Најновији отровни спин односи се на наводну неспремност Цркве да подржи кампању Министарства здравља „Продужи живот”, односно да се „чека” став Цркве о програму завештавања и трансплантације органâ
Фото: СПЦ
Златибор Лончар: Разговори са СПЦ о донирању органа иду тешко
Министар здравља Србије Златибор Лончар је данас изјавио да већ неко време чека одговор Српске православне цркве (СПЦ) о питању донирања органа и да разговори о томе с представницима Цркве „малтене уопште не иду“.
Лончар је у Београду после промоције кампање „Најважнији позив у животу“ о донирању органа рекао новинарима да није било састанка с представницима СПЦ и да сматра да би сви требало да се изјасне о донирању, какав год одговор био.
Казао је да и даље инсистира на разговору с патријархом СПЦ Порфиријем и да је више пута упутио позив на разговор.
Златибор Лончар (Фото: Танјуг/Страхиња Аћимовић)
Министар је навео и да је тим лекара спреман да одговори на сва питања представника Цркве и да сматра да је фер да се изнесе свака дилема уколико постоји.
„Крајње је време да се сви ујединимо и да будемо одговорни и помогнемо људима који чекају на трансплантацију органа“, казао је Лончар.
Упитан када ће на дневном реду бити измене Закона о пресађивању органа, рекао је да се ради на томе, али да је суштина то што „ниједан закон не спречава да будемо донори. Ништа нас не спречава да будемо хумани и да помогнемо људима којима ће то бити једини излаз да преживе“.
Српска православна црква није изнела званичан став о донирању органа.
СПЦ: Реч о трансплантацији органа и појединим инсинуацијама
И мање заинтересовани посматрач би приметио низ узастопних снажних медијских кампања којима, по непостојећим питањима и проблемима, одређени кругови са различитих страна политичког спектра, настоје да Српску Православну Цркву означе као дежурног кривца. Поједини то раде из незнања, други због идеолошке заслепљености или патолошке мржње, трећи да би колико-толико покрили сопствене грешке или чак огрешења, а има и оних којима је, заправо, место у „магарећој клупи”, који Цркву оптужују унапред, авансно и превентивно, због проблема које они сами тек планирају да створе.
Вернике Српске Православне Цркве те кампање медијских лажи и спинова готово да не дотичу. Њима је јасно, на пример, да епископ који годишње пређе више хиљада километара, мора да има на располагању аутомобил, притом не у његовој личној својини већ у својини Цркве. Ниједном верујућем човеку не пада на памет да се Црква, која је једина са народом остала на Косову и Метохији, одриче заветне српске земље или да намерава, чак да хита (!) да до предстојећег Васкрса пређе на „нови” (григоријански, „папски”) календар. Мајстори политичких спинова и медијских лажи не креирају их да би „завртели памет” верницима него простодушном народу који се још увек буди и освешћује после деценијâ комунистичког тоталитаризма и државног атеизма.
Најновији отровни спин, посејан буквално по свим важним медијима, односи се на наводну неспремност Цркве да подржи кампању Министарства здравља Продужи живот, односно да се „чека” став Цркве о програму завештавања и трансплантације органâ. Притом нико не истиче еклатантан пример који, по овом питању, јавно и пред камерама даје лично Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије. Он је, наиме, сваке године, најмање два пута годишње, добровољни давалац крви, а на његову иницијативу сви парохијски домови у Београду, када год је потребно, на располагању су Заводу за трансфузију, о чему Црква редовно обавештава верне, али и све друге. Позната је чињеница да су и поједини српски архијереји завештали своје органе и да то нису скривали од јавности. Наравно да су тако поступили и многи свештеници који о томе нису говорили јавно. Напослетку, нико у држави надлежан није од Цркве званично ни затражио званичан став, а камоли да су о томе вођени „тешки преговори”, како неки пишу. Као и о многим важним животним питањима која су се пред верујући народ (читај: Цркву) поставила током последњих деценија, Црква је, односно њен Свети Архијерејски Сабор, још 2004. године донела став, заснован на Христовом учењу и, следствено, на Светом Писму и на двомиленијумском искуству (Светом Предању), којим се она саглашава са трансплантацијом органâ уколико су испуњени следећи услови:
– да је донатор добровољно завештао своје органе и
– да је донаторова породица посмртно дала своју сагласност.
Извор: СПЦ
Ово све важи с тим да је смрт донатора утврђена од стране стручне лекарске комисије у складу са медицинском етиком. Свети Архијерејски Сабор афирмише и трансплантацију органа живих особа уколико се тиме не угрожава живот даваоца („донора”).
У доба нарастајућих социјалних разлика, а уз то имајући у виду ужасавајућа искуства протеклих ратова, од којих је једна од најстрашнијих такозвана Жута кућа у суседној Албанији, наша Црква ће увек и беспоговорно наглашавати да је одлука о трансплантацији органâ, без обзира на то да ли је „донор” мртав или жив, питање којим може да се бави само беспрекорно морално медицинско особље, а не оно морално индиферентно или, још горе, корумпирано.
Наша Црква, с тим у вези, увек је имала, сада има, и убудуће ће имати, отворен и крајње добронамеран став по питању трансплантације органâ, тако да ником не треба утисак да она „треба” или „мора” да се определи или за ставове актуелних политичких структура или против њих. Она има став, не од јуче, већ, ево, две хиљаде година. Инсинуација да „преговори” са њом „тешко иду”, мал’те не нису ни почели, потпуно је беспредметна. Њен једини резултат је тај да су познати медији, иначе вазда непријатељски настројени према Цркви и Српству, устали у њену заштиту и позвали се на њене досадашње ставове и релевантне текстове, од којих неке поново објављујемо уз овај коментар, подсећања ради.
Отворена врата добре воље, разумевања и љубави, уз верност незастаривим начелима и мерилима Православља, свиђала се она или не свиђала актуелним носиоцима друштвене одговорности и државно–политичке надлежности, не треба разбијати тенком, већ, просто-напросто, ушетати кроз њих.
Неке досадашње одлуке и текстови о проблемима биоетике и трансплантације:
- Одлука Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве АС37/зап57 од 15/2. маја 2004. године (jpg)
- Митрополит бачки Иринеј: Укратко о трансплантацији (pdf)
- Основи социјалне концепције Руске Православне Цркве – Проблеми биоетике (pdf)
Информативна служба Српске Православне Цркве
Наслов и опрема: Стање ствари
Categories: Гостинска соба
Село гори а баба се чешља.
Докони поп и јариће крштава.
Да се власи не досете.
Орган донатора је употребљив (извесно време после вађења)
само ако је донатор жив, а у супротном то нема смисла.
Вештачко одржвање донатора у животу, а без његове
сагласности зарад трансплатације, је злочин.
СПЦ наводи три услова под којима се то може учинити:
– да је донатор тестаментом завештао своје органе;
– да је донаторова породица посмртно дала своју сагласност;
– да се донатор за живота није томе противио.
Само органи здравих људи, млађег узраста су употребљиви за
пресађивање, а од старих и болесних су бескорисни.
Због тога су ратови, и то се показало, најбоље прилике да се
дође до здравих органа за пресађивање.
Прилике су и несреће где долази до тешких повреда (млађих)
са смртним исходом, чији су органи подесни и употребљиви
за пресађивање.
Држава тражи сагласност СПЦ да, у таквим околностима
млађих пацијената са смртним исходом, држава има права
да пацијента вештачки одржава у животу док му се не
узме један или поваде сви здрави органи, позивајући се
само на онај последњи услов, “ДА СЕ ДОНАТОР ЗА ЖИВОТА
НИЈЕ ТОМЕ ПРОТИВИО“, и то аминује законом, уз изричиту
сагласност СПЦ.
Држава тражи сагласност од СПЦ, нешто слично као
што је било и са вакцинацијом од КОВИДА, а покзало се да
је то било више него сулудо.
СПЦ није дала званичну сагласност за то , али неки сулуди
епископи и свештеници су “смоиницијативно“ то подржавали.
(са сајта Православна Породица)
Митр. Филарет Вознесенски: Православни поглед на пресађивање срца
Објављено 19 новембар 2022
filaret voznesenski ikonamМИТРОПОЛИТ ФИЛАРЕТ ВОЗНЕСЕНСКИ
ПРАВОСЛАВНИ ПОГЛЕД НА ПРЕСАЂИВАЊЕ СРЦА
Ово доба је чудно доба. Ми знамо да су кроз људску историју постојали тренуци духовних и културних криза, моралног пада и уздизања, били су тренуци такозваних „превредновања вредности“. Али само у нашем добу, у свету се појавило нешто много више застрашујуће и претеће: то је губитак вредности, њихов катастрофични нестанак из живота, са духовног и интелектуалног хоризонта, из савременог човечанства.
Данас се јасно види нестанак нормалног схватања нације и породице, нестанак вредновања самог живота, по себи и као највећег дара Божијег, као и тежња да се побегне од обавезе да се живи – у фантазерски свет наркотика, такорећи у савремено самоубиство. А као паралела нестанку правих вредности, појавиле су се лажне вредности, фалсификати. Јер данас је буквално све фалсификовано: хришћанство је фалсификовано, религиозност је фалсификована, само Јеванђеље је фалсификовано; култура у својим најбољим пројавама, тежња ка миру итд. – све је уроњено у лаж и обману, и човек са живом душом и савешћу се гуши под владавином лажи и фаслификата.
У овој загушљивој атмосфери очигледног и несумњивог духовног распада, „последња реч“ је страшнија од свега. Говоримо о најновијем „достигнућу“ медицинске науке: пресађивању људског срца.
Пред нама се налази најстрашнији од свих фалсификата: фалсификат самог живота – овог највећег дара Творца! Човек иживи свој живот, његови моћи копне, организам умире и срце – тај центар живота организма, сваки час ће се зауставити… Никакви лекови, никаква средства или покушаји да продуже, да зауставе овај одлазећи живот, више не могу да помогну… Али сада је пронађено решење! Човеку се даје ново, страно срце, а са њиме се уводи у организам и нови, страни живот, који припада другом човеку…
Срце је центар, средишња тачка човековог постојања. Не само у духовном смислу, где је срце израз који означава центар духовне личности, човековог „ја“. У физичком животу, такође, физичко срце је главни орган и централна тачка организма, која је мистично и нераздвојно повезана са искуствима човекове душе. Свима је добро познато како се чисто физичка и нервна искуства радости, гнева, страха… тренутно одражавају на рад срца и обрнуто – како се болестан рад срца негативно одражава на психу и свест… Да, ова веза је нераскидива и ако се, уместо наставка човековог личног духовно-телесног живота, који је концентрисан у лично његовом срцу, њему наметне страно срце и нека врста страног живота, до тада њему потпуно напознатог – шта је то ако не фалсификат његовог одлазећег живота; шта је то ако не уништење његовог духовно-телесног живота, његове индивидуалности, његовог личног „ја“? И како и као ко ће се такав човек јавити при свеопштем васкрсењу?
Али ново достигнуће се не завршава ни овде. Они намеравају да уведу у људски организам и срце животиње т.ј. после свеопштег васкрсења ће „човек“ стајати на Страшном суду са срцем мајмуна (или мачке, свиње или било чега)1 . Може ли ико да замисли безосећајније и богохулније изругивање над самом људском природом, створеном по образу и подобију Божијем?
Безумље и ужас! Али шта је призвало овај кошмар безаконог мешања у људски живот, у овај живот, чији је Господар само Творац и нико више? Одговор није тешко наћи. Губитак хришћанске наде, стварно неверовање у будући живот, непознавање Јеванђеља и неверовање у њега, у његову божанску истинитост – ово је оно што смо малочас назвали монструозни и богохулни експеримент над личношћу и животом човека. Хришћански поглед на живот и смрт, хришћанско разумевање и сагледавање земаљског живота као времена, које нам је Бог даровао као припрему за вечност – је потпуно изгубљено. А из овога произлази: ужас пред лицем смрти, која се сматра за апсолутни нестанак живота и уништење личности, и држање за земаљски живот – живети, живети, живети, живети, по било коју цену и на било који начин продужити земаљски живот, после кога нема ничега!
Како је ово далеко од светлог хришћанског погледа на живот и смрт!
Замислите дубоко верујућег хришћанина, који се цео живот трудио на испуњењу Божијих заповести и очишћењу његовог сопственог срца, и који се коначно приближио том хришћанском крају, за који се молио и за који се припремао цео живот; кад би му изненада неко рекао: „Зар нећеш да живиш још мало? Ево, извадићемо твоје срце и ставићемо уместо њега друго срце, можда мајмунско, и ти ћеш поживети још мало…“ Шта би био одговор верујућег хришћанина на ово, него речи Јеванђеља: „Иди од мене, сатано, јер не мислиш што је Божије, него што је људско“ (Мт. 16:23).
„Дакле, пазите добро како живите, не као немудри, него као мудри“, говорио је некада апостол, „користећи вријеме, јер су дани зли. Због тога не будите неразумни, него схватите шта је воља Господња.“ (Еф. 5:15-17)
О, како пажљиво морамо ходити ми у наше време – са пажњом, да не бисмо отпали духовно и пали у мреже непријатеља. Јер уистину, наши дани су испуњенији злом него времена апостола… И није без разлога у оним каснијим, већ пост-револуционарним данима један од архипастира са Далеког истока, непрестано вапио ка Господу: „Одсеци од нас обману лажи, ослаби искушења и силом Твоје благодати заштити и сачувај нас, и дај нашим срцима да осете истину“.
Јер савремено човечанство је, највећим делом, потпуно изгубило осећање, осећај, прихватање истине и могућност да разликује по духовној суштини оно што се догађа у свету. А претеће, тужно пророчанство апостола се испуњава, што се тиче оних, који не заволеше истину: „И зато ће им Бог послати силу обмане, да вјерују лажи; да буду осуђени сви који не вјероваше истини, него завољеше неправду.“ (2. Сол. 2:12-12).
Хришћанине! Запамти шта је живот, а шта смрт! Захваљујући свом Творцу за највреднији дар Његове доброте – за твој живот, користи тај дар како треба, тако да на крају твог земног живота, без грчевитог држања за овај пролазни живот, можеш да умреш тако да се на теби испуни радосно обећање из Апокалипсе: „Блажени мртви који од сада умиру у Господу! Да, говори Дух, нека почину од трудова својих, а дјела њихова ће слиједити за њима.“ (Апок. 14:13).
1 Од кад је ово написано, урађено је пресађивање овчијег срца у људско тело, као и неуспешан покушај пре четири године, да се користи срце шимпанзе. Недавна операција у Калифорнији представља још једну ужасну слику: пресађивање срца самоубице. (Напомена уредника – јеромонаха Серафима Роуз).
organi cena
Извор: The Orthodox word, Vol 4, No.3 (20), May-June 1968.
Превод: Православна породица, септембар 2018
Свети Оци и Учитељи Цркве су нас учили да чувамо истину Православља као зеницу ока свог. А Господ наш Исус Христос, учећи Своје ученике да чувају сваку јоту или црту закона Божијег, рекао је: „Ако неко поквари једну од овијех најмањијех заповијести и научи тако људе, најмањи назваће се у Царству небескоме“. Он је послао Своје ученике да науче све народе учењу које им је Он предао, у чистом и неизмењеном облику, који је затим, током дугог времена, предаван и сваком од нас епископа, по прејемству од светих апостола.
Томе нас учи и догматско одређење Седмог Васељенског Сабора, речима: „Храним ненововводно все, писанием или без писания установленные для нас Церковные предания“ (Чувамо неизмењеним сва, писана или неписана, за нас установљена црквена предања)…
Сваки од нас на хиротонији торжествено обећава да ће тврдо чувати Веру и правила Светих Отаца, обавезујући се пред Богом да ће непоколебиво штитити Православље од искушења и заблуда које се поткрадају у наш живот.
Модернизам, то је уређивање црквеног живота на принципима савремености и угађања људским слабостима… Модернизам ставља угађање људским слабостима изнад моралних, па чак и догматских захтева Цркве. Колико се свет удаљава од Христових начела, толико и модернизам све више и више снижава ниво религиозног живота…
У данашње време опште неодлучности, пометености умова и развраћености, од нас се нарочито захтева да исповедамо истинско учење Цркве, не обазирући се на то ко нас слуша и на неверје које нас окружује. Ако ради приближавања заблудама овог века будемо прећуткивали истину или ради угађања овом свету предавали лажно учење, онда бисмо онима који истину траже заправо давали камење уместо хлеба. Што је на вишем месту онај који тако поступа, то већу саблазан ствара и тим теже могу да буду последице.
Митрополит Филарет Вознесенски
Православна Породица 2024
@Љиљана
Христос: “Није могуће да саблазани не дођу (потребно је да
саблазни дођу), али тешко оном човеку преко кога саблазан
долази…“
Пресађивањем телесних органа то се остварује.
Пресађивањем делова тела (органа) је само почетак, и
остварује се преко појединаца (даваоца и примаоца)
потребног органа, и ту се саблазан не завршава.
Појединачно пресађивање делова тела се, сада, превазилази
покушајем масовног пресађивања христоликих душа из
Тела Православне Цркве, Којој је глава Христос, у тело
антиправославне цркве, којој је глава Антихрист, оличено
кроз УНИЈУ са римокатолицима, Ватиканом. Најсвежији
пример је покушај слављења Васкрса/ускрса са римокато-
лицима истог датума, прихватање Папе за неприкосновеног
поглавара, Христовог “намесника“, свим хришћанским
сектама и Правосланим хришћанима , одбацивање јулијанског
и прихватање грегоријанског календара, промена у
литургијском поретку и замена литургијског језика
(црквено-словенског) свакодневним, народним језиком…
У физичкој, телесној трансплатацији предњачи држава,
а СПЦ је по страни и суздржано подржава уз горе наведене
услове, док душевно/духовну трансплатацију душа из
Христове светлости у Антихристов мрак здушно подржава
и ради на томе део епископата, свештенства и њихових
следбеника, уз свесрдну подршку антисрбских елемената
у државним институцијама и цивилном сектору.
Органи који се могу пресадити са једне особе на другу (у случају да су претходно испуњени неопходни услови – подударност ткива, и слични) су: срце, плућа, бубрези, јетра, панкреас и кожа.
Сви ови органи – укључујући и срце – могу да се узму са преминуле особе и неколико часова ПОСЛЕ смрти. (Тврдње како се ови органи могу узети само са живе особе нису тачни.) Са живе особе се може узети орган који спада у тзв. парне органе (бубрег, плућно крило), као и један део коже. Остали органи се узимају са преминуле особе.
@Борислав
“Сви ови органи – укључујући и срце – могу да се узму са
преминуле особе и неколико часова ПОСЛЕ смрти.“
Колико је то тачно – “неколико часова ПОСЛЕ смрти“?
За тих “неколико часова“ треба припремити даваоца
и примаоца органа за пресађивање, а пре тога утврдити
“подударност ткива, и слично…“
А, све то се не може урадити збрда здола, тек тако,
импровизовано, већ комотно, опуштено са очекујућим
и потребним усепшним исходом – зар не?
Ради сигурности, пожељно је даваоца органа држати
на апаратима, и тако одржавати максималну виталност
органа до самог момента пресађивања – зар не?
Што је сигурно сигурно је!
Органи који се узимају за пресађивање (укључујући и срце) после узимања се држе у одговарајућој средини – у некој врсти физиолошког раствора, и охлађени до температуре на којој је могуће њихово чување до испоруке у клинику у којој ће се извршити пресађивање. Пресађивање неће почети – и не мора да почне – истог тренутка кад се констатује смрт.
Типизација ткива се врши много пре смрти (уколико је неко већ регистрован као будући донор), па су сви неопходни подаци о подударности ткива, и слично, већ увелико познати лекарима.
„Одржавање донора у животу“ се не предузима зато да би његови органи били „свежи“ – органи ће свакако бити охлађени и чувани у физиолошком раствору – него због донора самог. Докле год је пацијент жив, па чак и да није донор, и да је изричито забранио пресађивање својих органа – траје и настојање да се он, као и сваки пацијент, одржи у животу.