Када почиње Литургија речима „Благословено Царство“ – помоли се да и тебе Господ удостоји Царства небеског. За време прве мирне јектеније помоли се да ти Господ да Свој мир
Фото: Православие.ру
Да бисте лакше или сабраније одстојали Литургију трудите се да се молите овако: за време часова помињите упокојене и живе. Ово помињање ће се узнети с помињањем свештенослужитеља к небесима и даће велику радост душама помињаних. Овде нема значаја да ли их помињеш у олтару поред жртвеника или поред олтарских двери, или усред храма, свеједно, Господ ће свугде чути. Када почиње Литургија речима: „Благословено Царство“ – помоли се да и тебе Господ удостоји Царства небеског. За време прве мирне јектеније помоли се да ти Господ да Свој мир на данашњи дан.
Ништа тако благотворно не делује на душу као стање мира и непријатељу нашег спасења оно је нарочито мрско, он на све могуће начине хоће да га наруши, да изведе човека из мирног стања, да га уведе у свађе, раздражљивост, злобу, бес и роптање. Зато, молећи се да ти Бог пошаље мир у душу, осећај се као дашчица услед побеснелих таласа, осећај своју беспомоћност и моли помоћ од Господа.
Затим се поју антифони, за то време свештенослужитељ чита молитве о очувању Цркве и ти се такође помоли за исто, такође да Господ избави место у којем живиш од неверја, јереси и раздора. Пре Малог входа чита свештенослужитељ молитву која садржи речи: „Учини да с нашим входом буде вход светих анђела, који с нама служе и с нама славослове Твоју благост“. У то време храм се испуњује безбројним мноштвом анђела. И ти се помоли твом анђелу чувару да стане крај тебе и да се помоли с тобом: „Свети анђелу чувару, помилуј ме и посети ме“.
За време читање апостолске посланице и Јеванђеља анђели невидљиво за нас пале безбројно мноштво свећа. Свештенослужитељ чита молитву: „Запали у срцима нашим, човекољубиви Владико, бесмртну светлост Твога богопознања, и отвори очи ума нашег да бисмо разумели Твоје јеванђелске проповеди“. У то време се помоли да и теби Господ пошаље Своју божанску светлост и да она засија у твом срцу.
Следи сугуба јектенија, када на сваку молбу хор поје „Господе, помилуј“ три пута. Та јектенија представља сав земаљски живот Господа када су за Њим ишле гомиле народа с вапајима: „Помилуј нас“. Нека ти пред очима прођу сви: и Хананејка, и слепац и губавац – и свом душом припадни Господу, осећај се губавим, бесомучним и слепим. Ухвати се у мислима за крајеве ризе Господње и моли за помиловање. Ту је добро пасти ничице пред иконом. Возглас после јектеније даје наду да ће услишити Господ твој вапај по великој милости Својој: „Јер си милостив и човекољубив Бог и Теби славу узносимо, Оцу и Сину и Светоме Духу…“
За време јектеније за оглашене помоли се за невернике. Можда имаш рођаке и познанике који су неверници. Помоли се да им се Господ смилује и просветли њихове душе светлошћу вере. Затим захвали Господу за то што се ти сам по Његовом промислу налазиш међу вернима.
Херувимска песма је мољење Господа у Гетсиманском врту. Овде замисли пред собом цео Гетсимански подвиг Господа, Његову молитву све до крвавог зноја, Његова страдања за грехе људи. Сети се да си прошао пред очима Господњим са свим својим падовима и гресима. Осети да је за тебе пострадао Господ оне ноћи. Нарочито спознај потпуну своју недостојност – чиме ћеш платити Господу за све оно што ти је учињено – и моли Га да те помилује. Као што је Господ Сам био послушан вољи Оца Својег, тако се и ти сада препусти вољи Господњој и одлучи се да стрпљиво носиш крст који ти је послао.
За време Великог входа, који представља распеће Господње, замоли Га да и тебе помене у Царству Своме. На возглас: „Мир свима“, који приказује улазак Господа у ад ради спасења упокојених и оних који су се налазили тамо пре Његовог доласка, помоли се овако: „Уђи, Господе, у пакао душе моје и спаси ме“. Када чујеш возглас: „Љубимо једни друге да бисмо једнодушно исповедали“, помоли се да Господ стави у тебе свету љубав да љубиш све, нарочито оне које не волиш и вређаш, и оне који тебе вређају и не воле.
Након возгласа: „Стојмо смерно, стојмо са страхом…“ – помоли се да Господ стави у тебе страх Свој да би увек имао на уму присуство Господа. Након возгласа: „Заблагодаримо Господу“ – нарочито заблагодари. У то време свештенослужитељ чита молитву где се помињу сва доброчинства Господња према људима и благодари за њих и за Литургију коју служи. Свако мора да за то благодари, нарочито за оно што је Господ дао лично њему и каквим га је милостима обасуо. За време „Тебе појемо“ треба спомињати грехе своје, нарочито тешке, и молити опроштај за њих од Господа. Ако тако одстојиш Литургију са свом пажњом и усрдношћу, сигурно ћеш стећи корист.
Извор: Свештеномученик Серафим Звездински, Бити са Господом на Светој Литургији – тумачење Божанствене Службе, поглавље 13
Опрема: Стање ствари
Categories: Гостинска соба
Још једна доза естрадног бабославља.
Када је литургија обраћа се пажња на оно што је тема литургије, а не лута се мислима и не замишљају се ствари.
@Фото/Видео
Па шта је „тема литургије“? Да ли ја исто „бабословим“ тако што кад се помену болесни помолим се за болесне, кад се помену упокојени помолим се за почивше родитеље и ближње, кад буде „Светиње Светима“ помолим се да се причесте само они припремљени, кад буде „помолите се за оглашене“ помолим се за првог који ми је на памети а да није у вери да прими веру… И прочаја и прочаја.
А „естрадност“ св. Серафима (Звездинског) препознао је и сам НКВД, можебити под истом оптужбом „бабословља“:
https://svetosavlje.org/biti-sa-gospodom-na-svetoj-liturgiji-tumacenje-bozanstvene-sluzbe/3/
У пролеће 1932. године владику Серафима су ухапсили, извесно време је био у Лубјанском затвору заједно са својим духовним братом, епископом Арсенијем; затим је уследило прогонство у Казахстан. Тек што се владика са верним сапутницима сместио у Алма-Ати, послали су их у Гурјев. Дошли су у то место, у оскудици и беди су презимили, затим су на лето владику преместили у Ураљск, где је боловао од маларије. У зиму 1935. године, дошли су у Омск, али су провели тамо само пет дана: по наређењу НКВД одмах су их послали у Ишим. Тај мали сибирски градић је постао последње уточиште владике Серафима. Упркос честим болестима, срчаним нападима, служио је у домаћој цркви, старао се о духовној деци која су се окупљала око њега.
У ноћи између 10. и 11. јуна 1937. године у Ишиму је било ухапшено 75 људи – сви који носе или су носили свештенички чин: протерани свештеници, обновљенаши, лица лишена свештеничког чина. У затвору је владика Серафим тешко оболео. Духовној деци су дозволили да га виде, али су при томе рекли: „Опраштате се заувек. Више га никада нећете видети“. Донесена пресуда – „10 година без права преписке“ – значила је стрељање.
@Верник
Ако не знате шта је тема литургије, не би требало ни да пишете о томе.
Свештеномученик Серафим Звездински је канонизован јер је страдао због вере, а не зато јер је нешто посебно знао.
И поп-Миливоја из Малих Мрчајеваца, рукоположеног јер никог другог није било, а о вери је знао тек нешто више од своје бабе, да га је гонила и убила ОЗНА био би убројан у ред Свештеномученика. Па то не значи да би требало да његова писанија прихватамо без резерве. Но међу опагањеним бабославцима је уобичајено да теменају ауторитету без да разумеју написано, јер ваља се и ко су они да мисле, и да православне светитеље доживљавају као непогрешиве мале богове и индијске гуруе.
Но управо то сујеверје и незнање које се доживљава као знање па се онда и другима нападно сервира, и јесте основа кривоверја и бабославља.
А за тему литургије и њеног значења, пошто би узоран верник и бранитељ вере попут Вас то свакако морао знати, питајте вашег свештеника или духовника да вам објасни.
@Фото/Видео: „Свештеномученик Серафим Звездински је канонизован јер је страдао због вере, а не зато јер је нешто посебно знао. И поп-Миливоја из Малих Мрчајеваца, рукоположеног јер никог другог није било, а о вери је знао тек нешто више од своје бабе…“
Ајде онда да видимо је ли имао нешто од (богословске) школе тај руски парњак попа Миливоја из Пржогрнаца:
Епископ Серафим (рођ. Николај Иванович Звездински; 7. [20] април 1883, Москва — 26. август 1937, Ишим) — епископ Руске православне цркве, епископ Дмитровски, викар Московске епархије. Канонизован за светитеља Руске православне цркве 2000. године.
Завршио је црквену школу при Единоверској цркви 1895. године, богословско училиште (у Никољској улици у Москви) 1899. године, Московску богословију 1905. (један од најбољих ученика), Московску богословску академију са кандидатом богословије. дипломирао 1909. Чак је и на академији стекао славу као талентовани проповедник.
Од 10. децембра 1909. – наставник црквене историје у Витанијској богословији.
Од 21. септембра 1912. – наставник хомилетике (проповеди) и сродних предмета у Московској богословији.
Од августа 1914. до августа 1915. служио је као посматрач московских парохијских школа.
Радови
• Беседе на Божанственој Литургији.
• Анђели.
• Монашки живот како га описује Свети Нил Синајски.
• Страница из живота Чудовског манастира под митрополитом Филаретом.
• Побожне приче о последњим данима земаљског живота и страдањима Господа нашег Исуса Христа.
Молитве
• Плач покајања.
• Акатист Господу Исусу Христу Трновом и Крстоносцу (написан у затвору Бутирка).
• Акатист Господу Исусу Христу, Искупитељу и Спаситељу грешних, Најслађем, у налету горких искушења и страсти.
• Канон „Мајко милосрдна, не одбаци, прихвати, опрости, благослови“.
• Канон „Госпођи Пресветој Богородици, певаној у безнађу“.
• Акатист Животворном Крсту.
• Акатист Светој Мироносици Тамари Блаженој.
@Верник
И Вл. Григорије може да се похвали лепом биографијом, па не значи да треба да прихватамо све што напише безрезервно. Исто важи и за Вартоломеја и Зизјуласа. Нити је број дела мерило њиховог квалитета, осим ако сте их прочитали па знате из прве руке, у шта сумњам.
Ниједном нисте покушали да објасните зашто је ово што је овде написано са ваше тачке гледишта исправно, већ се бавите култом личности, што је за бабославце типично. Следећи пут недељом у то време
боље присуствујте Св. Литургији, како таквом вернику и доликује, уместо да о њој тада пишете.