Руски су се калуђери на Св. Гори упознали са српским калуђерима. И том првом приликом донели су из Св. Горе, из српског манастира Хилендара, 12 српских спискова који су били основа руске литературе

Кијевско-печерски манастир, основан 1051. (Извор: Антикварне књиге)

(Антикварне књиге, 18. 7. 2024)

Прво и право познанство Руса са Србима јавља се од времена, када су руски калуђери: игуман Иларијон, Сава Вишерски, Арсеније Суханов и други, који су, као изасланици руске цркве, ишли на Исток, у Цариград, ради прикупљања података за исправку погрешно преведених црквених књига и ради састављања и превођења нових књига и превода. Ови изасланици руске цркве, нашавши богату књижевност српску у српском Хилендару, и све књиге на српском језику, који онда није био удаљен од старо-словенског језика, даље нису ни тумарали, ради прикупљања података, већ су српски калуђери Русима широм отворили врата своје књижнице, па су Руси од тада вековима вукли српске књиге све колико им је требало, и какве су им требале. Тако исто руски калуђери: Дијонисије, Сергије, Арсеније, Нил Сорски и други, ишли су у Св. Гору ради изучавања и усавршавања манастирског устава и праксе, а били су се сместили у братству српског Хилендара, као у свој рођени дом, јер им је све било на расположењу и услузи. А без икаквог труда на сродном језику могли су се лако служити и усавршавати. Руси су и по чистоти и по језику српске књиге без икаквог превода и дотеривања пуштали на службу у своју цркву. Зато се сви стари и многи млађи руски историци и писци, који се дотичу оваквих питања, овако изражавају: „Српски Хилендар био је прави и једини расадник и за руско духовно и политичко-национално искуство и просвету“, и т. даље. Одмах после српске погибије на реци Марици (1371. год.) Манастир Хилендар, као центар српске књижевности и просвете, остао је без икакве своје национално-политичке заштите. Сво богатство српске књижевности и просвете у Св. Гори постало је опште светско а особито руско благо.

Грци су све српске научењаке гонили и предавали „Турцима на разне муке и смртне казне“, а српски манастир Хилендар постао је скровиште: румунских, бугарских, грчких и руских калуђера. Овакво разорење српске књижевности и просвете у манастиру Хилендару добро је дошло многим народностима а особито великој будућности руског народа; јер су Руси и пре овога зла по Српство из Хилендара носили разноврсне књиге за своју отаџбину и улагали их у основу своје књижевности. А после су већ могли добити и живе снаге са Атона. Јер су многи српски књижевници и научени неуморни трудбеници (калуђери) са Св. Горе отишли непосредно у Русију, где су одмах прионули на пољу руске просвете, патриотизма и родољубља. А други су се са јужне стране српске земље пред удруженим Грцима и Турцима повлачили у северне пределе српске још слободне земље. Српски калуђери онда нису били лењивци, као што су данас (у већем делу), већ су били родољуби, патриоте и неуморни трудбеници. Историја руске цркве тврди, да ниједан Србин онога доба, ма и сам отишао у Русију, није тражио готовине, већ се сваки зарио и чепркао на корист и уређење по сасвим неуређеној Русији. Многи Срби отишавши у Русију са својом свестраном научном спремом и топлим родољубљем према братској им Русији, врло су брзо заузели и највиша места у руској цркви, књижевности, па од чести и у политици. Старији руски писци мислили су, и сигурно је, да су српски научењаци и књижевници, који су отишли у Русију са Атона, још на Атону добро упознали руски језик, уколико је овај онда био различан од српског, те се томе и не чуде.

По руској историји, први су Срби за Русију отишли и заузели патриотски положај: Кијевски митрополит Кипријан, Литовски митрополит Григорије Цамблак, јеромонах и славни књижевник Пахомије Лаговет и други Срби. Сви свесни и стари и млађи руски историци и публицисте, који су се својим делима дотицали узајамног опхођења Срба и Руса, високо цене заслуге научених Срба, који су у Русији онда као једини радили и повели руски народ уједињењу и њиховој великој будућности. Ево како се о тим Србима изражава један млади руски професор, А. И. Соболевски, у својој беседи, читаној 8. маја 1898. г. у Петрограду, на годишњем археолошком скупу:

„Руски су се калуђери, на Атону – Св. Гори, упознали са српским калуђерима. И том првом приликом донели су из Св. Горе, из српског манастира Хилендара, 12 српских спискова (који су) били основа руске литературе…”

Соболевски, напомињући још многе такве рукописе и спискове, које су руски калуђери из Србије у Русију пренели и уложили у основу руске литературе, као радове: Кијевског митрополита. Кипријана, Литовског митрополита Григорија, књижевника Пахомија и др. Срба, овако говори: „Благодарећи утицају писмености јужних Словена на руску писменост у 14. и 15. веку, руска се писменост у сваком погледу високо узвисила и правим путем повела свој народ.“ Руска се литература са тим утицајем српске књижевности, просвете и општег искуства брзо обогатила. Не би се могло ни мислити, да би Русија, без тога богатства српске литературе и искуства, могла имати сочиненије (књижевно дело) Нила Сорског, као свог првог хронографа…

Извод из књиге „Односи између српства и Русије од 1185-1903 године (историјска расправа за поуку српском народу)”, коју је написао и 1903. године у Београду објавио Вукадин С. Ђурковић, свршени студент Кијевске духовне академије

Categories: Гостинска соба

Tags: Вукадин С. Ђурковић, Руси, Срби, православље