Било би помало неуобичајена ситуација да онај који подиже музеј Новаку Ђоковићу за спортске резултате сутра одговара за кривично дело националне велеиздаје и губитак територије, стоји у саопштењу
Српско национално веће Косова и Метохије, Народни покрет Срба са Косова и Метохије „Отаџбина“ и Српски национални форум из Грачанице
Српско национално веће Косова и Метохије, Народни покрет Срба са Косова и Метохије „Отаџбина“ као и Српски национални форум из Грачанице здушно, од срца, честитају Новаку Ђоковићу освајање златне медаље на Олимпијским играма у Паризу.
Освајање златне медаље је круна невиђене спортске каријере Новака Ђоковића, која га практично сврстава у ред најбољег тенисера света у историји белог спорта. Ове три српске организације желе Новаку Ђоковићу и даље успешну каријеру јер на прави начин репрезентује васколики српски народ. Ово нас посебно радује јер су и отац и деда Новака Ђоковића рођени у јужној српској покрајини, док му се прадеда борио у Балканским ратовима за ослобађање Косова и Метохије.
Оно што је помало чудно и необично јесте да се председник Србије нуди да изгради музеј Новаку Ђоковићу у Београду. Апсолутно недостојно. Ово тим пре јер се ради о председнику Србије који је, и у формалном и у неформалном смислу, класичан издајник јер се – потписујући Бриселски споразум, Вашингтонски споразум и прихватајући Француско-немачки план – одрекао Косова и Метохије. У тачки два Француско-немачког плана он се слаже да „Косово“ има суверенитет, територијални интегритет и независност у форми посебне државе. У Охриду је прихватио да се Француско-немачки план имплементира, што он управо и ради.
Извор: Политика
Због кривичног дела националне велеиздаје, надамо се брзих дана – нарочито када буде сишао са владарског трона – да ће бити процесиран да ће му се судити. Овако крупна национална издаја у историји српског народа се није десила. Па и учешће самопроглашене републике Косово на Олимпијади у Паризу је плод трулог компромиса Александра Вучића и Влада Дивца, који су омогућили да сепаратистичка власт у Приштини постане чланица свих спортских организација – па и Олимпијског комитета. За своје време председник Србије све што је мирисало на државу Србију на Косову и Метохији је демонтирао. Оно што НАТО својим бомбама није урадио, Александар Вучић је у миру предао и препустио државне ингеренције нашим непријатељима.
Било би помало неуобичајена ситуација да онај који подиже музеј Новаку Ђоковићу за спортске резултате сутра одговара за кривично дело националне велеиздаје и губитак територије – управо простора са којег су потекли преци Новака Ђоковића. Нама је јасно да је председнику Србије стало да макар делић спортског тријумфа Новака Ђоковића пређе и на Александра Вучића тако што ће он да буде градитељ поменутог музеја.
Новак Ђоковић и Александар Вучић (Фото: АФП)
Српско национално веће Косова и Метохије, Народни покрет Срба са Косова и Метохије „Отаџбина“, као и Српски национални форум из Грачанице, овим путем само презентирају своје политичко становиште без намере да на било који начин утичу на одлуку Новака Ђоковића. Наш народ би казао „ми рекосмо и спасисмо душу“, а шта ће се даље дешавати показаће време. У сваком случају ми, Срби са Косова и Метохије, поносни смо што је овако један врхунски спортиста, по нама најбољи на свету у сваком смислу, наше горе лист. Ако ни због чега другога – већ због тога имамо право да изнесемо своје политичко становиште.
Како радили тако нам Бог помогао.
Косовска Митровица 15. 8. 2024. године
Информативна служба
Српског националног већа Косова и Метохије, Грачаница
Народног покрета Срба са Косова и Метохије „Отаџбина“, Kосовска Митровица“
Српског националног форума, Грачаница
Categories: Гостинска соба
Да је Новак Ђоковић истински србин, као што се представља, свакако се не би са велеиздајником руковао и грлио. Тако да нема ништа чудно ни спорно да једнан другоме дижу рејтинге и споменике. Да је заузео став, као што уме за себе, неиздајнички када је у питању Србија и српски народ било би чудно да и тада велеиздајник хоће да му диже споменик. Са више или мање успеха глумац је глумац и издајник је издајник. И представља искључиво себе. У најбољем случају ради се о површном, декларативном и парадном, вашарском патриотизму који је код нас веома популаран. У горем случају, велики патриота му је део имиџа, а то из мале напаћене земље нападане од свих даје његовим победама димензију на куб и такође је део маркетинга. О праксама источњачким, неделима против српске деце, сликању на исти начин како то чине слуге светског глобалистичкиг сатанизма ћу прескочити овог пута. Исто барјачење патриотизмом, како је лепо отац Јован Пламенац приметио, као и код овог великог уништитеља Србије. Нека му је са срећом победа и задобијање целог света, а желимо му и да душу своју спасе, али истински. Кнез овога света даје читав свет онима који му се поклоне, али неће сваки који је викао Господе, Господе ући у Царство Небеско. Већ онај који је када се та вера испитивала потврдио ту верност, и делима посведочио гестове са тргова видљиве свима. Као на пример да жртвује нешто од овога света за Господа, што нисмо имали прилике да видимо. Био је спреман да жртвује каријеру за себе и своје здравље, а када је требало жртвовати једно такмичење, када се Господу изругивало, спремност на такву жртву је изостала. Не би Бог пустио да не освоји то што жели, као што ни Авраму није узео дуго очекиваног сина, само је хтео да пружи човеку ту могућност да својом слободном вољом изабере, а тиме и покаже, оно што Он унапред зна, каква је истински та вера и коме се царству приклонио. Биће да је Нолету ипак више стало до трофеја и музеја него до предака, правог патриотизма и праве вере. Нека би му Господ дао да се ишчупа из замки кнеза овога света, а ишчуђавању маркетиншким потезима једних уз подршку других нема места. Пријатељи непријатеља су исто непријатељи.
@Серафима
О сестро, јеси „пламена“ како ти и надимак каже. Анђеоски надимак Серафима, али је питање какав се анђео заклонио иза њега. СтСт „гори“ од твојих коментара који су обично врло искључиви. Изгледа да се допадају неким читаоцима, а како и не би јер је и твој омиљени спорт кастигирање „велеиздајника“ па је и истомишљеника подоста. Али, у овом коментару се анђео саморазоткрио. Није то анђео светла коме подражаваш цептањем од мржње и зависти према нашем човеку несумњивом и неупоредивом великану. Интернет врви од похвала за држање Н.Ђоковића само због једног геста када је пао на колена и прекрстио се после победе над К.А. Похвале не од било кога, спортских коментатора и сличних, него од хришћана и нарочито страних свештеника и то православних широм света који своју веру исповедају у непростим условима култур-сатанизма. Јер призор где најбољи од најбољих исповеди своју веру у Свету Тројицу их је гануо. А овде се нађе једна осуђивачица секташког духа да харангира и покушава да гази човека који је име и заставу Србије пронео широм света часно, јуначки и бескомпромисно, као нико пре њега. Треба да научиш – злоба, мржња, завист и љубомора злобних прво затрује и пред-адским мукама мучи душу злобника. А онај коме је злоба упућена за то ни не зна. Апсурдно је да се неко самомучи због туђег успеха. Али, дух секташтва је лукав, неумољив и суров (и) према онима који му се поклоне. Нека би Бог помогао да те осени зрак Христове љубави…
Зорана, Дамир, Александра, Ангелина, Новак, ватерполисти, кошаркаши и други, њих 113 су представљали ову нашу Србијицу у Паризу, са великом страшћу, позитивним набојем, неки су се окитили медаљама, неки нису успјели, заједничко им је да је за све њих грб Србније највећа част и привилегија, заједничко им је патриотизам и родољубље које показују. Зато су на удару србофобичног крда, смета им што славе уз родољубиве пјесме, смета паћеницима што поштују институцију предсједника земље, па је ту неопростив „гријех“ што су се руковали са предсједником, тим омраженим „злоћом“. Највише је на удару наравно најпопуларнији, онај за којег зна седам милијарди душа ове планете, многи му се и диве, док ето за то „злоћу“ нико мимо ових простора и није чуо, баш зато што је најбољи репрезент Србије и нашег народа. Но тако му је то, успјеси, патриотизам и родољубље српских спортиста дрмају кавез аутошовинистичом несоју, па то ти је.
https://www.youtube.com/shorts/Gt1iCA4XheU
Утешни одговор Н.Ђ. за нашу сестру „Врућицу“ и све антисрпске мрзитеље, завидљивце и љубомором изједене и напаћене душе.
„Треба да научиш – злоба, мржња, завист и љубомора злобних прво затрује и пред-адским мукама мучи душу злобника. А онај коме је злоба упућена за то ни не зна. Апсурдно је да се неко самомучи због туђег успеха.“
Далеко од свега што сте навели. Јако лоша процена. Духовни живот је управо онакав како сам га описала, не из мог личног сведочанатва, већ читаво Свето Писмо то сведочи, а и свето предање. Ко љуби свет не љуби да чује баш све већ само оно што му чеше уши. Као што Господ у данашњем Јеванђељу каже својим апостолима: „Али кажем вам да је Илија већ дошао, и не познаше га, него учинише с њиме што хтедоше; тако ће и Син Човечији пострадати од њих.” 13. Тада разумеше ученици да им рече за Јована Крститеља, а свети Теофан Затворник тумачи:
Господ је о Јовану Претечи рекао: Илија је дошао и не познаше га (Мт.17,21). 36oг чега? Због тога што нису пазили на путеве Божије и што се њима нису занимали. Код њих је било друго настројење, друго гледање на ствари; oни имађаху друге укусе; ван круга Божанских ствари беше њихова досетљивост. У том, пак, кругу они се нису сналазили, јер му беху страни. Унутрашње настројење има чуло којим одмах примећује и налази оно што му је познато, ма како иначе било и прикривено. Уметник, научник и економист гледају на једну исту ствар на различити начин – први суди о лепоти, други о узрочним односима, трећи о користи коју може извући. Исто тако су и Јудејци по свом настројењу судили о Јовану, а затим и о Спаситељу. Пошто нису били настројени по Божијем, нису ни разумели да они врше дело Божије. И сада су, такође, почели да не разумевају Претечу и Господа, и да са њима раде шта хоће. Подиже се тајно гоњење на Хришћанство. Оно се, чак, повремено и јавно појављује, као недавно у Паризу.
Оно што се тамо урадило у малом обиму, временом се може очекивати у већим размерама… Спаси нас Господе!
И баш се потрефи „случајно“, што код Бога нема, Париз….
Још више би се хришћански свет одушевио гестом правог одрицања Христа ради, које су имали прилику да посведоче наши спортисти, а Бог би, као и увек, отворио врата и за ту земаљску победу за којом чезну. О зависти због испразних ствари, сујете овога света нема ни говора. Не фасцинирају ме никакви светски успеси. Фасцинирају ме житија светих, попут нашег Св.Саве који је сву светску славу презрео. Није умесно причати о себи нити приличи хришћанину да се брани од клевете па себе лично нећу оправдавати.
Свако добро од Господа.
Светска сујета је та која може адски да мучи човека, никако ослобођеност од свих свеза коју Господ пружа. То не значи да се ништа не ради у животу, значи само да си слободан од тога да мораш да радиш било шта да би се осећао радосно. Царство Небеско је стална радост духовна, независна од спољних околности.
Ево и линк за браћу и сестре ко је расположен за свакодневна читања.
https://www.pravoslavno.rs/index.php?q=citanja&datum=2024-08-16&teofan=1#teofan
Ево чиме се још људи одушевљавају.
Касијус Клеј / Мухамед Али је бацио своју златну олимпијску медаљу у реку због расизма.
И постао легенда ХХ века.
Чему медаље ако ћутиш на зло?
Обични комади метала на шареним врпцама са кратким роком трајања.
Када си на врху загрми против зла да људи чују и пробуде се. Вичите са кровова што би рекао Дух Свети.
Свидело вам се или не…
Пропустили су прилику за много сјајнију победу и у историји и у вечности. Да остану овековечени као борци и победници за истину и правду. Не само победници у приземној ствари забавног карактера, већ да спорт издигну изнад пуке разбибриге и краткотрајне радости која се брзо заборави. Да буду со свету, а не део већине. Добили су прилику и да се за свој народ и земљу, крајње конкретно, заузму. И ту су пропустили. Бог даје и таленте и прилике који могу да се употребе на разне начине и да служе на добро или на зло. Да ме мрзитељи не оптуже по свом настројењу, нека о изборима просуди и расуди свако сам за себе стојећи пред Богом.
@Серафима,
у потпуности се слажем са вашим размишљањем. Због нешто сребрњака, пропустили су огромну шансу да се барем као декларисани Православци , окрену и оду већ после нечувеног отварања Олимпијаде, које је осмислио сам Кнез Таме. Ако дозволите надовезао бих се следећим текстом који сам недавно прочитао. Ради се о размишљању Православне Цркве о спорту уопште.
„Свој удео у поступку обездуховљавања савременог друштва има и спорт. У чему видимо одричан утицај спорта на човекову душу?
1. Душа прима подстицаје који долазе од неколико извора: од духа; од тела; од спољашњег материјалног света; од невидљивог натприродног света; од садржине свести – разумске и чувствене природе. Наша душа и с њом повезани нервни систем сваки трен прима и прерађује огромну количину података.
Бављење спортом и телесно усавршавање (бодибилдинг, фитнес, аеробика) намећу везивање и пријемчивост душе за телесне подстицаје; душа се усмерава само према телу. Подстицаји који долазе од духа при томе остају без одазива, као да их душа презире. Јачина умног рада се при бављењу спортом обично смањује.
У живчане центре, као у матичну управу, пристижу надражаји од сваке ћелије човечјег тела. Код бављења спортом се ћелијски процеси поспешују, а самим тим и снага и напон њихових подстицаја; они постају све захтевнији и упорнији. Услед тога тело почиње да троши енергетску залиху људског организма у већим количинама него обично, то јест нарушава душевни склад, те на тај начин као да поробљава душу.
Однос између духа и душе, између душе и подсвести (садржине свести) се отупљује. Утисци који се примају преко чула више су површинске и употребне природе; њихова се веза са осећајно-умним подручјем смањује, што значи да се утисци подвргавају другом поступку прераде, ниже каквоће.
2. Ојачавајући телесне основе у човеку, спорт унапређује нагонско подручје, тим више што многе врсте спорта подражавају тучу, борбу, и тако даље. Овде нагони имају преовлађујући значај, а надзор ума над њима постаје сувишан, па чак и ометајући чинилац.
Код неких душевних оболења јавља се следећи признак: болесник почиње да чини једнолике механичке покрете. Ту се ради о поремећају везе између вегетативног и централног живчаног система. Такви покрети се одликују одређеном учесталошћу и трајношћу. Човек чини покрете са искљученом свешћу, попут машине.
Наставак:
4. У спорту тело не постаје оруђе душе, већ циљ сам по себи. Сама реч „фискултура“ (физичка култура) може се протумачити као поклањање телу, чашћење тела (лат. култура – служење, чашћење). Душевни и духовни свет спорту су сасвим непотребни, осим неким облицима источњачке борбе и јога вежби, који су повезани са демонским светом и упражњавају очигледне медитације.
Спорт укључује надметање, двобој, односно самопотврђивање преко победе над противником. Психолози су опазили да спорт од другова који се такмиче један против другог, прави противнике не само на борилишту, већ и у свакодневном животу; спорт не здружује, него раставља и супротставља људе.
Спортски тренинг укључује вежбе засноване на аутоматским покретима, које човек понавља током одређеног времена. Обични рад захтева целисходне покрете, у којим учествују и централни и вегетативни нервни систем – говоримо прилагођавајући се савременим изразима. Код аутоматизма та веза слаби, вегетативни живчани систем добива самосталност са којом касније не може изаћи на крај. Покрети се дешавају изван надзора свести. Овде се опет ремети складна веза међу душевним силама.
Психолози су приметили да поступак механизације рада, на пример рад на бесконачној траци, приближавајући се до одређене мере аутоматизму, делује разорно на човекову душевност. Рад на текућој траци је нарочито шкодљив облик производње.
У обичном послу се поставља циљ, решава се задатак, изабире се средство, телесни покрети се не понављају један за другим, свака деоница посла мења им нарав. Стога ни тешки физички посао не нарушава целовитост човековог душевно-телесног састава, не сужава му домет свести, не прави од њега робота. А тренинг је, како је већ речено, заснован на склоповима споља бесциљних покрета аутоматске природе.
5. Неки људи упркос очигледном тврде да борилачки спортови (бокс, карате и други) чине човека спокојним, уравнотеженим и мирољубивим. У самој ствари такви људи, добивши стални комплекс борбе, теже томе да га остваре не само у спортским дворанама, него и на улици.
Навика ствара потребу; култ борбе ствара потребу за њом, те човек подсвесно или свесно сам изазива одговарајуће услове за њу. Статистика не даје умирујуће податке. У преступничким круговима каратисти заузимају веома јак положај, што никако не сведочи о њиховој мирољубивости. Поред тога, медитативне припреме за источњачке врсте борбе поистовећују човекове покрете са покретима звери и животиња (ударац лава, ударац бика, при којим човек мора да их замишља и да се у мислима са њима поистовећује): примењује се самохипноза ради развијања зверске стране у човеку.
Поклоници спорта указују на Платона који је једном био победник на Олимпијским играма.
Међутим, као прво, античке атлете нису биле бодибилдери ни спортисти који су се специјализовали за једну једину област; њихова водиља је била лепота тела, а не повећавање мишићне масе. Значајно је да се покровитељем Олимпијских игара сматрао Аполон – бог лепоте и уметности.
За древне атлете је својствено да су избегавали једностраности у развоју тела, као и аутоматизацију покрета. Њихова је припрема обухватала различите врсте вежби: трчање, вожњу кочија, бацање диска, рвање и тако даље. За победу је атлети требало јединство снаге и лепоте, естетика у самој борби, сналажљивост, домишљатост у одговорима.
Значајно је да су древне атлете називали аскетима, а борцима стављали на главу исто што и песницима – ловорове венце. Њихове вежбе су биле блиске човековом животном послу (на пример, лов, пењање на планине и тако даље). Припрема је обухватала обавезну дијету, која је прописивала уздржавање од алкохолних пића. Човеку који је прекршио установљена морална правила, није било дозвољено учешће на такмичењима.
Данашњи дизачи тегова изазвали би код древних Јелина не дивљење, него смех: зашто се човек претворио у масу мишића и жила, кад чак и магаре може да понесе на себи товар исте тежине као тегови, а да га за то нико не одликује?!
Треба споменути и једну очигледну чињеницу: савремени спорт је проузрочио целу гомилу поломљених лобања и носева, али није дао ни једног Платона.“
Зоране,
Хвала Вам на овом изузетно поучном тексту који ми је неке ствари додатно разјаснио. Приметила сам пре неког времена да је тај такмичарски дух некако предаторски, али се нисам удубљивала и овако темељно обавестила да би ми било јасније и због чега.
Зоране,
Ја сам у својој наивности, чим сам видела на телеграму оно са отварања светогрђе и зло, покушала да ступим некако у контакт са било ким од њих да им јавим да одмах дођу кући да се не играју са својим вечним спасењем. Послала сам преко званичног фб профила поруку на месинџер у нади да ће ти за јавност који читају то и да пренесу. Па сам ујутру одмах алармирала мог духовника, прекршила послушање због њих, да он нађе њихове духовнике, мислећи да их имају, да им јаве да се врате под хитно. Људима светског духа испала смешна, од мог духовнкка нисам добила укор, он је благ, али сам од другог духовника добила мали укор. Шта очекујем од њих да их позивају на семафорима за рекламе у полувремену… То је било у суботу, одмах после оног пира демонског у петак. Жалосно је колико мало људи воле Господа и како олако схватају спасење сопствене душе. Господ да нам буде милостив свима.