Сада су једини прихватљиви симболи застава „Нема предаје“, Христов барјак, тробојка… Та победа у културном рату представља значајан корак, који ће бити основа за даље анти-окупационе активности
Протест студената испред Уставног суда (Фото: АП/Дарко Војиновић)
Посматрајући континуирану актуелизацију и инсистирање на обојеној револуцији од стране режимских медија, чини се неопходним изаћи у клинч са овим наводима конкретном аргументацијом. Свесно бирам да ствар не посматрам бинарно, те се у актуелној кризи не сврставам ни у табор острашћених ослободиоца света, како неки виде студенте, ни у браниоце отаџбине од злих усташа, како режимски медији описују блокадере. Ствар је у покушају објективности и рационалног посматрања.
Да ли НАТО има користи од обарања актуелног режима у Србији?
Питање које се намеће је да ли интереси НАТО-а оправдавају рушење актуелног режима у Србији, као и који су то елементи који чине један државни естаблишмент подложним интервенцији? Да би дошло до насилног рушења уставног поретка од стране великих западних сила, као што су Вашингтон и Брисел, земља треба да води политику која се супротставља њиховим стратешким интересима. Оваква политика подразумева економски суверенитет, очување културног наслеђа, поштовање Устава, као и спољну политику која приоритет даје националним интересима и национализацији кључних ресурса, укључујући предузећа и оружане снаге (примери Грузија, Словачка, Мађарска).
Поставља се питање: да ли политичка елита у Београду испуњава ове услове? Историјски, први знак губитка суверенитета у Србији појавио се 2012. године, када је на инаугурационом говору Томислава Николића симболички први пут истакнута застава Европске уније у Председништву Републике Србије. Тиме је, у извесном смислу, запечаћен процес слабљења националног суверенитета.
Актуелни режим у Србији подржава НАТО-ово политичко крило у Бриселу, а ту подршку купује континуираном распродајом националних интереса, што је најочигледније у случају компаније Рио Тинто и тренутним кризама у НИС-у. Политика, која се представља као мултивекторност, заправо представља опасан самоубилачки корак за националне интересе, што можемо видети из председникових одлука да присуствује самиту у Давосу, док истовремено самит БРИКС-а – који симболизује нови, растући светски поредак – игнорише тако што тамо шаље људе без легитимитета. За НАТО парадигму актуелна власт представља најбоље уложену инвестицију, јер је као таква веома учвршћена на унутрашњем плану, готово несмењива, док је на спољном плану лако оборива, што за окупатора представља савршен полигон за вршење притиска.
Обојена револуција – шта се заиста дешава?
Када смо утврдили да актуелна криза представља спој оправданог народног незадовољства и покушаја западних амбасада, нарочито оних из Квинте, да путем својих дипломатских представништава искористе бес критичне масе како би дисциплиновали и приморали председника на нове политичке уступке, потребно је да се кратко осврнемо на тврдње национално оријентисаних група које инсистирају да у овом случају не можемо говорити о обојеној револуцији. Иако је та тврдња, у својој основи, делимично тачна, аргументи који се износе у прилог овој тези су у великој мери погрешни и нетачни.
Извор: Инстаграм
Обојена револуција се не манифестује увек путем очигледне и отворене симболике, као што је то у случају, на пример, окупације Немачке и највеће америчке војне базе у Европи, која се налази у самом Берлину. Ово је важно разјаснити јер обојена револуција подразумева дубље, али мање видљиве елементе. Наиме, она се најчешће реализује кроз позиционирање несмењивих судских и војних кадрова који, као хијерархијски важан део, чине основу окупационе структуре. Уколико су, на пример, проблем тужилаштва или неправде у правосудном систему, демонстрације се организују испред америчке амбасаде, а ако је проблем у медијима, протестима се упућује на амбасаду Велике Британије.
Додатно, један од најчешће изнесених и, за многе, „необоривих“ аргумената који се односи на ову тему јесте идеја да је апсолутно немогуће да се обојена револуција реализује уз већинску подршку српских националних симбола и родољубивих мотива. Међутим, у стварности је ситуација потпуно супротна – таква врста обојене револуције је једина која би била могућа. За разумевање овог феномена, довољно је да се погледају архивски снимци са демонстрација 5. октобра 2000. године. Пажљиво посматрајући заставе и обележја која су се појављивала на тим протестима, као и масу која је окупирала простор испред Народне скупштине, добиће се јасна слика о томе како се обојене револуције могу уклопити у овај контекст.
У коначници, питање о обојеној револуцији више не представља актуелну дилему – она се већ догодила и њена реализација се одвија већ више од четврт века. На овом месту можемо ставити тачку на ову причу, јер је свакако дошла до свог исхода.
Идеолошка димензија протеста
Највећа опасност коју ови протести носе јесте њихова тенденција да остану ограничени на површне, естетске и техничке промене без дубљих идеолошких питања која би стварно могле довести до значајних политичких и друштвених трансформација. Да би протести заиста имали друштвену вредност и довели до правих промена, они морају да се фокусирају на дубоке, структурне проблеме као што су социјална неједнакост, приватизација јавних ресурса, радни услови и експлоатација радне снаге, као и на решавање проблема као што је окупација Косова и Метохије.
Победа у културном рату
На крају, сви протести ће се завршити, а тензије изазване друштвеном поларизацијом ће постепено попустити. Међутим, истинска победа која ће остати трајна биће она у културном контексту. Хајде да на тренутак размислимо: ако прихватимо могућност да је ово заправо обојена револуција, чији су организатори можда западне обавештајне службе, важно је напоменути да је, без обзира на то, дошло до значајне духовно-идеолошке трансформације која се огледа у сменама генерација. Данас, Србија више није подложна манипулацијама које су раније користиле симболе попут застава Европске уније, НАТО-а и латиничког писма.
У овом тренутку једини прихватљиви симболи су они који се везују за национални и духовни идентитет – застава „Нема предаје“, Христов барјак, тробојка, застава Саве, као и руско-српска застава, химна Светом Сави, химна „Боже правде“ и патриотске песме. Ова победа у културном рату представља значајан корак, који ће бити основа за даље анти-окупационе активности. У том смислу, она представља изузетно важан и довољан почетни корак.
Радомир Јеринић је студент и уредник телеграм платформе Рог Слободе
Categories: Гостинска соба
„Хоће ли слобода умети певати као што су сужњи певали о њој?“
Мучена наша сестра Јања са распетог нам Косова и Метохије редовито нам шаље отуда своја писма вапаје.
Читамо ли ми браћо и сестре њезина писма? Сећамо ли се тих наших мученика у нашим мислима и нашим молитвама?
https://standard.rs/2025/02/02/pismo-sa-kosova-ili-zivot-bez-institucija/
Опет неко празнословље и „аналитичарење“ о тзв. „обојеним револуцијама“ у Вучићевом имагинаријуму државе Републике Србије… Обојена револуција се примењује кад се нека држава жели извући из руске и убацити у западну сферу утицаја, а пошто је Р.Србија званично „на европском путу без алтернативе“, док режим који њом управља подржавају САД, Русија, Кина и Немачка (док год имају практично бесплатне ресурсе) поставља се питање која би то држава стајала иза такве револуције.
Цитат са Телеграм канала аутора: „Добродошли на канал који је направљен у част храброг афричког народа“. Неко је изгледа превише читао RT News, или у преводу – како рећи да сте крипто-левичар а да то експлицитно не кажете. Пих.
Слава Роду, а не „храбром афричком народу“.
Помену „Миле“ горе чланке које пише Јања Гаћеша. Видећете на Стандарду да су то углавном најмање коментарисани текстови. Вероватно и слабо читани. Причао је Теша Тешановић, ако се не варам, како су на „патриотским“ каналима уочили да разговори и интервјуи у којима се говори о Косову и Метохији слабо гледани (тј. доносе им мало прегледа и „лајкова“). Мора да се стави други наслов да би људи погледали. Треба да се дубоко замислимо зашто је тако.
Можда то и јесте опомена и за страшне „надстрешнице“ које свако мало падају по мученом Косову… Није надстрешница побила децу код Гораждевца, ако разумете шта хоћу да кажем. Мислим да су у праву људи који кажу да добар део нашег друштва и није брига за Косово. Али, ни то није „зацементирано“, бар овим младим људима може да се нешто представи, покаже и приближи… Зар се ту не гази устав државе? А такве акције би и истерале на чистац много штошта. Па да видимо шта је од тих „романтичних“ прича заиста записано у коду, гену, сећању и обрасцу делања.
Ако се садашња власт оптужује за корупцију, лажи и манипулације око тендера, скупштине, политике, итд. итд. видећемо на примеру КиМ да тамо има свега овога, уз додатну издају у стилу кувања жабе. Па би било логично да се добар део парола, графита, мимова, речи говорника, прогласа и др. на студентским протестима односи на ту слабу тачку режима. Но, тога има мало и премало. Зато су болне и јалове те расправе на „патриотској десници“ – које за последицу имају да нема никог да преотме микрофон Јову Бакићу и Бјелогрлићу на протестима, из нама неког незнаног разлога. Да јасно и гласно каже нешто и по овом питању. Бар је лако указати на председникове реко-па-порек’о изјаве и делања, од Газивода до предаје институција.
И немојте, молим вас, опет да расправљамо шта је о томе рекао Ломпар а шта Ковић. Посебан коментар и чланак би заслуживао „случај Двери“, како се једна организација која би могла да јасно проговори и о КиМ, чим се приближи некаквом „цензусу“ (не мислим на улазак у скупштину, него у свест народа), постаје предмет „обраде“ и како на појединачним судбинама челника можемо да видимо „замор материјала“, прегрејавање, пуцање…
Ето прилике младим људима да замене и отерају (нас) старије, неспособне, неодлучне, погубљене. Јеванђеље по Матеју (11:12) каже нешто што је преведено различито код Вука и касније (Синод):
А од времена Јована Крститеља досад царство небеско на силу се узима, и силеџије добијају га.
или
А од времена Јована Крститеља до сада Царство небеско с напором се осваја, и подвижници га задобијају.
Било како било, млаки га неће задобити. Па неће задобити ни у овом царству земаљском поштовање рода.
Уз уважавање према братском руском народу, ни руска ни било која друга страна застава немају шта да траже на српским протестима. Србија није ни западна колонија ни руска губернија, хвала али не хвала.
Иначе телеграм-канал са кога је ово пренесено је копија РТ пропаганде, исте оне која тврди да је у српском интересу да Рио Тинто копа у Србији, док истовремено хвали отпор „потлачених Африканаца“ у борби против Рио Тинта. Јефтина политичка демагогија.