Негде смо у 1997. години, кад је Слоба такође врхунски одрадио изборе у бројкама, али се видело и осећало да је то све вештачки и да нема никакве везе са оним незадовољством код обичног света

Миша Ђурковић (Фото: Соња Ракочевић)

Још почетком владавине овога човека неко је приметио да он наступа као пургаторијум који ће почистити све што је било на политичкој сцени. То се наравно и десило – и само по себи није ни лоше с обзиром на то што смо на партијској сцени имали. Но, постоје два велика проблема: најпре процес траје превише дуго и уз то, осим партија, он разара све – почев од образовања, морала, осећаја заједнице и свих оних инструмената и институција које би уместо старих партија требало да изнедре нове. Он је наиме мајстор деструкције, али не и неко ко би као државник размишљао о креирању нове елите – уз то нове партијске и политичке елите – која би била способна да води државу. То је везано и за његов карактер, али и за чињеницу да је једини озбиљан политички проблем ових година имао управо са јединим човеком коме је веровао и који је био његов производ, дакле екс министром Стефановићем. После тог искуства сви се гледају искључиво као потенцијали ривали и проблеми и не дозвољава се да било ко дигне главу. Отуд је целу кампању водио искључиво сам, СНС је после пропасти идеје Народног покрета сведена на његову агенцију, а разарање партијске сцене отишло је даље него икада до сада. Хајде да видимо где смо сада, када – чини се – улазимо у крајње тежак и опасан период.

Последњи избори одржани прошле године показали су да је и легитимитет и популарност неповратно кренула надоле. СНС листа је освојила далеко мање него раније, што је АВ невероватно наљутило и све је то приписао несрећним околностима украјинског рата, који су наводно десне листе и СПС искористили да порасту на његов рачун. Од тада је кренуо да спрема следеће изборе, пажљиво осмишљавајући освету и начине на који ће да их развали. Посебно након што су се они ускурчили, почели да причају о ширим коалицијама на десно-националном простору – који је наравно једини важан у Србији и који једини може да га угрози. И то се поново показало: Хилова коалиција добила је неколико процената више од Поноша, због низа околности, али суштински то се опет своди на истих двадесетак посто на колико тај политички простор може да рачуна. Вучић се бори за преосталих осамдесет посто национално-патриотских гласова, па је стога цела кампања њима и била посвећена.

Hil o izborima: SAD se raduju nastavku saradnje sa vladom Srbije

Она је била изванредна и Израелци – који постају његови главни покровитељи и планери – одрадили су изванредан посао. Прва и основна разлика у односу на полусвет који је радио кампању за „Насиље“ јесте да је била изванредно позитивна, пуна афирмативних прича, планова, нарација о бољем животу, изгледа за живот обичног човека, о напретку земље, инвестицијама, путевима, железницама, запошљавању итд. С друге стране оно што се видело на Новој, Н1, Данасу итд. била је чиста црна хроника, искључиво негативна кампања, понављање истих прича које сви знају, без икакве позитивне поруке наде, без икаквог плана, амбиције итд. Наравно, уз то је ишла фантастична национална кампања у којој „бранимо Косово“ од издајника који би га одмах предали, нико није помињао будалаштине о европским интеграцијама (за разлику од ових несрећника), кампања у којој подржавамо рађање деце, повратак наших људи из света, наших младих стручњака итд. Онај ко не зна да СНС у пракси ради све обрнуто и да је фактичка тенденција да управо његови кадрови промовишу оно за шта се Нова залаже, без проблема је могао да гласа за одличан програм. Уз то је дошла и стандардна подршка од Русије и Додика (иако знају да ради против њих), затим од оних националних академика чије је супарнике подржао на изборима итд. Одличан потез је било и са ових 2000 имена којима је заслепио простоту и покрио ГОТОВ кампању ПроГласа итд. Мало слабији визуелни квалитет покрио је већим додатним активностима плус убацивањем бирача из Српске, довођењем бирача из унутрашњости итд. То је дакле тајна нерасписивања Ниша и Новог Сада, где иначе стоје лоше. Са оваквом победом за шест месеци вратиће пољуљано поверење својих тамо, и моћи ће да доводи гласаче из других локалних средина, на пример.

У кампањи је фантастично затворио национални простор, пре свега спречио прављење заједничке листе више странака и интелектуалаца – што би био озбиљан изазов. Затим је затворио медије за Двери и Заветнике и развалио им на терену и то мало што су имали од инфраструктуре и фантастично подигао Нестора и Јутјуб другаре. Они су, осим Националног окупљања, „заклали“ и Ивицу и помогли да три листе остану испод цензуса. Преживео је само Јовановић који треба и њему и Ђиласу и странцима, али то је посебна прича. Тиме је решен и Београд који је од почетка био највећи проблем. Он га фактички већ има, и може да узме неколико одборника, али са тиме неће да жури и трговаће директно са Хилом. За разлику од оних који су тврдили да ће под америчким притиском предати Београд, био сам сигуран да му то не пада на памет. Он ће то можда обећати и тако навући ове несрећнике, но врло је свестан да би предаја Београда био почетак краја, као и за Слобу 1997. године.

Узгред, он је рестаурисао Слобин систем диктатуре симулакрума о коме са писао још 2002. године у књизи Диктатура, нација, глобализација. Уместо стварне опозиције, имамо симулакруме које он контролише, дозира, диже и спушта по потреби јер држи све важне ресурсе моћи. Отуд је Драган Ђилас његов Вук Драшковић, идеалан пожељан опозиционар без способности да га идеолошки политички угрози. Слоба је, наиме, већ 1993. изгубио легитимитет и прве изборе, али је на власти остао системом манипулација и контролом опозиције још седам година. Овај је већ ушао у ту фазу и потпуно је јасно да ће, као и ономад, услов да Вучић оде са власти бити то да Ђилас оде са чела опозиције и да тамо дођу неки Коштуница који има национални легитимитет и неки Ђинђић који зна оперативну политику.

Из књиге М. Ђурковића „Диктатура, нација, глобализација“

Кључ победе је, наиме, што се овај професионалац у тешкој категорији политике бори са гомилом аматера који немају појма о политици, који нису способни да направе озбиљну организацију на терену, да играју тешку игру са њим и странцима и да се постепено подижу, да направе нормалне медије и да пре свега раде на терену и на јачању своје странке квалитетним људима. Од свега овог што је прошле недеље учествовало на изборима не можете да саставите ни једну целу поуздану екипу чувара кутија за почетак. Они, као што смо видели, нису способни ни да ухвате узорак да знају резултате него чекају да им их Вучић дâ. А да не говоримо да ништа није урађено за ове две године на сређивању бирачких спискова, контроли тога ко и где може да гласа, и на побољшању медијских и општих услова за изборе. Зашто? Па зато што су неки људи били довољно неразумни да поверују да ће им неко свакако дати Београд на тацни. И само их је Београд и занимао, што је посебна трагедија. Погледајте, изборе у Војводини нико и не помиње, као да је она мање важна од Београда…

Да закључим: негде смо у 1997, кад је Слоба такође врхунски одрадио изборе у бројкама, али се видело и осећало да је то све вештачки и да нема никакве везе са оним незадовољством код обичног света. Врло брзо је морао да укључи у систем и своју лажну опозицију и да је потроши на тај начин што је отворило простор за нове снаге које су свега неколико година касније скинуле режим. Наравно уз страну помоћ.

Мирослав Здравковић: Србија „против времена“ и Србија у „поновљеном времену“

Ми у овом тренутку нисмо способни да сами изнедримо озбиљне странке и страначке лидере који су способни да угрозе монопол постојеће власти. С друге стране, тај монопол ће бити све теже очувати и цена одржавања овог система биће све већа. И Domus florum delenda est!

Categories: Шта после Тита?

Tags: Миша Ђурковић, Србија, избори 2023