Неопходан је одлазак са сцене и садашње „власти“, и „опозиције“, и „елита“, и свих који су се испилили испод Брозовог шињела. Србији је потребна лустрација. Србији је потребна храброст њених грађана
Покрет „Копаћемо“ (Фото: Снимак екрана)
Читава представа око копања у долини Јадра има једну добру страну: јасно је оголила многе играче на нашој јавној сцени.
Не треба бити сигуран да власт лобира за рударење литијума само зато што у томе види лукративну пословну прилику за себе (а свакако не треба мислити да се залаже за рударење зато што јој је стало до нашег општег добра). Сасвим је могуће да је рудник литијума био колатерал неког већ раније добијеног кредита, неке фаустовске нагодбе типа „лагодн(иј)а садашњост за тешку будућност“ (можда чак и из времена претходне власти, која сада глуми опозицију). Ако је тако – а лако би могло бити – онда су принуђени да отворе рудник све и да не желе, јер би у супротном морали да иду на арбитражу, коју би сигурно изгубили (као и толике до сада). То би свакако објаснило чудновате изјаве „нашег“ председника и других представника власти, како ћемо морати да платимо милијарду евра, па све до целе три, ако не буде рудника.
Већ пословичну неслогу опозиције нема сврхе ни спомињати. Свакоме ко има и трунку здравог разума је јасно да они представљају само декор на нашој политичкој сцени, да је њихова улога да представа изгледа што реалније. Интересантно је лелујање оног дела опозиције који је – ко због програмских опредељења, ко из опортунизма – покушао да се окористи противљењем народа копању литијума. Из тог табора (већ) допиру изјаве да није копање само по себи проблем, већ околности копања… Да ли су сами дошли до тог закључка, или им је неко помогао, нећемо овде нагађати. Нема потребе.
Шта рећи о понашању медија у овој афери? Најбоље ништа. Један од стубова демократије – слободни медији – у Србији проживљавају своје најтужније дане (до сада). Окупирани су од стране најодурније булументе такојевића и аминаша, ботова, такозваних и самозваних експерата, абонената са државног казана из разних „центара“ за проучавање недефинисаних области… Извештавање (пре свих) медија са националном фреквенцијом је такво, да би морали да изгубе не само националну фреквенцију, него и дозволу за рад. Audiatur et altera pars није мото наших медија.
Неки други су се поштено декларисали. Олаф Шолц. Брисел. Стварни шеф Србије – Кристофер Хил – био је јасан.
Копаћете. Или…
Звона ће звонити по уобичајеном распореду.
П. С. Због свега наведеног, и због многих других тема којима смо се бавили, јасно је – надамо се – следеће: смена власти није довољна, јер не би ништа решила. Србији је неопходан одлазак са сцене и садашње „власти“, и садашње „опозиције“, и садашњих „елита“, и свих тих који су се испилили испод Брозовог шињела. Србији је потребна лустрација. Србији је потребна кривична одговорност свих актера издаје, криминала и корупције. Србији су потребне јаке и самосталне институције.
Србији је потребна храброст њених грађана.
Други део наслова и опрема: Стање ствари
Categories: Гостинска соба
Преоштар
Премережени
Умрежени
Ишчашени
Уплашени
Превелик сам
Да се скривам
Претежак сам
Да запливам
Необичан
За све врле
И преоштар
Да ме грле
Момчило
Једно је шта је неопходно, а друго шта је могуће. Унутрашње снаге су слабе. Становништво опада, што морталитетом, што исељавањем. Остају они неспособни, нестручни, који могу да просперирају само у власти и уз њене скуте. Промена, и то коренита, може да дође само споља и то из Русије. Међутим, потребна је коренита промена и њима. Са глобалистичком и необољшевичком класом на власти, они нису пријатељи ни себи, а камоли нама. Русија је у тешкој ситуацији, не толико што ратује, већ са лошим перспективама развоја, јер следи неолибералну агенду. Што је најпогубније, бележи морталитет већ више деценија, а скоро је поставила рекорд: у првих 6 месеци о.г. забележила је најнижу стопу наталитета од 1999. Само на речима, још 2000. Кефалу је повећање наталитета било приоритет. Скоро је то опет постављено као приоритет, да се мало смири јавност због овог неславног рекорда.
Историја Русије указује да је до промене могуће доћи само насиљем. Постојећа владајућа класа треба да буде збрисана: за 100 година владавине бољшевика друштво је изврнуто на поставу, пре свега насиљем. Превише су укорењени да би се могли оставити. Новостала Русија би морала да буде националистичка и патриотска, орјентисана на управљање капиталним токовима у циљу подизања наталитета и убрзаног економског развоја. У том смислу, треба да користи искуства Кине у подизању економије. Предност Русије су огромни природни ресурси.
Из приложене илустрације на први поглед је јасно чији су играчи у питању.
Две ствари боду очи, стиснута песница и латинични натпис.
Та стиснута песница се први пут појавила у петооктобарским протестима 2000те године.
Испоставило се да је топ у ствари био шипак који ми нисмо приметили.
Сада су тој истој песници додали српске боје.
Што се мене лично тиче џаба су кречили.
Vascelo se srbstvo bacilo u podzemlje, da li geolosko, da li grobljansko… Iz „Antigone“ smo naucili da les ne moze biti tek tako pokopan. Pokopavanje mrtvih je politicki cin, a groblje politicki prostor. Prostor i jeste kontrola slobode kao kretanja, njegova organizacija, usmeravanje…Zato je pokopavanje umrlog pitanje politicke moci, a mesto politicke manipulacije prostorom! Draza nije pobedio komuniste ziv, ali jeste mrtav! Time sto mu je uskracen pokop, komunisti (da ne bude zabune, ja sam levicar) su nesvesno priznali da njihov savrseni poredak nije dovoljno savrsen da bi izdrzao povratak proslosti. Zato odsecanje od proslosti nisu videli kao prevazilazenje (i zadrzavanje – hegelovski Aufhebung), vec kao odsecajuci-ponistavanje, dakle ni kao puko proslo, proslost nije bila prihvatljiva. Medjutim, tako su oziveli proslost, uvukli je u sadasnjost i sada ih ona nadzivljava! Iskopavanje Tita je potpuno isti cin, otsecanje proslosti za koju se jos veruje da zivi iz groba, cime se grob ozivljava, kao i verovanje da ce promena njegove lokacije, daleko od ociju, potvrditi politicku moc prostora. Ne shvata se da je Titov grob, kao turisticka lokacija, vec porazen, da mu je oduzeta zivotnost hadziluka, a da je postao puka turisticka atrakcija koju nudi grad. U imperijalnim drzavama koje umeju da prevazidju proslost cuvajuci je (sahraniti znaci cuvati), kao sto Rusija cuva svoju komunisticku proslost (ruku na srce i komunisticka proslost nju, jer sve sto stiti Rusiju, od nuklearnog oruzja do lovaca i tenkova koji ratuju u Ukrajini je komunisticko), turisticke posete Lenjinovom mauzoleju su estetizovale Lenjina i oduzele mu ideolosku moc na nacin na koji uklanjanje mauzoleja nikako ne bi moglo. Lenjin je postao neka vrsta muzeja vostanih figura. Umesto ovekovecenja, on je „doziveo“ opredmecenje u vostanu figuru. Malim narodima ostaje da se vrte u krugu odsecanja i ozivljavanja proslog. Kada neko ne moze da zivi pored pokopanog (Draze ili Tita), kako moze pored zivog!
U ruskoj tradiciji i sa leva – Sekacki (A.K. Sekatsky) i sa desna – Nikolai Fyodorov, smrt je shvatana kao nepravda. Nema pravde, ako ona nije za sve ikada zivece! Zato je trebalo da nauka ozivi mrtve i ostvari pravdu. Tome nasuprot stoji roman Meri Seli „Frankenstajn“,temelj zanra horora, nauka ne treba da ozivljava mrtvo, ona nije nova religija, vec sredstvo revolucije i revolucionarnog prevazilazenja smrti (horor pociva na neumrlosti: duhovi, vampiri, zombiji, mumije, vukodlak kao neumrlo zivotinjsko u coveku (vezano za vreme kao prirodne cikluse, a ne kao istoriju), sa vrhuncem u vanzemaljcima koji pokazuju da prostorom nije ovladano, da satiranje drugih nije dovrseno, vec da se oni (vanzemaljci imaju osobine koje su Zapadnjaci pripisivali drugim rasama – svi su oni isti, nemaju individualne crte lica, njihova istost se prenosi cak i na um, pa su oni jedno-umni (sve su ovo ideje kojima je kroz istoriju objasnjavan odnos covekovog i bozanskog uma) u toj meri da unistenjenje „kraljice“, „maticnog broda“ postaje unistenje svih)) mogu vratiti u vidu osvete iz prostora svemira – prostori horora su lokalni: groblja, zabacene kuce, arheoloska mesta, suma… dakle mesta koja progres nije samleo (pa su vremenski vezana za proslost i potrebno je odsecanje iste) ili ga je zaobisao u vidu autoputa u „Psihu“, da bi se sa idejom vanzemaljske invazije prostor od lokalnosti preokrenuo u celinu univerzuma – proslost uvek deluje protiv mesta, prostor ovladava mestima, pretvara ih prostorni plan, prostor je vezan za volju koju Nice odredjuje kao gadjenje prema bilom).
Koja je razlika izmedju ozivljavanja i vaskrsenja. Ozivljavanje pociva na uvidu da se pravda kao medju-ljudsko odnosi i na one koji vise-nisu ili jos-nisu. Medjutim, samo ozivljavanje se shvata kao pravda, jer ce tek svi ozivljeni moci da ucestvuju u necemu sto podrazumeva projekciju u buducnost. Dakle, pravda se raspada na ono zbog cega svi treba da budu ozivljeni i sto je tek u buducnosti i samo ozivljavanje kao pravdu da se bude u buducnosti ove mogucnosti pravde. To zapravo znaci stalno osadasnjenje svih koji su bili i koji ce biti, pa se radi o obesmrcenju, a ne ozivljavanju, s obzirom na stalnost ovog osadasnjenja koje ukida svako sada stalno ukidajuci sebe. Vaskrs osadasnjuje ukidajuci svako sada, proslo ili buduce, u sebi, a ne i sebe. Zato je on ovekovecenje, a ne obesmrcenje ili ozivljavanje!
Geologija, arheologija, paleontologija su ontoloske slojeve bica spustili u Zemlju otkrivsi u njenim slojevima starinu bez nase vremenitosti i sam nacin nastanka Zemlje. Spoznaju svoje i Zemljine starine, njenog nastanka, sledilo je poistovecivanje istine i njene zakopanosti u subjektovoj nutrini do koje se moze doci samo skidanjem naslaga predrasuda. Ovo kopanje po zemlji i sebi, medjutim, svoju sustinu je dobilo u jednom umetnickom cinu. Prema legendi, Mikelandjelo je zakopao svoj statuu Uspavanog Kupidona kako bi je predstavio kao anticku i dobio vecu cenu. Prema boljoj verziji, skulpturu je zakopao diler umetnickih dela, boljoj jer otkriva kako se pojam umetnickog poceo siriti preko trougla umetnik-delo-posmatrac! Celokupna renesansa je zapravo trijumf privatnog ukusa i trgovine umetickim delima. Elem, tim cinom, covekova volja je prodrla u geolosku vremenitost i preusmerila je covekovu istoricnost. To se vidi u boji – beloj boji statua. Ono sto je bila posledica prirodnog i geoloskog vremena, skidanje boja sa statua, postace estetski uzor – statue su pravljene bele. Time ce bela boja postati simbol negacije, a ne vise crna kao tama i senka ne-bica!
@Nekropolitika…
Неке од Ваших написа је задовољство прочитати, чак и онда (или поготово онда!) ако нису у сагласју са мојим размишљањем. Без уласка у дискусију о садашњој теми, само бих предложио да текст не пишете чудним писмом који није у званичној или службеној употреби нигде у свету. Није ни у УСА или УК, јер тамо користе комплетну латиницу од 26 слова (па имају q, w, x, y) подобну за њихов језик. Српски (и сви сродни словенски језици) поседује нормирано писмо, првенствено ћирилично, при чему Срби користе и оно што називамо латиницом са додатним знаковима š, ć, č, đ. ž. Знатан проценат српских речи садржи ове гласове тако да користити осакаћени азбучни код не само да није знак писмености, него првенствено знатно отежава читање. Да сте програмер из 80-тих на пример, па да Вам се и опрости, али данас имате на рачунарском располагању употребу скоро сваког писма од Хаваја до Боцване, па зашто онда мучити и себе и друге самонаметнутим штакама? Да не говоримо о јасно показаном непоштовању културе писмености сопственог народа. Ако не поштујемо културу онога што наш народ чини цивилизованим, то јест не култивишемо лепе, добре и корисне обрасце, обичаје и понашање, онда смо некултурни. А некултура није леп призор за посмотрити. На пример, ако је и добар философски наклоњен текст, а написан ћелавом латиницом, то је нешто као леп италијански ауто (не мора бити Ферари или Ламборгини, али рецимо) на точковима са гумама за бицикл. И то особити точкови, као они у носиљака на гурање које користе за превоз ковчега са земним остацима некад живахних двоножаца од капеле до гроба — ово чисто да завршимо у тону почетка Вашег коментара.
@Kirilica
Tekstovi koje kucam su izvedeni iz nekih sirih razmisljanja, treba da testiraju primenjivost nekih uslovno receno apstraktnih razmisljanja na nase svakodnevlje, masovnu kulturu, tako da to prepakovati, izvuci bitno, pa povezati, zahteva dosta vremena, pa cesto na kraju mislim da nisam normalan koliko sam vremena potrosio. Posto su pokusaji da predjem na cirilicu ili latinicu zavrsili jos vecim usporavanjem u kucanju i sledstveno gubicima ideja sta sam hteo da kazem, pokazalo se besmislenim. Zato kucam osisanu! Inace, pisem cirilicu.