Дигитализацијом материјалних радова из књига приказујемо фолклорни спектар наших народних ношњи и кореографских игара и песама с краја 19. и почетка 20. века
Фото: Јутјуб – Повратак исходишту, наступ у Коларцу 2020 (снимак екрана)
Пројекат дигитализације и презентације културног наслеђа Срба представља синтезу научно-истраживачког и теренског рада на простору Старе Србије (Косова и Метохије) у протеклих двадесет пет година.
КУД „Копаоник“ из Лепосавића 2015. и 2018. године објавио је два дела књиге „Повратак исходишту“, у којима је представљено етномузиколошко истраживање културног наслеђа Срба са простора Старе Србије.
(Извор)
Простор Јужне Србије био је центар духовне и културне баштине нашег народа вековима. Богатство народних и обичајних песама и игара, сеоских и градских игара, обреда, ритмичких покрета и корака, народних ношњи и стилова облачења представљају непобитно идентитетско и историјско наслеђе српског народа, чувајући нас од заборава.
У време мас-медија, када нас само један „клик“ дели од информације или дезинформације, српски народ мора одговорно и савесно да прати трагове свог постојања и да пружи информације о свом постојању, зарад будућих генерација и поштовања према прецима за све то што смо од њих наследили.
Апликација „Повратак исходишту“ омогућава брз и једноставан приступ и географско упознавање изабраног локалитета. Представљене су информације за период с краја 19-ог и почетка 20-ог века, где можемо видети животне услове становништва под свим околностима, приказане са детаљима и елементима културе и традиције.
Дигитализацијом материјалних радова из ових књига приказујемо фолклорни спектар наших народних ношњи и кореографских игара и песама с краја 19-ог и почетка 20-ог века.
Циљ апликације је да поред едукативно-информативног садржаја о традиционалним играма и песмама, представи етнографске детаље одевања становништва са истраживаног подручја и просторно приближи и дочара осећај о условима живота тог времена. Садржај је представљен је на једноставан и информативни начин, кроз фолклорне кореографије које припадају истраживаном подручју.
Употребна вредност апликације је да, кроз мапу и активни мени са маркерима положаја, упозна корисника са 16 истраживаних локација и да за свако место пружи информације о историографији, народним ношњама и нотацијски обрађеним песама тог краја, као и о примени песама кроз кореографију која је саставни део презентације.
Photo: Screenshot
Сврха и смисао постојања овакве апликације је да на једноставан и непосредан начин представи вредности нематеријалног културног идентитета и да прикаже млађим и будућим генерацијама богато наслеђе које су нам оставили преци.
„Повратак исходишту“ нам указује да, чувајући традицију и традиционалне вредности, чувамо свој идентитет и упознајемо се са традицијом свога народа, развијамо снажна национална осећања и изграђујемо правилан однос и поштовање према сопственој културној баштини.
Апликација је заснована на резултатима етномузиколошких и музичко-педагошких истраживања са терена и презентује потврђене научно истражене чињенице.
https://www.youtube.com/@user-ik2eh5gh7m (званични канал КУД „Копаоник“)
Књигу „Повратак исходишту“ можете прочитати овде, интернет презентацију погледати овде а апликацију за Андроид можете преузети на https://play.google.com/store/apps/details?id=com.povratakishodistu&pli=1
Ђорђе Лакушић: Како смо стварали фонд народних ношњи КУД-а „Копаоник“ у Лепосавићу
Интересујући се за традицију и културу Срба, уочио сам да основне вредности и особености сваког подручја на Косову и Метохији једноставно нестају неким неписаним правилима, чак су и постојала нека упозорења тадашње политике како то Срби треба да изгледају када представљају своју традицију и културу
Фото: Са концерта у Центру „Сава“, 2018. (Извор)
Kосово и Метохија су световска и духовна престоница, то сам безброј пута чуо, то је срце и душа свеукупног српског народа – у то сам се уверио путујући са Културно уметничким друштвом „Копаоник“ по Европи, Аустралији, Африци и Блиском истоку. Косово и Метохија су симбол борбе и заветне мисли која крепи и уздиже, што се види и осећа у српским енклавама и данас, даје истрајност и води у успех.
То је оно што ме је навело да истрајем у настојању да се у погледу традиционалне одеће врати потпуно заборављени простор на коме су Немањићи градили темеље српске државе, српске културе и идентитета народа који је уважаван. Наиме, укључујући се у Културно-уметничко друштво „Бранко Меденица“ у Косову Пољу 1974. године, где сам добрим делом и одрастао, желео сам да научим традиционалне песме и игре као и обичаје свог, али и других народа на простору Косова и Метохије. Ништа ми није било непознато јер сам одгајан у том духу. Породица је чврсто држала до традиције јер, потичемо од Немањића (моји преци су се из Призрена преселили у Лијеву Ријеку, да би 1904. дошли у Подујево где сам 1955. године рођен, а од 1964. били смо настањени у Приштини, затим у Косову Пољу и од 1986. живим у Лепосавићу). Једнако је традиција била важна и у мајчиној породици која носи корене из Никшићке Жупе.
Интересујући се за традицију и културу Срба, уочио сам да основне вредности и особености сваког подручја на Косову и Метохији једноставно нестају неким неписаним правилима, чак су и постојала нека упозорења тадашње политике како то Срби треба да изгледају када представљају своју традицију и културу. То ме је подстакло на размишљања како, то није било у складу са оним што сам могао да видим у мојој породици, ујчевини, па међу породичним пријатељима, комшијама, кумовима, рођацима! Користили смо сиромашан костим, а од игара играле су се само српске игре из Призрена, Гњилана и Старог Косова, а све остало, везано за традицију Срба, није постојало. Изводиле су се игре других етничких заједница, као на пример Албанаца и Турака. То је била дугогодишња пракса, насупрот томе, моја генерација је истрајавала у упорности да, упркос овом форсирању туђих игара, сачува своје изворно стваралаштво.
Фото: „Што тај буна у махали“, подручје Ђаковице (Извор)
У Лепосавићу смо 1998. године основали КУД „Копаоник“ уз велико разумевање и подршку локалне самоуправе, а и моје породице. Почели смо да радимо на реализацији већ постављених задатака. Сарадња са Музејом у Приштини и директором Бранком Јокићем, Етнографским музејом у Београду и кустосом Мирјаном Менковић, дала је жељене резултате. Радили смо на идентификацији костима по одређеним областима широм Косова и Метохије. Тежина израде и захтевност костима нам је говорила да то морамо сами да радимо. Није нам то било тешко с обзиром на спретност и способност Душице Радосављевић која је оформила екипу за рад у радионици у којој су се посебно истицале ткаље Радојка Тиосављевић, Олга Радосављевић, Бисерка Радосављевић, Милена Шарковић и друге, као и Мирко Премовић. На терену сам са мојом екипом (Душица Радосављевић, Јанко Радосављевић, Дражен Јевтић, Марина Ристић, Милован Зарковић) обишао све делове Косова и Метохије и уверио се у то колико смо били у праву иако је наш обилазак био у најтежем и најгорем времену за преостале Србе са којима смо понекад певали, свирали, понекад плакали, играли и планирали како да израдимо народну ношњу. Тако је било и у Сиринићкој жупи када нам је уплакани чика Мита Репиновић причао о страдању његове породице од албанских злотвора. Веска Сталетовић, породица Вељковић, Горан, Мита, мајка Нада и баба Лепосава су дали посебан допринос у раду на реконструкцији народних ношњи. У Средачкој жупи дочекао нас је чика Тома Томић, учитељ у пензији, велики родољуб и доживотни чувар српског вековног простора који је телом штитио школу у својим Драјчићима од албанског вандала, и сачувао је.
Фото: Ношња из Средачке жупе (Извор)
Тешко је било и у другим срединама у Метохији, у Осојану и Пећи. У Ђаковици су нам мати Тохтиста и Јоаникија у храму Успења Свете Богородице причале о страдалом српском народу и традицији одевања, у причу су се укључиле Васка и Нада које су избегле из својих домова и сада живе у конаку храма. Велика Хоча, дивна сарадња са оцем Миленком, Златком Накаламићем, Ђорђем Столићем, породицом Бркић, затим баба Аница и њен син Милош. У Ораховцу, дивна сарадња са Ораовчанком Дашом, па све до Ибарског Колашина, с једне стране, туга за властитим народом, а с друге стране, толика радост због богатства костима, лепоте и чињенице да су Срби са ових простора били у врху светске цивилизације. Једнако је било занимљиво и у Централном Косову (у Вучитрну и Приштини). Занимљив Лепосавић по свом одвајању по току реке Ибра на екавце и ијекавце и добро познато Гњиланско Поморавље са чика Томиславом Динићем из Коретишта који је љубоморно чувао свој ћустек (украсни накит од перлица).
Све што смо нашли, сазнали и научили уложили смо у радионицу КУД-а „Копаоник“ уз финансијску помоћ општине Лепосавић, Координационог центра за Косово и Метохију некада, затим Министарства и сада Канцеларије за Косово и Метохију Владе Републике Србије.
Данас поседујемо фонд народних ношњи Срба који се само пожелети може, са осамнаест локација са простора Косова и Метохије. Поносни смо што постојимо, што стварамо, обнављамо и чувамо. Подсећамо својим наступима широм земље Србије, Европе и света, да смо то ми, са Свете земље Србинове, да трајемо и да ћемо трајати још дуго, баш по узору Стефана Немање. Једино је тако загарантован вечни живот и једино тако ћемо сачувати наше Косово и Метохију.
Без Косова и Метохије Српство не постоји, што дуже траје окупација жеља за ослобођењем је већа.
Ђорђе Лакушић је уметнички директор КУД „Копаоник“.
Наслов, скраћивање и опрема: Стање ствари
Извор: Повратак исходишту / О пројекту
Categories: Вести над вестима
Браво, браво!