Докле више наде полажемо у Трампа него у св. Сергија Радоњешког или св. Николаја Велимировића, још нисмо почели ни да сагледавамо узроке и домете амбиса из кога желимо да изађемо
Константин Малофејев (Фото: Снимак екрана)
Недавно сам гледао интервју Константина Валеријевича Малофејева у оквиру емисије „Емпатија Манучија“. Малофејев није било ко. Не само због својих милијарди и статуса „православног олигарха“, занимљивих детаља приватног живота и власништва телевизије „Цариград“, већ и зато што је отворено причао о програму Русија 2050.
Као и сваки бизнисмен, Малофејев је практичан и то његове одговоре чини додатно занимљивим. На примјер, он казује о томе како су у оквиру таквог програма најважнији људи Руске Федерације схватили да би први корак за заустављање демографског амбиса у коме се земља тренутно налази морали да буду такви да стимулишу људе да се враћају из урбаних мегаполиса штовише у необухватну руску провинцији, у мање градове, села, али на такав начин да тамо људи не живе као напуштени самци у тајги већ као породице које би имале доступности инфраструктури и култури као да си у Москви или Санкт Петербургу, док би са друге стране пространа кућа и близина природе омогућавале поновну жељу за вишедјетним породицама. Колико сам схватио, такав програм већ почиње или би ускоро могао да започне, а држава је већ свакако најавила практично потпуну гасификацију сваког, и најудаљенијег (и комерцијално најнеисплативијег) насеља. Дакле, по сриједи је нешто занимљиво: не колективна машта о „повратку на село“ и враћању времена уназад већ нацрт државне политике која би некако синтетизовала технолошко-цивилизацијски диктат XXI вијека (који се увијек везује за урбаност или га ми као таквог доживљавамо) и једноставну чињеницу да је човјеку погруженом у тзв „културу“ и скученом у 30 квадрата у мегалополису врло тешко да се одупре естетизованој порнографији коју нам продају као „моду“ или „музику“ а онда и да буде човјек, муж, домаћин, родољуб, хришћанин, Србин, Рус… Растужио ме нарочито Малофејевљев одговор на питање о абортусу: „Забрана је немогућа“, каже Константин Валерјевич и додаје да су „још наше баке абортирале. Потребно је подстицати рађање.“ Нажалост, тачно је да је већ читав један вијек прошао у афирмацији абортуса и „планирања породице“ као најзначајнијег „технолошког“ „напретка“ ове људождерне цивилизације.
И ту долазимо до основног питања, које нарочито постаје актуелно са свеопштим одушевљењем Трамповим новим поступцима. Да се разумијемо: ако се колективни Запад иоле уразумио и постоји могућност да се братоубилачки рат Русије и Малорусије-АнтиРусије заустави, не постоји за мене дража новост: дај Боже да опет будемо у могућности да поред Москве и Питера, одемо у Кијев и поклонимо се светињи и обиђемо пријатеље (да ли је неко споменуо статус Лавре и наше УПЦ као дио будућег мировног договора?).
Но, мене брине нешто друго: тај ентузијазам да се „све врати на старо“ сигурно је разумљив код милијардера жељних својих станова и долара, понешто и код обезличене средње класе жељне Париза и Лондона, али сав тај узлет о томе да ће нас „коначно пустити назад у свјетско друштво“ као да открива незавршеност потпуне културне и цивилизацијске ресуверенизације Русије. У наметнутој изолацији Русија се бар дјелимично питала у чему се гријеши, да ли је одувијек нека клица русофобије клијала на Западу, да ли је наша ослоњеност на Запад оправдана и како даље? Овако: страх ме је да ће се не само милијардери већ друштво у цјелини вратити у стање заборава Донбаса, некритичког увоза најнижих производа западне цивилизације. Шта ако Трамп оконча наш час запитаности о нама самима (који, додуше, код многих никада није ни наступио)? Нисмо ли на рубу процеса опскурације, како би га назвао Л. Н. Гумиљов, када још само остаје сјећање на прошлост али пасионарност полако али сигурно чили из друштва? Тешко је рећи. Но, докле више наде полажемо у Трампа него у св. Сергија Радоњешког или св. Николаја Велимировића, још нисмо почели ни да сагледавамо узроке и домете амбиса из кога желимо да изађемо. И, нажалост, историја ће се понављати, као још веће страдање и трагедија.
Наслов и опрема: Стање ствари
(Телеграм канал о. Дарка Ђога)
Categories: Гостинска соба
И још га у Русији зову „православним олигархом“. Преотео од свештеника жену са петоро деце, Господе помилуј…
Руси, на жалост, у огромној већини нису православни. И не осјећају се као насљеднци Руске Империје, већ СССР-а, који им је сломио кичму. Они кукају на неправде које им Запад наноси, а трче за тим Западом и моле га да их опет прими у своје друштво. Код Срба је ситуација нешто, али не много, боља. Ипак смо око 30 година краће робовали комунизму. То је цијела једна генерација. Многи Срби нису од родитеља могли ништа научити о Православљу, али јесу од бабе и ђеда. Руси нису били те среће.
Осврнимо се на многе народе који су били колонизовани, али су се ослободили јер су задржали своју вјеру и своју традицију нпр. Ислам, Хиндуизам…. С друге стране, сви народи који су прихватили религију и идеологију окупатора остају робови. Чак и ако се формално ослободе. Нећу их наводити, да се не би неко нашао увријеђен.
Постоје и народи, чију душу тренуно политичко уређење не дотиче. Они се држе своје традиције. То су народи Далеког Истока. Кина и Јапан, на примјер. Кинези се ни под комунизмом нису одрекли себе. А Јапан, који након ратног пораза још плаћа цијену те авантуре, уточиште налази у властитој традицији.
Али да не идемо предалеко на Исток. Осврнимо се на Грузију, земљу која је прошла кроз велике политичке турбуленције. Чак су и ратовали са великом Русијом. И, наравно, изгубили тај рат. Ипак, због дубоке укоријењености тог народа у Православље и властиту традицију, они имају будућност. Прије или касније, ствари долазе на своје мјесто.
А они који се одрекну себе, свете земље Космета и Косовског Завјета, већ су мртви. Иако још помало дишу.
Отац Ђого се мало претреано залетео у полтику, нјновије анализира руске олигархе, Трампа у православном светлу, као да од њих имамо неке користи, шта му то треба? Онај Маск је директно сатанин ученик и да сада о њму треба да нађемо да није он тако лош, сви људи су грешни. Пусти полтику попе, како каже народ у се и у своје кљусе.