У овом пакленом свету више вреди један добар возач него продуховљени појединац, интелектуалац, познавалац више језика, сањалац, илузиониста као Андреј Фајгељ. Јер, возач може да превезе и преко 700 сигурних гласова

Андреј Фајгељ (Архивска фотографија)

Нови Сад с почетка 2010-их памтим по бројним детаљима којих сада нема. На прометним местима облепљени постери за чувену америчку серију The Walking Dead (боље да не преводим наслов). Питаће неки што сам гледао ову „сатанистичку“ серију, поред које и екранизоване авантуре дружине из Хогвортса (Хари, Рок и Хермиона за оне који не знају) изгледају као наивна дечја игра? Тематика је заиста одвратна. Постапокалиптични свети, у којем су доминантне емоције страх, неповерење и сл. Серија је емитована и у Србији. Чини ми се да је Фокс био задужен за то. Као припаднику миленијалаца, дакле генерације која је улазила у зрело доба, мени је овај културолошки импорт с друге стране баре био добра прилика да упознам дубину мрачњачког ума. И пре тога сам као тинејџер гледао хороре, али Walking Dead је, заиста, био нешто другачије. Више од хорора. Људска психологија. Серија се емитовала од 2010. до 2022. године. Ја сам је гледао можда од 2012. до 2014. године.

Срца публике је, дефинитивно, освојио маркантни Норман Ридус (рођ. 1969), који се може описати као: човек који не стари (ни у ком смислу), филмски лик који никада не умире ма шта да се догоди. То је једноставно фаца коју жели свака продукцијска кућа на својим екранима. Не чуди што је Норманов лик искориштен у видео-игри Death Stranding (2019).

Међутим, мени су се допали млађи глумци (да не кажем ситније улоге), од којих је једна симпатична Емили Кини (Emily Kinney) која је у својим касним двадесетим (27-30) глумила тинејџерку (16-18) Бет Грин (2011-2014). Између Емили Бет и мене има неколико година разлике. Међутим, разлика дакле није само у годинама, него и у различитим искуствима, јер смо одрастали у барем за нијансу различитим временима. Њена генерација је можда више користила MySpace, али није потпала под толики утицај друштвених мрежа. Међутим, ја сам Емили видео као готово па вршњакињу. Као другарицу из разреда од које могу (ако ми дозволи) да се огребем, да препишем/извучем решење. Тако сам уосталом доживљавао људе рођене 1980-их. Као искусније варијанте младих људи. Емили би у неким другим околностима можда глумила Алису у Земљи чуда, јер има изглед невинашца. Плавуша је, али јој поглед није испразан и затупаст, него напротив. То је нека комбинација радозналости, оштроумности, опреза, па и зебње. У ствари, она и јесте на неки начин Алиса у Walking Dead универзуму. Она на неки начин проводи гледаоца кроз тај опасни, паклени свет.

Емили Кини као Бет Грин (Фото: Снимак екрана)

У оштром контрасту са Емили/Бет стоји Кристијан Сератос (Christian Serratos), која глуми темпераментну и милитантну Розиту Еспиноза. Кристијан је сигурно освојила срца оних који од женских ликова очекују акцију на Томб Рајдер начин. У том светлу, уосталом, њен лик и сија. Можете је видети у ситуацијама које одликује борбеност: баратање оружјем, борилачки покрети итд. Међутим, можете је видети и у бизарним ситуацијама: нпр. на хауби (нема потребе да детаљишем). То је друга страна медаље. Нежност на латиноамерички начин. С друге стране, Емили/Бет показује нежност на потпуно другачији, да тако кажем невин начин.

Укратко, у серији Walking Dead има разних ликова, који одражавају разноликост америчког друштва. Ја сам приказао само два-три лика, јер ми није за циљ да препричавам серију, коју можда људи нису гледали или не желе да гледају. Узео сам само неке од боја са те шарене Walking Dead палете у покушају да у главним цртама дочарам тај постапокалиптични свет, те да бих могао повлачити паралеле с нашом политичком збиљом.

Нови Сад 2020-их, што се може назвати Србија у малом, подсећа немало на Walking Dead, дакле постапокалитични универзум. Разлика је једино у томе што у Новом Саду нема ни Емили/Бет, а још мање Кристијан/Розите. Ма, нема ниједног позитивца. Само непрегледна гомила људи испраних мозгова, који понављају мантру да се не желе никоме замерати. Има и ту неких сурвајвора, преживелих, који су показали зубе, али схватили да против масе не могу ништа. Један од њих је Андреј Фајгељ, бивши лидер угасле странке Трећа Србија. Он је, као што је познато, крајем 2015. и почетком 2016. стекао публицитет својим оштрим порукама на друштвеним мрежама. Критиковао је, наиме, Александра Вучића због примања НАТО комесара у аудијенцију, као и заштитника грађана Сашу Јанковића због најаве одузимања деце у извесним случајевима. Написао је 2016. и књигу После Вучића која разголићује методе на који је СНС преузео власт у Војводини.

Андреј Фајгељ, за разлику од многих његових опонената, има леп педигре. Вуче порекло из Идрије, у Словенији, где су се укрштали словеначки и немачки елементи. Презиме Фајгељ је у старим матичним књигама у Идрији записивано као Veigl, Feigl, Feigel. На немачком Feigel означава врсту цвета – шебој. Најстарији познати предак Андреја Фајгеља, Стеван Фајгељ, рођен је око 1747. Изгледа да није рођен у Идрији. Умро је у Идрији 24. априла 1829. у 82. години. У матичним књигама се спомиње као famulus justitiae и Gerichtsdiener, тј. судски подворник. Андреј Фајгељ је докторирао на српској књижевности у Француској. Међутим, он није први доктор у породици. Отац (Станислав), деда (Александар) и деда стриц (Иван) су такође докторирали у различитим областима. Деда и деда-стриц у медицини, а отац у психологији. Андрејев чукундеда Данило је био чувени словеначки композитор, који је углазбио словеначке црквено-народне песме. Укратко, родословно стабло Фајгељевих изгледа овако:

Стеван (р. око 1747) – Марија Везјак Безег

Андреј Фајгељ (р. 1803) и Магдалена Кос (венчани 1838)

Данило (р. 1840) и Ана Облак

Лудвик (р. 1887) и Августа Подгорник

Александар (р. 1921) и Веселинка-Вела Ђуран

Станислав (р. 1947) и Оливера Милинковић

Андреј (1978)

Трећа Србија, странка десног спектра, којој је Фајгељ припадао, основана је пре више од десет година, 2013. године. У сећању су ми остали постери Треће Србије облепљени по Новом Саду 2013/2014. Било је то време када је подела на Прву и Другу Србију имала још смисла. Међутим, за десет година боје су се измешале и сада је све то исто сивило. Године 2013. је у АП Војводини на власти још била Демократска странка, оличена у Бојану Пајтићу. Против Пајтића су били протести 2013. године. Сећам се тог дана. Био је испитни рок. Један мој професор, сада већ сигурно у пензији, саветовао је студенте који су положили његов предмет: „Ајд сад на протест“. Пајтић је на крају и пао. Али се копрцао до 2016. године. Организовао је 2015. протесте у Београду. Сећам се и тог дана. Тада сам био у Београду. Нека гомила, у којој су доминирали Роми са транспарентима и заставама, пролазила је и пресекла ми је пут. Међутим, СНС је победио на изборима у Војводини 2016. године. Што је најгоре, СНС је из избора изашао оснажен. Апсорбовао је остатке ДС-а и њених коалиционих партнера.

Исти процес фузије са СНС-ом захватио је и Трећу Србију. Само једна илустрација, која додуше није везана за Нови Сад, али је сликовита. Фајгељ је крајем 2013. био у Суботици на отварању месног одбора Треће Србије. Одржао је допадљив говор. Поздравио је избор младог председника месне организације Треће Србије. Међутим, не лези враже! Убрзо је дошло до подела, расипања и прелетања чланства. Трећа Србија је престала да функционише као јединствена организација. Фајгељ је пред изборе 2016, који су одлучили судбину Војводине, изгубио велики број својих сарадника. На крају се и председник, у међувремену угасле суботичке организације, када је видео како ствари стоје, прикључио СНС-у (2019). И лепо је напредовао. Био је једно време секретар у Амбасади Србије у Москви. Сада је саветник председника владе Милоша Вучевића. Сличних примера има на гомиле, али потребни су време, новац и енергија за њихово истраживање.

Биће, наравно, и оних, који ће изразити сумњу (да ли је стварно баш тако било?), јер овај народ је већ научен (дресиран) да не тура нос тамо где му није место. Када једнога дана СНС аветиња крепа и када буду доступни њени архиви за истраживање (уколико их не униште СНС деструктоиди), биће материјала за невероватне приче. Можда никада у историји прелетачине нису биле тако масовна друштвена појава као 2010-их. У СНС је отишао ваљда и онај ко то не мора, али ето. Мило је народу видети да се барем једном око нечега (око новаца дабоме) већина његових синова на политичкој сцени сложила. А они који настављају да грме против власти, они, разуме се, богохуле, то су лудаци, безумници. Они заправо желе да разбијају то тешко постигнуто јединство и ваљда треба да их буде срамота због тога. Народ је још једном насео на стару апсолутистичку пропаганду о нужном националном окупљању око једног вође: „Un roi, une loi, une foi“ (један краљ, један закон, једна вера).

Вирус, који зомбификује људе, испира им мозгове, раширио се као у серији Walking Dead. Разбијена је илузија о алтернативи. Један мој пријатељ, наставник немачког (рођен средином 1980-их), чије мишљење сам изузетно ценио и који нас је напустио 2022, показао ми је колико се дубоко укоренио црв сумње у ово друштво. Он је рекао мени, тада још занесењаку који је веровао у лаке промене, да он у опозицији не види алтернативу, наду, перспективу. Комплекс ниже вредности сашао је дакле из месних канцеларија СНС-а у друштво, ушао у све његове поре. Последице? Зомбија има на сваком кораку. Маса испраних мозгова. Једина свесна бића у тој пустињи умртвљених умова су изгледа чланови СНС-а. Као што је групица преживелих у Walking Dead универзуму временом научила како да преусмерава хорде зомбија са једног места на друго, тако је и СНС у Новом Саду, па и у целој Србији, спознао своје жртве (народ) у душу, загосподарио њиховим умовима, претворио их, што кажу Лалоши, у марву без рогова, коју такође можеш транспортовати аутобусима, комбијима, аутомобилима, како год, свуда где затребају њихови јефтино продани гласови.

Док је био на власти Андреј Фајгељ примио 50.000 евра: „Ето толико лако човек уђе у корупцију“

У овом пакленом свету дакле више вреди један добар и искусан возач категорије Б и на више – човек од акције – него продуховљени појединац, интелектуалац, познавалац више језика, сањалац, илузиониста као Андреј Фајгељ. Возач може да превезе и преко 700 сигурних гласова, који могу да утичу на исход гласања, одакле год, па и из Републике Српске, а Фајгељ, тако паметан (па и језичав) може само својом сумњом, критиком, бесом да поквари све, да наруши тај шум умртвљених умова, који, попут зомбија у Walking Dead универзуму, лепо испуњују постапокалитичну пустош.

Categories: Гостинска соба

Tags: Андреј Фајгељ, Војводина, Ненад Бајић, Walking Dead