Једна реченица са ходочашћа светом српском земљом ми је нарочито остала у сећању – да сила која нас вуче ка Косову и Метохији није од овога света, већ од оног вишег, небескога
1.
Ходочашће светом српском земљом лета Господњег 2024. је кренуло. Водич је Иркиња Мери Волш – провела је скоро 20 година на Косову и Метохији и посветила добар део свог живота српском страдању на овим просторима кроз свој посао и књигу „Скривени геноцид на Косову и Метохији“.
Газиместан је прво што сам угледала док смо се приближавали Приштини са стране Мердара. Није било згодно за сликање јер су између Газиместана и аутопута огромна вехабијска џамија и гомила зграда разбацаних без неког реда, очито на брзину изграђених на плодној, српској земљи. Стиче се утисак да су хтели да затру сваки траг српског живота на овим просторима те су зато сазидали хале, изменивши некадашња наша насеља до непрепознатљивости. Понегде се још виде типичне српске куће, приземне са малом баштом и окућницом – притешњене између нових зграда и не бих ни приметила да ми их Мери не показује.
Улазимо у Приштину и заустављамо се поред ресторана у ком ручамо са пријатељицом. Поред је нешто што зову Кућа независности – схватила сам да им је то битна зграда јер имају натпис чак и на српском језику (унутра, поред прозора, немају само српску заставу). Знак Алијансе којој су захвални на независности, барем од Србије, налази се на патосу, у улазном ходнику – газе их бар на тај начин ако већ у животу не могу јер су им продали они мало вредности што су имали. После ручка одосмо до тржног центра по пар ситница, и тамо нас пријатно изненадио дозер са тоалет папиром у тоалетима – изгледа да стварно постају цивилизација.
Кућа независности у Приштини (Извор: Лична архива)
Грачаница, сва у сјају, дочекује нас уз музику и игру ансамбла „Венац“ – смештамо се у оквиру Дома културе и пијемо кафу. Иван је дошао да нас поздрави са најтоплијим осмехом какав имају само Срби који су много пропатили на овим просторима. Мери je овде, као и на још пуно места на КиМ, омиљени гост, скоро потпуно одомаћен. Она то зове осећањем животности који има када дође овде и тачно знам о чему говори – јер исто осећам. Србима из централне Србије то не може да се преприча – треба да дођу овде и осете.
2.
Један од главних мотива за овај пут је покушај да посетим гроб деда Станка – гроб на српском гробљу у Главичици, некада српском а сада шиптарском селу између Пећи и Клине. Пут је водио преко Грачанице, у коју сам себи обећала да ћу опет доћи када сам први пут гледала њене фреске уживо. Јесенас, на Усековање главе Светога Јована Крститеља, посматрала сам свеце како говоре на грачаничким зидовима, живи као да су одувек само ту и постојали. Затечена сам била призором и онемела да не ометем збор праве господе ’ришћанске. На Трифундан сам себи обећање испунила, али опет није било довољно времена за излет у прошлост и изашла сам кроз капију манастира, знајући да ћу му се враћам кад год могу.
Грачаница (Извор: Лична архива)
У нашем смештају Мери је већ била будна и причала са Соњом из Новог Брда, новинарком „Јединства“, коју смо очекивале да стигне пре подне. Њих две се знају годинама и Мери преко ње увек пошаље помоћ за најугроженије у њеном крају. Соња је једно ведро створење, срдачно како само наши људи знају да буду упркос свему што их је стизало, стиже и, кад-кад, престиже. Дотакле смо се, у причи, и песникиње Даре Јеврић, куме моје маме, која је била уредник културне рубрике у „Јединству“ када је Соња почињала да ради. Њен крај Косова ми је, на мапи Свете српске земље, следећа дестинација – Новом Брду је Мери посветила једну причу у „Скривеном геноциду на Косову“ и верујем да ће желети да га обиђе сваки Србин који некад прочита ову књигу. Крећемо ка Главичици преко села која носе српска имена – ма колико покушаји њиховог албанизовања били упорни и даље су само трагикомични кад пробају да преведу Глоговац, Коморане, Игларево, Добре воде, Бабић, Лапушник (у коме је, иначе, 1998. био злогласни шиптарски логор за Србе, Роме и Албанце осумњичене да су лојални Србији). Стајемо само да сликамо остатак срушене православне цркве, на двадесетак метара од пута – Мери скупља грађу за ново издање књиге и прича ми о злочинима шиптарским који су се крили и сада се крију од нас у медијима.
Мери, Соња и Александра (Извор: Лична архива)
Коначно стижемо у Главичицу. На улицама нема никога кога можемо да питамо за пут до српског гробља. Дошли смо до школе и питамо жене које воде децу – прво на енглеском, а онда на српском. Разумеју српски и на албанском нам кажу да идемо десно. Десно је широк појам јер је село повеће па свраћамо у римокатоличку цркву да видимо има ли кога расположеног да пружи смернице ка гробљу. Паде ми на ум како би нас вероватно радо комплетно послали на гробље тако да се и не вратимо – ал’ отерам црни хумор јер му време није. У цркви и помоћним објектима нема никог. Продужимо десно и после неколико минута вожње питам човека средњих година, у дворишту куће, за српско гробље. По начину на који оклева да каже било шта и пошто цеди речи кроз зубе – схватим да ми је то била погрешна процена. Срећом, не скупо плаћена. Враћамо се до цркве, мислећи да је потрага узалудна а ризик велики јер смо већ зашле дубоко у село, сетим се да зовнем ујка Дулета, који је последњи од мојих био на задушницама овде. Обрадујем се његовом гласу, глумим ведрину и кажем где сам, те да ме упути како да дођем до гробља. Каже да је компликовано преко мобилног, али да слободно питам било ког из првих кућа око цркве и да ће ме одвести. Вратимо се до цркве и ту приметимо човека нешто старијег од мене. Питамо га на енглеском па, кад то не иде, на српском за српско гробље и он развезе као да је читавог дана само чекао да га то питамо. Упути нас у кућу Николе, каже да он зна где је и да ће нас одвести. Пита ко ми је ту сахрањен, ја кажем да имамо породичну гробницу Вулевића и да ми је деда Станко ту са родитељима и браћом. Он се насмеши и каже да памти одлично комшије Вулевиће и Станка – судију. Би ми некако драго што га се и Шиптари сећају после више од 20 година од како се упокојио. Нађемо лако Николину кућу, иако смо најпре обе биле сумњичаве да овде живо ико са тим именом, и тамо буде слична реакција на потрагу једне Вулеваче за дединим, прадединим и прабабиним гробом. Прича Никола српски ко да му је матерњи, и одведе нас до испред брдашца на коме је гробље. Рече ми и да је пут потпуно сређен а шума раскрчена, као и само гробље. Захвалимо се и кренемо саме даље. Њива на којој паркирах ауто је некад припадала мојој породици. Одатле се пружа поглед на масив Проклетија куд год се окренеш. Стеже се мало срце ништавног потомка спрам сени предака који нису напуштали ову своју лепу земљу ни кад су их мучили и клали због тога. Кренемо ка брдашцу, кроз шуму оголелу – па кажем, више себи него Мери, како је, ако тако може да се каже, ово баш једно лепо место за вечни починак. На средини пута се већ назире гробље са обореним споменицима, натписима, сликама и именима. Тражим моје јер им памтим споменик као светао. Нађем једне Вулевиће, али нису моји. Наставим потрагу и убрзо препознам дедину слику. Клекнем и пољубим њу, па слике и имена прађеда Ненада, прабабе Станке и деда стричева. И обрадована и тужна, све ми се измешало. Чистећи опсег и камен, мислим како нам, слава Богу, споменик није сломљен већ само оборен као и већина тако стамено урађених – биће лако да га вратимо на место. Паде ми камен са срца кад сам видела да је само пар гробова празно – однеле породице остатке са собом и остало само камење да сведочи њихово постојање овде. Или се то, можда, ипак живот не предаје те видим да је из једног празног гроба никло дрво? Биће то питање на које ће одговор дати неке нове генерације…
Оборени споменик Вулевићима на српском гробљу у Главичици (Извор: Лична архива)
Слабоверна каква сам, нисам понела вино а свеће сам запалила мојима у Грачаници те понесох само да наменим оно што се затекло у кући тј. колима – а што је мој деда Станко пио по савету лекара као лек – по једну чашицу линцуре наштину. Ову сада је моја мама направила од биља из њене баште, и некако осећам да сам нас баш том линцуром све повезала на том месту више него да сам нешто купила, у те сврхе, од оних који нас растераше по белом свету, и живе, и мртве. Помолих се кратко, насамо се испричах са мојима, као да они не знају шта се овде дешава, шта мислим и чему се надам, па одох да ме Мери не чека. Треба обићи Гораждевац па Витомирицу и Пећ, три куће драгих пријатеља, и пре мрака стићи у Ораховац. Најкраћи ми је дан на овом светом месту јер корење јача сваким новим доласком…
Српско гробље у Главичици (Извор: Лична архива)
3.
Гораждевцу прилазимо локалним путем, преко села Бабић. Најпре свраћамо у кућу Тодоровића где нас Слађа и њена мама дочекују широким осмехом, ораховачом и гибаницом уз које развеземо причу. Слађа више не ради јер су, до зуба наоружани окупатори, упали у Скупштину општине Пећ, звану Привремени орган, хапсили запослене и запосели простор, запоседнути какви већ јесу. У сред бела дана су, на исти начин, запосели и Пошту и Радио Гораждевац, и малтретирали запослене. Деца су ишла кући из школе у то доба и, по ко зна који пут, пролазила кроз ратну трауму. Гораждевачка деца, од којих су нека сада већ деца дечака преживелих покушај убиства током купања у реци пре више од 20 година. Панта и Иван нису били те среће – њихови родитељи су, уместо унука, дочекали да ЕУЛЕКС затвори истрагу услед недостатка доказа. Из таквих, горких мисли ме тргнуо поглед на сат – звала сам Винку и јавила јој да сам ту, у селу, и да стижем до ње за који минут. Старија, зелена кућа, близу Тодоровића, сачекује ме са првим висибабама у дворишту. Мој први долазак код Винке, са мамом мојом пре неколико година, обележила је најшаренија, цветна башта коју сам видела у животу а какве памтим само из детињства у Деспотовцу. Жена-борац, храбра, срчана и упорна, а од жена Тодоровића чујем да јој је таква била и мајка све док је не уби граната на кућном прагу 1999. године. Таквим женама, као што су оне, може царство да се поклони на управљање – и оно би процветало.
Гораждевац, Винкине висибабе (Извор: Лична архива)
Винка није хтела да се слика јер је била прехлађена, а те наше лепе жене озбиљно држе до себе док год су живе. Обрадовао ме њен божићни кактус са врата – исто је тако бујно цветао и у марту кад сам је обишла последњи пут. То је знак живота који пева из тог ходника тако гласно да га и сад чујем овде, у Београду. Прича тече одмах, а да нисам ни села. Кратко нам је време за све. Укинут динар и Пошта затворена, мука су највећа за пензионере којима је поштар доносио пензију а сами живе. Моја Винка има картицу и иде на банкомат, и небитно јој је, као и осталима, да ли ће да диже динаре па да их претвара у евре или ће добити пензију у еврима. Овде, у енклавама, динаре одавно могу да троше само у црквама, болницама и школама. Битно, пресудно је и њој, и осталим Србима, да остану ту. Оптимизма слабо има, у односу на март прошле године. Таман су се некако скућили, укалупили у тај енклавски живот кад – опет потреси, драме, стресови. Из Гораждевца Срби, ипак, не одлазе. За сада. Бивало им је, ето, и много горих дана. На одласку бих је загрлила најјаче, али знам да ћу опет да дођем на лето па уз смех коментаришем да бих јој била добар наводаџија само да ме пусти да је сликам и тако прехлађену. Винка се није удавала, а ја имам неке идеје но не смем да јој поменем ни у шали – добила бих жестоку грдњу и овако матора. Враћам се по Мери, грлим се са Тодоровићкама, обећавамо скори сусрет опет и крећемо ка Витомирици.
Гораждевац, спомен жртвама злочина без казне (Извор: Лична архива)
Тетка Момирку такође нисам видела од прошлог марта, и ужелела сам је се. О њој је довољно рећи да је једина жена која живи у Витомирици, некада селу а сада насељу у Пећи. Жена херој. Цркву Светог Луке и српско гробље које је уз њу, оскрнављене, разрушене и запуштене од 1999. године, тетка Момирка је обновила уз помоћ своје породице, Витомиричана, Пећанаца и СПЦ за мање од две године до непрепознатљивости, тако да се господствени сјај сада види од улазне капије. Куцам на врата парохијског дома, сазиданог у дворишту цркве, и опет нас дочекује гласан живот са самог улаза само што овог пута лаје и има реп, и зове се Ђоле. То је Момиркин друг, чувар и аларм, преживео талачку кризу и вратио јој се – отела су га НН лица али су га и вратила након неколико недеља. Ипак је Ђоле захтеван и пробирљив кад је друштво у питању – камо лепе среће да су нам таквог карактера и ови наши властодршци. Е, овде је већ било јаких загрљаја и поновљеног истог осећаја као и прошлог марта – као да сам се вратила кући, мојима. И опет прича тече – мало је енглеског, а мало српског језика. Мери је прилично добро научила да се споразумева на српском језику за ових, скоро 20 година, колико је на овим просторима. Од целог тог разговора, једна реченица Момиркина ми је нарочито остала у сећању – да сила која стално вуче и њу, и Мери, и мене ка Косову и Метохији, није од овога, већ од оног вишег, небескога, нама недокучивога света. Обиђосмо цркву уз дивљење томе шта све Срби могу кад су сложни и схватисмо да ће ускоро мрак, а по мраку се по Косову и Метохији не путује ако у колима имате Србе. Дошли су им демократија са све људским правима и слободама још 1999. године, али је то резервисано само за одабране међу којима нису ни Срби, ни Роми, нити било који народи осим окупаторског. Опет јаки загрљаји – па пут ка Ораховцу, Башти рајској.
Црква св. Луке у Витомирици и Ђоле – чувар на задатку (Извор: Лична архива)
Путем су се низала некадашња српска села, претворена у гомилу, без икаквог реда набацаних, нових и великих зграда, хала, тржних центара, бензинских пумпи и локала. Нигде њиве, баште, фабрике, воћњака, производног погона нити било чега сличног што може да објасни одакле новац за оволики процват само две привредне гране – грађевину и трговину.
У таквим мислима и поређењима са некадашњим стањем, стигосмо до Ораховца и наших домаћина – Дејана и Јоване. Опет чврсти загрљаји, граја и смех. И опет бујица живота од самих улазних врата у енклави, оази људскости, топлине и суштине на врху градског брда, поред цркве наше насушне. Мислим како је, на овај Трифундан, Господ био заиста благ према нама те нас окупио у миру на овом месту, и то у сам смирај дана, слава му и хвала вечно.
Долазак у Ораховац (Извор: Лична архива)
4.
Трећи дан је Сретење, почињемо га Литургијом у Зочишту о коме сам пуно слушала а, ето, коначно успела и да га походим сада захваљујући нашим дивним домаћинима – Баљошевићима. Испред манастирске капије нас дочекује окупаторска полиција и легитимише. Кратко подсећање на то ко је тренутно властодржац овде, али и да је данас велики српски празник, те су окупатори на опрезу. Питам се да ли су и у Авганистану тако радили, пред оно качење о точкове авиона…
Оног трена када сам закорачила у цркву пуну верника, осетила сам мир и мисли су стале. Свети Врачи Козма и Дамјан, којима је посвећена и чије су исцелитељске мошти под њиховом иконом, окупљају углавном вернике којима треба сопствено излечење или неког свог, и то не само наше, већ и исламске и других вероисповести. Ова велика светиња Ораховца и Велике Хоче била је разарана више пута а експлозивом је срушена до темеља 1999, као и куће преосталих Срба и гробље. Вероватно таква суровост може да се објасни само тиме што су и многи међу окупаторима сведочили о чудима која су им се ту дешавала. Киднаповани су чак били монаси манастира и избеглице које су се ту склониле 1998. године, и одведени су у логор за Србе и не-Албанце код Малишева, одакле су пуштени посредством Црвеног крста. Новинари Радио Приштине, Ђуро Славуј и Ранко Перенић нису били те среће – кренули су ка Зочишту да ураде прилог о отмици монаха и од тада им се губи сваки траг. Сам Господ зна зашто су италијански генерал Енрико Данило и његов заменик, Немац Бехлер, покренули обнову светиње 2004. године и обезбедили услове за повратак монаштва иако КФОР то није планирао пре њиховог мандата…
Александра Вулевић у Зочишту (Извор: Лична архива)
Беседа игумана манастира, притиснутог невољама које интензивно погађају наш народ косовскометохијски у последње време, ипак улива наду и даје осмех лицима присутних, међу којима избројах петнаесторо деце. По завршетку литургије скупио се тај дивни свет да подели муке и бриге заједничке, али и по коју шалу на сунчаном дану сретењском. Благошћу трепери ваздух међу величанственим, великим магнолијама и зидовима малог а величанственог здања, окупаним одбљеском сунца са врхова околних планина. Не иде ми се одавде – мислим док се поздрављамо са нашима који су ту попут породице или неке ранохришћанске заједнице, скровите и узвишене у молитвама на светом месту. Пре уласка у ауто, окренула сам се и сликала још једном капију, кровове цркве и конака, и планински масив у даљини те осетила спокојну свест о небеској неуништивости свега тога.
Наставак пута нас води у Сиринићку жупу, Призрен, Манастир Светих Архангела, Штрпце и Готовушу. Први пут видим Шару изблиза и схватам зашто мама каже да је мој деда Станко био одушевљен овим делом Косова када су га пребацили, по казни, да ради овде јер је баба довела кући свештеника да свети водицу у време када се то није смело. Пећ, Проклетије и Бистрица су, просто, лепи на другачији начин јер се овде суровост и питомина потпуно непредвидиво преплићу. Због те и такве природе су, ваљда, и наши људи овде посебног кова те су успели да остану компактни, да се одупру окупатору и одбране своје право на останак на дедовини. Пут нас води кроз села чија су ми имена позната из Мерине књиге – Драјчићи, Средска, Богошовце а једна од тежих прича се дешава у Мушникову, поред кога пролазимо док и даље јасно видим жуте крстове на вратима српских кућа које им је нацртао КФОР, обележивши их тако да су биле само оне гранатиране од стране окупатора 1999. године. Немачки КФОР. Онај чији су припадници, у Призрену, изрешетали двојицу Срба – цивила у жутој лади, са 180 хица, и то првог дана по уласку на простор како би били гаранција мира.
Шар планина (Извор: Лична архива)
Из тих мрачних мисли извуку ме бљештаво бели, снежни врхови Шаре, на чијим висинама смо се обрели, и њених котлина дубоко испод нас. Кривудавим, планинским путем Дејан нас вози опрезно јер се деонице новог асфалта често смењују са онима где га уопште нема јер је стари скинут због радова на асфалтирању који још нису ни на видику, и све то без икаквих знакова упозорења, што је редовна ситуација по свим путевима које контролише окупатор. Брезовица је начичкана грађевинама без икакве урбанистичке идеје а камоли плана, и сав тај циркус делује као да може лако да га сруши први јачи земљотрес. Спуст низ планину ка Штрпцу је стрм и води кроз густу шуму из које избија пуно потока у малим слаповима. Снега има свуда и вода је често прекривена ледом. Како долазимо у равне пределе, питомина обећава чак и по неку љубичицу. Све је толико лепо да просечан Србин лако заборавља да гази по делу своје свете земље окупираном више од 20 година и заблентави се као туриста на Бељаници и Винатовачи док се са радија у колима чује Станиша Стошић како пева о Лели Врањанки. Стижемо у Штрпце. Док Мери и Јована купују бурек а Дејан препаркирава кола, ја разгледам центар малог града и сликам кристално бистру реку која протиче испод моста, и планинске врхове. Пита ме човек, изнад чије куће сликам планину, шта фотографишем и ја му одговорим. те он затвара капију умирен. Пошто настављам да шкљоцам мобилним, прилази ми полицајац и пита, опрезно, имам ли неку исправу. Обрадована што јасно говори мојим матерњим језиком, распричам се са њим и прилази нам онај први што је затворио капију – чује одакле сам па ми каже како памти Манасију и фабрику дрвне индустрије у мом Деспотовцу. У том стиже Јована да пита је ли све у реду, па се прича наставља али је скраћујемо јер је време да се доручкује и настави ка Готовуши. Мислим да бољи бурек нисам никада јела од овог у Штрпцу, на Сретење.
Повратак је истим путем уз заустављање ради упознавања друге знамените личности – Зорана, јединог Србина у Средској. Његова лепа кућа, у још лепшем дворишту, на самој је обали Бистрице и налази се између два огромна хотела који припадају окупаторима. Одржаван и уредан простор не одаје утисак да се о њему брине само један човек који има преко 70 и кусур година. Зове нас на кафу што ми одбијамо јер треба да посетимо, за видела, и Манастир Светих Архангела и Призрен, те му се у светлим очима види да му је искрено жао што смо само на брзину свратили. Имао је Зоран и своју породичну кућу у Призрену али пошто тамо апсолутно није било безбедно да остане, одлучио је да се насели у овој која му је, пре рата, била викендица. Није му ни овде безбедно али за човека чији је надимак Џамбас, продаја, а тиме ни предаја, ето, нису опција. Растанак прате чврст стисак руке и исто такав договор за скорији, будући сусрет.
Призрен, Манастир Светих Архангела (Извор: Лична архива)
Манастир Светих Архангела, задужбина Цара Душана, и после свих рушења кроз векове је остао достојанствен споменик несаломивом православном, светом духу и Српству. Зидан подно планине, уз реку, опасан бедемима и кулама чији се остаци јасно виде и данас, својом монументалношћу не оставља никога равноДушним. Душним – Душа – Душан, играју речи истог корена по мојим мислима док целивам гробницу Цара по коме мој најмлађи сестрић носи име. Јована ми прича детаље из историје овог места а ја осећам питање које лебди около – „Где сам до сада била, зашто ли сам дангубила и чекала тек овако идеалну прилику да дођем“? Јесте, и испред улаза у овај манастир легитимисани смо од стране окупатора, али то не мења чињеницу да је ово наше и да само вера тврда и свест о томе могу довести до слободе кад-тад. Палимо свеће па упознајем игумана, оца Михаила, и добијам брошуре о историји и значају манастира да поделим. И одавде одлазим уз молитву Господу за скори повратак и присуство на литургији.
Призрен је последња станица на Сретење. Шетајући старим, каменим мостом ка цркви светог Ђорђа, примећујем много страних туриста, нарочито оних са Далеког истока који, изгледа, више од нас цене историју калдрме, шадрвана, Богословије, цркве Светог Николе и Богородице Љевишке. Не стижемо да обиђемо све што смо хтело и што ми даје додатни мотив за повратак и овде. Немам жељу да причам са било ким овде ни на енглеском, мада Шиптари по целом Косову и Метохији далеко боље знају српски него енглески. Нека туга недефинисана стеже грло док у сутон крећемо ка Ораховцу а са радија у колима се чује „Црвен цвете“, који најбоље на свету пева Јелена, аутор песме.
5.
Крај ове посете Косову и Метохији је у знаку оптимизма. Јутро је почело са припремама за одлазак и интервјуом који је Мери дала. Након што сам се спаковала и купила пар ситница за пут, изашла сам у двориште Дејанове и Јованине куће јер су ме привукли музика и дечија граја. Из Јованине мале баште, пуне првог пролећног цвећа, лозе и стабала смокава, види се двориште школе која је у истој кући као и Центар за културу. Деца и млади Ораховца се друже само ту, играјући баскет на импровизованом мини-терену и на платоу испред цркве. Срби ове, као и свих осталих, енклава групишу се једни уз друге, најчешће у неколико улица око цркве, а овде су много ближе једни другима јер је црква на врху брдовитог дела града и плачеви су мали те куће баш збијене једна уз другу. Овде тајни готово да нема и сви све знају једни о другима, што каже Дејан у једном свом тексту. У мирнодопским условима то може људима да звучи одбојно, па и малограђански и паланачки, али мени је то потпуно логично и смислено у условима окупације малог места. Посматрам клинце како мирно бацају лопту у кош када свакоме дође ред, уз звуке песме Павлине и Београдског синдиката: Не плаши се роде мој – дођи, види слободно… Стегне ме у грудима нешто тешко и, таман да суза крене, кад приметим да је све више деце на терену. Попнем се на терасу да их оданде лепо снимим не бих ли баш то понела као последњу слику овог места. Посматрам их одатле, и решим да изађем на трг и посетим цркву ораховачку још једном. Са трга их видим боље и примећујем да има пуно и млађих који се јуре ван овог дела на коме је баскет. Седнем испред једне куће, упијам сунце и гледам како је исти призор на трг довео и неке старе, али и млађе Ораховчане. Пролази свештеник коме се јавим, замолим за благослов и разменим неколико реченица о клинцима. Ведрих очију ми каже да су ту деца Ораховца измешана са децом Београда, Краљева и околних места која су им дошла у посету аутобусом, и да је зато била окупаторска полиција јутрос једним аутом, да испита шта се дешава. Убрзо за њим се појави жена, мојих година, која прича да је Дејанова и Јованина комшиница, да се обрадовала што су се деца окупила у оволиком броју али и како боли када опусте улице и сви ми одемо… Јасно ми је о чему прича, а, опет, оно што добро знам јесте да, ипак више од тих одлазака, боли продаја српских имања окупаторима и реакције – или њихов изостанак – властодржаца у Београду. То доноси дугорочне последице а у Ораховцу, Гораждевцу и свим осталим срединама насељеним Србима на КиМ, остају само Срби који гледају далеко у будућност и потомке, и они управо јесу српска будућност јер на њих и њихову вољу, храброст и одлучност једино и поуздано можемо да се ослонимо свих ових дана и година. Власти то одлично знају и са тиме и рачунају своје калкулације и махинације, уместо да се баве стратегијама које би баш овим Србима макар мало олакшале терет Крста који носе за васколики свој народ. Ако власти не раде свој посао честито, једино што можемо је да се са тиме не миримо – те да непристајањем и неслагањем пружимо отпор накарадној политици и подршку својима који су, иако под окупацијом, далеко више на своме него ми овде, у Београду и којекуде још.
Александра Вулевић и Јована Баљошевић (Извор: Лична архива)
Са тим мислима грлим Јовану и Дејана, па крећемо на пут кући. Док возим кроз Дреницу, Србицу и остала, некад, српска места, претресам са Мери утиске којих смо пуне обе. Свраћамо у северну Митровицу до Иване и Николине накратко, јер Јариње ваља прећи за видела а мало смо окасниле у старту. Опет загрљаји јаки и дуге приче скраћене јер су стрпане у кратку посету. Боре се њих две за опстанак, саме у том граду, онако како само родољубиве Српкиње то знају – упорно и безрезервно, једна уз другу, негујући женске принципе и чувајући дом мушком снагом када мушкарца уз њих нема. Господ види ту истрајност и награди је, понекад, слава му и хвала. Та су времена за њих дошла, коначно, видим по осмесима којима ме дочекују и испраћају. Скупљам Мери и настављамо пут.
На новоизграђеном пункту близу Лепосавића, са бетонским препрекама посред пута, зауставља нас окупаторски полицајац. Дајем му документа и он ме пита ко ми је сапутница, те одакле је знам и куда идемо. Одговарам штуро и враћа ми документа, те настављамо пут уз Мерино негодовање због завлачења носа у ствари које се не тичу ни полиције, нити било кога другог. Ирски темперамент и правдољубивост веома наликују на српски, они исто бурно реагују на лицемерје и непријатељске провокације као и ми.
Деца у Ораховцу (Извор: Лична архива)
Прелазимо административни прелаз без проблема и настављамо ка Крагујевцу, где се сусрећемо са Гораном код моје драге ујне Вере. Горан је радио са Мери на КиМ и нису се видели дуго – опет јаки загрљаји и радост поновног окупљања. Горан нам помаже да лако изађемо из града и изводи нас на пут за Тополу где имамо још једно, краће задржавање, те су нас његов широк осмех и јак стисак руке испратили тако да смо стигле безбедно и безметежно у Београд.
Сада, док пишем ове редове, испијам чашу ораховачког вина, наздрављајући сваком капљицом са тог светог места, свим поменутим, мојим људима који су учинили ово путовање незаборавним, до скорог, следећег виђења и чврстог загрљаја.
Александра Вулевић у Призрену (Извор: Лична архива)
Александра Вулевић (1976), рођена је у Деспотовцу, граду Деспотовом, и баба је једног Деспота. Поносна на Пећанско порекло. Са бабине стране од Тодоровића, оних од Тодора од Боана. Живи и ради у Београду, у струци (хотелијерство)
Categories: Гостинска соба
Оставите коментар