oni smenjivani?
Takvo stanje bilo je od republičke skupštine i nekompetentnih, poluobrazovanih i nedostojnih ministara, do postavljenih direktora javnih preduzeća i moćnika u lokalnim samoupravama. Najviše pozicije u zemlji zaposele su i danas zaposedaju ličnosti diskutabilne školske spreme i sa iskustvom u nevladinim derivatima USAID-a, a čiji delovi biografije nije da baš fasciniraju.
Mnogi „kadrovi“ na visokim upravljačkim funkcijama su koloritne ličnosti. Šta reći, na primer, o potpuno nestručnoj ličnosti postavljenoj na čelo najvažnijeg, strateškog preduzeća u zemlji, koja je odgovorna za teške havarije i njeno posrtanje, te zbog višegodišnjih zloupotreba i malverzacija tek nedavno uhapšenoj? Slično su prošli još neki „ljudi od poverenja“, ali iznuđeno i sa velikim zakašnjenjem.
O „zloupotrebama položaja“ lokalnih moćnika kao što su oni u Nišu, Brusu, Rekovcu, Alibunaru, Grockoj, Paliluli… da se i ne govori.
Promašaj za promašajem
Studenti, odnosno „blokaderi“ – kako ih žigošuće naziva vladajuća nomenklatura, njeni medijski izvršioci i kripto-partijski aktivisti kamuflirani u novinare, analitičare, tobože nepristrasne istraživače i direktore pseudo centara i instituta – poslali su jasne poruke.
Nedvosmisleno su se izjasnili kako žele svoju budućnost da grade u Srbiji, ali u Srbiji gde će institucije efikasno raditi svoj posao, gde će korupcija i zloupotrebe biti sudski procesuirani i gde neće biti prekoračivanja ovlašćenja, naročito izlaska iz ustavnih okvira.
Drugim rečima, studentima i svima koji ih podržavaju „prekipelo“ je zbog mnogobrojnih nakupljenih promašaja vlasti i na unutrašnjem i na spoljašnjem planu. Teško je shvatljivo, ali je činjenica da vlast radi protiv same sebe jer poteze koje povlači suprotnosti su ne samo sa državnim i nacionalnim interesima, već i sa uskostranačkom logikom.
Protest je pokazao da zbog svega toga nepoverenje u institucije i državni vrh dostiže vrhunac. Tome je posebno doprinosilo i trenutno i dugoročno pogubno pogrešno postavljanje u vezi najvažnijeg državnog problema – kosovsko-metohijskog pitanja – a kod „studenata-hodača“ se to videlo po simbolici i naviranju onog arhetipskog u njima.
Petnaest minuta tišine na studentskom protestu u Beogradu, 15. mart 2025. (Foto: AP/Marko Drobnjakovic)
Zaključene sporazume – Briselski, Vašingtonski i Ohridski – uključujući i čitav niz dogovora i usmeno prihvaćenih obaveza, vrhunski srpski pravnici ocenili su kao protivustavne i protivzakonite. A situacija na terenu nedvosmisleno je pokazivala da su išli u prilog davnom zahtevu Bernara Kušnera: „da Srbije na Kosovu bude što manje“.
I prema Republici Srpskoj, koja se bori za goli opstanak pred udarima militantnih unitarista iz sarajevske čaršije, globalnim porazima frustriranih birokrata iz EU i ostacima „gerile“ osvetoljubive „duboke države“ iz SAD, odnos je najblaže rečeno nedosledan.
S jedne strane je spoljna manifestacija u vidu patriotske retorike, zajedničkih obeležavanja važnih nacionalnih datuma i deklarativne političke podrške. Ali, s druge, suštinske strane, izraženi su potcenjivački paternalizam, „bratske sugestije“ da se beskrajno popušta Zapadu i „poturanje noge“ u presudno važnim konkretnim slučajevima kakav je nazivanje i tretman Kristijana Šmita kao „visokog predstavnika“, suprotno ne samo činjenici da on to nije, nego i egzistencijalnim interesima Republike Srpske.
Protiv narušavanja ugleda
Iako se ne prepoznaje sasvim otvoreno, da se ne zavaravamo, razlog za bunt studenata, budućih intelektualaca i predvodnika Srbije, jeste i pitanje spoljnopolitičke, odnosno geopolitičke orijentacije zemlje, iz čega mnogo toga proističe. Kako je protest odmicao, povod je ostajao prisutan, ali su uzroci sve više dobijali na značaju.
Izuzimajući sam početak, „studenti-hodači“ i narod koji ih je srdačno dočekivao, a potom se i pridružio na velikom okupljanju u Beogradu, ako je zaključiti po većini zastava, transparenata, parola, pesama i atmosferi, ispoljavali su sve očigledniji versko-nacionalni identitet i patriotski naboj. Nigde opredeljenja za „evropski put“, uzvika da „Evropa nema alternativu“ i mahanja plavim zastavama sa žutim zvezdicama.
Izlivu nakupljenog ogorčenja svakako su doprinela nečinjenja i pogrešna činjenja u sferi diplomatije, ravna ponižavanju i brukanju zemlje
Sve suprotno zvaničnoj politici i vizuelnim porukama iz nekih državnih institucija Srbije, gde su, pored državne ili predsedničke zastave, uvek istaknute i zastave EU. Zašto, kada Srbija nije njen član? Valjda zato da bi se vremenom urezala u kolektivnu mentalnu mapu Srba i pomogla njihovom „preumljenju“.
A izmeštanje iz Pravoslavne civilizacije – kojoj prema S. Hantingtonu Srbi većinom pripadaju – i njihov transfer u drugu učlanjenjem u „organizaciju Zapadne civilizacije“ kako EU identifikuje isti naučnik, vodi u stanje „podvojene“, odnosno „rastrzane nacije“, blisko pogubnoj kolektivnoj šizofreniji, kako opet smatra pomenuti teoretičar.
Studenti sa zastavom „Nema predaje“ na skupu ispred zgrade Generalštaba na godišnjicu NATO bombardovanja, 24. mart 2025. (Foto: Tanjug/Marko Đoković)
Izlivu nakupljenog ogorčenja svakako su doprinela nečinjenja i pogrešna činjenja u sferi diplomatije, ravna ponižavanju i brukanju zemlje. To se više ne može nazvati gafovima i trenutnim pogrešnim potezima, već posledicom generisanog nepotizma, diletantizma i sistemskih grešaka.
Nema onoga ko se u najmanju ruku nije začudio odabiru osoba za ambasadore u najvažnijoj susednoj zemlji – Hrvatskoj (tek nedavno povučena), i najmoćnijoj zemlji sveta – SAD. Kao da ih je Srbija slala shodno njihovim, a ne svojim potrebama i interesima. A to je samo vrh ledenog brega.
Da se ne radi o slučajnosti svedoči nedavni skandal izazvan prvo glasanjem za evropsku rezoluciju o Ukrajini u Generalnoj skupštini UN, i to suprotno od četiri najmoćnije države sveta – Rusije i SAD koje su bile protiv, te uzdržanih Kine i Indije – da bi potom predsednik Srbije priznao grešku i izvinio se Rusiji, te se Srbija danima kasnije „posula pepelom“ i preinačila glas u uzdržan.
A jedva da je „ispeglana“ i zaboravljena svinjarija kada je maja 2024. takođe u Generalnoj skupštini UN zbog pasivnosti, nekompetentnosti ili nečeg drugog srpskog predstavnika tek urgentnim delovanjem jedva sprečeno da Rezolucija o Srebrenici dobije apsolutnu, već samo relativnu većinu.
Šta tek zaključiti o opsesivnom zalaganju državnog vođstva za inicijativu „Otvoreni Balkan“, za čiji smisao i odredbe su mnogi geopolitički stručnjaci blagovremeno upozorili da nije u skladu sa srpskim interesima, da može imati pogubne dalekosežne posledice i da otvara put stvaranju „Velike Albanije“. I kao potvrda toga stigla je nedavna vest o potpisivanju memoranduma o vojnoj saradnji – faktički, vojnog saveza – Hrvatske, Albanije i lažne države Kosovo. Podsećanja radi, Hrvatska i Albanija su članice NATO-a, a okupirana srpska pokrajina važi za natoidnu tvorevinu.
Gde je izlaz?
I dobronamerne i zlonamerne, i privrženike i protivnike vlasti, i studente sa obe strane traktorske barikade ispred Pionirskog parka zanima odgovor na krucijalno pitanje: „kako će se ovo sve razrešiti“? Ispunjavanje samo studentskih zahteva prevaziđeno je kao opcija. Po opštinama Srbije već traje samoorganizovanje i otvoreni napadi na rukovodstva.
Da li su rešenje izbori? Ili odugovlačenje postavljanjem potpuno nove, prepakovane, prelazne, koncentracione ili ne-znam-kakve vlade? Možda bi predsednik Srbije postupio mudro i za sebe korisno kada bi hitno imenovao mandatara, ali ne iz redova svojih partijskih vojnika, već neku uglednu, nestranačku i manje-više opšteprihvatljivu ličnost? Predsednik pominje i referendum o poverenju, ali ne i eventualnu ostavku?
U svakom slučaju, mora se razumeti da znatan deo građana Srbije koji ne osporava katastrofalne greške i stranputice vlasti, istovremeno strahuje da će se njenom smenom ponoviti postpetooktobarski DOS-oliki rasap države. I razmišljaju slično donedavnom političaru, sada ugostitelju: „Da ovi odu, a da se oni ne vrate“.
Naslov i oprema teksta: Novi Standard
Izvor: RT Balkan
Нека од „наше деце“ решили да своје антидржавне протесте прошире на западноевропске просторе. ‘Оће бициклима до Стразбура, а тамо је такозвани Међународни Суд за Људска Права. Студенти ваљда ‘оће да се пожале како их државне власти резиле и терају да студирају, па су им (о неправде) и школарине преполовили! :)))
Али, шалу на страну, студенти ‘оће и паре за финансирање овог подухвата, па ето прилике њиховим „фановима“ са СтСТ да се истакну, и приложе неку злу пару. Предлог је да колико год иницијално одлуче да поклоне, суму увећају за десетак посто – Хаг није далеко па да се „деца“ још провозају те правду потраже и тамо. Ако у Хаг и не реше све студентске захтеве, барем да до’акају овима који су сад на челу српске државе, а позната нам је ефикасност те инквизиторске удруге у прогону и физичкој елиминацији знатних представника српских држава.
https://www.youtube.com/channel/UCloa3CgQMtGSeqjLkpQlEFg/community?lb=UgkxzoDdvZBQxF3J-i_yVR9-iG-17zXVLuy2
Ово доле је боља повезница.
Помозите деци, видите да их и NOVA подржава да нас брукају у иностранству. Није лако на бициклу, а толики пут. Но, ваља зарадити номинацију за Нобела.
https://nova.rs/vesti/drustvo/studentima-koji-idu-biciklima-do-strazbura-potrebne-donacije/?utm_source=youtube&utm_medium=social&utm_campaign=organic