На Артемијевом прогону највише радили ђаци аве Јустина: Амфилохије, Атанасије, њихови трабанти попут Григорија, а из позадине Иринеј бачки, пише коментатор М. Рајковић

Ученици св. авве Јустина: Атанасије, Артемије, Иринеј и Амфилохије

У својим последњим данима и последњим сатима, портал Стање ствари објавио је неколико запажених чланака, а један од њих је и: У свим предајама и издајама, па и у косовској, крије се „тридесeт Јудиних сребрњака“ Јоване Бојић Баљошевић. Реч је о слову изговореном на Видовдан у манастиру Светог Јустина Ћелијског у Барајеву прошле године, надахнутом стањем ствари на нашем распетом Косову, које је, откад су патријарси, прво Арсеније III, а пола века касније и Арсеније IV повели народ са Косова и Метохије далеко на север, ваљда само оне непуне две године од ослобођења од Турака до почетка Великог рата било уистину слободно.

У надахнутом обраћању ова изворно православна и побожна косовска душа дотакла се и сени блаженопочившег владике Артемија. Хвала јој што се сетила овог новокосовског мученика за веру и за овај свети комад земље Старе Србије, који су постоктобарске власти, прве оличене у „жутом картелу“, друге у Српској напредној странци на челу са велемајстором свакаквих манипулација и превара, изнеле на продају зарад тричавих „тридесет Јудиних сребрењака“ (читај: чланство у НАТО и Европској унији).

Јована Бојић Баљошевић: У свим предајама и издајама, па и у косовској, крије се „тридесeт Јудиних сребрњака“

Последњи пут сам био на Газиместану, када је владика Артемије држао парастос косовским јунацима, а од тада је прошло безмало 30 година. Био сам његов гост у Призрену када је у порти главне епархијске цркве откривен споменик цару Душану, затим у Обилићу витезу и светом ратнику Милошу Обилићу. Главни разговор смо том приликом оставили за нови сусрет у Црној ријеци (коју је Преосвећени сматрао својом кућом, а не владичански двор), тој кошници косовскометохијског монаштва у последње две деценије прошлог и првој деценији овог века, само ми је тада рекао: „Не дао Бог да косовски Шиптари пет минута имају власт, нестаће и нас и овог споменика“. У тексту који је објавила Дуга, оперативни уредник (Љиљана Хабјановић-Ђуровић – нап. аут.) је избацио ову реченицу и још једну у којој се помињао тадашњи председник Србије Слободан Милошевић.

Нажалост, владикине речи се из дана у дан обистињују, а у много чему су се већ обистиниле. Све се одвија пред нашим очима и у једној перфидној игри председника Србије, шиптарских власти у Приштини и „колективног Запада“ који је на Косову и Метохији, још 2008. године прогласио независну државу Косово. Владика Артемије се није мирио са поновном окупацијом своје избором у епископско достојанство назначене епархије и на њој стварањем друге албанске државе. Није се мирио са пристанком српских власти да порушене и спаљене манастире у мартовском погрому 2004. године обнављају њихови рушитељи. У борби за опстанак Срба на Косову и Метохији, на својим вековним огњиштима, остао је сам, иако су га вође 18 странака удружених у Демократску опозицију Србије (злогласни ДОС) на свим својим скуповима, који су имали само један задати циљ, да уклоне Милошевића, истицале као духовну икону свог политичког програма. Био је остављен и од своје Цркве којој је предано служио.

Један коментар на текст „У свим предајама и издајама, па и у косовској, крије се ‘тридесeт Јудиних сребрњака’“

Владика је у свим духовним стварима био узор, само је политички био наиван. И то сам му једном рекао у његовој скромној собици у Бистричкој улици у Београду, у којој смо много пута разговарали. Наиме, он је био уверен да ако се уклони Слободан Милошевић, да ћемо сачувати Косово и Метохију. Ја сам се на ту његову изјаву благо насмешио. „Ви у то не верујете?“, упитао ме је. Мој одговор је био: „Не верујем“. Не знам да ли је на то владикино уверење утицао историчар и потоњи амбасадор у Атини Душан Батаковић, који се пре одласка у дипломатију у оквиру Пакта за југоисточну Европу чешће сретао са вл. Артемијем, а који је такође био уверен да ћемо уклањањем Милошевића одбранити своју државну и духовну колевку. Нисам се толико чудио владики колико једном младом историчару и новопеченом дипломати. Владика је у души био антикомуниста, као што је био и бескомпромисни антиекумениста. У то време је са његовим благословом изашла публикација Екуменизам или апостасија, представљена у Музеју примењене уметности у Београду. Када је одобрио објављивање Петровићевог чланка У раскораку са Светим Савом у епархијском часопису Свети кнез Лазар, Призрен 1999, Бр. 2(26) имао је не мало проблема у Светом синоду, позиван је од појединих архијереја на информативни разговор, тражено је од њега да се јавно покаје због пропуста. Ето, и у Цркви смо као и у Савезу комуниста имали идеолошку комисију.

Мало се зна да су на његовом прогону из Епархије рашко-призренске за рачун тадашњих власти највише радили звани ђаци аве Јустина: Амфилохије, Атанасије, њихови трабанти попут Григорија захумско-херцеговачког, а из позадине, ко би други него владика бачки Иринеј, за кога је тешко рећи да ли је православни владика (био је ревностан православац као студент у Атини), по многим својим иступима није – као да је криптокатолик или фанариот. Остало је у штампи забележено да је пред студентима претио владики Артемију да ће му „поломити кичму“. И није се смирио док свој „братски“ наум није спровео у дело. Учинио је то тако што је улогу прогонитеља наменио Атанасију и Амфилохију. Посебно је у томе ревностан био бивши владика Атанасије. Толико ревностан да би му и они послератни ознаши могли позавидети.

Зоран Чворовић: Смрт неизмирених архијереја

У одбрану владике Артемија устао је једино др Миодраг М. Петровић (вид. Саборска одлука о епископу Артемију и Порекло феномена „артемијевци“ и „артемијевштина“ у: Србија на размеђи Истока и Запада, Одабрани радови у шест књига. Књига четврта, стр. 191-207). Петровићу су због тога претили искључењем из Цркве, али је он остао доследан у својој оцени „случаја Артемије“. Професор Петровић сматра да је та одлука била непромишљена, погрешна и штетна, са последицама које су данас и слепом видљиве. Да је епископ Артемије остао у Рашко-призренској епархији, каже, Албанци не би могли да раде ово што раде, нити би Српска црква на КиМ била у положају у коме јесте. Нити раскола у цркви Светога Саве. Залагао се да се саборска одлука о епископу Артемију поништи а он врати на своју катедру, чиме би се поново васпоставио ранији канонски поредак. Зато данас нема благослова ни у Епархији рашко-призренској, ни у Српској цркви, а богме ни у Србији. Где не дише Дух свети нема ни благодати.

Коментатор М. Рајковић

Categories: Разномислије

Tags: ЕПРКиМ у егзилу, КиМ, владика Артемије