На гробове одлазити нећу. Како детету да палим свећу? / Крв моја у раку леже и да живим бити ме неће. / Нећу их светити. Туђом крвљу туга се не скида

Јелена Ковачевић (Фото: Лична архива)

Све што сам могао изгубити изгубио сам.
Оца, мајку, жену, децу. Ни родбине ни пријатеља немам.
Јеси ли ме укорио, Боже? Међу одбачене бацио када си ме оставио овде.
Стид ме што сам преживео.

Зар сам грехе толике накупио да ниси хтео да ме узмеш?
Нисам се на Тебе камењем бацао. Боже, хоћу само да умрем.
Што си ме без мојих оставио? Што си ме напустио?

У кућу нећу. У пустом да живим. Тамо немам никога да видим.
Праг да јој чувам немам коме, мртви је моји не походе.
У коров нека урасте, змије и пацови нека је населе
када у њој мојих нема више.

На гробове одлазити нећу. Како детету да палим свећу?
Крв моја у раку леже и да живим бити ме неће.
Нећу их светити. Туђом крвљу туга се не скида.
Доста је костију земљу испунило, нека нико више не закука над пепелом.

Што ме не узе, Боже? Крст ми још тежи око врата окачи.
Знам, Ти стојиш поред мене и говориш. Реч Твоју не чујем.
Опрости ми, Боже. Око моје не види оно што види Твоје.
Ти знаш. Воља је Твоја.
Кућу ћу да отворим, па на гроб свећу да запалим.

Из збирке „Страдање“

†††

Повратак у село Пребиловци након усташког покоља у коме је страдало ,,око 800 душа/махом жене и дјеца… остало само око 156 живих мушкараца.”

Извјештај Заповједништва Оружничког вода Метковић од 9. октобра 1941. Заповједништву Јадранског дивизијског подручја о бекству православаца са подручја Чапљине од усташких злочина са податком о 800 убијених Срба у селу Пребиловци, Злочини на југословенским просторима у Првом и Другом светском рату (Злочини Независне Државе Хрватске 1941–1945), зборник докумената, том I, Београд 1993, 794.

Пре страдања 1941. године село је имало 119 домаћинстава – 116 српских и 3 муслиманска, укупно 1000 становника. Број житеља утврдила је усташка власт пописом у мају 1941. године, пре извршеног злочина. У августу 1941. године погубљено је 830 Пребиловчана. Од њих 1.000 злочин је преживело 170 људи. Деце до 14 година убијено је око 300, до 2 године 64, девојака преко 90. Генерације рођене између 1925. и 1941. године су нестале, осим неколико дечака који су преживели јер се нису затекли у селу. Потпуно је уништено 60 породица, ниједан њихов члан није преживео усташки покољ.

Митар Шарић, Грех ћутања је прекинут – усташки геноцид над српским народом у селу Пребиловци августа 1941, Београд 1992, 6; 24.

Categories: Гостинска соба

Tags: Јелена Ковачевић, геноцид над Србима у НДХ, страдање