Причу руског аутора Михаила Маркова о непремостивом јазу између Запада и Истока доносимо у преводу Алена Новалије

Ален Новалија: Неколико уводних ријечи о Дервасу Читију и Михаилу Маркову

Желио бих са српским читаоцима да подијелим свој превод живописне приче „Чоколаде, свеци, фотоапарати и незгодни црви“ руског аутора Михаила Маркова, која пластично приказује непремостиви јаз између Запада и Истока, њихово постојање једног поред другог, немогућност суштинског битисања једног са другим, што се тако јасно оцртава управо на светим мјестима за која и западни и источни хришћани тврде да су њихова.

Вјерујем да ће бити занимљиво да опишем како сам уопште дошао до ове мале књижевне посластице. Кад сам први пут за вријеме студија медиевистике у Будимпешти наишао на темељну монографију о стубовима хришћанског монаштва „Пустиња као град“ (The Desert A City, чије српско издање је објавио манастир Подмаине 2008. у преводу Мирјане Тејлор) запало ми је за око да је писац, Дервас Чити (Derwas J. Chitty), књигу посветио неком Михаилу Маркову, који се у виду тачкице налази и на фотографији остатака лавре преп. Фирмина. У уводу се историчар захваљује Михаилу и његовој мајци Надежди што су му „открили ону топлу стварност хришћанског живота коју данашња Источна Православна Црква чува у непрекинутом насљеђу од древних монаха“. Тада, прије двадесет година, на интернету је било неупоредиво мање ствари, па сам приликом недавног поновног ишчитавања књиге – која упркос застарјелости неколико небитних претпоставки није изгубила ништа од своје првобитне свјежине све до данас – одлучио да поновим претрагу. И није било узалуд!

Пустиња као град (Извор: Ман. Подмаине)

Питао сам се како неко попут Читија, ко је уочио сву снагу и истинитост Православља, ко о њој пише са запањујућим увидом у појединости, може да остане у некој безвезној вјерској заједници као што је Англиканска црква. Одговор сам добио у предавању „Православље и преобраћење Енглеске (Orthodoxy and the Conversion of England)“ које је Чити одржао 1947. у англиканско-православном Друштву св. Албана и св. Сергија. У њему предавач излаже како су му управо у руској заједници у Јерусалиму 1927, гдје је студирао на француској Библијској школи, „спале љуштуре са очију“, „одучио се од свега што је знао и почео као дијете да све изнова учи“, његова проста вјера коју је имао као дјечак у сеоској парохији свога оца је кроз Православље „била оправдана у сукобу са гласовима морских вила којима ју је Оксфорд помутио“. Чити маестрално сатире све тврдње о преимућству западног хришћанства, свједочећи да се у Светој земљи „осјећало и код најнедостојнијег представника Православне цркве неокрњено прејемство од Отачке Цркве, какво се тамо није могло осјетити ни у једној западној цркви“, те отворено каже да је „чиста вјера, изгубљена или затамњена у Риму, остала код Грка [тј. православних].“ Вративши се у Јерусалим 1929. године већ као англикански свештеник, у циљу археолошких ископавања, био је веома близу одлуци да постане православан и остане тамо заувијек, на што га је наговарао вођа Руске духовне мисије, архиепископ Анастасије (Грибановски, каснији првојерарх Руске заграничне цркве). Међутим, Чити је дошао до закључка да мора да остане англиканац да би унутар Англиканске цркве заступао Православље, „тај чудесни љепак који је једини способан да поново споји разбијене дијелове западног хришћанства“, и подстиче своје колеге да проучавају православну духовност „у циљу преобраћења нас самих, наше земље и цијелог свијета.“ Наставио је да проучава православну духовност (плод чега је био издавање споменуте монографије 1966), и читав живот (умро је 1971) провео као сеоски парох близу Оксфорда, гдје га је једном посјетио и благословио читаву његову парохију вл. Анастасије Грибановски.

Гледајући данашњу опустошену Англиканску цркву, која је од свих религиозних заједница највећи свјетски пропагатор идеологије ЛГБТКИА+++, чија већина бискупа не вјерује чак ни у Христово тјелесно васкрсење, можемо да закључимо колико су његове наде биле погрешне: чему су биле све његове храбре изјаве (које наводи владика Калист Вер у броју часописа „Eastern Churches Review“, VI,1, 1974, у цјелини посвећеном Читију) да је Православље „норма хришћанске вјере и богослужења и живота“, да је у свим суштинским питањима „Исток био у праву, а Запад у криву“?! Ипак, треба да се сјетимо да је у готово истовјетну заблуду упао и наш вл. Николај Велимировић – тада се обраћење англиканаца у Православље, зарад њихове образине учтивости и префињености, још чинило могућим.

Пређимо сада на Михаила Маркова и оних неколико штурих података које сам успио да сакупим. Већину сам нашао у спорадичним објавама на интернету ћерке Дерваса Читија, Ане Џорџине (Anna Georgina) која је са својим сином Дафидом Дебсоном (Dafydd Dabson) основала састав Дерв (Derw), који своје пјесме изводи на велшком, а међу њима је и Џорџинин солидни комад из 2021. „Михаил“ (Mikhail, https://www.youtube.com/watch?v=YLOVEoU5q24). У њему Џорџина устима свога оца приповиједа о сусрету са Михаилом и његовом несрећном дјетињству.

По Џорџинином казивању, Михаил Марков се родио 1908. у породици подморничког капетана, кога су комунисти убили у њиховој кући у Севастопољу – мајка је случајно била одсутна, оца су бољшевици убили у сусједној соби, те је дјечачић провео читаву ноћ сам са очевим тијелом. Пошто је мајка Надежда по оцу била хришћанско-сиријског поријекла (дјевојачко јој је презиме било Шејх-Ашири), са сином и својом мајком је избјегла у британску Палестину, гдје је њена породица у Јафи имала имање. Становали су неко вријеме у Ејн Керему, родној груди светог Претече, поред руског Горњенског манастира. Михаил је у Јерусалиму похађао англикански Енглески колеџ за младиће, тада најугледнију образовну установу у британској Палестини која је водила наставу на неколико језика, а на којем се доцније запослио као професор математике. Године 1926. се срео са Дервасом Читијем, а 1929. су њих двојица у Јудејској пустињи открили и заједно откопали лавру Преп. Јевтимија Великог (данас су то заштићене ископине у средње великом јеврејском граду Маале Адумим). Узгред, баш тада је Чити упознао своју будућу супругу, такође археолога, Мери Кларк.

Енглески пјесник Вилфрид Гибсон је 1935. у Јерусалиму од непознатог лица добио двије Марковљеве приче, које је послао славном пјеснику Волтеру де ла Мару уз опаску: „Чим сам их прочитао… дојмиле су ме се као изузетно дјело. Аутор, млади „бијели“ избјеглица, који се школовао у Енглеској, изгледа да има ону полуисточњачку мистичку ћуд Руса која се нама чини чудном; а свакако успијева да дочара убједљиву атмосферу.“ Не знам да ли је истина ово што помиње о школовању у Енглеској, али је Марковљев степен владања енглеским у сваком случају задивљујућ. Де ла Мар је приче прослиједио свом пријатељу, великом Томасу Елиоту, који је одмах одговорио да је уживао у читању оба написа, те да је одлучио да једну од прича „руског ходочасника“ објави у свом књижевном часопису „Крајтирион (Criterion)“. Штета је што се другој приповијести изгубио траг.

Даља Марковљева судбина је нејасна. Године 1939. је још увијек био у Јерусалиму, одакле је читава руска заједница у Светој земљи упутила допис и поклон глави руског царског дома, великом кнезу Владимиру Кириловићу – међу потписницима су и Михаил и његова мајка. Незнано кад, син и мајка су се преселили у Њујорк, гдје су живјели у стану који је био власништво Руске цркве. Од свих Михаилā Марковā који су живјели у Њујорку само се један родио 1908, а умро је 1983. – можда је то година смрти нашег аутора.

Михаил Марков: Чоколаде, свеци, фотоапарати и незгодни црви

Изворно издање приче: Michael Markoff, ‘Chocolates, Saints, Cameras and Naughty Worms’, Criterion (Jan. 1936), 210–223.

У раној четвртој деценији двадесетог века Палестина, земља парадоксā, пролазила је кроз битну деоницу свог живописног постојања.

Арапски устанци, изазвани мирном најездом Јевреја, још увек су били у свежем сећању. Тактика коју су користиле поједине арапске дружине у нападима на јеврејске насеобине збиља беше довољно жестока да је неки Европљани и Американци упореде са тактиком Исуса Навина или Навуходоносора. Расположење беше напето. И најситнија варница могла је да изазове џиновски прасак. Али сва ова „наплавина народа“[1], чак и ако није хтела да се стопи, морала је да се цивилизује. Овде су били остаци негда моћних народа – Ханаанци, Филистејци, Египћани, Халдејци, Асирци, Грци, залутали крсташи, Млечани. Осим ових, било је и недавних придошлица, као што су јерменске избеглице, руски страници, благочастиви Копти, православни грчки и латински чувари светих места, Немци, Американци, Пољаци, чак и Бербери, Алжирци и Персијанци, те наравно свеприсутни арапски радници и феласи, уобичајени становници ове земље.

Нови путеви, последња реч научно засноване изградње, савремене нововавилонске зграде, печуркасте јеврејске насеобине, цео град на пешчари, велелепно ново пристаниште, савремено позориште са окретном позорницом, дивовски електрични стубови начичкани по читавој земљи, Јеврејски универзитет са својом изванредном библиотеком, па чак и први стубови са одашиљачима радио-станице – то су све били спољашњи и видљиви знаци нове културе. Али, раме уз раме са новим хебрејским језиком, званичним оксфордским изговором и свим језицима Средње Европе, вребао је остатак неискорењиве прошлости.

Овде је Харам ел Шериф, такозвана Омарова џамија, друго средиште муслиманског света; овде се налазе сви обичаји, предања, сујеверја сваке хришћанске и јеврејске верске заједнице; а у малим неслућеним светилиштима, уље и колачиће од воска, у шкољкастим глиненим лампама произведеним још у дане Дагона[2], још увек приносе у жртву духовима таме.

Необјашњиве ствари се понекад дешавају у овој земљи, одвајкада пупку три светске религије; што није никакво чудо, јер где је поднебље врело и страсти су силне.

У ову врсту догађаја спада необичан анахронизам, нешто попут представе из петог века, у којој је главни лик био извесни абисински трговац на ходочашћу по Палестини.

Михаил Марков у дјечачким годинама у богослужбеној одежди

Десило се то, као што рекох, у овој последњој деценији[3], и то у долини Јордана. Група усијаних, сметених Американаца дошла је да посети реку; неки беху заузети својим фотоапаратима, неки су, до поднева већ изнемогли, тупо зурили у жуту воду. Када за три дана хоћете да „одрадите“ целу Палестину, тако годи стајати и гледати воду која протиче. Сем тога, на какве дивне слике из детињства их је та текућа вода подсетила: Господ Исус у реци, са пешкиром око бедара, велики космати лик Претече са драматично подигнутим рукама, а над њима лебди Голуб.

Господин Финиас Смит поспано примети: „У бре, што је ова вода прљава!“ Вода одиста беше прљава. Драгоман[4], американизовани Арапин који се ипак не беше одрекао свога феса, објашњавао је предео. Страшно је жмурио, што је заправо била предност, пошто нико није могао да каже да се његове примедбе односе на било кога понаособ. „Молим вас, господо и даме“— са посебним нагласком на „даме“. „Молим вас, време је да кренемо. Брошло је десет минута, време је да бођемо до абисинског манастира, да видимо како се Абисинци моле на једној нози.“ Са осећањем надређености је посматрао друштванце кроз наочари са рожнатим оквиром, које, узгред речено, беху непотребан предмет раскоши.

Туристи послушно бацише последњи поглед на уску мутну реку која је вијугала испод дрвећа кроз слано тле, па пођоше уском стазом за својим водичем, кроз нешто што би се могло назвати прашумом да се не простире на свега неколико стотина метара.

У међувремену су Абисинци, несвесни предстојеће најезде, завршавали свој скромни оброк – који се састојао углавном од црвене паприке – замишљено испружени на сламнатим простиркама. Није то било размишљање о светим стварима, какво би могло да се очекује усред Великог поста, али на триста метара испод нивоа мора човек постане сањив; а можда су поподне проводили у замишљању своје далеке планинске постојбине. Невине представе лепих запапрених јела, двораца и незаслужених награда, оног вештаственог раја о коме машта побожни, али примитивни ходочасник. Како би могли томе да се одупру?

Чуњаста тршчана колиба, кружна зариба[5], етиопски прибор за кување, смеђи огртачи, сламнате простирке, крстови и књиге, омамљујућа врућина, зунзаре – све је подсећало на дом, на милу Абесинију.

Била су ту двојица – старији свештеник који је овде стално боравио, и средовечни мирјанин, на дугом поклоничком путовању од шест месеци. Свештеник, отац Селама, обожавао је да чита; читао је Житија светих, и то страшном брзином. Свима се хвалио да може да прочита целу једну страницу за сат времена, наравно – абесински сат времена. Такође је био веома радознао у вези живота после смрти. „Грешници у паклу“, понављао је док се знојио у свом смеђем огртачу, „грешници у паклу су мучени црвима и ватром“. Трговац је такође био прави Абесинац, којег неколико година у европској или можда америчкој школи није искварило, а трговина му је била главно занимање. И њега је занимала вера и загробни живот, будући да је неопходно, ако желиш муштерије, да будеш црквен, а ако је загробни свет стварно препун црва, онда је мудро и унапред се распитати о свим појединостима. Маргоревос[6] се плашио паклених црва.

„Маргоревосе, мој Маргоревосе“, рече отац Селама, чешући се по трбуху, „завршио сам још једну причу из Житија светих, да ли би волео да је чујеш?“ Трговац моћно зевну, са осам прстију почеша своју вунену косу, и преврну се. „Да, оче, ти ми причај, а ја ћу мало да дремнем.“ Овај не баш љубазан предлог беше усвојен и прича отпоче. Била је замашна, не баш доследна или нарочите књижевне вредности, али језик је био сликовит, сочан. Демони, кишобрани, тигрови, Нумиђани[7] – сви су они дошли у ову причу из петог века. Сви су се препирали, издавали наређења, магарчили једни друге, а на крају су или били спасени или су бачени адским црвима. Срж свега је било исцељење младе девојке коју је био посео демон, што беше казна за небрижљиво примање Причешћа из руке чувеног абисинског свеца. Помињање црвā разбуди дремљивог трговца. Изговори се да је наглув и затражи да се прича понови, што доведе до тога да услужни приповедач утростручи број црва. Маргоревосу постаде нелагодно, он седе и навуче огртач, чији му се један крај уздизао преко рамена попут пирамиде. „Да ли је ово све истина, оче?“, упита, жарко се надајући да ће одговор бити одричан. „Сине, да ли сам те ја икада слагао? И то да ти лажем о чему – о пакленим црвима? Не, не, ово је сувише озбиљна ствар да би се са тим шалило“, одговори свештеник, чешући оскудну црну браду.

Управо у том тренутку напољу се зачу бука, а неколико пари очију провиривало је кроз пукотине у тршчаном зиду. Уђе водич. „Мир вам, оци“, обрати им се он на арапском. „Довео сам много белих господара, из земље о којој ништа не знате.“ Његов прст се значајно подиже увис. „Предивна земља, која се зове Америка, чијим народом управља Свети Дух. Пошто су милосрдне нарави“ (мислио је на количину фунти коју се надао да ће од њих добити) „изразили су жељу да вас виде како се молите стојећи на једној нози, како је то ваш обичај. Хоћете ли то учинити?“ „Реци им да уђу, сине, послужићемо их кафом“, рече отац Селама, журно одевајући свој огртач и капу. Туристи нагрнуше. „О, па ово је права Африка“, рече госпођа која никада не беше видела Африку. „Хеј, Махмуде“, викну господин Смит, „који је тај чова који се моли стојећи на једној нози? Реци му да то уради сада, и то брзо, па ћу да му дам један долар.“

„Седите, седите, добро дошли у наше скромно пребивалиште“, рече отац Селама на арапском, грозничаво размахујући рукама. „Какав леп старчић“, изјави болећива старица која је волела смеђе очи. „Оче Селама“, поново се јави водич усправљајући се, „бели господар жели да му покажете како се моли стојећи на једној нози.“ Часни отац беше стидљив, али изузетно љубазне нарави. Ако човек тражи да га науче како да се моли, како би могао да одбије такву молбу?

„Верујте ми, господару“, каза он обраћајући се господину Смиту, „ја сам недостојан такве части, али даћу све од себе да вам кажем нешто од онога што знам, у нади да ћу ја научити више од вас. Спасење није лака ствар, а ту су и паклени црви…“ „Махмуде, реци старом мајмуну да прекине причу и уради тај фазон, ако жели да добије новац“, повика разбеснели Американац. Тачно деветнаест фотоапарата беше усмерено на Абисинце. Оцу Селами одједном сину да су фотоапарати ту да га усликају, а то је било исто што и суочити се са тридесет осам урокљивих очију. „Изведи их“, врисну он размахујући.

„То се тражи, другар, хајде још мало тако, па ћу да ти дам два долара, два долара и цигару“, рече Американац вадећи тачно два долара и једну велику црну цигару.

„Господе Исусе, шта да радим, спаси ме и заштити од свих ових урокљивих очију“, зајеца свештеник. У очајању хтеде да почне да заклиње бесове, али онда се збуни, на ум му дође нека друга молитва, па нехотице подиже једну ногу, коју је сасвим прекривао дугачки огртач. Апарати шкљоцнуше, бацише новац, који брже-боље покупи водич, напетост попусти, а друштванце ужурбано изађе.

Отац Селама, веома узрујан, замишљено седе у ћошак. Маргоревос подиже црну цигару и омириса је. „Никад у животу нисам пушио цигару“, каза. „Хоћеш ли ти да димиш, оче?“, упита свештеника.

„Шта је дим, шта је дим?“ раздражено узврати снуждени старац. „Није ни јело, није ни пиће, само огарави таваницу.“ Стога цигару испуши Маргоревос.

Тако беше нарушен спокој тога мирног кутка. Ноћу Маргоревоса спопаде нека тежина. Био је склон мистици, упркос свом трговачком занимању, а машта му беше јака. Док је стајао на једној нози испред колибе и молио се својим речима, по уму му се мотала прича оца Селаме о девојци поседнутој бесовима, па је помислио на загробни живот. Чудновато, веома чудновато. Како се тако нешто може догодити крштеном хришћанину, који иде у цркву и причешћује се, па макар само повремено? „Не, не мислим да се тако нешто може догодити“, каза готово наглас, осврнувши се око себе. Био је смућен и уплашен док је размишљао о црвима и сличним стварима.

Ноћ беше пуна шумова – суманути смех хијене луталице, ваљање вепра у мутној реци, дугачко завијање шакала, тужна славујева љубавна прича, крекетање жаба, и свакојако неразлучиво шуштање честара – месец равнодушно гледаше кроз облаке, а магла, која се повијала са реке, натера га да задрхти. „Не, не“, говораше он неповезано. „Не, то мени не би могло да се деси – ја идем у цркву, дајем прилоге, редовно се причешћујем.“ Међутим, док он тако збораше, прамен магле се одвоји од облака који је лебдео и клизнувши према њему брзо обави јадника. Био је лепљив и хладан, и страховито је баздео. Абесинац нагонски стегну усне што је чвршће могао и покуша да се измакне. Но, беше прекасно, смрдљива магла му продре кроз грчевито стиснуте зубе, руке му се одузеше, не могаше да се прекрсти, мозак му се укочи и одупираше се да се сети и једне молитве против демона, па чак и одбрамбеног Исусовог имена. Према његовом сопственом, каснијем казивању, Маргоревоса је привремено посео демон… што је била казна за грех гордости.

Сав измучен он паде.

Идуће јутро отац Селама се пробуди, протегну се и погледа унаоколо. Његовог пријатеља није било у колиби. „Вероватно се моли “, помисли он задовољно. „Тако и треба, кад је толике људе насамарио.“ Али, изашавши из колибе уплаши се као никад у животу: трговац лежаше испружен на земљи, грчећи се и стењући. Лице и руке му беху за неколико нијанси тамнији него обично, а некаква тамна твар, нешто попут чађи, прекривала је његову смеђу кожу.

„Бога ти пољубим, сине, шта ти се десило?“, дрекну свештеник, тресући настрадалога за рамена.

„Поседнут, поседнут, због својих греха, горим у аду. О, о, о, огањ“, стењаше трговац, преврћући се све време, и остављајући на земљи слојеве и слојеве црне твари помешане са знојем.

„Пресвета Богородице, ово је од свих оних јучерашњих урокљивих очију. Морам да јавим владици Евастатевосу[8]. Он је веома свет и можда може да истера беса“, помисли свештеник, брзо понављајући молитве против урока.

Владика се тада налазио у Јерусалиму на поклоништву и био је познат по свом светом животу.

Михаил Марков као младић са мјесним сељацима (можда испред горе Кармил)

„О, а, о“, чуло се од трговца који се грчио у првој пакленој муци – огњу. „Та, то, ва, ца, цо, це“, чуло се од свештеника који се молио.

Предвече владика Евастатевос стиже колима из Јерусалима, у пратњи једног клирика и свога каваза[9].

После уобичајеног поздрава, владика – човек милих и паметних очију, благ и тих, а руке су му сведочиле о вековном узгоју[10] – отиде до убогог трговца, закрсти га и веома нежно упита: „Шта је било, сине? Реци ми ако можеш.“ „То је урок“, убаци се отац Селама, „урокљиве очи белих господара, чијом земљом управља…“ „Чекај мало,“ рече владика, „чекај, желим да ми Маргоревос исприча своју причу.“ И прича би испричана: тајне трговачког заната, гордост, светац из петог века, тигрови, кишобрани, Нумиђани, црви, цигаре – сви су они ушли у њу, али је преовлађујућа стихија био адски огањ.

Владика стајаше замишљен, клирици се уплашено прекрстише, трговац се увијаше на сламњачи, птице безбрижно цвркутаху у густишу, сунце сијаше својом уобичајеном подневном жестином. „Остаћу овде и пазићу овог несрећника“, рече епископ, па посла каваза у Јерихон да донесе залихе. И тако владика остаде и неговаше сиротог трговца. Ставише су га у колибу и смењиваху се у брисању црне лепљиве чађи. Сви су били убеђени да је то адска гареж. Бацали су је у ломачу коју су непрестано одржавали – пепео пепелу, прах праху, гареж гарежи.

Тако два дана и три ноћи Маргоревос гораше у пакленом огњу, али не изгараше. Трећег дана владика га опет исповеди и причести. Након тога огањ престаде, чађи нестаде. Прва деоница беше готова.

„Слава Богу и хвала светима Његовим“, рекоше у један глас сва црквена лица. Угњавила их је и сморила непрекидна ломача за чађ, као и њихове сопствене једноличне молитве. Међутим, то беше кобна грешка, јер изгледа да лукави ђаво, чим увиде њихово негодовање, поче да смишља друге пакости. Јадног Абесинца сада спопаде бритка студен леденог тартара. Маргоревос се смрзавао, али је и даље био жив.

Беше толико хладан да не само обична ватра, него ни ужарени зраци подневног сунца нису могли ни мрвицу да га угреју. Пријатељи су га окруживали врелим опекама, стављали су му их чак и на стомак, и то на предлог каваза који беше чуо да енглеске даме лече такве ствари боцама кључале воде. Чак се и владика узбудио. „Осећати топлоту, осећати како гориш је нешто природно, али осећати да се насмрт смрзаваш на подневном сунцу, не, то није природно.“ Послата је хитна порука лекару Британске управе у Јерихону. Наравно, више би они волели неког свог домаћег лекара, са бубњевима, кишобранима и звонцима, али Абисинија беше далеко, а друг им је могао умрети од смрзавања.

Господин Крикорјан[11], Јерменин који је завршио Амерички универзитет у Бејруту, дође прилично брзо: стигао је само двадесет четири часа доцније, што је било доста добро, с обзиром на трновито жбуње и пустињу.

„Мир вам, оци“, поздрави их он на арапском, наизменично увијајући дуге бркове и дирајући носину. „Шта је с овим мајковићем?“

Владика одлучи да буде дипломатски. „Видите, докторе“, рече он уз дочекушу, „Маргоревос се разболео, три дана му је било јако вруће. Отишао је у ад и, слава Богу, вратио се, прекривен гарежи…“ „И он…“ убаци се отац Селама, али на упозоравајући поглед свог претпостављеног заћута. „Дакле, три дана му је било јако вруће“, настави епископ, „а сада му је страшно хладно. Покушали смо све да га загрејемо, чак и вруће цигле на стомаку, али не вреди; он се полако смрзава све до смрти, па смо послали по вас.“ „Ма, није то ништа“, рече доктор одахнувши; био се уплашио да би то могло бити нешто ван његове моћи дијагностиковања. „То је маларија, овде је сви добију. Али, зашто сте му стављали вруће опеке на трбух? Зар га нису повредиле?“ Четири Абесинца на струњачама се згледаше – погледаше лекара и свог владику, па наставише да се чешкају. „Нису“, одговори владика, „чак се жалио да су цигле прехладне, па сам покушао да га палим свећом, али ни то није деловало на њега, само му се прст огаравио.“ Господин Крикорјан се унезгоди – на крају би ово могао да испадне неки тежак случај!

Попивши кафу сви ђутуре уђоше у колибу.

Маргоревос, на коме је лежало пет смеђих огртача, лежаше скупљен на простирци, са коленима привученим до браде, молећи се да се садашња мука врати у претходну. „Господе“, стењаше цвокоћући, „уклони ову хладноћу и дај ми огањ, ако хоћеш да ме казниш за моје грехе“. Доктор се нагну над њим, скиде све слојеве одеће и погледа му стомак. Није било трагова усијаних опека. „Лоше“, помисли, „морам врло обазриво.“ „Шта ти је?“, упита га. „Поседнут сам због својих грехова“, па застења, „због гордости, због…“ „Веома је хладан“, прекиде га владика. Маргоревос снажно заклима главом. У међувремену отац Селама беше упалио свећу – хтео је да се пошто-пото искаже својим опитом. „Видите, докторе“, цвркуташе он весело, „уопште не може да се запали.“ Маргоревос уморно климну главом. „Волео бих да могу“, промрмља слабашно, држећи руку над свећом. Убрзо рука очађави, али нигде не би опекотинā. Болесник је притисну на простирку и остави врло јасан отисак. „Боже мили“, помисли доктор, „морам да се што брже извучем из овога.“ „Хм, хм“, прозбори он, „тежак је ово случај. Најбоље да те пребацимо у Јерусалим. Писаћу болници Британске управе.“ „Али, зар не можете сада да му дате неки лек, докторе?“, упита владика подозриво. „Четири супене кашике рицинусовог уља – рицинусово уље је одлична ствар!“, одлучи доктор.

Два дана касније доктор Мекгрегор у британској болници доби дугачко писаније. После прве странице са поздравима прочита следећи одломак: „…а овога болесника сам видео својим очима, и измерио му температуру, и погледао му језик, и опипао му пулс, и послушао срце, и дао сам му рицинусово уље, и мислим да има веома забаван случај маларије, од које може да умре. Такође мислим да ће у научне сврхе бити боље да га се пребаци у Јерусалим. Ја не верујем у враџбине, али човек је толико хладан да му вреле цигле не остављају трагове на стомаку, а ватра свеће му није опекла руку, која је само поцрнела и остављала црне трагове на поду; и мислим да је најбоље да пошаљете хитну помоћ да га одвезе у болницу.“

У међувремену Абисински манастир беше сав ускомешан. Два дана и две ноћи су несрећника прљили свећама и тражили да ставља отисак руке на разне предмете – за вернике.

Абисинска насеобина врвела је од ходочасника, а опседали су је и туристи, који су по посебном договору са месном полицијом примани уз накнаду од шест шилинга, уз привремено одузимање фотоапарата, те иако су се противили: „Зашто да плаћамо ако не можемо да сликамо?!“, унутар плота је владала Абисинија.

Друго мучење, хладноћом, завршило се за четрдесет осам часова, али Маргоревос још увек беше злослутан у погледу свог опоравка. „Ови демони су веома препреден сој, Лукави ће несумњиво смислити још гору муку.“ Лукави то и учини. Двојица лекара, Шкот и Јерменин, стигавши возилом хитне помоћи угледаше необичан призор. Туристи и Арапи су и даље опседали простор око манастира. Унутар ограде, под својим неизбежним кишобранима, Абисинци су нарицали грубим грленим повицима и ударали у добоше да отерају беса. Лекара је тешком муком кроз гомилу провукао каваз, који је без много обзира одгуривао народ својом мотком од метар и двадесет. Доктор Мекгрегор скиде шешир и учтиво се наклони епископу. Јерменин покровитељски климну главом. Владика беше сав у осмесима. „Веома ми је драго што сте нас почастили својим присуством“, рече на арапском. „Имамо веома тежак случај бесовске поседнутости, и уверен сам да у тако великој земљи као што је Европа, где су демони моћнији него у Африци, мора да постоји начин да се изађе на крај са њима.“ Шкотски доктор је безнадежно жмиркао. Нема дуго откако је дошао на Исток, а арапски је тежак језик. „Епископ каже“, преводио је услужни Јерменин, „да је овај ту човек веома луд, а како у Енглеској има много лудница, он се нада да ћемо успети да му поправимо главу.“ „Разумем“, рече Шкот и приђе Маргоревосу, који лежаше полеђушке и с времена на време стављаше обе руке на уста, као да извлачи невидљиви предмет и растеже га међу рукама. Истовремено је испуштао неземаљске јауке. „Шта је било, прикане?“, упита љубазно доктор док му је вешто опипавао би̏ло. Трговац је у том тренутку држао руке веома раширене, и са изразом неописивог ужаса буљио у простор између њих. Шаке му беху грчевито стиснуте. Подиже поглед и угледа пар невиних плавих очију како му озбиљно и љубазно прегледају лице, мада без много саосећања. Одједном се присети звукова језика којем су га безуспешно учили у школи. „Ја, ја имам црв, велики црв, види, види. Ђаво лош, лош, ставио ми црв. Ја лош човек, лош, лош човек. Ђаво лош, лош. Црв лош. Господин добар. Бог добар“, прштао је слабашно, а лице му се трзало. Руке му се потом спојише и почеше да извлаче нешто невидљиво, овај пут из левог уха. Владика посматраше згрожавајући се и јаучући. „О чему он прича?“, упита збуњени Шкот. Јерменин слегну раменима и запита епископа на арапском може ли да им каже нешто више о лудилу пацијента. „Али, он није луд“, узврати великодостојник запањеним гласом. „Ђаво који га је посео изабрао је другу смицалицу; послао је једног од својих адских црва да бауља по њему како год хоће. Гледајте, црв је ту. Маргоревос га држи, развлачи га између руку. Овај му гризе изнутрицу, улази и излази му из тела, као да је човек мртав… Видите, ево сад се враћа кроз десно уво.“ Цело друштво је видело шиљату руку, видело је страдалника како прстима хвата невидљиви реп, и урличе у језивом животињском страху.

Бубњеви опет започеше свој паклени концерт. „Зашто овако викати?“ проговори каваз умирујући их. „Чему викати? Ако видиш змију, добро, онда вичи; ако осетиш змију, онда викни. Али, ви не видите змију, не осећате је. Ако хоћете да вичете, идите кући.“ Господин Крикорјан се окрете Мекгрегору: „Видите, докторе, овај бискуп је незналица, он није био на Бејрутском универзитету“ (ту је изгледао сав важан). „Он каже да болесник има веома незгодног црва, којег је послао ђаво, и да он тог црва може да види.“

„Разумем“, гласио је одговор. „Али, какве су оно биле приче о паљењу, смрзавању и лудилу, какве то везе има са црвима? Зашто је сва ова светина толико узбуђена? Зашто звати хитну помоћ из Јерусалима, кад се ради само о глистама? Да ли се ви спрдате са мном, докторе Крикорјан?“ Крикорјан се окрете ка владици, и узрујано каза на арапском: „О чему се ради? Да ли сте покушали да ме намагарчите, МЕНЕ, који сам у Бејруту завршио Амерички универзитет? Ако човек има глисте, то разумемо, али зашто сте нам говорили да је незапаљив, да има маларију, да је луд, зашто?“ Владика се продорно загледа у њега, а затим гладећи прстима бркове рече: „Пријатељу, ти не разумеш, а ни овоме лекару ниси добро објаснио. Сад пажљиво слушај и преводи без грешака. Маргоревоса је посео ђаво, нечастиви, јер грех гордости беше ушао у њега, у облику смрдљивог облака. Затим га је мучио адским огњем, и то тако да није изгорео, али су са њега спадали читави слојеви чађи. Успели смо, међутим, милошћу Божијом, кроз свето Причешће, да зауставимо ту муку. Али, онда је Лукави одлучио да му приушти да окуси ледени тартар, па је зато, као што си и сам видео, Маргоревос био толико хладан да му ни вруће опеке ни жива ватра нису могли да науде. И томе смо Божијом помоћу стали на крај. Али сада је Проклети (ту владика веома изражајно пљуну) смислио ову нову муку, муку адског црва. Овај црв је у Маргоревосу, пузи кроз њега, а понекад, милошћу Божијом, несрећник може да га узме у руке и растегне. И сам сам сведок тога. Верујте ми, то је језиво. Реците сад ово доктору, и кажите му да је овај човек једини за кога сам чуо да је прошао кроз три предела пакла, и то будући овде на земљи у телу.“ Он заврши и помно се загледа у Јерменина. Јерменин се покуњи под његовим погледом, но преведе довољно тачно. „Мислим да је овај човек луд“, додаде он на крају. „Проклето сујеверје! Па ипак не знам како да се у овоме свему разаберем“, рече шкотски доктор. „Свеједно, мислим да је човек луд, и боље би било да га одведемо у психијатријску установу на лечење.“ Чувши овај предлог благи владика се одистински наљути. „Зар не разумете, безбожници, да човек није луд, већ поседнут, и њим треба да се бави Црква, а не неверници као што сте ви. Реците доктору да ја лично, епископ Евостатевос, могу да видим црва. Реците лекарима да ће Маргоревос остати овде и да ћу се ја бринути о њему.“ „Није то нимало добро“, каза доктор чувши енглеску верзију владичиног одбијања. „Ипак, не можемо да хапсимо епископа. То би значило дипломатске заврзламе… Сем тога, не… нисам сигуран… оставићемо га овде са издашним залихама рицинусовог уља. Може помоћи, а у сваком случају не може нашкодити.“ Тако доктори беху надјачани. Владика је поново исповедио трговца и причестио га. Потом су га обилато намазали рицинусовим уљем, а предвече је победа извојевана и црв је отишао. „Слава Богу за Његово милосрђе, и част енглеским чаробњацима који умеју да направе такво моћно уље“, викала је раздрагана гомила. Трговац се са олакшањем прекрсти. Било му је драго што се избавио огавног створа.

Наредне седмице болнице и амбуланте у Јерусалиму посећивали су бројни абисински ходочасници, бучно тражећи рицинусово уље.

[1] У изворнику „Illuvies gentium“ – израз који се користио да означи мешавину народа у Риму, у којем су дошљаци били са свих крајева царства и из околних земаља.

[2] Древно блискоисточно божанство, у Светом писму се помиње више пута као главни бог Филистејаца.

[3] Тридесетих година 20. века.

[4] Тумач и водич у Турској царевини (од. египатско-арапског „таргуман“).

[5] Плот од трновитог жбуња или прућа око афричких села или колиба.

[6] Одговара нашем (одн. латинском) имену „Меркурије“.

[7] Без обзира на благу иронију, својствену руском хумору, у житију је вероватно реч о Нубијцима из Нобадијског царства, које је било близу Етиопије, за разлику од Нумидије, која се налазила на подручју данашњег Алжира и околних земаља, али је престала да постоји већ пре нове ере.

[8] Евстатије.

[9] Телохранитеља и пратиоца. Кавази су се могли унајмити по доласку у Свету земљу, а међу најпоузданијима су били наши Црногорци, од којих су неки остајали тамо до краја живота.

[10] Тј. видело се да је из племићке породице.

[11] Уобичајена америчка транскрипција јерменског презимена Григорјан.

Categories: Гостинска соба

Tags: Ален Новалија, Дервас Чити, Михаил Марков, англиканци, православље