Бићете власт, а не оци. Имаћете нашу послушност (која никад није беспоговорна нити слепа), али не и синовску искрену љубав. Да ли је то Црква?
Верни народ у цркви
Преосвећени и Часни оци,
Чујте, ослушните народ Божји, верни народ у Цркви. Нема много злонамерних, оних који су „на крај срца“ према вама. Највише је међу верујућима оних који су крајње забринути и жалосни, а можда већ и клонули духом, због свега што се „у врху“ (јерархија) и „на вишем нивоу“ (свештенство и теолози) годинама/деценијама дешава. У првом реду дешава се екуменистичка и либерална теорија и пракса, који се преко ПБФ-а (под утицајем фанарске екуменистичке теологије) намеће „милом и силом“, а умногоме је супротна Светом Предању и Оцима Цркве. Али дешавају се и разни морални падови и непочинства која се заташкавају или „гледају кроз прсте“, а за које сви знамо. Из угла народа Божјег то изгледа као да вас (високо и ниже свештенство и теологе) УОПШТЕ, АЛИ УОПШТЕ не занима шта народ мисли о стварима које се у Цркви дешавају, шта ви радите и чему нас учите. Једноставно, као да народ Божји није Субјекат у Цркви, као да није интегрални члан Тела Христовог него некакав објекат на кога се црквени живот ПРИМЕЊУЈЕ, а у коме он нема право да УЧЕСТВУЈЕ. Као да сте само ви Црква, и као да само ви имате право да мислите, и једино сте ви примили дар Духа Светога. Као да Га нисмо сви добили у светом Крштењу и Миропомазању. Стиче се утисак да верујете да шта год мислите, кажете и урадите, да је то неприкосновено.
7.42024.g.Srbska Patrijaršija dozvolila je ekumenski osudjenim monofizitima da služe jeretičku koptsku liturgiju u jednoj od pravoslavnih crkava u vreme Velikog posta uz blagoslov patrijarha.Šta kaže Sinod srpske pravoslavne crkve na ove antikanonske postupke …??? pic.twitter.com/QKr06te5qW
— Ivana (@Ivana66157567) April 8, 2024
Али није тако. Народ Божји ЈЕСТЕ Црква (замало да напишем „свиђало се то вама или не“) и незаобилазан је. Он није зле воље према вама и нема претензију да он буде учитељ вама. Али не жели ни да га посматрате као бесловесно стадо, са којим можете да радите шта хоћете и докле хоћете. Јер није бесловесан, нити треба да буде. „Црквени народ је чувар православне вере и предања” кажу Источни патријарси у својој Посланици из 1848. године. И тај народ жели да ваше велике речи о љубави, заједници, слободи (којом нас Христос ослободи) у Цркви, а можда највише од свега – речи о истинитој, православној вери – чује не само у проповедима, на речима (замало не рекох „као фразе“) него да их види и на делу, у животу. То је оно што нам треба, да би радост наша, као ваших духовних чеда, била истинска, велика, каква и треба да буде у Телу Христовом. Без тога, ви ћете бити негде на врху, али далеко. Бићете власт, а не оци. Имаћете нашу послушност (која никад није беспоговорна нити слепа), али не и синовску искрену љубав. Да ли је то Црква? Да ли је то ЦРКВА? Не, није. Не, није. То је нешто што само подсећа на Цркву. То је нешто што Господ само ТРПИ као Цркву. То је, вероватно, она Лаодикијска Црква:
„И Анђелу Цркве у Лаодикији напиши…
знам дјела твоја, да ниси ни студен ни врућ.
О, да си студен или врућ!
Тако, пошто си млак, и ниси ни студен ни врућ,
избљуваћу те из уста Својих.
Јер говориш: Богат сам, и обогатио сам се,
и ништа ми не треба;
а не знаш да си несрећан, и јадан,
и сиромашан, и слијеп, и наг…
Ја оне које љубим карам и поправљам;
зато ревнуј и покај се.
Ево стојим на вратима и куцам…”
Categories: Гостинска соба
Амин!
Невјероватно да упорно пишете исте текстове. Увијек се позивате на народ а износите своје ставове. Смета Вам Патријарх, Синод, Сабор, нема епископа који вам је по вољи. Сви су екуменисти, паписти, новотарци и тако даље. И то покушавате да протурите вјерном народу. Провидни сте.
@Ранко
Нема ништа противречног или лошег позивати се на народ — аутор и јесте један из народа, а наравно, пише у своје име. Позива се на народ, а прозива великаше црквене и оне до њих. Уопште не каже да су сви екуменисти и паписти, али су се од-родили од сопственог на-рода, сепарирали, издвојили, од-туђили, од-даљили, оглувили за глас народни, обезосећајили за додир, заједништво. Једном речи изгубили се за живу комуникацију (двосмерну!). Опасност је да форма покрије и прикрије срж, суштину, живо биће Цркве. Кад останемо у односу само са формом, са оним спољашњим, површним, несуштинским, заборавићемо на оно унутрашње, духовно, животодавно. Проћи ће време, и завирићемо унутра, испод површине форме, а тамо зјапи празнина, нема ничега и никога, смртна тишина. Напустили смо ми Њега, па је и Он напустио (уни)форму у коју га покушаваму уекуменити. Напустио је форму да не би напустио нас, што неће учинити према Речи Својој до краја века…
@Ранко
”Увијек се позивате на народ а износите своје ставове.”?
А, чије ставове Ви износите у свом коментару?
Шта у тексту Родољуба Лзића није у реду, наведите таксативно?
Да ли је у реду она језичка смицалица (не случајна!) од стране
Патријараха, када анатемише ”оне који погрешно уче О ТОМЕ
да Дух Свети од Оца исходи”?
А да није у реду потврђују и његови ”дрвени адвокати” који
покушавају да ”протумаче” оно што је Патријарх рекао, правдајући
то ”незграпним преводом” текста који је Патријарх јавно
изговорио/прочитао у Недељи Правосљавља на Литургији.
После се Патријарх ”правда” како није мислио ”НА ТО”
(да Дух Свети од Оца исходи), већ ”НА ОНЕ” који погрешно уче
”О ТОМЕ”, а не наводи који су то ”ОНИ” , те тако и даље остаје
недоречен.
Срамота је колико покушава да верни народ направи недораслим
и глупим, о томе говори/пише Родољуб Лазић.
Сада и овај ”благослов” јеретицима да служе у православном
храму/цркви је још један разлог више што пише Родољуб Лазић,
док сви епископи ћуте као ”заливени”!
Да додамо и честитку коју је упутио Патријарх Муслиманима
поводом њиховог празника ”Рамазанског бајрама”.
Није спорна честика, али садржај је ван Православног учења!!!
Занимљиве су речи Патријарха Србског:
”Ми, хришћани и муслимани, прослављајући наше празнике
прослављамо Бога Творца и утврђујемо се у заједници љубави
са својим породицама и нашим ближњим. Стога, нека и овај
Рамазански бајрам буде на славу Божју, испуњен љубављу, радошћу
и изобиљем благослова Свевишњега.”
Један од многих (неименовани) из верног народа , који Родољуб Лазић
покушава да ”заведе”, примећује, јавно пита:
Који су то наши празници, које прослављамо ми, хришћани и
муслимани? извињавам се, нисам знао да имамо неки(e),
заједнички(е) празник(е) ми, хришћани и муслимани;
изузев, уколико Патријарх Србски није мислио на дочек Нове
Године као празник, или Празник рада 1.мај као празник, или
Дан жена 8.март као празник, или…
Који су то наши празници којим прослављамо Бога Творца, м
и, хришћани и муслимани?
Извињавам се, нисам знао да муслимани славe и један од празника
који славимо ми, хришћани – ни Благовести, ни Рождество Христово
Божић, ни Крстовдан, ни Богојављење, ни Цвети, ни Васкрсење
Христово Васкрс, ни Малу Госпојину, ни Велику Госпојину, ни …
Не знам на који(е) то празник(е) мисли Патријарх Србски
Како је (како ће то) и овај Рамазански бајрам да буде на
славу Божју? којом техником? на који начин?
Извињавам се, не знам које се то чудо Божје слави Рамазанским
бајрамом?
Који то део (исечак из) живота на земљи Господа нашег Исуса
Христа Сина Божјег?
Који то део (исечак из) живота на земљи Пресвете БогоМајке,
Владичице наше?
Који то слуга Божји, мученик, који је живот свој посветио Господу
Богу, и због те чињенице да је више волео Господа Исуса Христа
од било чега другог, пострадао од некога ко у Бога не верује?
излива ли Свевишњи благослов(е) током Рамазанског бајрама?
(и) на кога?
Извињавам се, не знам на кога се очекује изобиље благослова
Свевишњег током Рамазанског бајрама, са којим разлогом? Биће
да, како немам (не знам) одговор на питања под 1., 2. и 3., тако не
знам одговор ни на ово питање.
Било би лепо и занимљиво чути неки коментар/образложење
Патријарха Србског на ова питања.”
Нисам рад расколу, али ми смета:
– повлађивање и улизивање Хрватима, највише у вези жртава у Јасеновцу (тај “епископ” потпуно неквалификован за такве истраге још није ућуткан иако се синод дистанцирао);
– давање аутокефалије онима који су од манастира на Охридском језеру направили куплерај, … и обесмишљавање вековних страдања Срба за крст часи и слободу златну у старој Србији;
– литургијске, исповедне и причесне новотарије (сигуран сам да нико од наших екумениста није ни до колена свим нашим светима);
– претерано заједничарење па и улизивање већ вековним расколницима (то није покушај премошћавања провалија);
– прогон владике Артемија и верног му свештенства и монаштва (ту је учињено мимо црквеног устава и за све те године није му доказана никаква проневера).
Имам утисак да су се наши екуменисти погубили у филозофирању и удаљили се од предака и сопственог народа.
Живим у нади да ће се освестити.
До тада им нећу ићи на литургије нити их слушати.
Одлазићу код оних свештеника који су на стази предака и исповедати се и причешћивати како сам научио код владике Саве шумадијског.
Ето.
Право у центар. Јасно и недвосмислено, баш онако како јесте и како треба, без потребе за додатним појашњењима, потпуно искрено и баш онако како то стање на терену (у црквеној јерархији) показује.
Браво! Брате Родољубе (усуђујем се да Вас назовем братом у Христу) БРАВО!
Забијати главу у песак, када за то више немамо никакво право, када је догорело до ноката, издаја је Христа и издаја Православља.
Дух посветовњачења и материјализма који је ушао у високу црквену јерархију (па и онај нешто нижи део) озбиљно је нагризао тај путеводитељски део црквеног бића, Тела Христовог на земљи.
Ако доживимо то да камење почне да говори, са које ћемо стране бити о свеопштем Васкрсењу?
Када ово говорите и у моје име говорите.
@ Ранко
(Рекао бих да се не презивате Гојковић. Чудило би ме ако нисам у праву)
Свако има право на своје мишљење и на критику. Разумем донекле вашу позицију. Али ако мало пажљивије прочитате текст, видите да је прилично одмерен, да указује на реалне проблеме и да је позив свештенству да обрати више пажње на мишљење и жеље верујућег народа. Да, није баш уобичајено да лаик узима (или даје) себи слободу да се јавно обраћа и критикује неке појаве у црквеном животу. Али преузео сам тај ризик, свестан при томе свих својих недостатака и грешности. Ако Господ нађе да је ово погрешно, да је осуђивање, или шта год – нека ми суд по праведном Свом суду. Али знам да нисам био злонамеран, да сам рекао сам шта ми је на срцу, и не само мени, него и огромној већини људи са којима у Цркви разговарам. Тако да не стоји ваша тврдња да своје мишљење подмећем верујућем народу. И пре него што сам ово написао, ове мисли и осећања су била присутна међу верницима. А и сви коментари које сам поводом овог текста добио од људи из Цркве ових дана били су позитивни. Дакле, одређени, рекао бих приличан, део народа Божјег дели моје мишљење, односно ја њихово. Не сумњам да има и оних који су другачијег мишљења, будући да је СПЦ генерално поларизована по више линија, а главна је. чини ми се, на „традиционалисте“ и „либерале-модернисте“. При чему модерниста нема више, али су „стратешки“ много боље распоређени: имају све водеће позиције и у јерархији и на богословским училиштима. Намећу своју теорију и праксу и већ дуго мењају парадигму живота у Цркви. А „тиха већина“ углавном ћути, негодује у себи или „по групама“ и моли се Богу да се ствари промене. Ово што сам написао јесте „из главе“ (и срца) традиционалне тихе већине којој и сам припадам.
@Родољуб Лазић
Мислим да Ранко Гојковић у писаној форми (вероватно и у говорној) користи екавицу, а не јекавицу ијекавицу попут овде наведеног ”Ранка”.
Бистре, чисте, надахнуте речи.
Са друге стране, без обзира да ли су у питању оци или само власт, спасење је за верни народ могуће у оба случаја. И без обзира да ли је Црква лаодикијска, мора се остати у оквиру Цркве по сваку цену. Не “треба”: Мора! Јер ван Цркве нема спасења, а вечна погибија се једноставно мора избећи (и помоћи другима да избегну).
А ако априори говоримо само у оквирима (званичне) Цркве, онда су бистре, чисте и надахнуте речи богатство исте, као и људи који их говоре. У овом случају брат Родољуб.
Родољубе, нијесам мислио само на овај текст, мислио сам на све Ваше текстове које сам прочитао. Очито је ваше перо “борбовјерашко” а кухиња артемитска. И да, говорим и пишем на ијекавици, ако то није проблем.
Морам да се огласим, наравно да Ранко Гојковић не би написао овако нешто за овако сјајан текст. Од срца честитам господине Лазићу, текст као да је изашао из срца и главе верујућег народа…
Да додам да је Ранко Гојковић овај сјајан текст господина Лазића пренео и на свом сајту “Саборник србско-руски” http://sabornik.rs/index.php/autorski-pogledi/2979-vladike,svestenstvoinarodboziji
“То је нешто што Господ само ТРПИ као Цркву.” – каква реч!
Како важна ствар је у овом тексту уочена.
Верујем да ће доћи до кога треба и верујем да ће постићи оно због чега је написано, бар у некој мери.
@ Ранко (не Гојковић)
Написали сте: “Очито је ваше перо “борбовјерашко” а кухиња артемитска.”
Очито је да, што год да Вам отпишем, неће се променити Ваше (пред)убеђење.
Али, ето, последњи покушај… Текст је обраћање свештенству СПЦ и тиче се његовог става и односа према лаицима у СПЦ. У тексту, између осталог, стоји: “Преосвећени и Часни оци…То је оно што нам треба, да би радост наша, као ВАШИХ ДУХОВНИХ ЧЕДА, била истинска, велика, каква и треба да буде у Телу Христовом.” Свакоме ко жели да разуме, јасно је на основу ових речи да аутор није изван СПЦ, него у њој. То што ви мислите да нико у СПЦ, ко се у њој исповеда и причешћује, не може (не треба, не сме?) имати никакав критички став према одређеним појавама у Цркви, јесте Ваше погрешно уверење. Знам, као што сам и рекао у претходној поруци, много људи у СПЦ који деле исте ставове и мишљење као и ја. А има и свештеника који на сличан начин размишљају. Релативно скоро, пре неколико месеци, и о. Јован Пламенац износио слична размишљања, може се наћи на Јутјубу. Ако имате нешто конкретно и аргументовано, о чему би се могло разговарати, ту сам.
Језекиљ, глава 34
Опет ми дође реч Господња говорећи:
Сине човечји, пророкуј против пастира Израиљевих, пророкуј и реци тим пастирима: Овако вели Господ Господ: Тешко пастирима Израиљевим који пасу сами себе! Не треба ли стадо да пасу пастири?
Претилину једете и вуном се одевате, кољете товно, стада не пасете.
Слабих не крепите, и болесне не лечите, рањене не завијате, одагнане не доводите натраг, изгубљене не тражите, него силом и жестином господарите над њима.
И распршаше се немајући пастира, и распршавши се посташе храна свим зверима пољским.
Овце моје лутају по свим горама и по свим високим хумовима; и по свој земљи распршане су овце моје, и нема никога да пита за њих, никога да их тражи.
Зато, пастири, чујте реч Господњу;
Тако ја био жив, говори Господ Господ, што стадо моје поста грабеж, и овце моје посташе храна свим зверима пољским немајући пастира, и пастири моји не траже стада мог, него пастири пасу сами себе, а стада мог не пасу;
Зато, пастири, чујте реч Господњу;
Овако вели Господ Господ: Ево ме на те пастире, и искаћу стадо своје из њихових руку, и нећу им дати више да пасу стадо, и неће више пастири пасти сами себе, него ћу отети овце своје из уста њихових и неће им бити храна. (…)
Родољубе, један савремени Отац Цркве је рекао, а ја му вјерујем, да : савремени ” бранитељи” вјере и надриканоничари могу само још шачици својих истомишљеника да проповиједају своја фарисејска тумачења Отачких учења. И да идентитет граде у сукобу са Црквом и Епископима.
@Ранко
“Родољубе, један савремени Отац Цркве је рекао, а ја му вјерујем,
да : савремени ” бранитељи” вјере и надриканоничари могу само
још шачици својих…”
Ма, иди бегај, а који ти је тај ”савремени Отац” – ”Ћаћа” – чије име
не смеш/избегаваш да поменеш?
Морам да одговорим имењаку, пошто сам најчешће потписиван као Ранко, ово пише Ранко Гојковић (наглашавам, јер мој идентитет до скора на СС није био нејасан са тим потписом). Истински православни хришћанин не ставља под знаке навода “бранитеље” Светоотачког предања Цркве а пише без наводника о непознатом “савременом Оцу Цркве” не наводећи његово име. Ваљда су Свети Оци несумњив ауторитет, а “један савремени Отац Цркве” може бити сутра заиста и Свети Отац а може бити и највећи јеретик. Тако да ту причу о “једном светом Оцу Цркве” поштовани имењак може да окачи мачку о реп, да се послужим омиљеним речником једног његовог “савременог Оца Цркве”…
@ Ранко (Гојковић)
Брате Ранко, молим Те да се убудуће потписујеш и презименом да би се избегле нејасноће! Хвала!
Александар Лазић
@ Ранко
Занимљиво је разговарати са вама. У три поруке само варирање етикета и дисквалификација. Нигде ништа конкретно, аргументовано…Последње је “надриканоничар” фарисеј који идентитет гради на сукобу са Црквом и епископима. И део је “шачице” истомишљеника. Како да не. Када бисмо направили анкету, да поделимо овај текст по парохијама СПЦ и да анонимно се људи изјасне да ли се слажу са ониме што пише, сигуран сам да би барем 50% било сагласно. Зато што је бар 50% народа традиционално побожно, упркос тридесетогодишњем екуменистичко-модернистичком преобликовању студената на ПБФ-у, који потом постају вероучитељи/свештеници и даље преобликују, мењају матрицу побожности у народу. Та нова матрица је либерално-модернистичка, екуменистичка, пост-патристичка. Матрица која је на велика врата промовисала Зизиуласа и фанарску теологију, а по духу је схоластичко-протестанствујушча. (Или, како је митр. Влахос указао: постпатристичка теологија је суштински антипаламитска односно варлаамовска). А сада се препознаје да су и Зизиулас и Фанар највећи проблем Православља, буквално рушитељи Православне Цркве. А нешто ми се чини да је тај ваш “савремени Отац Цркве” (А.Ј.) био духовно чадо и панагиричар Зизиуласа, кога је и промовисао у Србији и на коме је одгајао своја духовна чада.
@ Ранко
А ево још једног који “идентитет гради на сукобу са епископима и Црквом.”
Из два писма светог Јустина Србског упућених Синоду СПЦ седамдесетих година 20. века:
“Крајње је време, Преосвећени Оци, да Православна Светосавска Црква наша, Црква Светих Апостола и Светих Отаца, Светих Исповедника, Мученика и Новомученика, престане да се меша црквено, јерархијски и молитвено-богослужбено са такозваним Екуменским саветом цркава, и да за увек откаже било какво учествовање у заједничким молитвама и богослужењима – која су у Православној Цркви сва органски повезана у једну целину и возглављена Светом Евхаристијом. И уопште у било каквим црквеним актима који носе у себи и изражавају јединствени и непоновљиви карактер Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве Православне, увек Једне и Једине.”
https://svetosavlje.org/odgovor-svetom-sinodu/
“Немојмо се изговарати сентименталним и празним фразама о “времену”, о “духу времена”, или о “духу екуменизма” који влада у свету, или о ” дијалогу љубави” који тобож загрева срца наших савременика насупрот досадашњим “вековима мржње”, или другим сличним лицемерним фразама. Такав став је површан, и неистинит, и игнорантски, и лажан…. Резултат је тога? Не просвећивање заблуделих ван Цркве јеретика, и повратак ка “вери Истине” (2 Сол. 2, 13), већ општа индиферентност у вери и бљутави синкретизам….Нееванђелски је, душегубно је такође, изговарати се сличним понашањем других равнодушних Патријараха и Епископа данас. Јер, по речима Св. Отаца, нерад и немар и свако уопште грешење, особито о веру, ма колико имало саучесника, не постаје од тога мањом грешком. Немарност и равнодушност, незнање или издајство других никада не може бити изговор за Епископе – Апостолске наследнике у Цркви Христовој, постављене зато да чувају Истиниту веру и Цркву, којом се једино може спасти народ Божји и ући у Царство Божје. Знајмо и у сну и на јави да, по богомудрим и апостолским речима Посланице Источних Патријараха: “сам црквени народ јесте чувар православне вере и предања” (Посланица 1848. год., пар. 17). Немојмо да се деси да тај још верујући народ Божји једнога часа дође до тога да данашње Епископе не признаје више за носиоце и чуваре апостолско-светоотачке вере, како је то знао чинити православни народ много пута у својој крстоносној историји. У мутним и мртвим водама “екуменизма”, у које су неки од њих загазили, ретко се ко од православних одржао а да не почне тонути у јереси неправославља и злославља. Но знајмо за сва времена и на сву вечност: нико не може остати у Цркви Христовој Православној не држећи се благочестивог богочовечански саборног пута Светих Отаца и Исповедника Православља.”
https://svetosavlje.org/odgovor-na-anonimnu-dopisnicu-o-clanstvu-u-ekumenskom-savetu-crkava/
Хорошо 🙂
То је то. Управо је владика Атанасије прецизно дијсгностиковао проблем квазиревнитеља. Парасинагогу назвао правим именом, а градитеље свог идентитета на сукобу са Црквом и именовао. У том друштву шачице истомишљеника сте нажалост и Ви. Жао ми је што и после толико година не видите брвно, а владика Атанасије је добронамјерно, како је једино и знао, указивао на поменуто стање ствари. И опростите што се нијесам потписао и презименом. Ранко Гачевић
У чему је тачно разлика у ономе што говорим ја (који сам такође члан СПЦ, у њој се исповедам и причешћујем) када указујем на проблеме у односу клира и народа Божјег, на екуменизам и друге антипредањске појаве у Цркви и онога што је говорио свети Јустин, када је писао речи које сам цитирао у претходној поруци? Да ли је и он “градио свој идентитет на сукобу са епископатом и Црквом”, (како сте мени импутирали), или не? Ако не, зашто он није градио, а ја, наводно, градим?
Претенциозно стављате себе у исту раван са светим Јустином који није био епигон ничијег пропалог пројекта. Нијесте Ви члан Цркве већ парасинагоге, коју зовете Црквом. Ово је можда један од ријетких текстова, мада и он провидан, гдје се не устремите не неког од Епископа наше Цркве. Некада су то били владика Атанасије, митрополит Амфилохије, наравно Григорије, па мало ударите по Максиму, не заборављате ни Јована славонског, Теодосија Косовометохијског и тако у круг. А само да дођете у Епархије гдје они столују или су столовали, увјерили би сте се да вам је сва писанија за мачку о реп. Да су тамо Епископ, монаштво, свештенство и вјерни народ једно- Црква Христова.
@Ранко Гачевић:
„…Нијесте Ви (obraća se Rodoljubu Laziću) члан Цркве већ парасинагоге, коју зовете Црквом…“
Човече, ај’ мало смањи доживљај јер не знаш шта причаш. Р.Лазић је (угледни) парохијанин СПЦ. Дакле Гачевићу, немој да богохулиш и СПЦ називаш парасинагогом. Но се извини чоеку, а своје злословље покај и исповеди као прави ‘ришћанин.
Jevsevije,oglasi se…vreme je
@Ранко Гачевић
“Ово је можда један од ријетких текстова, мада и он провидан,
гдје се не устремите не неког од Епископа наше Цркве. Некада
у то били владика Атанасије, митрополит Амфилохије, наравно
Григорије, па мало ударите по Максиму, не заборављате ни
Јована славонског, Теодосија Косовометохијског и тако у круг.”
Родољуб Лазић, као ни они које деле његов критички став према
поступцима (а не личностима!) увек је био основан и
добронамеран, опомињући глас из верног народа.
Није у реду поступак ”КАЧЕЊА КАНОНА МАЧКУ О РЕП!” .
Није у реду примање папских одличја (прстена, папских крстова…)
као ни салуживања са ватиканским или другим јеретицима у
њиховим јеретичким црквеним обредима.
Није у реду свесно смањивање броја жртава побијених
Јасеновачких велико-мученика.
Није у реду заступати Дарвинову терорију и пореклу човека
од човеколиког мајмуна, у коју ни сам Дарвин није био убеђен,
нити је веровао, а ни случајно бити у сагласју са Светим Писмом
и учењу Отаца Цркве.
Није у реду саучесвовати у збацивању духовног оца са епископске
катедре и онда, ”мирне савести” , заузети његово место.
Није у реду, под претњом, присилно одводити свештенике
на поклоњење папи.
Није у реду љубити папи руку.
Није у реду мењати литургијски поредак радњи и језика без
одлуке АС СПЦ, самовласно, како се коме ћефне, макар и
епископ био.
…
@ Ранко Гачевић
Сваки пут кад одговорим на неку вашу дисквалификацију, ви не настављате разговор о томе што сте изнели у претходној поруци, него испоставите нову дисквалификацију/импутацију. То није дијалог који има смисла.
Што се тиче светог Јустина, или нисте схватили шта сам рекао, или намерно изврћете смисао реченог. Уопште нисам ставио себе у исту раван са светим Јустином, нисам луд да тако нешто урадим. Јасно сам, имајући у виду вашу импутацију да “градим идентитет на сукобу да епископима и Црквом” правио паралелу са њим, који је у цитираним текстовима имао критички став према деловању СПЦ и епископа, и питао да ли онда то значи да и он гради свој идентитет на сукобу са њима? Одговор нисам добио, него извртање у смислу да се стављам у исту раван са њим.
Упорно понављате инсинуације о парасинагоги (артемијевцима) иако сам вам већ два пута јасно ставио до знања и објаснио да то није тачно. Дакле, то већ прелази у свесну лаж и клевету. Немојте то да радите, пријатељски вас упозоравам, није добро за вас.
У којим сам се то текстовима “устремљивао” на поменуте епископе? У ауторским свакако не. Једино у неким коментарима и на форумима. Сваког од њих сам тек понегде успут поменуо, у смислу да се не слажем са нечим од онога што они чине или су чинили. И стојим иза свега што сам рекао. Максима сам поменуо у вези оног инцидента са северноамеричким епархијама, и са његовим профанариотским ставом у вези са аутокефалношћу СПЦ, Теодосија се не сећам да сам уопште икад поменуо. Јована славонског јесам овде у коментарима помињао у вези са његовом кампањом смањивања броја јасеновачких жртава и са екуменистичким молитвама у молитвеним осминама, и због истих ствари на једном форуму. Атанасија, као и овде сада, у смислу да је он промовисао Зизиуласа и увео га на велика врата на факултет. И то је то. Григорија такође сам успут помињао у вези са екумениустичким деловањем, са његовим молитвама са бискупом дубровачким. И, шта је проблем, шта од тога није у реду? Шта није тачно? Јована и Максима, а и Григорија, много тежим речима је критиковао еп. Иринеј бачки. Да није и он у некој парасинагоги можбити? А кад зађете по форумима и на фејсбук, видећете да многи и свештеници и теолози и лаици износе много теже критике на ове које сте помињали као доказ мог наводног грађења идентитета на сукобу са епископима и Црквом.
Надам се да смо се бар донекле разумели. Ако јесмо, добро је. Ако нисмо, шта да се ради. Ја бих, ако се не љутите, да завршимо.
Старац Петар Денковачки
4 hours ago
Да су апостоли били толерантни према другим верама, онда би се са
њима завршила историја хришћанства. Да су црквени оци били
толерантни према свим религијама и јересима свог времена, онда не
би било разлога да их називамо очевима.
Стари Рим је био толерантан према свим верама свог царства – и
отишао је у гроб окорео у својој вери, јер је са толеранцијом према
туђим верама изгубио своју. Почетак толеранције према другим
верама је почетак губитка сопствене вере.”
Свети Николај Српски (Велимировић)
https://www.youtube.com/channel/UCLZLFwNiTY4na6_lN9Wctsw/community?lb=UgkxWcTj58tX3DlvnHag1EqIofqdWbdh6Asi