Има људи који и за време радосних празника прижељкују тишину: „Младенци“ увек падају у дане Свете четрдесетнице, дочек нове године по грегоријанском календару у Божићном посту

Чини се да појава „празничне контрадикторности“ нигде није тако јасно изражена како када су у питању „Младенци“. Под овим популарним називом Црква Христова обележава спомен на Четрдесет мученика пострадалих у Севастији. Истовремено, према народној традицији на овај дан посећују се и даривају новопечени брачни парови. Будући да је мој син рођен на овај дан и да је његов рођендан прослављан („да се не би осетило странцом“) увек након Васкрса није било потребно да будемо „читачи календара и звезда“ да се закључи да наведени празник увек пада у дане Свете четрдесетнице. Такође је мало вероватно да ће новопечени брачни парови дочекивати госте на начин који приличи молитвеној тишини поста и служити их адекватном храном. Омања једнокуполна црква на градском гробљу у месту у којем сам рођен посвећена је Севастијским мученицима те ми је ранохришћанска повезаност мартиролошке и сепулкралне сфере одувек деловала као логична и природна. За православне Србе, често кратког памћења, стравичан подсетник на дан Севастијских мученика представљају масовни и ништа мање ужасавајући погром и покољ наших предака у Старом Броду и Милошевићима на Дрини, који се управо догодио на Младенце 1941.

Споменик мученицима из Старог Брода аутора Новице Мотике (Фото: Зоран Шапоњић)

Стицајем околности, на овогодишњи дан овог празника прочитах и текст Јована Мирића „Канибализам у НДХ“ о монструозном пројекту новог начина депопулације у логору 3-ц (Јасеновац-Циглана). Свако, ко је на основу дугог животног искуства и посвећивања теми страдања, ратних злочина, човекових мука и сл. помислио да је сагледао таму људске душе у њеном реалитету и свеобухватности требало би да прочита ово сведочанство. То је још један разлог више да се на овај дан „чује“ мук нашег молитвеног сећања те да се још једном загледамо у дубине сопствене душе и судбине наших ближњих, при чему се под овим појмом подразумевају и они које ћемо, по промислу Божијем, тек упознавати као и они, које никада нећемо.

Јован Мирић: Канибализам у НДХ

Има људи који и за време радосних празника прижељкују тишину. Када је дочек нове године у питању, чињеница да се у Републици Србији прославља по грегоријанском календару, даје основа саглашавању таквим жељама и хтењима. Ова друга „празнична контрадикторност“, међутим, доприноси и преиспитивању нашег држања поста те као једна индикативна антитеза повезује нас са првобитним хришћанима, који су, неретко исповедали своју веру на темељу игнорисања народних светковина паганског култа. Такво упоређење, са друге стране, има своје границе будући да не можемо себе доводити у везу са страдалницима за веру или отачаство. Премда нову календарску годину дочекујемо нешто касније далеко од тога да током дочека „грегоријанског лета“ спавамо, што би се рекло „сном праведника“. Разлог томе највећим делом јесте у заглушујућем пиру пиротехнике. Ипак, научили смо да живимо са тим и да разумемо кориснике петарди и ватромета. Разумљиво је, са друге стране, да неким другим људима то заиста смета али сасвим је неразумљив догађај који је започео бацањем једне петарде а завршио се мучењем и смрћу Станимира Брајковића, о чему сам сазнао такође на дан Севастијских мученика ове године.

View this post on Instagram

A post shared by @podzemlje.republika

Површински слој приче отприлике иде овим следом догађаја: Станимир је 13. 12. 2023. у 13.00 бацио петарду са терасе своје зграде у предграђу, која је пала у близини једног пара са дететом. Они су, потом, обавестили полицију, која је против њега поднела тужбу и суд је Станимира прогласио кривим и одредио му новчану казну од 10. 000 динара. Незадовољно пресудом МУП је поднело жалбу па је новом одређено да казна буде 30. 000 динара. Будући да није имао толико новаца или је нешто друго било у питању Станимир је прихватио алтернативу – затворску казну у трајању од 30 дана. Остало је углавном познато и мучно је то и понављати. Већина нас мора признати да је ретко или никако није размишљала о томе како функционишу наши затвори. Особито у светлу еластичности установе, оличену у „наногицама“ и чекањима на издржавање казне услед пребукираности смештајних капацитета. Непривилеговани, попут несрећног Станимира, очито, у кратком року пређу праг своје судбине и – како се показало – животне неизвесности. Календар догађања такође је био кратак: од бацања петарде (можда једини пут у животу) до одласка у затвор протекло је свега неколико дана што баца ново светло на питање ефикасности судства. Преминуо је 4. фебруара након чега су се његове убице нашле на слободи а узрок је смрти обдукцијом утврђен 8. марта. Вест о свему томе у медије доспела је 19. марта и тек тада су уследиле реакције у самом затвору и предузете одређене истражне мере. Радикализација кафкијанских процеса са примесама бруталности наше данашњице не оставља много наде „малим људима“. Помало инфантилни чин бацања петарде или давање алибија унуку повукли су судбинску нит човека, који је и именом знаменован да прекине тишину последњег дана грегоријанске старе године. Не слутећи, притом, колика је њена цена.

Усуд тишине прати Станимира и након његове смрти. Пар дана пошто што смо сазнали за трагичан догађај медији су извештавали о детаљима и онда је настао мук. Томе је погодовао приоритет једног још трагичнијег догађаја са нестанком двогодишње девојчице Данке Илић из Бора. По опробаном методу уз бројне полутачне или нетачне информације, као и принципу да се ништа крије иза бомбастичних наслова који најављују нешто, преписивачки медији буквално су се иживљавали над емпатијом нације. И још увек то чине, чак и сада када за нестанак детета постоји приближно разјашњење – две особе су ухапшене за убиство али потрага за телом и даље траје (и медијски се прати из часа у час).

Извор: Мондо

У вери да су многе искрене молитве нашле пут до престола Божијег садржи се наша нада, будући да Промислитељ добра и Човекољубац има коначну реч. Како живимо у времену у којем се живот не губи једино на фронту и у болесничкој постељи већ, како је виђено у последње време, у школи и затвору, неопходно је да изнађемо алтернативне колективне или индивидуалне начине опстанка у свету, који и сам, постепено, постаје један глобални затвор. Такође смо се уверили да су у тој малигној творби методи егзекуције бројни те сасвим нови и неочекивани. Тада се и медијски мук уклапа у општу тишину, која искључује утврђивање узрока или нечије одговорности.

Categories: Гостинска соба

Tags: Горан М. Јанићијевић, Младенци, празници