Срби на Русе гледају из православне, братске перспективе, што Војвођинаре доводи до беса или још даље – чак до Дубровника
Ана Лалић (скроз лево) и Миливој Бешлин (скроз десно) на трибини у Дубровнику (Извор: Аутономија.инфо)
Мислим да је онај господин из околину Бујановац потпуно у праву кад каже: „Чим у Нови Београд приметиш неког да је дошал из Сомбор и говори са војвођански нагласак, или је из Бујановац па барата са сви осам падежи, одма да ги питаш: шта ћете, бре, ви у Нови Београд и шта има овде да тражите кад нисте ни за стари? Мислим Београд.“
Питање је како уопште онај из Сомбора може да дође до Београда кад тамо, одакле он вуче корене, шором иду шајке, а Дунавом чезе. А за овог из Бујановац никад ниси начисто да ли је у престоницу дошао с југа или с фићу.
Драгослав Пакић (Фото: Јутјуб/Снимак екрана)
Не може то тако са роџеним Београџанима! Изузима се Баки Анђелковић који је са Косова – а које је опет срце сваког правог Београђанина тренутно на лечењу у Институту за кардиоваскуларне болести.
Није, дакле, лако бити рођени Београђанин, али се и то да превазићи под условом да си из општине Врачар или бар из Круга двојке. Наравно да је, поред доказа о пореклу, неопходно доказати вештину београдског говора. Врло је битно на који начин се изговара: „ваау, ј‘бо те“! и колико се успешно мешају „ч“ и“ћ“ или „џ“ и „ђ“. Пример: лесковаћки чевапћичи. Или, кад Београђанин каже „џак“ – Сомборац одмах помисли да је у питању ђак и изда се из прве, а Бујановчанин одмах потврди да је сваки падеж на своје место па се тако и он ода ко је, шта је и одакле је.
Фото: Предраг Крџић
Београд је, као и Европска унија, отворени град и радо прима странце, посматраче, контролоре, саветнике, разне добротворне организације под условом да нису владине и тако редом. Рекло би се од Сомбора до Бујановца, па и шире. Има, додуше, један детаљ који нас спречава да будемо као сав европски свет. Европа, истини за вољу, не баш са одушевљењем прима мигранте са разних страна света, изузимајући Русе. Руси долазе на тенковима, а остали мигранти у јапанкама или боси, па им домаћин одмах обезбеди обућу са каменчићем унутра како би незвани гости при сваком кораку били свесни где су и код кога су дошли и ко им је газда и господар са правилним изговором без страног нагласка.
Срби, Богу хвала не сви, на Русе гледају из неке друге православне, рекло би се братске, перспективе што Војвођинаре Грухоњића из Бања Луке, Бешлина, порекло непознато, и чувену Ваљевку са промењеним идентитетом, гадљивом на православне храмове, доводи до беса или још даље – чак до Дубровника.
Речено је да је говор музика па, ако човек не говори складно, боље му је да не гласа у Београду за градске и друге власти поготову не у време док колективни Запад у Украјини заводи општу гробализацију као нови вид светског поретка.
За то време НАТО, Кфор, ЕУ и Куртијева полиција дугих цеви и кратке памети улажу натчовечанске напоре да на Космету Срби почивају у миру.
Categories: Гостинска соба
Многопоштовани господине Пакићу, смејем се, а плакао бих – је ли заиста из Ваљева, несрећа једна војвограџанерска ?
Ово је класичан пример симбиозе власти и западне опозиције у Србији. Једни без других не би постојали. Резултат тога је обилата деструкција државе. Јер, да је другачије, затвори би за извесно време били препуни а ликови попут Динка давно протерани из Србије, у којој су пре неког времена добили српско држављанство. Дакле, у постојећој симбиози политичке „елите“ немогуће је очекивати да се решимо петоколонашког, антисрпског деловања невладиних организација и удружења грађана.
Како било, за чишћење Аугијевих штала потребан нам је Херакло. Саву и Дунав већ имамо.
Истини за вољу, овај Динко би у Ваљеву, за овакве изјаве, попио патос!
Ипак је победничка изјава да европској Војводини није лако са отоманском Србијом – која долази од лика који се зове Недим Сејдиновић…
Изјава дата у тексту „Бити Војвођанин“ где се поменути аутор који је из Тузле деведесетих прешао у Нови САД пита – зашто сви беже од Србије и Срба.
Aна је рођена у ваљевском породилишту јер Уб нема, или бар тада није имао породилиште. Нико од Анини предака никада није нити живео нити рођен у Ваљеву.
Ана је ћерка Петра и Вере Лалић.
Обоје су завршили филолошки факултет, потом дошли у Уб по директиви партије, или како се у подрињско-колубарском округу народски каже „на Уб“ 🙂 Ту су рођене Ана и њена старија сестра. Остали су родитељи до пензије на Убу – професори српскохрватског језика у убској гимназији. Анин отац је рођен у Срему, мајка у Банату. Анин деда је партизан Јосипа Броза званог и знаног као Тито. Могло би још о томе одакле су дедови и бабе, довољно је и ово да се сасвим јасно наслути партизанско-комунистичка рута пута на којој тренутна тачка Ана Хегедиш Лалић.