Има у Законоправилу једна саборска одредба која почиње: „Безь испытани поставленыи бывше… да престанут…“ Таква је то култура. Испитивања, оног духовног, прије постављења, говорења, писања

Московски препис „Законоправила“ Светог Саве (Фото: СРНА)

Полако јењава вријеме око Савиндана када сви пишемо и произносимо неку светосавску бесједу, тражећи у светитељу утјеху и усмјерење, а врло често и свој одраз у огледалу. Феномен никако риједак – у XIX вијеку настале су хиљаде књига у којима је Христов овоземаљски живот испричан кроз оптику писца: Исус – учитељ морала, Исус – револуционар и социјалиста, Исус – сентиментални и сјетни философ… све што је било у писцу, одражавало се на папиру. Од тих безбројних књига тешко да иједна данас има неку богословску релевантност, а ондашњи исусолошки бестселер Е. Ренана данас нико не чита. Тако ће ускоро и од хиљада пригодних бесједа о Св. Сави остати тек понека ријеч и можда понека пјесма, да надиђе вријеме. Св. Сава као одраз у огледалу унутрашњости бесједника занимљив је само онима који дијеле опчињеност говорником. А сваки културни код и свака аналогија и даље не могу да надиђу једну просту чињеницу: култура свакодневице, плиткости, утиска жели да за себе преузме и понешто светосавско али она не може до Светог Саве јер не само да не жели да се окрене Сави већ је комплетно кретање те културе плиткости окренуто од Саве.

Савину житије се углавном познаје анегдотски а аналогије се праве са данашњицом селективно: заборавља се, рецимо, да данас ниједна власт није она која може да се позове на Богопостављеност, било да вам се она свиђа или не свиђа: њу није „искони“ дао Господ већ је производ изборног и других процеса, па нити се може нападати нити бранити позивањем на неку анегдоталну везу са XIII вијеком.

Но није ово текст о ангажованим аналогијама као начинима да се Св. Сава задобије за своју културолошку или политичку воденицу. Питање које стоји пред нама је сљедеће: са којим правом једна култура дубоко пресјечена на пола од културне револуције XIX вијека може тако лако и безбрижно да посегне за светосавским насљеђем? Списи Св. Саве – најприје Житије Св. Симеона, типици и Номоканон – у свом изворном облику су занимљиви стохиљадитом дијелу Срба – од 10.000.000 Срба, можда 100 људи жели а тиме и умије да чита светосавске списе на писму и језику на којим су настали. Непрекидно преоблачење Св. Саве у ХХ вијек, од баналних посезања за рокенролом (који је сам по себи ствар прошлости), преко огавних карикатура и цитата онога што Св. Сава никада није рекао – све то је плод једне вишевјековне трауме српске културе која би да некако посегне за својим вијековима уназад али је лијена да за то учини напор: она би и да буде актуелна, али тешко је бити актуелан ако се не напајаш оним иза себе (сјетимо се колико је архаичан и успјешан језик „Опсаде цркве Св. Спаса“ – као и Водоласкинов „Лавр“ и Еково „Име руже“ – њих су писали познаваоци традиције на коју су се ослонили). Но код нас се од те средине XIX до данас изокренуло много: бескрајни покрет од Св. Саве у језичком и књижевном смислу надокнађује се неком лакоћом са којим се Св. Сави приступа. То је онај феномен пренесен из нашег црквеног живота: више се људи данас причести него што запјева „Господи помилуј“. Јер живимо свијет утисака и потраге за нирваном, а онда жучи и ненависти јер, за Бога милога, стварност не одговара нашим представама. А тамо, у дубини Предања, стварно нас чека Сава, са својим канонима и житијском красотом. Но, у тој дубини нећемо наћи ништа од тог експерименталног „Православља“ које се од друге половине ХХ вијека некако накалемило на тијелу (не само српске) Цркве а које у свему гледа повод, инспирацију, слободну тему за сопствене утиске и поруке…

Владика Фотије: Не тако о Светом Сави, брате Григорије

Има у Законоправилу једна саборска одредба која почиње: „Безь испытани поставленыи бывше… да престанут…“ Таква је то култура. Испитивања, оног духовног, прије постављења, говорења, писања. Сви (од мене почевши) треба да се замислимо над њом.

Categories: Гостинска соба

Tags: Свети Сава, о. Дарко Ристов Ђого