Не знам који су стварни мотиви Александра Вучића да Србију гура у пројекат који нема ни зрно економског оправдања, али то га коначно раскринкава као непријатеља земље и нације на чијем је челу
Срђа Трифковић (Фото: Медија центар Београд)
Литијум: Историјска шанса или усуд Србије?
Ову колумну пишем у првом лицу једнине. Реч о теми која изискује лично опредељење не само сваког житеља Србије већ и сваког припадника српске нације. Сматрам целу дебату о литијуму судбинским тестом свију нас.
Нисам никада био Вучићев мрзитељ. Врло дуго (можда и предуго) допуштао сам барем могућност да су неки његови потези – по питању Косова и Метохије пре свега – плод погрешне процене и самоуверене површности својствене његовој личности, пре неголи резултат смишљене зле намере. Нисам га сматрао неким успешним политичарем, а камоли државником, наравно. Увек ми је била иритантна његова кич мелодрама пред камерама, као и његова театрална обраћања нацији. Ипак сам дуго допуштао могућност да је слабић као човек и доказано слаб лидер, али да није исконски злокобан и лош лик.
Литијум ме је преломио. Његова хистерична задртост – свађалачка, понижавајућа за сваког иоле рационалног човека – необјашњива је и неопростива. Не знам који су стварни мотиви Александра Вучића да Србију гура у један пројекат који нема ни зрно економског оправдања за катастрофалне последице које носи, али видим да он то чини на начин који га коначно раскринкава као непријатеља земље и нације на чијем је челу.
Александар Вучић: Да ли људи стварно мисле да сам луд да урадим нешто против свог народа?
Ово су тешке речи. Погледајмо дакле чињеницама у очи. Главни Вучићев аргумент за копање литијума у Србији, онај који стоји насупрот свим еколошким аргументима, јесте наводно економско благостање које би рударење, а затим и остатак ланца снабдевања заснован на њему, требало да донесе држави и грађанима.
Ако погледамо у конкретне цифре, реч је о аргументу да свако од нас треба да прода по бубрег или плућно крило некој немачкој клиници зарад куповине половног аута. Увреда Србији и Србима без преседана.
Фирма Ерго стратеџи груп је септембра 2023, у својству независног консултанта, за компанију Рио Тинто урадила студију са проценама директних и индиректних економских ефеката рудника литијума у Србији. У тој студији се процењује, као што смо већ чули и од представника Рио Тинта и од представника државе, да би допринос бруто домаћем производу (БДП) Србије био око 695 милиона евра годишње.
Пошто је 2022. године БДП Србије износио око 60 милијарди евра, ово значи да би додата вредност пројекта „Јадар“ била тек преко један одсто тадашњег БДП-а Србије. Пошто Вучићев режим тврди да ће БДП Србије достићи 100 милијарди евра 2027. године, допринос Пројекта Јадар том пројектованом БДП-у био би мизерних 0,7 одсто.
Осим директног доприноса пројекта БДП-у Србије, ту су и индиректни доприноси економији, па све укупно наведена студија процењује да ће копање и прерађивање руда литијума и бора чинити 1,9 милијарди евра, или нешто више од три одсто данашњег БДП-а Србије. Ово све, наравно, под претпоставком да неће доћи до колапса цена литијума на светском тржишту.
Ствар је још далеко црња када се провере детаљи плана. Период експлоатације подељен је у два дела по питању уплата у буџет Србије. У првом делу, након што производња дође до пуног потенцијала, а пре него што власници, односно Рио Тинто не поврати своју почетну инвестицију која се процењује на 2,5 милијарде евра, уплате пројекта Јадар у буџете биће укупно, према студији, око 48 милиона евра годишње.
Ово је мизерна свота, уистину на нивоу статистичке грешке у склопу годишњег бруто домаћег производа Србије. Притом ће сам Рио Тинто донети одлуку колико је уложио (те две и по милијарде већ су крајње сумњиве), као и када је напокон повратио ту инвестицију. Републичком буџету би припао милион евра на име пореза на доходак, као и 23 милиона за рудну ренту. Понављамо: мизерна свота на нивоу статистичке грешке. Далеко више би се могло зарадити од домаћински осмишљене пољопривреде на истом географском подручју и у истом периоду.
Чак и након „истека периода подстицаја за улагања“, како се наводи у студији, приходи буџета износили би једва 184,5 милиона евра годишње. На име рудне ренте држава би добијала 24 милиона евра годишње. Порез на добит би износио 85 милиона евра, док би порез на дивиденду донео у буџет још 50 милиона евра.
Ово је неумољива реалност: по цену ризика еколошке катастрофе историјских размера Србија би добила само јадни делић профита једне дискредитоване компаније која је искључиво заинтересована за максимални профит – и која за собом оставља пустош где год се појави као концесионар и оператер рудника.
Потребно је испитати колики то профит фирма Рио Тинто планира да прави на српском литијуму. Стопа пореза на добит је у Републици Србији 15 одсто и компанија планира да за њега уплати држави 85 милиона евра. То значи да је планирана добит Рио Тинта годишње 567 милиона евра, при претпостављеној цени литијум карбоната од 15.600 евра по тони. Притом је план да се акционарима исплати годишње око 250 милиона евра на име дивиденде. Дакле, Србија добија пуке мрвице са трпезе. Из студије се притом види да нема плаћања ни пореза на добит нити на дивиденду све док се поврати инвестиција. А вредност те инвестиције, да поновимо, одређује сам Рио Тинто.
Ово је понижавајући и дубоко штетан аранжман чак и без катастрофалних еколошких последица које нису само могуће, нити тек вероватне, већ извесне. Као што је у свом ауторском тексту од 25. јула концизно изнео др о. Оливер Суботић, непристрасна критичка анализа указује на велику вероватноћу озбиљног угрожавања животне средине, узевши у обзир локацију потенцијалног рудника и ранија горка искуства неких држава.
Навели смо доказе да би финансијска добит Србије била буквално јадна, достојна неке афричке колоније. У анализи проблема, међутим, те финансијске добити, ма колике биле, не могу покрити штету евентуалног угрожавања животног простора. Ко уопште може дати стабилне и одговорне гаранције за употребу технологије која је већ показивала негативан утицај на екосистем? На који начин било ко лично може одговарати за евентуалну штету која би могла настати деценијама касније, кроз кумулативни ефекат примене те технологије?
Све наведено указује на потребу формирања прецизних механизама који би нас штитили од претварања Србије у рударску колонију. Како каже о. Оливер, актуелни предлог ископавања литијума у долини Јадра не може издржати темељну критику:
Здраворазумско расуђивање указује на то да је ризик превелик за територијално малу земљу попут наше, поготово стога што би евентуалне последице биле практично неотклоњиве. Код великих и индустријски развијених земаља (попут оних које нам сугеришу ископавање јадарита) ситуација је… значајно другачија јер због величине своје територије оне могу да експлоатишу руду литијума на локалитетима који носе неупоредиво мањи ризик од настанка еколошке катастрофе. Стога је мудро да великим државама уступимо авангардну позицију у домену технологије рударења литијума, али на њиховој сопственој територији, а да ми, који смо територијално мали, помно пратимо њихове активности и учимо на њиховом искуству.
Уосталом, закључује аутор, чему толика журба? Литијум неће побећи из долине Јадра и стрпљиво ће чекати подно Цера све док технологија његовог ископавања не постане потпуно безбедна. Тачније – ако то икада постане.
Да о будућој цени литијума (на силазној путањи) не говоримо, јер је она уосталом секундарна. Проблем није економски, за Србију он је уистину егзистенцијални.
Загрижена решеност Александра Вучића да наметне Србији један штетан пројекат, који задире у саму срж опстанка нације, зарад несхватљиво мизерних економских бенефита, указује на ирационалност тог човека. Ирационалност која добија све јасније криминалне размере. За надати се да ће литијум у Србији 2024. имати исти ефекат као литије у Црној Гори 2020.
Наслов и опрема: Стање ствари
(Слобода, орган СНО у Америци, бр. 2250)
Categories: Гостинска соба
Да баталимо доказивања, јер мајмуну доказивати нема смисла. Треба упростити ствар. Вучић није власник Србије. Власници смо ми – народ, грађани ове земље. Ако ми кажемо да он не може одлучивати о нашој земљи и судбини, онда он мора да учини низ кривичних дела да би наметнуо своју вољу. Он то управо и ради. Ми нећемо да трпимо његову самовољу и побунићемо се. Ми то управо и радимо. Он сматра да не мора никоме да се правда и покренуће силу да побуну спречи.
1. Нисмо дужни да објашњавамо и доказујемо било коме било шта. Наша воља је суверена и има се поштовати.
2. Да ли сте спремни на жртву и страдања, јер нашу суверену вољу, онај који би морао да штити, користи за спрдњу и омаловажавање? Пролиће крв да остври оно што му дато у задатак и што му спашава опстанак.
3. Ако је тако, а јесте, у овој земљи нема опстанка или нама или њему.
Имамо посла са опасним криминалцем који не преза ни од чега да обезбеди свој спас, а он има посла са народом који више нема чега да се одрекне, осим своје деце.
Срби, чија су ваша деца?
Да бисмо разумели понешто од представе које смо и сами део, ваља оставити по страни субјективне квалификације, на пример, какав је ко човек, политичар или државник. Једно је лична емотивна преживљавања трагедије античке а савремене – пада Страдије у ропство, а друго објективни узроци ових дешавања.
Аутор каже: *Не знам који су стварни мотиви Александра Вучића да Србију гура у један пројекат који нема ни зрно економског оправдања за катастрофалне последице које носи…“.
Дакле аутор с једне стране расуђује правилно о јасној неоправданости литијумског пројекта по основи минијатурног економског добитка уз ризиковање еколошке катастрофе. С тим што је неоправданост је слаба реч да окарактерише сулудост, злонамерност, и погубност покушаја само-уништења дела територије Србије заједно са (за сада) живим људима и природом.
Шта овде недостаје? Аутор сам каже – непознати су му стварни мотиви А.Вучића. Да ли ова мистерија може мало да се расветли барем неким питањима? На пример, да ли А.Вучић не зна да чита или нема довољно информација о тамној страни литијум „пројекта“? Сигурно да зна и то много детаља и пројекција о овом злу које се надвило над Србијом. Такође јасно му је да и стотине хиљада сународника ово мање-више знају, с тим да обавештенији међу њима (нама) знају скоро исто као и он сам. Па како се онда опет повампирио литијум и то пошто је „тачка“ стављена на њега пре две године?
Тврдити да је циљ рударења литијума у питомини Јадра економски бољитак Србије паралелно је, на пример, оправдању (западних средстава масовног дезинформисања) да Запад наоружава и финансира Украјину зарад ширења демократије и одбране људских права. Ту удицу је прогутала велика већина западне полит-зомбиране публике.
Али ми знамо — просто се види, да се дебело лаже у оба случаја. Како? Па, поједностављено речено, и дунавским врапцима је јасно да је пројекат рударења литијума погубан за Србију. Али зашто га онда власт промовише и покушава спровести насупрот противљењу здравог разума и стотина хиљада сународника?
Једно објашњење је да је власт уцењена нечим горим и погубнијим по Србију и њене интересе. Шта би то могло бити? Ево пар примера: Интензивирање ерозије државности Србије и поткопавање политичко-државног положаја Републике Српске. Додатно, могућност отвореног терора над преосталим Србима на КиМ. Тамо је после више година натезања (то јест завртања руком Београду од стране Брисела/Вашингтона) практично све спремно да се изврши удар на незаштићене Србе. Ту је спремно и активирање проблема тзв „Прешевске долине“ и тзв Санџака – још увек у границама Републике Србије. Да мало проширимо, ето и могућности уједињења тзв Косове са Албанијом. Да ли да споменемо и стварност мечке која је спремна да заигра непосредно пред нашим вратима – а то је могућност увођења тероризма као свакодневног дешавања по градовима широм Србије (што се већ дешава у малим дозама). Ако на ове ставке неко индигнантно врти главом, нека се присети шта се дешава у Украјини и околини…
Рекао бих да ће онај ко је спреман да се носи са ових неколико праваца могућег терор-сценарија над Србијом, брзо изгубити опсесију манирима, изгледом или мимиком било ког појединачног учесника ових збивања, укључујући ту и Председника Србије. Јер то је ниво за таблоиде. Док истинска реч иде о далеко озбиљнијим дешавањима… Дакле, снајка, знаш ти ко је иза свега овога, крајње је време да се уозбиљиш.
Srbi nisu branili KiM kao kulturno-istorijsko izvoriste svoje zemlje, nisu ga branili kao suverenitet svoje zemlje, sada ga brane kao geolosku zemlju! Nisu se branili kao kulturno-istorijska bica, nisu se branili kao politicka bica, sada se brane kao puka ziva bica, kao zivotinje. I, gle dijalektickog preokreta, rasprava se vodi u okvirima rudarsko-geoloske nauke, potpuno strane bicima svedenim na puko zivo! Ovo je posledica odricanja od politickog, jer u krajnjoj granici, svako politicko pitanje se moze pretvoriti u strucno pitanje ekonomija, vojska, obrazovanje, kultura… Ovo stvara privid besmislenosti demokratije, ali i razotkriva sustinu elitistickih ili meritokratskih sistema, oni politicko bice coveka svode na puki zivot – zivotinjsko, a politiku na strucne rasprave uske grupe. Ali, iza svega toga stoji volja nestrucnjaka, ne politicara, vec vlasnika, Vucic se ponasa kao vlasnik Srbije, a ne politicki predstavnik – predsednik, onaj koji je ispred naroda i kojem narod cuva ledja! Dakle, svi oblici elitizma sluze kao zavesa koja prikriva proizvoljnost samovolje posednika kapitala ili drzave! Strucnjaci uvek idu zajedno sa depolitizacijom, pozivotinjenjem i samovoljom!
Zato je pitanje Jadra besmisleno, posto se odreklo od kulturno-istorijskog i politickog bica, a posto se ne postavlja pitanje vlasnistva, jer je to politicko pitanje, buduci da su nase finansije i ekonomija u stranom vlasnistvu! Zato u Srbiji postoji stalno brisanje politickih razlika i izazivac tog procesa na celu drzave, da bi se ljudi drzali u stanju depolitizovane mase u stalnom ujedinjavanju protiv izazivaca, a onda, tako ujedinjeni i depolitizovani, u stanju su da dovedu na vlast i neprijatelje vlastite drzave, kao 5.oktobra!
Srbija je u nestabilnosti, svakih par meseci sve veci protesti sa sve glupljim motivima! Zamislite neko ko se bori za puki zivot, bori se protestom kojim se, zapravo, apeluje na onog koji je doveo do ugrozavanja samog zivota, da povuce odluku koja ugrozava zivote ljudi (molim Vas ukinite tu odluku, jer bismo mogli umreti) !!!!! Ako ste svedeni na zivotinje, reagujte kao zivotinje!
Марић остаје без гостију за Ћирилицу. Једино Ћирјаковић подржава претварање Србије у Конго.
Pitanje pada cena litijuma je izvesno; njegova zamena se trazi godinama. Vec je pocela je proizvodnja baterija koje koriste natrijum hlorid.
Zamena tema o ekspoataciji u drugim civilizovanim zemljama: one koriste litijum u tecnom stanju. Metod isparavanja je prilicno siguran
Na teritoriji SAD ima visestruko vise litijuma, ali samo jedan rudnik i to u pustinji Nevade, daleko od bilo kakve civilizacije. Glupi „Ameri“ ne vole novac, ne zele blagostanje gde bi dolari tekli ulicama, nisu bas vicni kad je biznis i profit u pitanju, ali prepametni Vucic naravno, jeste.
Zasto ne Litijum Srbija, nego Rio Tinto, gde bi neka Rio Sava ili Rio Bilosta pokupila novac, upropastila okruzenje, pa onda bankrotirala? I onda „pojeo vuk magarca“, po vec oprobanom receptu. Posto ne verujem da je „neko“ u Srbiji toliko glup i naivan, ocigledno se radi o ogromnom profitu. Jedino nikako ne mogu da skontam o kome se to radi.
Година 1984-1988. у Јозефштату (бивши Београд) међу ђацима Земунске гимназије наследни титоиста Александар Вучић 1970. једини носи надимак Хуља пошто увек ради супротно сопственим речима.
Године 1995. у Јозефштату у Народној скупштини Републике Србије званични атеиста Александар Вучић је обзнанио да ће хитлеровски да убије стотину Срба мухамеданаца за једног Србина православца и отад србождер је свако ко и један секунд беше његова присталица.
Годуна 2011-2022. у Новој Србији под управом Александра Вучића је мирнодопски истребљено 10,47 одсто или 627.911 Срба (десетковање Србадије).
Данас 2024. на Церу, где пре стодесет година 1914. Краљевина Србија је први пут поразила Австроугарску, австроугарски окупациони колониста Александар Вучић покушава да покрене Јасеновац на Јадру и коначни литијумски екогеноцид Србије, чиме верно следи миленијумску стратегију Австрије:
„Србија мора да умре!“
[Serbien muß sterbien!].
Или Аљек или Србија, треће није дато.
Треба да усрдно молимо Бога Јединога да десеткована Србадија надживи Хуљу.
Према непомјанику сам од када се појавио у већ презреном шешељевом јату осећао најдубље гађење. Када је хладнокрвно наложио сечење 600-годишњег Храста, убрзо по преузимању свих дизгина, било ми је јасно о каквом опасном ****** се ради, и каква нам се зла коб надвила над главу. Јасно је да сваки тренутак његовог даљег опстанка на месту које је узјахао значи продубљивање нашег одавно катастрофалног положаја.
Цела Србија, а посебно источна је у последњих 2-3 недеље
у непрекидном сеизмичком стресу (чему кумују Кинези својом
рударском технологијом ), посебно Бор, Мајданпек, Доњи Милановац,
Голубац, Неготин…
Какву сеизмику очекивати – апокалиптичну – ако Рио Тинто “преузме“
западну Србију, једнако експлозивну као и кинеска?
У прилогу:
Републички сеизмолошки завод
Ааутоматске локације
https://www.seismo.gov.rs/Alerts/tableCyr.php