Ђаконисама није било допуштено обављање било које свештене службе – крштавања, миропомазивања, предстојања на евхаристијском скупу, освећења дарова, приношења бескрвне жртве, благосиљања народа…
С благословом александријског патријарха Теодора, митрополит Зимбабвеа Серафим Кикотис рукоположио је Ангелику Молен (на фотографији) у ђаконису (Фото: Фејсбук)
Древној Цркви била је позната служба ђакониса и презвитида; ова потоња укинута је 11. каноном Лаодикијског сабора, док се институција ђакониса држала у Источној Цркви све до XII века. Како њима није било допуштено обављање било које свештене службе (крштавања, миропомазивања, предстојања на евхаристијском скупу, освећења дарова, приношења бескрвне жртве, благосиљања народа), њихово постојање “није ни у ком смислу потврда женског свештенства”.
Епископ Григорије: Догматски гледано – нема препреке да жена буде свештеник
Ипак, у XX веку у више помесних Православних Цркава истицала су се залагања за обнављање овога реда: тако, од 1911. године планирало се поновно увођење ђакониса у оквиру Руске Православне Цркве, па су чак учињени први практични кораци на том плану у Москви, али су они заустављени услед снажног протеста појединих архијереја, особито бившег епископа саратовског Гермогена. Грчка Црква још од 1952. године има Школу за ђаконисе, чије се полазнице, међутим, не рукополажу; рукоположене ђаконисе постоје у Коптској цркви. Питање обнове овога реда свакако би заслуживало разматрање, на нивоу ширем од оквира појединачно узетих Помесних Цркава.
Наслов и опрема: Стање ствари
Др Ксенија Кончаревић: Жена у Православној цркви: поглед “изнутра”, цитирано према Поукама
Categories: Гостинска соба
„Древној Цркви била је позната служба ђакониса и презвитида; ова потоња укинута је 11. каноном Лаодикијског сабора, док се институција ђакониса држала у Источној Цркви све до XII века.“
Један занимљи доказ више како су ствари пошле низбрдо када је Црква из једне крајности (прогона) упала у другу крајсност (власт). Узгред, српски је рећи презвитерка а не презветида.
„…Питање обнове овога реда свакако би заслуживало разматрање, на нивоу ширем од оквира појединачно узетих Помесних Цркава.“
Да није штампарска грешка? Требало је да пише овако:
„…Питање обнове овога реда свакако не би заслуживало разматрање, како на нивоу појединачно узетих Помесних Цркава, тако ни шире.“
Јер, није ли нам доста „разматрања“ о не-доласку Римског Епископа, не-учествовању у ССЦ, не-пребројавања српских мученика у endehaziji, богослужбеном бес-поретку, дилеме српски или црквенословенски, да не спомињемо „решење“ раскола тзв. Македонске ПЦ, … При чему Косово и Метохија нису ни на видику, где су најстарији манастири у гетима, а Србе при уласку легитимише полиција или Кфор, док светилишта не постану музеји или туристичке дестинације за шиптарске агенције…
Да, без „разматрања“ проблема ђакониса, ништа нећемо постићи, а њега кад решимо, ето нам свенародне и свецрквене користи и благостања.
Стара бољшевичка изрека каже: „што је ситуација гора, то ствари иду боље“. Ми православни можемо рећи: „што је ситуација гора, то су ствари ЈАСНИЈЕ“. Јер свима је јасно да је вађење институције ђаконеса из нафталина корак у правцу увођења „женског свештенства“.
Осим пола и имена, мало је тога у вези ове нове ђаконисе заједничког старим ђаконисама. Древне ђаконисе су морале да буду у целибату и старије од 40 година (нова афричка ђаконица није ни једно ни друго). У цркви су увек покривале главу, у складу са апостолским предањем (1. Кор. 11,3–16). Нису им даване стихарије, а ору су носиле не преко рамена као што то раде ђакони, већ око врата, испод мафорије, да са оба краја виси на доле. Нису имале вокалну улогу у јавном богослужењу, осим певања химни и одговора народа (понекад као посебан хор, али никада не преузимајући улоге свештенства). Нису водиле јектеније нити читале Јеванђеље или Апостол, и никада никога нигде нису причешћивале у присуству епископа, свештеника или ђакона.
Према томе, ова нова ђаконица је нова творевина која пркоси Светом Предању, не само по ономе што нас оно учи о ђаконицама, већ и по ономе што нас учи о мушкарцима и женама.
Сада је свима јасно, и врло јасно се види да се помера питање ђаконица са нивоа економије (Да ли су потребне? Какве невоље могу да изазову? Да ли су потребне сада у неком облику или можда касније?) на ниво директне јереси. Не правећи никакву разлику између мушких и женских ђакона, овај епископ (иначе Грк) је напустио све што је Црква икада поучавала о природном и економском поретку мушкарца и жене, постављајући жене испред мушкараца у хијерархији Цркве.
Због овога друге јурисдикције могу бити под притиском да на неки начин направе компромис, не толико стварањем мање прогресивне верзије ђакониса, колико слабим покушајима да се умире феминисткиње са олтарским девојкама и другим улогама за жене.
Оно што је потребно је супротно: формално одбацивање феминизма као јереси, са одговарајућим литургијским подсетницима на правилно поштовање мушког и женског, као што су дечаци али не и девојке у олтару. Тај обичај је демонстрација истине о мушком и женском и прилика за подучавање пастира. Напуштајући га, пастири уче супротно: Црква је погрешила, жене треба да раде све што мушкарци раде, мушке и женске разлике нису важне.
https://www.patristicfaith.com/orthodox-christianity/africas-new-deaconess-whats-the-bother/
Аман људи какво увођење и чему? Ко уопште има такве претензије и амбиције? Каквог је духовног здравља уопште било која жена која о томе размишља. Какве феминисткиње у Цркви? Којој сврси и ком добру, духовном, би то служило? На какву и чију душевну корист би то било? То у садашње време личи на политичку интеграцију жена, мањина и не знам кога и чега све постоји друштвена интеграција, под изговором повратка древним праксама. Црква не треба да се уподобљава свету. Нама жене још нису у стању елементарну спољну најлакшу послушност да прихвате да покрију главу кад се моле. Ко год каже форма одговор је да кад није у стању да испуни ни то најмање формално, како ће у већем бити верна. Ово нема везе са истинском духовном бригом и са спасењем. Шта то женама није доступно што је важно за спасење? Подвиг, молитва, свете тајне? Светост? Само нека неко одговори на питање којим добром ова питања сад и ком добру би послужило и да се обнови? Певнице не могу да се саставе. Урадите нешто корисно па уведите термине за појање на довољно места, пунктова, да може да се функционише са певницама како треба.
Што рече човек мало нам је питања и овако, све смо решили и устројили савршено само још ово нам недостаје па да заблистамо од савршенства. Ово је или пројава доконости или намерно увођење још већег хаоса у већ довољно хаотично стање не би ли се што већа погибао произвела. Ни постојећи поредак нисмо у стању да одржимо. Расколи на све стране, јереси, унију хоће да провлаче на кварно, прослава Васкрса заједничка са оним што проповеда њу ејџ неки, хаос у Православљу….сад ћемо да решавамо још и питање ђакониса. Општи тренд неки да се ниже једно на друго да се што већа ујдурма направи.
Мала исправка, болдовано на крају пасуса:
„Осим пола и имена, мало је тога у вези ове нове ђаконисе заједничког старим ђаконисама. Древне ђаконисе су морале да буду у целибату и старије од 40 година (нова афричка ђаконица није ни једно ни друго). У цркви су увек покривале главу, у складу са апостолским предањем (1. Кор. 11,3–16). Нису им даване стихарије, а ору су носиле не преко рамена као што то раде ђакони, већ око врата, испод мафорије, да са оба краја виси на доле. Нису имале вокалну улогу у јавном богослужењу, осим певања химни и одговора народа (понекад као посебан хор, али никада не преузимајући улоге свештенства). Нису водиле јектеније нити читале Јеванђеље или Апостол, и никада никога нигде нису причешћивале у присуству епископа, свештеника или ђакона.“
Док је све горенаведено у случају новопроизведене „ђаконисе“ СУПРОТНО.
Било би добро да Стање Ствари преведе и објави дати чланак у целости.
https://www.patristicfaith.com/orthodox-christianity/africas-new-deaconess-whats-the-bother/
Ово је класичан пример Овертоновог прозора. Одједном се појавило то питање, нико не зна ко га је потегао први, али ето га у јавности.
Посматрајући ова два повезана чланка, пар ствари су упадљиве. Прво, без обзира шта неко мислио о Владици Григорију (кога неки зову и бискуп Гргур), човек је покренуо занимљиву тему. По одговорима који су дословно једногласни, сви су изгледа против-и владике и ђакониса у цркви. Друго и битније: нико од коментатора није напоменуо занимљиву опаску да су двоје новијих светитеља били за ту праксу-Св. Нектарије Егински и Св. Филарет Московски. Може бити зато што би по многим коментаторима и ова двојица требала бити некакви новотари, секташи и слуге нечастивог. Или можда и због исправне напомене да су обојица пуно пропатила од сопствене православне догматизоване и официјелне братије; онај први због непосредног додира са верним народом, а онај други јер је имао храбрости да се одупре цезаропапизму власти и црквених и посебно световних, а и што је желео да му верни народ чита Свето Писмо на народном, а не мртворођеном језику (гле чуда и то још у преводу са масоретског текста).
Све ово показује тужно стање до којег нас је довела духовна пустош и политичко економска пропаст задњих деценија. Православни Србин се у већини случаја гнуша и речи промена. чак и кад је у питању обнова, али ни то није најстрашније. Најстрашније је што у неистомишљенику види непријетеља православља, често чак и опаснијег од оних вековних и доказаних. Можда је само још гора сладосласт убеђености у улогу чувара угрожене вере (која у стварности и јесте угрожена, али не унутрашњим преиспитивањима неких ранијих одлука).
У сваком случају, било је занимљиво пратити ову расправу и сазнати мношто занимљивих аргумената.
@Миљуш
Поштовани,
Спокојно и крепко читам Ваше коментаре. Откуде ми радозналост, спокојна и крепка ? Буди је Ваша грка, софистичка објективација, очешљана ерудицијом. Умивен, затегнут библизам, затегнут к’о војнички чаршав, до засецајуће оштрине. Честитам. Врла дисциплина знања. Тек, одвећ сте строги према нама грешнима и слабима. Оповршеност Ваше објективације стеже се, к’о бетон, у ПОЈАМ. Недовољно да бисмо непријатељи били. Браћа смо у Христу, горчина Вас каткад вара ( Из свог искуственог доживљаја ово пишем ). Одломите, к’о окрајак ‘леба, мало поверења у коментаторе на најврснијем србском електронском летопису, и поделите га кроз поистовећење.
Ево, овде испод начините напор увида :
НЕИМА и никад неће бити ич занимљиво у :
даници поповић
радару
данасу
бискупу гргуру
Поменути имају задатак. У име непријатеља. “ Испуњавајући “ задато, ако се испуњавање празнином може звати испуњењем, васколико показују безобалну баналност и таштину, уцењену заосталост у стиду и савести, јер то им је мера и раста и унижења. Такви су какви су. Неупоредиви са Светоотачким предањем. Провокативна блазирана импотенција фејкована у луципрдну потентност – да се изразим мејнстрим – радар речима.
Праштајте, ако Вас чиме саблазних, поштовани.
Миљуше,
Одговорно Вам тврдим да нити је моменат, нити постоји духовна зрелост за тако нешто нити би плодови били добри. Не бавећи се уопште личностима које су у свом окружењу, које је можда и било зрело за тако нешто у тренутку када су то предлагали, то у прошлости помињале. Не гнушају се православни срби промена, само исилованих промена када им није време и са сумњивим мотивима. (У мотиве Св.Филарета Московског и Св. Нектарија Егинског не сумњамо уопште да су били чисти, што их и даље не чини непогрешивима у процени, ипак су људи.) Да ли Дух Свети тако ради? Или нас нежно и полако води у узрастању? Замислите дарове духовне тек тако да Дух Свети да духовно незрелом човеку? Шта би од тога испало? Злоупотребе сасвим сигурно намерне или ненамерне. Хаос неки који би морао да се исправља. Гордост је ово велика. Као узимање на себе већег подвига него што може да се понесе. А то од Бога не долази, зна се ко наговара на такве ствари.
Драги моји,
дирнула ме ја ваша истинска љубав у Христу а и брига, без икакве ироније кажем, па бих додао пар реченица не само као допунску веч и разјашњење.
Историја Цркве, посебно прва 3 века, ме јако занимају али тему Ђакониса сам очигледно преспавао док се нису јавила ова 2 чланка која су ме навела на размишљање. Зато би навео пар примера. Као прво, црква у коју идем недељом је препуна. То је свакако добро, али с обзиром на све мању бројност свештенства прави и проблем. Не једном сам се сетио оне Господње: „Жетве је много, а посленика мало. Молите се, стога, господару жетве да изведе посленике на жетву своју.“ Конкретно, ово немање посланика често доводи, посебно за велике празнике, до озбиљних проблема ка правилном вршењу Литургије. Деси се да уместо Св. тајне Исповести буде очитана општа молитва за отпуштење грехова. Или, закаже се исповест, али дан раније, што верника доводи у саблазан читав један дан пре чина Страшне Христове Тајне. Све је ово озбиљна аберација првобитних обичаја Цркве, за коју ја не кривим свештенике-једноставно такве су околности. Не вреди кукати, већ се прилагодити и наћи решење.
Наравно да постоји посебно данас бојазан, због опште рекламе свих поремећености да не кажем порнократије, за тешку злоупотребу, али на крају крајева, све се да злоупотребити. Не требају нама жене у олтару да би смо пропали, можемо комотно то и без њих. Осим тога, ако светитељи попут Нектарија и Филарета нису имали проблем да „ризикују“, зашто би имали ми? Или да ово окренем овако: зашто би увек гледали на негативан пример (Гргур) а не позитиван (Нектарије). Не преизнајемо ли тиме да су управо да су лоши примери нама мерило, а не они добри?
Најпосле, да не испаднем овде слаткоречиви нечастиви у јагњећој кожи, али пођите од самих себе: Да вам сад дође Св. Марија Египћанка или Богородица лично са једне стране, а Прле и Гргур са оне друге стране, коме би сте отишли да се исповедите? Или би сте оним светим женама се извинили и цитирали каноне?
Не замерите, само гласно размишљам.
Свако добро.
@Миљуш:
Цитат: *“Православни Србин се у већини случаја гнуша и речи промена. чак и кад је у питању обнова, али ни то није најстрашније.“
Занимљиве су те флоскуле да Срби, ето, неће да прихвате неке „богоугодне и неправедно оптужене промене“ зато јер се „у већини случаја гнушају и речи промена“, то јест зато јер су затуцани. Кад се појаве нека неугодна питања која треба некако неутралисати, и кад све остало пропадне, увек остаје играње на карту фраза, слогана и генерализација, па и оптуживање свих Срба без разлике, а посебно оних што постављају незгодна питања, за зАтУцАнОст. Јер нису они против зато што је то лоше већ зато јер су затуцани 🤡
„Затуцани Срби – карта која доноси 20 бонус поена и удара на интегритет противника представљајући га као глупака, уклањајући потребу за објашњавањем било чега „јер није то тако лоше него су Срби глупи, а и ви са њима ако сте против.““
На страну то што је отпор тзв. „прогресивним вредностима“ и њима придруженим променама знак здравог инстикта и душевног здравља својственог још неиндоктринираним народима са периферије Вавилона, и што није потребно стајати на брду макар малом да се препозна дух времена и види куда су постепене промене и кување жаба одвеле инославне верске заједнице.
Цитат: „Најстрашније је што у неистомишљенику види непријетеља православља, често чак и опаснијег од оних вековних и доказаних.“
Ех ти Срби што се гнушају промена и идења у корак са тијем дебелим светом. Не виде да смо им ми заправо пријатељи, доносиоци дарова, који им добро мисле, а они нас упорно одбацују као непријатеље, шмрц шмрц, уместо да се окрену против ПРАВИХ НЕПРИЈАТЕЉА (које смо им створили да се не би окретали против нас). Не могу да схвате да је све то за њихово добро, да су мАлИ нАрОд и недорасли свим тим великим темама и стварима од којих их покушавамо заштитити и очински им упорно објаснити, али они, ето, затуцаници незахвални, неће хоп-цуп, укорак са светом (ко је ту затуцан тј. покондирен?). Ој веј, јадни ми са њима.
Где смо већ видели ту реторику? Код пропонената ЛГБТ агенде?
Но да видимо шта о тим променама кажу и други:
„Изјава за јавност о православним ђаконисама од забринутог свештенства и лаика“
15. јануара 2018. године
(Ову изјаву, коју је потписало 57 припадника православног свештенства и мирјана, првобитно је објавио Амерички православни институт о. Ханса Јакобсеа, где је постављена на https://www.aoiusa.org/a-public-statement-on-orthodox-deaconesses-by-concerned-clergy-and-laity-2/ . Саставио га је протођакон Брајан Патрик Мичел уз асистенцију о. Александра Ф.Ц. Вебстера и о. Питера Хирса, и прикупио је скоро 300 додатних потписа док је био на адреси AOI. Све фусноте су оригинално биле у изјави када је објављена.)
Именовање шест „ђакониса“ у Конгу у фебруару 2017. од Александријске патријаршије за изазвало је реакције у неким местима да и друге локалне цркве следе тај пример. Конкретно, група православних литургичара објавила је отворену изјаву подршке Александрији, изјављујући да је „обнова женског ђаконата таква да нису у питању ни доктринарна питања ни ауторитативни преседани“. (1)
Ми, доле потписано свештенство и лаици, сматрамо другачије и сада пишемо са три циља: да доведемо у питање шта је постигнуто у Конгу, да разјаснимо историјске записе о улози ђакониса у православној традицији и да укажемо на озбиљна доктринарна питања повезана са постављањем ђакониса.
Прво, што се тиче учињеног у Конгу, примећујемо да александријски патријарх није користио византијски обред хиротоније за ђаконисе. (2)
Положио је руке [хиротесија] на једну жену чинећи је „ђаконисом мисије“, а затим се помолио над пет других жена користећи „молитву за улазак у црквену службу“, генерички благослов у архијератикону на грчком језику за лаика који почиње црквени рад. Ниједној од жена није дао ораријум, али му је пет жена помогло у прању руку, као што би то чинили ипођакони. Све то није учињено за време Божанствене Литургије, као код хиротоније, већ на њеном крају. Ове чињенице, плус анегдотски извештаји из Африке да су овим новим ђаконицама додељене дужности читаоца, доводе под знак питања тврдњу да је оно што се догодило у Конгу заиста била „обнова женског ђаконата“, јер начин њиховог постављења и додељене им дужности имају само делимичну сличност са онима древних ђакониса.
Друго, оно што се са сигурношћу може рећи о историјском присуству, улози и статусу ђакониса у Православној Цркви јесте да је издвајање жена за ђаконице био само један од неколико начина на које је рана Црква настојала да заштити женску пристојност поверавањем одређених дужности одређеним женама, као што су помагање у крштењу и помазању одраслих жена и посећивање жена у њиховим домовима где и када мушкарцима није било дозвољено, стриктно у границама које су за жене одредили Свети Апостоли у Светом писму. Дужности и статус ђакониса варирали су у зависности од времена и места, као и начин на који су ђаконисе постављане. Исте дужности су биле додељене и удовицама, мирјанкама, мушким клирицима или монахињама, тако да потреба за ђаконисама није постојала универзално. Велики део древне Цркве никада није имао ђаконисе. Изван Сирије, Анадолије, Грчке и Палестине, ђаконисе су биле ретке до непостојеће. (3)
Ђаконице такође нису биле без контроверзи. Неколико локалних сабора је забранило њихово постављање (Ним 396.; Оранж 441.; Епаоне 517.; Орлеанс 533.), а многи текстови сведоче о бризи Црквених Отаца да умање своју улогу, понекад у корист удовица. Чини се да је њихов ред достигао врхунац у петом или шестом веку, опстајући углавном у великим источним градовима као почасна служба за побожне племкиње, жене мушкараца постављених за епископе, и за вође женских монашких заједница. Канониста из дванаестог века Теодор Балсамон написао је да „ђаконице“ у Цариграду у његово време нису биле праве ђаконице. Век касније, свети Атанасије, патријарх цариградски, наредио је да се не праве нове ђаконице. Раштркани предлози и покушаји да се поново поставе ђаконице у деветнаестом и двадесетом веку нису добили довољну подршку да изазову трајно оживљавање реда. Ни данас, друге аутокефалне православне цркве нису потрчале да следе пример Александрије.
Треће, неки окривљују отпор ђаконисама на основу овосветских, чисто културолошких предрасуда према женама, али та оптужба третита Цркву неправедно, чак и презриво, игноришући легитимне и опрезне приговоре на постављање ђаконица, мотивисане истинском бригом за очување истински хришћанског и чистог апостолског поштовања разлика између мушког и женског, према којем је наш постхришћански свет све више непријатељски расположен. Сама изјава дотичних литургичара даје разлог за такву забринутост. Њихов аргумент за „оживљавање“ реда ђаконица није заснован на потребама жена којима би ђаконице служиле – потребама које не захтевају рукоположење ђакониса, потребама које монахиње, мирјанке, лаици или мушко свештенство већ испуњавају. Уместо тога, аргумент изјаве заснива се на наводној потреби жена да буду ђаконисе. Произвођење жена у ђаконисе био би „позитиван одговор“ на „савремени свет“, једна „прилика за квалификоване жене да у нашој ери понуде своје јединствене и посебне дарове“ и „посебан начин“ да се нагласи „достојанство жена и да признање за њен [sic] допринос раду Цркве.” (4)
Оваква оправдања омаловажавају позвање православних мирјана, имплицирајући да само клирици служе Цркви на смислен начин, супротно православном веровању да сви православни хришћани кроз Свето Крштење добијају дарове Духа Светог и лично позвање да служе Цркви.
Њихов изјава такође јасно показује да они немају на уму истинску „обнову“ древног реда ђакониса; њихов циљ је нови ред женских клирика овлашћених да раде ствари које никада нису чиниле православне ђаконисе и у неким случајевима изричито забрањених Апостолским уредбама и црквеним канонима. Они би да жене проповедају, што Апостоли и Оци никада нису дозвољавали у Цркви. Они остављају отвореним питање других литургијских дужности, не признајући никаква ограничења која епископи морају поштовати. Они доводе у питање „квалитете и квалификације“ који су ту од значаја, доводећи у сумњу да ђаконисе морају бити средовечне и неудате, упркос древном правилу, на којем је у шестом веку најснажније инсистирао Св. Јустинијан као цар, а које захтева да ђаконице буду барем средовечне и у целибату.(5)
Најзлослутнија тврдња аутора је њихова суптилна напомена, у очекивању јавног противљења, да „адекватна припрема и образовање“ нису потребни женама које ће бити постављене за ђаконице, већ „особама које ће бити позване да примају, поштују и одају почаст ђаконисама додељеним њиховим парохијама.” Јасно је да они предвиђају потребу да се свештенство и мирјани натерају да прихвате ђаконисе, што тешко да изражава поверење у Духа Светог или поштовање традиционалног обзира Православне Цркве према епископском ауторитету.
Укратко, акценат изјаве на гратификацији жена, занемаривање традиције и прибегавање сили даје доказ о феминистичкој перспективи и приступу конзистентном са безбожним западним светом, али не и са Православном Црквом. Више доказа о перспективи аутора доступно је на другим местима. На пример, двојица аутора су позвала на уклањање Посланице Ефесцима (6) из церемоније венчања на основу тога што је у супротности са модерним размишљањем па је према томе вероватно да ће бити погрешно схваћена. Они предлажу другачију посланицу или можда санирану верзију Ефесцима 5 без стиха 33 („Па и ви, сваки поједини да воли своју жену као самога себе, а жена да се боји [phobētai] мужа.”). (6)
С обзиром на ово стање вере, верујемо да ће именовање ђаконица у било ком облику у садашњој ери вероватно поделити Цркву и узнемирити вернике доводећи у питање основно разумевање Цркве о људској природи. Бог је сваког од нас створио или мушкарцем или женом и одредио да живимо у складу са тим или као мушкарац или као жена. Он нам је такође дао многа ауторитативна правила која разликују мушкарце и жене, у Закону, у Светим Апостолима, у канонима Цркве и у литератури наших Светих Отаца, у одељцима који су превише бројни да бисмо их могли цитирати. Али ако закони, канони и заповести нису довољни да нас окрену ка покајању, Бог нам је дао два различита модела савршеног човечанства, једног мушкарца и једну жену: Исуса Христа, Оваплоћену Реч Божију, и Његову Пречисту Мајку, Богородицу, чије иконе увек стоје пред нама у богослужењу као подсетници на оно што треба да будемо као мушкарци и жене.
Ипак, постоје заговорници ђакониса који желе да виде жене третиране на исти начин као што су и мушкарци у Цркви као и у свету и који стога користе обред „хиротоније“ (хеиротониа) ђакониса у неколико византијских службених књига да расправљају да су ђаконице биле некада „значајан део клера“. Ови заступници прижељкују чин, част и ауторитет свештенства. Неки би желели да ђаконисе буду исто што и ђакони, само жене. Они би изокренули природни и економични поредак мушкараца и жена да уздигну жене испред мушкараца у хијерархији Цркве. Они би „заредили“ жене које су младе, удате и са децом, дали би им вокалну улогу у богослужењу и сву власт коју би ђакон могао да има над мушкарцима као и женама. Аутори не иду тако далеко, али њихова изјава оставља отвореном ту могућност игноришући или доводећи у питање традиционална ограничења за ђаконисе, наглашавајући притом искључиве прерогативе епископа да од ђаконица праве шта хоће.
Ми не можемо, дакле, озбиљно схватити тврдњу аутора да је „обнова женског ђаконата таква да нису у питању ни доктринарна питања ни ауторитативни преседани“. Не можемо прихватити ни њихова уверавања да ђаконисе данас неће довести до свештеница сутра, знајући где су сличне постепене иновације одвеле у хетеродоксним заједницама. Такође не треба да мислимо само на оно што бисмо ми данас могли толерисати. Морамо размишљати генерацијски. Као што деца која одрастају у парохијама са женским читаоцима чешће као одрасли верују да жене треба да буду ђакони или ђаконисе, тако ће и деца која одрастају у парохијама са ђаконисама моћи као одрасли лакше веровати да жене треба да буду свештеници и епископи. Зато молимо све православне јерархе, друго свештенство и богослове да држе догматско учење Цркве о стварању и призивању човека као мушкарца и жене тако што ће се одупрети расколном позиву да се постављају ђаконисе.
Фусноте:
[1]: Evangelos Theodorou, et al., “Православни литургичари издали су изјаву подршке оживљавању реда ђакониса од стране Александријске Патријаршије“, Свеправославни синод, https://panorthodoxcemes.blogspot.ca/2017/10/orthodox-liturgists-issued-statement-of.html?m=1, Oct. 24, 2017.
[2]: Видети “Το Πατριαρχείο Αλεξανδρείας για Διακόνισσες και Αγία Σύνοδο,” Romfea, http://www.romfea.gr/epikairotita-xronika/11485-to-patriarxeio-alejandreias-gia-diakonisses-kai-agia-sunodo, Nov. 16, 2016; and, “Στην Αφρική εόρτασε τα ονοµαστήρια του ο Πατριάρχης Θεόδωρος,” Romfea, http://www.romfea.gr/patriarxeia-ts/patriarxeio-alexandreias/13147-stin-afriki-eortase-ta-onomastiria-tou-o-patriarxis-theodoros-foto, Feb. 18, 2017.
[3]: За врло детаљну студију предмета, видети: Aimé Georges Martimort, Ђаконисе: историјска студија, превео K.D. Whitehead (San Francisco: Ignatius Press, 1986). За детаљну студију о православним ђаконисама пре њиховог нестанка, видети: Brian Patrick Mitchell, “Нестајуће ђаконисе: како је хијерархијско устројавање Цркве осудило на пропаст женски ђаконат,” http://www.brianpatrickmitchell.com/wp-content/uploads/2012/09/Disappearing-Deaconess-2017-03- 10.pdf. [EDITOR’S NOTE: “The Disappearing Deaconess” is now included in this volume and no longer available at brianpatrickmitchell.com.]
[4]: „Позитиван одговор“ и „посебан начин“ су из извештаја Интер-Православног симпозијума на Родосу 1988. под називом „Место жене у Православној Цркви и питање рукоположења жена“ (Истанбул: Екуменска Патријаршија, 1988), што аутори цитирају са одобравањем.
[5]: Минимална старост за ђаконисе мењала се неколико пута током година: цар Св. Теодосије Велики га је поставио 390. године на 60 година, доба које је апостол Павле одредио за придружене удовице у 1. посланици Тимотеју 5:9 (А удовица да се не прима млађа од шездесет година, и која је била једном мужу жена;), доба које је помињало законодавство Светог Теодосија. Канон 15 у Халкидону га је снизио 451.године на 40 година. Новела 6 Св. Јустинијана га је 535.године подигла на 50 година, чинећи изузетак за жене које живе у испосницама и немају контакт са мушкарцима. Његова Новела 123 поново га је 546. године снизила на 40 година, што је 14. канон III Цариграда (у Трулу) потврдио 692. године.
[6]: Alkiviadis Calivas and Philip Zymaris, “Ефесцима 5:20–33 као посланица за обред венчања: прикладно или проблематично?” Public Orthodoxy, https://publicorthodoxy.org/2017/09/08/ephesians-rite-of-marriage/. Accessed Nov. 4, 2017.
ПОТПИСНИЦИ:
Архимандрит Лука (Мурианка), D.A. (Cand.)
Ректор и ванредни професор патрологије Богословије Свете Тројице (РПЦЗ)
Протојереј Чед Хетфилд, D.Min., D.D.
Председник Православне Богословије Светог Владимира (ПЦА)
Протојереј Александар Ф.К. Вебстер, Ph.D.
Декан и професор моралног богословља, Православна Богословија Свете Тројице (РПЦЗ)
Протопрезвитер Џорџ Алексон, Ph.D. (Cand.)
Грчка православна црква Светих Апостола (ГПАА), Стерлинг, ВА
Митројереј протојереј Виктор Потапов
Руска православна катедрала Светог Јована Крститеља (РПЦЗ), Вашингтон, ДЦ
Архимандрит Димитрије (Карела)
Грчка православна америчка архиепископија (ГПАА)
Протојереј А. Џејмс Бернштајн
Православна црква Светог Павла (ААСА), Линвуд, ВА
протојереј Лавренце Фарли
Православна црква Светог Германа Аљаске (ПЦА), Ленгли, БЦ
протојереј Стефан Фриман
Православна црква Свете Ане (ПЦА), Оак Риџ, ТН
Протојереј о. Тадеус Харденбрук
Православна црква Светог Лоренса (ГПАА), Фелтон, Калифорнија
протојереј Лаврентије Маргитич
Православна црква Светог Серафима Саровског (ПЦА), Санта Роса, Калифорнија
протојереј Патрик Хенри Рирдон
Православна црква Свих Светих (ААСА), виши уредник, Тачстон, Чикаго, ИЛ
Протојереј Питер Херс, D.Th.
доцент за Стари и Нови завет, Светотројична православна богословија (РПЦЗ)
Протојереј Џефри Корз
Православна црква Свих светих Северне Америке (ПЦА), Хамилтон Онтарио
Протојереј Мирољуб Срб. Ружић
Православна црква Светог Николаја Чудотворца (ПЦА), Центар за словенске и источноевропске студије, Државни универзитет Охајо, Колумбус, Охајо
Протојереј Давид К. Страут
Православна црква Свете Јелисавете Новомученице (РПЗЦ), Роки Хил, НЈ
Протојереј Џон Вајтфорд
Православна црква Светог Јоне (РПЗЦ), Спринг, Тексас
Јеромонах Патрик (Џон) Ремзи, Ph.D. (РПЦЗ)
наставник на даљину, Институт за православне студије, Кембриџ, Енглеска
Јеромонах Александар (Рајхерт)
Вршилац дужности игумана, СС. Сергија и Германа Валаамског манастира (РПЗЦ), Атлантски Рудник, МИ
Јеромонах Алексије Трејдер, D.Th.
Манастир Каракалу, Атос
o. Џон Е. Афендулис
Грчка православна црква Светог Спиридона (ГПАА), Њупорт, РИ
О. Кристиан Акселберг, D.Phil. (Cand.)
Грчка православна црква Светог Андреја (Васељенска патријаршија}, Лондон, Енглеска
O. Kристопхер Ален
СС. Јоакима и Ане Православна Црква (РПЦЗ), Сан Антонио, Тексас
О. Џон Бодекер
СС. Теодорова православна црква (РПЦЗ), Бафало, Њујорк
О. Игњатиус Грин
Руска православна црква Покрова Пресвете Богородице (РПЦЗ), Најак, Њујорк, уредник, штампарија Богословије Светог Владимира
Капелан (мајор) Џорџ Растон Хил,
Инструктор за етику војске САД (ПЦА), Правни центар и школа генералних правобраниоца,
Шарлотсвил, ВА
О. Јохан Јакобс
Православна црква Светог апостола Петра (ААСА), Бонита Спрингс, ФЛ
О. Натанијел Џонсон
Православна црква Светог Лоренса (ГПАА), Фелтон, Калифорнија
О. Андрев Кишлер
Антиохијска православна црква Светог Георгија (ААСА), Спринг Вали, ИЛ
О. Серафим Мајмудар
Грчка православна црква Светог Николе (ГОПА), Такома, Вашингтон
Капелан (капетан) Кристофер Муди
Војска САД (ГПАА) Форт Сил, ОК
О. Џон А. Пек
Православна црква Свих светих Северне Америке (ГПАА), Сан Сити, АЗ
О. Џон Шмит
(ПЦА-РПЕА) Православна црква Светог Илије, Елвуд Сити, Пенсилванија
О. Грегори Телепнефф, Th.D.
Виши научни сарадник, Центар за традиционалистичке православне студије
Протођакон Јеремија Дејвис
Грчки инструктор, Православна пастирска школа у Чикагу, Православна црква Христа Спаситеља
(РПЦЗ), Вејн, ВВ
Протођакон Брајан Патрик Мичел
Руска православна катедрала Светог Јована Крститеља (РПЦЗ), Вашингтон, ДЦ
Ђакон Никола Дујмовић, Ph.D.
Гостујући доцент, Катедра за политику, Католички универзитет Америке,
Православна црква Покрова Пресвете Богородице (ПЦА-РПЕА), Фалс Чурч, ВА
Ђакон Стивен Хејс, D.Th.
Архиепископија Јоханесбурга и Преторије, Грчка православна патријаршија Александрије и све Африке
Ђакон Александар Вилијам Лејмон
пуковник, америчка војска, у пензији, православна црква Светог Германа Аљаског (РПЦЗ), Стафорд,
ВА
Ђакон Михаило Павук
Директор развоја Православне богословије Свете Тројице (РПЦЗ), Џорданвил, Њујорк
Ђакон Ананије Сорем, Ph.D.
предавач филозофије, Калифорнијски државни универзитет Фулертон, Црква Заспања вечно-девице Марије
(ПЦА-РПЕА), Анахајм, Калифорнија
Тина Х. Блекбурн
Предавач филозофије и религије на Универзитету Источни Кентаки
Давид Брадшо, Ph.D.
Професор филозофије на Универзитету Кентаки
Марк Ј. Чери, Ph.D.
Професор примењене етике на Одсеку за филозофију Универзитета Сент Едвард
Корина Делкескамп-Хајес
Уредник, Хришћанска Биоетика, Фрејгерихт, Немачка
Тристрам Енгелхарт Јр., Ph.D., M.D.
Професор, Универзитет Рајс, професор емеритус, Медицински факултет Бејлор
Брус В. Фолз, Ph.D.
Професор емеритус филозофије, Екерд Колеџ
Давид Форд, Ph.D.
Професор црквене историје, Православна богословија Светог Тихона (ПЦА)
Ненци Фордерхас, Ph.D.
Професор емеритус историје на Универзитету Источни Кентаки
Ана С. Илтис, Ph.D.
Професор филозофије, директор Центра за биоетику, здравље и друштво, Универзитет Вејк Форест
Натан А. Џејкобс, Ph.D.
Гостујући стипендиста филозофије, Универзитет у Кентакију, председник, 5Sees Production Company
Џоел Калвесмаки, Ph.D.
Уредник за византијске студије, Думбартон Оакс
Џејмс Кушинер
Извршни уредник, Тачстон, Чикаго, ИЛ
Џорџ Михалопулос
Уредник и издавач, Monomakhos.com
Сампсон (Рајан) Неш, MD, MA
Директор Центра за биоетику Државног универзитета у Охају, ванредни професор медицине, Охајо, Државни универзитетски колеџ медицине
Алфред Кентигерн Сиверс, Ph.D.
Ванредни професор енглеског језика на Универзитету Бакнел
Оригинал:
http://www.brianpatrickmitchell.com/wp-content/uploads/2023/12/Public-Statement-on-Deaconesses-01-15-2018a.pdf
In Sum:
„Данашње потезање ђакониса не односи се само на ђаконисе: ради се о потпуној феминистичкој револуцији – отварању врата хиротонији и остављању отворених за „свештенице“ и „бискупине“. „Требало би да поздравимо овај разговор“ о женама као свештеницима и бискупима““, каже Кери Фредерик Фрост, председница одбора Центра Св. Фиве, у својој недавној књизи Црква наших унука (Church of Our Granddaughters) . Главна притужба Фростове, коју је много пута изнела у својој књизи, јесте да Црквом владају мушкарци. Да би то поправила, њен „минимум који је неопходан“ укључује ђаконисе, ипођаконисе, лекторке, олтарске девојке, олтарске жене, жене као проповеднице и катихете, жене на синодским састанцима и црквеним саветима, жене које стварају „нове ритуале који обележавају живот жена“— захтевима никад краја.
Они који се данас залажу за ђаконисе не желе да оживе древни ред ђаконица; они желе да створе потпуно нови поредак са све новим дужностима и ниједним од ограничења стављаних на древне ђаконице (целибат, поодмакло доба, ограничене дужности, без присуства у олтару, без ауторитета над мушкарцима и без гласовне улоге у цркви осим хорског певања). Ово изричито наводи Фростова у својој књизи. Прављење ђакониса, по њеним речима, биће „креативни“ чин у коме историја „неће бити одлучујућа; ђаконисе за двадесет први век биће другачије од ђакониса у древној цркви.” Њене нове ђаконисе би такође могле имати различите улоге и одговорности под различитим епископима:“Униформност није потребна.“
Основно питање које се не може избећи је природни поредак мушкарца и жене. Феминисткиње су у побуни против тог поретка. Њихови апостоли нису Петар и Павле већ Маркс и Русо. Они не верују у оно што је Црква одувек учила о мушкарцу и жени. Они верују у оно у шта им woke свет каже да верују – пол није битан, жене могу бити шта год желе, и ниједан мушкарац не може рећи женама другачије.
Шест тачака о историји:
Историја није традиција; историја постаје традиција тек када нам је предата светим предањем. Ђаконисе нам нису предате. Знамо их само као део историје — из два веома добра разлога: (1) ништа што жене могу да раде не захтева да буду део клера, и (2) унапређење жена у клер нарушава природни и поредак мушкарца и жене тако што поставља жена изнад мушкараца у Цркви, што не можемо учинити и истовремено тврдити да смо Православни.
Уопште није извесно да је света Фија била „ђакон” или да су ђаконисе биле део апостолских времена. Врло је вероватно да су касније ђаконисе дуговале своје порекло анахроним читањем посланице Римљанима 16:1, након што се значење речи диаконос променило са „слуга (служитељ) од поверења“ у „ђакон“. Реч се користи много пута у Новом завету — о Христу, о апостолу Павлу, о точиоцима вина на венчању у Кани, о грађанским владарима и о пола туцета именованих мушкараца, од којих ниједан није био „ђакон. ” Само у Филипљанима 1 и 1. Тимотеју 3 диаконос свакако значи „ђакон“.
У раној Цркви ђаконисе никада нису биле заиста потребне. Њихова главна дужност била је помоћ при крштењу жена, а то су могле (и чиниле) и друге особе које нису биле ђаконице широм ране Цркве, чак и у оним крајевима где су ђаконисе постојале. Цела Црква, у целости, никада није имала традицију да има ђаконисе свуда, али је као целина имала дугогодишњу традицију да их нема. Велики део древне Цркве никада није имао ђаконисе. Изван Сирије, Анадолије, Грчке и Палестине, ђаконисе су биле ретке до непостојеће.
Процват ђакониса био је у четвртом и петом веку, када су обраћеници хрлили у Цркву и требало је да се крсте. Почетком шестог века, Северус из Антиохије је говорио својим свештеницима да је чин ђаконисе више почасан него регуларан. Било је то као признање за изузетно побожне, способне и богате удовице или девице; утеха за жене мушкараца који је требало да постану епископи; и начин да се поносне, потенцијално проблематичне, аристократске жене доведу под епископску контролу.
Византијски обред хиротоније за ђаконисе у суштини је био монашки обред. Ђаконисе су морале да имају најмање 45 година и да су у целибату, а једино место где су служиле у олтару било је у женским манастирима. Када је Црква озваничила пострижење монахиња и постављење игуманија, ни црквама ни манастирима нису биле потребне ђаконисе. Замениле су их монахиње.
Термини диаконос и диакониса су увек били проблематични јер се чинило да стављају ђаконисе на ниво ђакона и на тај начин уздижу жене у односу на мушкарце у хијерархији Цркве, супротно природном и апостолском поретку. Због тога су ђаконисе биле забрањене на православном Западу, који није имао рану традицију ђакониса, и зато им је било дозвољено да нестану на Истоку, где никада нису биле универзалне и углавном су биле обележје цркава у великим градовима.“
https://www.brianpatrickmitchell.com/2023/12/04/talking-points-on-deaconesses/
(Аутор је православни хришћанин који је докторирао на тему хришћанске мисли о мушком и женском и одбранио мастер тезу на тему нестајања ђакониса у раној Цркви.)
@Зоран Николић (Ваљево) каже обраћајући се @Миљушу:
„…Поменути имају задатак. У име непријатеља. “ Испуњавајући “ задато, ако се испуњавање празнином може звати испуњењем, васколико показују безобалну баналност и таштину, уцењену заосталост у стиду и савести, јер то им је мера и раста и унижења..“
Многопоштовани брате, видљиво је да ти је нелако, кроз најпрозирнију призму чистоте свог охристовљеног срца, да препознаш таму и нискост у живом човеку. Али, примети да поменути @Мљш лукави и богохули, на пример, дрским изјавама против светитеља СПЦ и РПЦ МП, при чему ову потоњу назива Распућиновом! Његова писанија овде га разоткривају само као минорног разносача пропагандних летака (инфосмећа) из исте кухиње у којој је међу важнијим куварима и поменути бискуп – оба испуњавајући „празност баналности и таштине“, сваки на свом нивоу личног недостојанства и (без)значаја. Теби свако добро од Јединог Доброг.
@ Призма
Претпостављам да си овај надимак себи доделио јер расчлањујеш истину од јереси као призма светло на боје. Лепо. Само ми није јасно, шта те у мојим писанијима које си читао погодило: што РПЦМП зовем Распућиновом? Па чекај, јел Распућин био део те цркве? Јесте, и с обзиром шта се тамо вековима наталожило и било део ње уопште није био ни најгори. А јел та црква била део њега? Јесте. Па зар се нису управо ти „Свети“ Романови држали њега као пијан плота. Како су га оно звали: свети ђаво?
Пошто ти о томе како ми се чини појма немаш, јер су ти историја и црква потпуно 2 раздвојена појма, вероватно не вреди да трошим речи. Али ако баш хоћеш, могу да ти дам кратак историјски пресек (што би реко инфосмеће са мрачне стране), ал немој после да буде сам ја крив.
@Призма
Озарујући зрак пропуштен кроз Вас, многопоштовани и врли, да умножи доброту Вашег коментара и мени расветли нерасветљено… Милост Свемилостивог вазда на Вама била.
@Јесте
И будет!
Честитке на одлично артикулисаном прилогу.