Срамотно је што су у данашњој „независној Србији” положај и стварно стање српске ћирилице чак гори него у југословенској комунистичкој Србији
Драгољуб Збиљић
Истина је ноторна да су нам Хрвати у прогону српског писма и присвајању наших културних и других вредности стварно превише и све више дужни. Ипак, за понешто кривица је на нашој страни, јер нису баш за све криви само Хрвати. Признајмо и ми – Срби – себи (да поштеном делу Српства буде бар мало лакше) да смо понекад, на своју штету, себе глупо оштећивали и брукали.
Довољан је само један речити пример за речено: наша брука у прихватању хрватске националне верзије латинице – изузмемо ли време окупација и забрањивања ћирилице, рецимо, у Првом светском рату и у Другом, у НДХ – и у данашњој „независној Србији” представља наше велико понижење пред објективним стручним и добронамерним светом. У томе учествују чак и поједини српски лингвисти и филолози [посебно је срамотни пример филолога П. М. који никада није одустао да шири фалсификат да је хрватско национално латиничко писмо гајица у ствари – „српска латиница” и да ју је „саставио Вук Караџић” (!), чиме је тешко (о)брукао не само себе него и цео свој лингвистичко-филолошки еснаф и свој народ много глупо и сасвим не само непотребно него и штетно].
Хајде да некако човек разуме када смо под пресијом и морањем (под окупацијом и под комунистима) напуштали своје – и од страних истраживача оцењено као најбоље, најлепше, најједноставније и најфункционалније на свету – српско ћириличко писмо, али како да ико нормалан разуме нас Србе када, и после свега што тачно знамо, наши лингвисти и власт држе на снази правопис с противуставно легализованим хрватским латиничким писмом и противуставне законе због којих је хрватско латиничко писмо заузело и лако срамотно задржава чак 90 одсто простора српској савршеној ћирилици!
Илустрација: Новица Коцић
То је и Богу плакати, али српски живи (хвала Богу, нека су нам живи!) лингвисти и власти још ни једну једину искрену и функционалну сузу нису пустили због њиховог упорног и данас у „независној Србији“ (само)полатиничавања хрватским писмом Срба, уништавајући наш најјачи (писмени, културни) стуб свеопштег идентитета, без којег Срби, како многи свесни с правом истичу, немају никакву будућност.
Срамотно је што су у данашњој „независној Србији” положај и стварно стање српске ћирилице чак гори него у југословенској комунистичкој Србији. И српски лингвисти и српске власти још нису пустили ни једну једину искрену и функционалну сузу због масовног јавног (само)полатиничавања Срба хрватским писмом свога напаћеног српског народа, а и једни и други понекад лију само крокодилске (лажне) сузе за српским писмом као „националној вредности”, а својим поступцима допуштају – својим неуставним правописом и апсурдним законима – да туђе писмо понижавајуће заузима чак 90 одсто простора у Србији, готово исто као у окупираној Србији пре нешто више од сто година (1916–1918) када су, под окупаторовим бајонетима, у Београду и широм Србије скидане табле са српским писмом и замењиване таблама с хрватским латиничким писмом.
Записано 6. новембра 2023.
Categories: Да се ја питам
Ако ли нисам успео да убедим сопствену децу да са сународницима опште глагољичним писмом, то значи да постоји нешто друго што чини превагу, а то је о(безо)бразовно устројство. Нисам употребио западњачки изврнути појмовник у којем се курилица сматра глагољицом, а глагољица ћирилицом јер нас је прихватање туђе памети и довело до тога да се у сопственим градовима осећамо као да смо у непријатељској средини чим отворимо очи.
Господине Збиљићу,
свака част на истрајном залагању на очувању ћирилице као једном од стубова српског националног идентитета!
Србија је под окупацијом, спољашњом и унутрашњом, од 1915. године када је латиница на аустро-угарским и хрватским бајонетима унета у нашу земљу. Никада није протерана из Србије зарад неких државоликих творевина са српским изродима – Хрватима, који су три пута у једном веку сатирали Србе и тако им се одужили што су их ослободили бечког коњушарства.
Срби су жртве свог краља мегаломана Александра и досадашњег највећег криминалца у српској историји Николе Пашића, који су спровели идеју југословенства и тако почели затирање српства. Жртве су и комунистичког накота на челу са Титом који је 35 година кидао парче по парче са тела српства и тиме наставио разарање српског идентитета.
Међутим, Срби су преживели векове под Римљанима, Источним Ромејима (Грцима), Турцима, две најезде Германа и више разбојничких упада Бугара, као и пустошења од стране Угара, Млечана, Арнаута, и увек су изнова васкрсавали. Сви наши сатрапи су нам чупали корење из земље, али су сви грешили. Срби су наопак народ и наши корени нису у земљи него на небу.
Несташе многа царства, многи отупише зубе гулећи наше корење у земљи, а Срби као народ и даље постоје и пркосе и спољној и унутрашњој окупацији.
У исто време, „ослобођени“ Хрвати лагано постају статистичка грешка на Балкану, нестају у БиХ, у Војводини, па и у „лијепој њиховој“, где их стално настањених нема више од 2.5 милиона (ово кажу њихови непристрасни демографи!), са тенденцијом да их за 20 година буде мање од 1 милиона. У протеклој деценији Хрватску је напустило око 420.000 становника, уз висок морталитет и изузетно мали наталитет.
Са променом геополитичких околности нико неће моћи да заустави повратак Срба у Крајину и Славонију, што ће изазвати ужас код покатоличених Срба, који себе зову Хрватима, а онда ће и питање коришћења ћирилице, и у Србији и осталим српским земљама, међу којима је и Хрватска, поново доћи на дневни ред.
У садашњим условима спољне „демократске“, и унутрашње окупације Србије, оличене у кринализованој и одрођеној „елити“, потребно је очувати свест о националном идентитету, а са престанком окупације, све ће доћи на своје место, па и питање ћирилице.
У Бога се уздамо да неке нове генерације Срба неће пропустити ову прилику да „ствари поставе на своје место“.
Што рече патријарх Павле – Бог ће помоћи Србима, ако буде имао коме да помогне!
Слободан
На улици се још само могу наћи графити навијача Звезде и Партизана исписани ћирилицом. Све остало хрватском латиницом.
@Момчило: Тврдњом да се у јавној употреби српска ћирилица скоро и не може наћи сте скоро сасвим у праву, мада се све више ћирилица виђа на путоказима и на таблама са именима улица (ипак, и то је само кап у мору латиничних фирми по градовима, па и паланкама и селима). Али – оно што је кретенски, то је да је на путоказима и именима улица српска ћирилица увек праћена са хрватском латиничном транскрипцијом ћириличног назива, уместо – да се као нпр. у Грчкој за то употребљава енглеска транскрипција. Идиотски изговор за то је да се жели странцима омогућити оријентација, јер они не знају ћирилицу – али они који то тврде не схватају како то странци могу да протумаче хрватске знаке: Č – Š – Đ – Ž- DŽ – Ć ?
С друге стране, у издаваштву (новине, часописи, књиге… хрватска латиница јасно преовлађује.
Један усамљеник, неки Василије Клефтакис је о свом руху и круху проучио и објавио јасан историјски преглед кретања српске ћирилице у српском издаваштву периода 1905 – 2011 г., и планског гушења српске ћирилице у периоду после 1945 г. (Затирање српске ћирилице – план или случај | Културна политика (nspm.rs) ). Предвидео је, да – ако се тренд гушења ћирилице оним темпом као до 2011 г. настави, српска ћирилица до 2050 г. може чак и практично нестати у српском издаваштву. Разочаран у килаву, егоцентричну и разуђену активност бораца и „бораца“ за спас српске ћирилице и њихових удружења, баталио је праћење тог тренда.
Али – како стоји ствар са овим питањем у периоду 2011 – 2023 г.? Да ли се стање побољшало, или се наставља пад? Никоме од бројних ћириличних бораца и „бораца“ изгледа да није пало на памет да мало засучу рукаве и проуче како та ствар стоји данас!
Сматрам да је Клефтакисов закључак (из цитиране студије) исправан: „За оздрављење положаја ћирилице неопходно је да постоје воља државе да се он поправи, као и инструменти за њено адекватно спровођење (јасни, недвосмислени закони и санкције за њихово кршење), јер то уопште није, и никада није ни било, језикословно, него искључиво политичко питање. Једини проблем је: а шта је воља државе Србије? “.
Е, па – qui vivra, vera! Или – као и обично: ништа….
ДА БИ СЕ МЕРИТОРНО И КОРИСНО РАСПРАВЉАЛО О ПРОБЛЕМУ СРПСКОГ ПИСМА, ТРЕБАЛО БИ НЕШТО, МАКАР ЕЛЕМЕНТАРНО, ЗНАТИ КО ПРАВИ ПРОБЛЕМ СРПСКОЈ ЋИРИЛИЦИ И КО ЈЕ ОД НАРОДА ПЛАЋЕН, А НЕЋЕ ТАЈ ПРОБЛЕМ ДА РЕШИ И ОДСТРААНИ
Гдин Арсеније Стојковић, између осталог, у свом коментару овде каже: Разочаран у килаву, егоцентричну и разуђену активност бораца и „бораца“ за спас српске ћирилице и њихових удружења, баталио је праћење тог тренда.
Али – како стоји ствар са овим питањем у периоду 2011 – 2023 г.? Да ли се стање побољшало, или се наставља пад? Никоме од бројних ћириличних бораца и „бораца“ изгледа да није пало на памет да мало засучу рукаве и проуче како та ствар стоји данас!
Сматрам да је Клефтакисов закључак (из цитиране студије) исправан: „За оздрављење положаја ћирилице неопходно је да постоје воља државе да се он поправи, као и инструменти за њено адекватно спровођење (јасни, недвосмислени закони и санкције за њихово кршење), јер то уопште није, и никада није ни било, језикословно, него искључиво политичко питање. Једини проблем је: а шта је воља државе Србије? “.
Е, па – qui vivra, vera! Или – као и обично: ништа….
Очигледно је да гдин Стојковић (којег, свакако, могу да уважавам што је неку реч рекао о сиротици српској ћирилици), пристојно морам, зарад добар српском писму, да кажем да Стојковић не само да није прочитао овај мој кратак и јасан по свим питањима текст, па и кад је реч о кривцима за пропаст српске азбуке него он није пажљиво прочитао ни НАСЛОВ текста: „Ћирилица српска – давно изгубила оба родитеља“. Да је прочитао макар наслов, схватио би, ваљда, да је ћирилица српскога језика, као и свако друго писмо свакога другога језика буквално — рођено чедо које, наравно, ни као беба ни као старија вредност чак и за хиљаду година — увек остаје беба о чијем животу морају (јер су за то од народа плаћени и Уставом јасно обавезани) да брину оба родитеља. А та оба родитеља су, то би свако ваљало да зна, па и Стојковић, а не да, као неупућени бахати аматер, измишља некакве функционалне, а неплаћене заштитнике и чуваре српског писма. Зато се он подсмева и изругује се народним удружењима која се из свог сиротињског џепа — патриотски и емотивно труде да ураде за српску ћирилицу оно што одавно неће званични родитељи ћирилице, плаћени од народа — лингвисти и власт неће да испуне своје стручне и државне обавезе, него најтеже и највидније опструишу народну обавезу из Члана 10 Уставу Србије у коме је, као и у свим другим уставима у свим другим државама, и српски језик везан само за једно — српско ћириличко писмо. Стојковић, очигледно, не зна ни то да је прво Удружење „Ћирилица“ — у вишегодишњој тада (2001-2006) успостављеној сарадњи с тадашњим председником Владе Србије Коштуницом (у томе је његова велика заслуга за уставни спас ћирилице тада била), с тадашњим министром културе Србије Драганом Којадиновићем и његовим тадашњим саветником за културу лингвистом Браниславом Брборићем, под срећним тим околностима, УСПЕЛО у то време, по „жутима“ и осталим бледим ДОС-овим другим представницима ад ПОСТИГНЕ, и само помало изненађено, УСТАВНО ЧУДО — да се донесе на референдуму за Устав (2006) стопостотна заштита српског писма, коначно уставна заштита какву у свету имају сва друга писма у свим другим језицима.
После тога је било само питање када ће се (по нормалној уставној процедури стари Закон о службеној употреби језика и писама само УСКЛАДИ у Скупштини Србије с уставном референдумском обавезом из Члана 10. Устава Србије и, онда, да се закон, као у свим нормалним државама, само примени у пракси и са дужим од стотину година, па да, коначно, нестане проблем само српског ћириличког писма само у српском језику најзад нестане у независној Србији.
Али, нажалост, у Србији се већ најмање стотину година само у вези са српским писмом само у српском језику, они који су заменили Коштуницу, Којадиновића и, на жалост ћирилице, они који су заменили рано преминулог лингвисту Бранислава Брборића, наједном су прекинули сваку озбиљну сарадњу с Удружењем „Ћирилица“ и ту је настављено оно из Брозовог законика — да се „не треба држати Устава и закона као пијан плота“, него ћефа моћника. „Ћирилица“ је, онда објавила 17 обимних књига у којима је, макар за истиниту историју оставила све нестручне, неуставне и незаинтересоване трагове моћника и лингвиста (у правопису, пре свега) и свих власти после Коштунице, па и данашњих власти, задржали стару правописну и неуставну и потпуно несагласну с целокупном праксом свих других лингвиста у свету у решавању питања писма у сваком другом језику, а Скупштина Србије је 15. септембра 2021. године усвојила, потпуно неуставан, скрнав и апсурдан закон о употреби српског језика и ћирилице, за који је чувени лингвиста проф. др Драгољуб Петровић рекао и написао да је то „закон за спрдњу са српским језиком“, а може се додати и ПИСМА, иако не нужно јер је писмо саставни и незаобилазан део сваког, па и српског језика.
Дакле, ова српска данашња лингвистика (лингвисти) и ова српска данашња, као и све претходне власти после 2006. године, што се озбиљног наметнутог проблема српске азбуке тиче, радо примају народни новац да воде као у целом свету озбиљну родитељску бригу о српској ћирилици у складу са српским Уставом и стручну бригу у лингвистици у складу с праксом у целом свету, у свим другим државама, бригу, као родитељи, само у Србији лингвисти задржавају све до данас неуставно шизофрено двоазбучје (како је то тачно и лепо објаснио проф. В. Ђорђевић), а актуелна власт је усвојила реченог дана у претходном скупштинском сазиву, такав потпуно апсурдан закон у коме смо чак први у свету добили закон о српском језику и ћирилици у коме имамо нешто што је невиђено ни у једној демократској држави — да грађани само у Србији у вези само са српским језиком и у вези само са српским писмом НЕМАЈУ исте ни обавезе ни права.
Ако ово прочита гдин Стојковић сада, верујемо да ће схватити да се много огрешио што се, из потпуне неупућености у проблеме који прате у Србији већ дуго само српско писмо због неодговорних родитеља ћирилице у Србији (српских лингвиста и српских власти) — ваљда никада више неће грешно обрушавати на удружења за заштиту ћирилице и на људе у њима који само из патриотских разлога с новцем из свог личног џепа труде се да се спасе српско ћириличко писмо које је увек, а данас нарочито један од три главна стуба за (о)чување општег српског националног идентитета и трајања Срба. Највероватније, српска ћирилица је данас први и најважнији стуб српског идентитета. То знају сви српски непријатељи и сви антисрби у Србији, па зато увек и данас најжешће ударају на српско писмо. Није баш истражено да ли су Срби или њихово писмо међусобно важнији циљ за смрт од српских страних и, чини се данас и више од домаћих исказаних непријатеља.
У својој (пре)опширној реакцији на мој коментар, г-дин Збиљић је ипак превидео потребу да се пружи одговор на моје једноставно питање: „….Али – како стоји ствар са овим питањем у периоду 2011 – 2023 г.? Да ли се стање побољшало, или се наставља пад? Никоме од бројних ћириличних бораца и „бораца“ изгледа да није пало на памет да мало засучу рукаве и проуче како та ствар стоји данас!…“. Дакле, г-дине Збиљићу (и ини) – пружите одговор….
СРПСКИ ЛИНГВИСТИ ПРАВОПИСЦИ И СРПСКЕ ВЛАСТИ СВОЈИМ ПРАКТИЧНИМ КОРАЦИМА У ПРАВОПИСУ И ЗАКОНИМА ПРОТИВ ЋИРИЛИЦЕ ВИШЕ ОД СТО ГОДИНА ПРОБИЈАЈУ СРПСКО ПИСМО ДЕБЕЛИМ ГЛОГОВИМ КОЦЕМ
Господине Арсеније (лепо, знаковито старо српско име), веома је лако одговорити на Ваше питање. Српска ћирилица је у дубоком и веома одмаклом затирању. Тај процес (убијање ћирилице, поготово српске) траје хиљаду година, а од стварања Брозове комунистичке Југославије тешко еј наћи неки период кад је било довољно погодно време за писање српског језика ћириличким писмом.
Конкретан одговор на питање има ли у периоду 2011-2023. напретка или назатка за српску азбуку. Колико ми у Удружењу „Ћирилица“, пратимо и знамо, требало би тај период проширити па рећи да ми то пратимо посебно од 2001. до 2023. године, тј. од када смо основали Удружење „Ћирилицу“ — 15 фебруара 2001. године. Тада је почео назадак за ћирилицу у Србији. Милошевић је био први српски државник, који је (он са својим сарадницима, свакако), после почетка разбијања Југославије, па и нешто пре тога, први вратио српско писмо, готово стопостотно, макар у највише државне институције. Иако он није био „националиста“, него ипак комуниста, он је и лично и у државним органима вратио у живот српско писмо. Али за ћирилицу то јесте било добро, али не довољно. Он није решио питање српске ћирилице у свеопштој употреби. У државНим органима јесте ( и то није мали чин за ћирилицу), али није био довољан за враћање ћирилице у одавно заблуђен српски народ који је у комунизму учен и обрађиван у смеру постепен замене српске ћирилице хрватском абецедом.: да је „свеједно којим писмом Срби пишу свој језик“. Осим њеног враћања у време Милошевића у државне органе, па и на политичким окупљањима социјалиста, Шешељевих радикала, Вуковог СПО-а и још неких политичара, ћирилица није знатније владала у, како се то каже, „обичном животу: у продавницама, банкама, пијацама, у улицама (на исписима и рекламама), на ТВ-има које су биле масовније гледане, у новинама је било све мање ћирилице у време против Милошевића, неке странке из опозиције у то време преферирале су ћирилицу (Коштуница, на пример), док су друге (Динкићева, рецимо) углавном користиле латиницу (мисли се на хрватско национално писмо). Тако је то време било мало боље за ћирилицу, али недовољно у општој пракси. Позитивно је било за ћирилицу, када је председник Скупштине Б. Јовић, под знатним утицајем српског сорбонског др права чувеног Радомира Д. Лукића, издејствовао први пут после југословенског вишедеценијског комунистичког оштрог прогона ћирилице, у Члану 8. Устава Србије из 1990. предност ћирилици у Србији. Иако је то било корисно за ћирилицу, та уставна обавеза није била довољна за пуни живот српске ћирилице у Србији.
Велика шанса за враћање српске ћирилице у пуни живот уставно је била потпуно обезбеђена Чланом 10. Устава Србије из 2006. године. Захваљујући Коштуничиној Влади, посебно министру културе Д. Којадиновићу и његовом саветнику (или је био помоћник министра тада) који је успоставио одличну сарадњу с Удружењем „Ћирилица“ и у заједничком вишегодишњем договарању с „Ћирилицом“, на референдуму за Устав Србије (речене 2006), једна реченица је јасно поставила и обавезала државу, владаре, и лингвисте да ћирилица буде стопостотно обезбеђена и заштићена баш тачно како је свако друго писмо обезбеђено у сваком другом језику. Та реченица гласи у ставу првом Члана 10. Устава: „У службеној употреби у Републици Србији су српски језик и ћириличко писмо.“ Дакле, српски језик је био везан за (само) ћириличко писмо, што је било у складу с праксом у свету где, углавном, сваки језик има своје писмо. Али, не лези враже то, светско исправно је у Србији било изиграно. Устав су опструисали најпре у српским језичким институцијама лингвисти — правописци тиме што су били везани пупчаном врпцом за комунистичко решење питања писма у Југославији у шизофреном двоазбучју у тзв. српскохрватском језику (и српска ћирилица и хрватска латиница, и то лажно равноправно — комунисти су увек спроводили фавориазцију латинице на велику штету ћирилице) Уставну обавезу у вези с ћирилицом није хтела да спроводи ниједна српска власт у Србији ни после 2006. године све до данас. Актуелна власт је, преко актуелног председника, тачније по његовој иницијативи задржала стари неуставан закон уз нови донет 15. септембра 2021. године, чак једногласно потпуно неуставан закон у коме није било ни оног минималног — да закон буде усклађен са ставом првим у реченом Члану 10. и да сви грађани у Србији имају, у вези са српским језиком и ћирилицом, макар исте и обавезе и права. Такав светски апсурдан закон данас готово нико не спомиње у смислу спровођења, јер се такав закон и не може спроводити, јер је неправедан према делу грађана, док је према другом делу материјално утилитаран.
Лингвисти готово свакодневно само вербално подржавају ћирилицу, а нико још од њих неће да каже да ли ће у најављеном новом правопису статус ћирилице бити усклађен са статусом свих других писама у свим другим језицима или ће поново бити шизофрено двоазбучје у алтернативности (замењивости): и домаће писмо (ћирилица) и туђе писмо (хрватска латиница). По ономе што је рекао недавно на неком сајту или у новинама један од најбољих и најкомплетнијих данас живих лингвиста Милош Ковачевић, који је споменуо да ћирилица треба да буде Србима „примарно писмо“, то значи само једно да ће и у новом српском правопису лингвисти, као свих последњих више од стотинак година (када је ћирилица тешко, најтеже, у ствари, пострадала), и даље у правопису свирати у двоазбучну фрулу.
А како се зна да је правопис за српски језик и српско ћириличко писмо важнији много од закона о ћирилицу, то значи да српски лингвисти буквално непрекидно у последњих више од сто година забадају у ћирилицу глогов колац.
И шта у таквим околностима вреди некакав тачнији одговор на питање у ком је периоду било боље или горе стање за ћирилицу. Оно је стално лоше и најгоре за ћирилицу. А да ли је данас у Србији живе (у јавности) ћирилице десет одсто, како процењују и валидним узорцима у истраживању стручњаци и истраживачи потврђују, или је има који проценат више или мање — то за спас српске ћирилице и, у коначном, српског идентитета, готов да нема НИКАКВОГ значаја.
Удружење „Ћирилица“ и „Српска азбука — на основу својих више од 20 обимних, прецизних и озбиљних књига о томе — гарантују сигуран спас српске ћирилице САМО ако се ћирилици обезбеди потпуно исти положај и статус какве имају сва друга писма у свим другим језицима. А то значи када се стриктно од лингвиста (у правопису) и од власти спровођење закона о српском језику и ћирилици, али не овог актуелног од 15. септембра 2021. године — апсурдног и неуставног у сваком погледу.
Опет је морао бити ШИРИ одговор гдину Стојковићу зато што је Србима у вези с ћирилицом и од странаца и од српских стручњака за језик и писмо српска — српска ћирилица добила такав статус и положај да из таквог статуса и положаја проценат ћирилице у Србији може убудуће бити све гори до потпуне замене српског савршеног писма горим (хрватским) латиничким писмом.
Арсеније Стојковић
Добро вас је прочитао и описао Збиљић,па да не понављам. На која то удружења мислите? У свим српским земљама постоје само два удружења која од свог оснивања до данашњег дана заступају исти основни став- ћирилица може да опстане само као једино српско национално писмо.То су првоосновано удружење ЋИРИЛИЦА нови Сад, чији је први раб божји био и до данас остао Драгољуб Збиљић, и касније основано удружење СРПСКА АЗБУКА Београд. Било је још удружења, али су шуровала са лингвистима о потреби остајања српског двоазбучја., па су сва пропала. Задњи такав случај се десио у Требињу, када је тамношње удружење ЋИРИЛИЦА почело борбу у једноазбучју, али је под утицајем проф. др Милоша Ковачевића прешло на двоазбучје и атрофирало. Јер куда прође Милош Ковачевић,ћирилица више ниче. Али су остали двоазбучни лингвити, и још негују свој подмладак у Београду, који се зове Друштво младих лингвиста, у чијем логу су измешана ћириличка и латиничка слова.
Видели смо да је Збиљић написао17 књига о страдању ћирилице и начину како да се онаспасе. Моја књига се зове Издаја српске ћирилице, а она коју сам написао са Збиљићем има наслов: Српска ћирилица замењена хрватском латиницом по идеји Павелића и Броза. Можда је нешто написао и Арсеније Стојковић, или учнио штогод друго за ћирилицу. Ако то није учинио треба да устане кад спомене Збиљића, као што на порталу Борба за истину пише: УСТАНИ КА КАЖЕШ РУСИЈА.
Стојковић сматра да су ћириличари требали „засукати рукаве“ па утврдити да ли је стање по ћирилицу боље или горе у перидоу 2011 – 2023, па тражи одговор о томе од Збиљића. Можда ће му нешто значити и овај мој одговор у вези тим.
Мала је снага удружења, па се она не треба трошити на доказивање очигледног. Тако је Стојковић могао, без засукивања рукава ћириличара, прочитати предве године у „Печату“ сведочење председника Матице српске проф. др Драгана Санића да је у некој улици у Новом Саду избројао читавих 1,5% ћириличких натписа. Такође је Стојковић могао разумети из мојих текстова на порталима Фронтал.рс и Борба за истину да је у Републици Српској донесен закон по коме тамо нико више није обавезан да језик српског народа пише ћирилицом, па ни сама држава. Ово језик српског народа,укесто српски језик, наметнуо је колонијални управник и Срби се тога држе као пијан плота. У целини је наметнуто ово: „У Републици Српској у службеној употреби су језик српског народа,језик бошњачког народа и језик хрватског народа. У службеној употреби су ћирилица илатиница.“ Ако има српске памети ово би се тумачило као одлично за Србе: ћирилица за српски језик, а латиница уа остала два. Али нема Српске памети,па је прекршен Устав тиме што ћирилица више није службено писмо српског језика. Постоји само законска обавеза да онај ко се определи за ћирилицу, по сопствено избору, сопственој вољи и памети, мора да користи њен стандардни облик. Можда Стојковић не иде на поменуте портале. али ја сам исти текст послао многима, али није завредио њихову пажњу.
Ако Сојковић већ зна да се руга „ћириличарима“, молио бих га да макар он засуче рукаве па да укаже на макар један други текст којим се јавност обавештава да је у Републици Српској укинута службена употреба ћирилице! Еј, Срби, и они који су чобани, и они који су унивезитетски професори, Скупштина Републике Српске добровољно је укинула ћирилицу. Нека нас професори, академици и сенатори поуче да ли да се радујемо своме самозатирању или да плачемо ако нам је имало стало до српства.
Ја знам за супротну реакцију од потребне и очекиване: проф.др Милош Ковић, оправданао омиљен међу Србљем, држао је предавање судентима Факултета политичких наука у Бањој Луци и рекао им да Срби не требају одбацити латиницу. Али не рече да не требају одбацити ћирилицу.
О графитима навијача Звезде и Партизана.
Још кад сам као гимназијалац ( 1961-1964) долазио из свог села Календеровци код Дервенте на утакмице Звезде све је било ћириличко, па и транспаренти навијача из Задра, Книна, Слатине, Воровитице …
Код Партизана је све било у латиници и у комунизму ( Туђман два пута председник), и у „демократији“док ја нисам платио транспарент са поруком ЋИРИЛИЦА= СРБИЈА и показао га на стадиону РАЈКО МИТИЋ пре 18 година. Први пут се није могао видетина РТС , а сви други јесу. Међутим, покажемо га и на утакмици младих репрезентација СРЈ-Хрватска. Кад је наш центарфор дао гол трчао је према публици баш тамо где је био транспарент,па га РТС није могаи избрисати.
Од тада у Београду више није било латиничких спортских графита не само навијача Партизана, него и Земуна, Рада и других. Омладини само треба дати српску искру.
Руководство Партизана је само донекле извукло поуку, па је изменило грб.На једној страни је латиница, а на другој ћирилица. Међутим, на стадиону Партизана трибина је означена само латиницом на седиштима. Јер, жив јеТито, никад умро није, па ни она хрватска латиница на његовом гробу на Дедињу.
Слободан
Искрена захвалност Вама. И поздрав.
@Аутор текста, @Немања Видић: Моје питање је било кратко и јасно о конкретним цифрама о стању ћирилице у штампи Србије (књиге, новине, часописи), понављам га, мада је то сувишно : „….Али – како стоји ствар са овим питањем у периоду 2011 – 2023 г.? Да ли се стање побољшало, или се наставља пад? …“.
Ваше изузетно обимне реакције не пружају ама баш никакав конкретни одговор.
Њих бих упоредио са „одговором“ на питање: „Колико је сати?“, на шта би сте одговарали бесконачним текстовима о томе да то све зависи… између осталог и од развоја система мерења протока времена кроз историју, од географске ширине, од система часовника, итд., итд…
А на крају, од Вас ипак не бих чуо колико је сати сада и овде.
Из свега закључујем да се наше логике потпуно разилазе, и да не треба да још више траћим и моје, и Ваше време.
АКО МУ ТРЕБА ЈАСНИЈЕ ОД ЦИТИРАНОГ ОДГОВОРА ОВДЕ, САДА, У ЈЕДНОЈ СЛОЖЕНОЈ РЕЧЕНИЦИ, НЕКА СЕ ОД МЕНЕ ПОШТОВАНИ ГДИН СТОЈКОВИЋ ЈАВИ, КАО ДО САДА, КАКО БИ ДОБИО ЈАСАН ОДГОВОР И У НАЈПРОСТИЈОЈ РЕЧЕНИЦИ ОД САМО — ЈЕДНЕ РЕЧИ
И последњи, трећи одговор Стојковићу, пошто он, очигледно ГОТОВО ништа не зна о ВЕЛИКОМ ћириличком проблему ни у Србији ни изван Србије и пошто он, зато, није способан, а биће да је за то и незаинтересован, одговор на његово питање: „Али – како стоји ствар са овим питањем у периоду 2011 – 2023 г.?“ — ево одговора у једној реченици: „Ствар стоји за српску ћирилицу жалосно и врло трагично уопштено, а у периоду 2011-2023. то је стање и најтрагичније и најназадније — зато, пре свега, што је у том периоду донет 15. септембра 2021. у Скупштини Србије закон о употреби српског језика и ћирилице уникатан у свету, чак сигурно и сулуд и по томе што је то једини донет закон, после робовласничког система, у коме грађани Србије немају, у вези с ћирилицом, иста ни права ни обавезе, па чак постоји и скрнав куриозитет — да само један део грађана Србије може бити прилично бенефициран материјално (мањи порез), док други део грађана је лишен тога.“
Ако је за (од мене свакако врло поштованог Стојковића јер је ипак показао некакво интересовање за ћирилицу) мозак нашег постављача питања неспреман да се избори ни с овим цитираним му одговором у ј е д н о ј с л о ж е н о ј реченици, нека се поново јави, па ћу му радо помоћи (вероватно би слично поступио и велики патриотски и темељно упућен у то борац за спас српског писма — као незаобилазног чувара српског идентитета у више од последњих најмање хиљаду година — Немања Видић) одговором у најпростијој реченици од једне речи.
@Аутор текста (Д. З.): Чиним ипак последњи покушај да Вам разјасним какав ми је одговор од Вас и осталих актуелних ћириличних бораца потребан о квантитативном стању српске ћирилице у штампаним стварима у Србији данас… Препоручујем да бар неко од вас „загреје столицу“, и за период 2011 – 2023 г. употреби методологију коју је описао Клефтакис (за период 1912 – 2011 г.) и надовежете се на његове последње податке (обрађене до 2011 г.). Ради подсећања (Клефтакис):
Ћирилица 1912 – 1915 г. Књиге 98,4% – Периодика 95,9%
Ћирилица 1919 – 1944 г. Књиге 89,0% – Периодика 85,3%
Ћирилица 1945 – 1946 г.: Књиге 84,6% – Периодика 72,7%
Ћирилица 2009 – 2011 г. : Књиге 48,2% – Периодика 38,7%
Ћирилица 2011 – 2023 г. : Књиге …. % – Периодика …. %
Дакле, само те тачкице за период 2011 – 2023 г. замените процентима (и цифрама),без сувишног га-га-га-га – га. Нисмо у “Пачијој школи“…
На основу тих, попуњених, података би се могло конкретно проценити “колико је сада сати“.
МАЛО ДОЛЕ, МАЛО ГОРЕЕ — ДЕСЕТ ПРОЦЕНАТА СРПСКЕ АЗБУКЕ У СРБИЈИ ДАНАС
То Вам је, поштовани гдине Стојковићу, одлично одговорио гдин Немања Видић, оснивач Удружења „Српска азбука“ у Београду. Ми не трошимо време да испитујемо проценат оног што свако види на сваком месту ако жели да Види. А Ви грејте (зашто само нама тражите да грејемо столицу за оно што је неважно за коначну судбину српске азбуке.
А ми Вас упућујемо да схватите да само Срби лове проценте свог писма у свом језику. Код свих других народа и њихових језика не постоји нигде изван Србије, у другим државама с матичним народима у њиховим језицима ни један једини проценат туђег писма. Сетите се било ког језика, осим српског, и видећете да је у сваком од њих проценат њиховог писма увек — сто посто.
То би сигурно тако и у српском језику било да српски лингвисти и власт (јединствени мудраци у свету у вези само са српским писмом) нису сачинили правопис и законе противно српском Уставу и општој пракси у свету.
Дакле, требало би да схватите да је за српски језик и његово писмо био велики пораз да је у њему и један проценат ћирилице, по светској пракси. Зато Ви засучите мало своје рукаве за ћирилицу, па избројте колико је у свему исписаном на српском језику у Србији данас заступљена српска ћирилица. А на вредним истраживачким узорцима, српске ћирилице у српском језику данас има једва десетак процената. Мало доле, мало горе, што рече Миле с лепим народним презименом (Китић; свако има своје презиме и њиме се поноси, зар не?).
@ Arsenije
Арсеније, лепо име а ружно писање.
Непристојно је и бесмислено да он задаје задатак ономе ко је у 17 написаних књига објаснио ко, када, како и зашто је довео ћирилицу у данашње понижавајуће стање и, што је још важније, обајснио је како се она може вратити српском народу на један једини могући начин: спровођењем уставног прописа по коме је само она службено писмо српског језика. Први корак у том спровођењу је усаглашавање садашње правописне норме (два српска писма) са уставном нормом (једно српско писмо).
Садашња уставна норма је једина преостала нада за враћање ћирилице у свакодневни живот као сувереног српског писма.
Могу посведочити да је за ту последњу наду најзаслужнији човек управо Драгољуб Збиљић. Он је био и остао први човек првоснованог удружења ЋИРИЛИЦА Нови Сад,које је поново отворило питање српског писма. Сконцентрисана је тако велика енергија да је лингвиста мр Бранислав Брборић могао рећи да народ хоће ћирилицу, па је код ондашњег министра културе Драгана Којадиновића и председника владе проф. др Војислава Коштунице добио подршку да уђе у Устав Србије оно што је тражило удружење ЋИРИЛИЦА Нови Сад.
Арсеније сада омаловажава рад ћириличких удружења и тиме што Збиљић и његови нису засукали рукаве па утврдили какво је стање у издаваштву после студије Василија Клефтакиса, коју спомиње. Нису знали шта треба радити, а он зна.
Треба да се стиди својих написаних речи о разлогу одустајања Клефтакиса од борбе за ћирилицу :“Разочаран у килаву, егоцентричну и разуђену акитивност бораца и „бораца“ за спас ћирилице и њихових удружења, баталио је праћење тог тренда.“ Имао сам част да ме интелектуалац таквог формата као што је Клефтакис прогласи за побратима у борби за ћирилицу преко портала Видовдан. Био је сарадник Ђорђа Вукадиновића на НСПМ, а када је тамо објављен мој текст „Лингвисти одржали опело ћирилици“ тражио је да на том порталу коментари буду само ћирилички. Јавио ми је да га је Вукадиновић игнорисао, а онда ми показао допис којим јавља Вукадиновићу да прекида сарадњу са НСПМ. И још ми је јавио да све могу изнети у јавност. Од тада је почео да сарађује са порталом Стање ствари. Да сам био килав и егоцентричан,те да сам разуђивао активност удружења, не би ме Клефтакис јавно прогласио побратимом.
Већ сам писао да Арсеније треба да устане кад каже Збиљић, као што на порталу Борба за истину пише: УСТАНИ КАД КАЖЕШ РУСИЈА. Сада се овде борим за истину не само о Збиљићу, него и многим другим подвижницима у борби за ћирилицу, од којих су многи већ и умрли.
Арсеније је сада као она баба која је платила да би ушла у коло, а сада би платила да из њега изађе, јер се упетљао у нешто што не познаје, па је приморан да понавља бесмислицу тражећи од Збиљића да одговори како стоји ћирилица у издаваштву у периду 2011-2023.
Ако Арсеније имало држи до логике, нека размисли да ли више сведочи о стању ћирилице њен статус у издаваштву, или то што је Република Српска законом одустала од службености, односно обавезности ћирилице.
И још само ово: зашто Арсеније тражи неке одговоре од човека који је написао 17 књига, а не од лингвиста, који су са два српска писма у правопису већ давнопотписалисмртну пресуду ћирилици, а за сваки случај одгајају свој двоазбучни подмладак путем Друштва младих лингвиста, у чијем логу су помешана ћириличка и латиничка слова?
НАСИЛНО СМО ДОВЕДЕНИ У ЗАВИСНОСТ ОД БЕЛОСВЕТСКИХ ХУЉА КОЈИМА — ПОНЕКАД (КАО НА ПРИМЕРУ СРПСКЕ ЋИРИЛИЦЕ) УЗ ПОМОЋ И СОПСТВЕНИХ ПОТПЛАЋЕНИХ ИЛИ НЕРАЗУМНИХ „ИСПРДАКА“ И У ВЛАСТИ И У ЛИНГВИСТИЦИ, КОЈЕ НЕ ЗАНИМА ШТА ПИШЕ У СРПСКОМ НАРОДНОМ УСТАВУ КАО ВЕЋИНСКА ОДЛУКА
Предочавм своју омашку (чист превид) у замени назива писма у једној реченици. Тамо где у претходном реаговању на „задатке постављене мени од „процентара“ Стојковића пише: „Дакле, требало би да схватите да је за српски језик и његово писмо био велики пораз да је у њему и један проценат ћирилице, по светској пракси.“ Та реченица треба тачно да гласи: „Дакле, требало би да схватите да је за српски језик и његово писмо велики пораз да је у њему и један проценат туђе латинице, по светској пракси.“
Имам утисак да су ми читаоци овде ту омашку опростили, из контекста је схватили, па ми је, не помињући је, то и Стојковић опростио (ако га ово питање суштински занима, а не бесмислено — „процентуално“), јер заиста само су Срби у свету приморани да броје колико има туђег или домаћег писма у домаћем (српском) језику, нити се игде, осим у Србији, чува своје писмо жељеним повећањем само процента свог писма у свом језику.
Није лоше (напротив, врло је корисно) поновити оно што је кључно за спас српске азбуке. Ту проценти не значе ништа. Вреди само довођење статуса и ћирилице у статус сваког другог писма у сваком другом језику, у којима је статус свих писама, осим дуго, па и данас статуса само ћирилице, потпуно суверен (чистих сто посто). То није важило и данас не важи само у „независној Србији“, наравно и код Срба изван државе Србије, који су доведени насилно у зависност од белосветских хуља, ПОНЕКАД (КАО НА ПРИМЕРУ СРПСКЕ ЋИРИЛИЦЕ), уз обилату, каткад и пресудну, помоћ и сопствених потплаћених или природно неразумних „испрдака“, које не занима шта је записано као већинска одлука свих грађана Србије ни у њеном важећем Уставу. Него се баве процентима туђег писма у сопственом језику, који не решавају питање српске ћирилице ни ако је један, ни ако је 91 неуставан проценат туђег писма у (овом случају) српском језику.
ЕВО ТАЧНОГ ПРОЦЕНТА ЗА ГДИНА СТОЈКОВИЋА
Последњи одговор гдину Стојковићу, на коме он не може да стоји, јер тај проценат није истражио због своје слабо „загрејане столице“. За период који он вапи да (са)зна проценат, ми га у „Ћирилици“ знамо, па му га предочавамо:
„Ћирилица 2011 – 2023 г. : Књиге 46,3% – Периодика 36,4%.
Ако је сумњичав у вези с реченим процентом, увек може да потроши мало свог времена па да то поново преброји и да нас у „Ћирилици“ исправи а ми бисмо му сигурно били захвални на тој помоћи.
А која је корист од тог тачног процента — сигурно би само Стојковић успео да најбоље објасни.
@Аутор текста, @Драгољуб Збиљић, @ Немања Видић: У Вашим збирним одјецима и реаговањима на моје једноставно питање о конкретним подацима заступљености ћирилице у српском издаваштву периода 2011-2023 г., на шта сте потрошили укупно 4.587 (не баш пријатељских) речи и 27.973 знакова (није ме мрзели да избројим), још ово:
После новог, конкретног одговора г-на Збиљића, осећам се као зубар коме је после много напора ипак успело да извуче неки упорни кутњак са све сломљеним коренима…
Збиљић: «…За период који он вапи да (са)зна проценат, ми га у “Ћирилици” знамо, па му га предочавамо:
“Ћирилица 2011 – 2023 г. : Књиге 46,3% – Периодика 36,4%….»
Дакле ону Клефтакисову табелу коју сам навео, сада можемо да употпунимо:
КЛЕФТАКИС
Ћирилица 1912 – 1915 г. Књиге 98,4% – Периодика 95,9%
Ћирилица 1919 – 1944 г. Књиге 89,0% – Периодика 85,3%
Ћирилица 1945 – 1946 г.: Књиге 84,6% – Периодика 72,7%
Ћирилица 2009 – 2011 г. : Књиге 48,2% – Периодика 38,7%
Ћирилица 2011 – 2023 г. : Књиге …. % – Периодика …. %
ЗБИЉИЋ
Ћирилица 2011 – 2023 г. : Књиге 46,3 % – Периодика 36,4 %
Ако погледамо и упоредимо Клефтакисово предвиђање тренда опадања ћирилице (Графикони 1 и 2 из његове студије):
Графикон 1: Процентуално учешће ћирилице и “latinice“ у издавању књига у Србији 1912-2011.
Графикон 2: Процентуално учешће ћирилице и “latinice“ у издавању периодике у Србији 1912-2011.
можемо опрезно закључити да се од 2011 г. до 2023 г. ипак запажа тренд извесног успоравања брзине опадања заступљености ћирилице, што се може протумачити и као релативни успех Ваше борбе за очување српске ћирилице. Ето, г-не Збиљићу и одговора на Ваше питање: „…А која је корист од тог тачног процента — сигурно би само Стојковић успео да најбоље објасни…“. Ваљда ћете,м макар и делимично, прихватити да је, ипак, од макар неке користи имати конкретне цифре о резултатима/успеху (ма како релативног) неког подухвата?
Господин Арсеније Стојковић
Ето, рачунајмо да смо се у Вашој последњој реченици усагласили. Прихватамо у „Ћирилици“ да је више корисно него што је штетно тражење процента књига на ћирилици и латиници.
Само треба занати да је ћирилица наше, а латиница туђе писмо у српском језику. и да је стога штетан за Србе и један једини проценат туђег писма, јер то нико други, осим Срба, не омогућује у свом језику.
Арсеније Стојковићу,
губите време. Господа су ентузијасти, веома су емотивни.
Статистике су овде:
https://zaprokul.org.rs/pregled-polozaja-srpske-cirilice-u-kulturi-i-javnoj-komunikaciji-prelazni-izvestaj-prve-faze-istrazivanja-publikacija/
Српски језик правописно је двоазбучан од Правописа МС (2011), уставно-правно од децембра 2013. То Вас је занимало?
@Помало писмен,
Писмен јесте, али добро обавештен није, јер није тачно да је српски језик уставно-правно двоазбучан од децембра 2013. Још увек у члану 10.Устава пише:
„У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.“
Пре две године председники Одбора за стандардизацију српскогф језика проф. др Срето Танасић је јавно говорио на ТВ и за штампу да латиница није српско писмо, али је остао без подршке колега,. Истовремено председник државе припрема терен за избацивање ћирилице из Устава, јер јавно говори да је „наша и латиница“
Каже „помало писмени“ како су емотивни ови што се труде за ћирилицу, па нађе где се може сазнати о стању ћирилице у издаваштву.. И њему се чини да је то важније од чињенице, да је држава Република Српска законом укинула службеност, односно обавезност ћирилице.
@Велимир Поповић
Два тумачења Уставног суда из децембра 2013 уводе најпре „латиничко писмо српског језика“, одмах потом и из тога језик и писмо „у јавној употреби, који се могу регулисати законом“. И једно и друго се односе алинеју другу члана 10., рефлектујући се на алинеју прву истог члана.
Да ли је сада јасније?
Што се Републике Српске тиче, тамо јенајпре М. Додик укинуо закон о службеном језику и писму (не писмима, као у Србији), да би касније било октроисано – предлажем да се уместо „високи представник“ позиција назива „калај“ – уставно решење.
А бројке јесу важне, барем у социолингвистици. Истина, не у домаћој, али то је друго питање. Емотивност у односу према бројкама погрешан је приступ. Оне су такве какве јесу, указују на нешто. На шта? О томе само мирне главе и сигурне руке: као када хирург оперише члана своје породице. Жао ми је, али тако је.
Све најбоље!
„помало писмен“
ЈАПАНЦИ БИ, У НАШЕМ НЕУСТАВНОМ СЛУЧААЈУ У ВЕЗИ С ЋИРИЛИЦОМ, ИЗВРШИЛИ ХАРИКИРИ С ОСМЕХОМ У СРБИЈИ — И ДАЉЕ „НЕУСТАВНОЈ БРОЗОВИЈИ“
„Помало писмен“, што се уставне обавезе у вези с ћирилицом тиче“, али што се тиче и још којечега о чему овде пише био је, у давању имена себи, самокритичан када је написао за себе да је „помало писмен“. Али, његово писање и неупућеност у многа питања која је овде споменуо показују да је био мало или недовољно самокритичан. Зато је требало у свом имену да наведе да је „слабо писмен“ или, тачније“ — „недовољно писмен“. Како овај буквално „недовољно писмен“ човек приписује Уставном суду право ад он одлучује које је српско писмо и да Суд уводи, изван уставне могућности, било које писмо које грађани у Србији нису већински одредили. је народ већински оверио на референдуму“. На референдуму за Устав Србије народ је изричито и јасно оверио да је за српско писмо у српском језику оверио ћириличко писмо“ и то је толико јасно ад то и писмени првачић у првом разреду може да прочита и одмах разуме из ове уставне обавезе у Члану 10. ставу првом који се односи само на изабрано писмо само за српски језик у превише јасној реченици: “У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.”. То је цитирао њему гдин Велимир Поповић, али џабе: „недовољно писмен“ није био способан ад ту једну простопроширену реченицу схвати и то побија некаквом још неписменијом одлуком Уставног суда, који, очигледно, зна да чита и разуме тачно колико „недовољно писмен“ зна. Како може и сме Суд ( то се може и сме само у Србији на целом свету да Уставни суд од десетак, у овом случају изгледа, скупљених, како се у народу говори: „с коца и конопца“ који криминално смеју да, ван народне већинске воље, „исправљају“ одлуку целог народа у Србији — уводећи писмо на писмо које су у Суду назвали „латиничко писмо српског језика”! Какво, какво, чије „латиничко писмо“ — нису навели, а писмени људи знају да има на хиљаде латиничких писама у свету. (Очигледно, Суду се, изгледа, није свидело да пропагира неко латиничко писмо, па му нису смели навести власника Ваљда им је било незгодно да кажу да су мислили на хрватско национално латиничко писмо, познато у науци под називом гајица — која је, неуставно — буквално на дивље, по неуставној дозволи лингвиста и власти, и даље у српском језику, што се у пракси показало катастрофално по ћирилицу
— сведену у Србији данас, противуставно, на десетак процената, што је недовољно и за ћириличко семе за неко боље време за ницање. А Уставни суд измишља неко безимено „латиничко писмо српског језика без навођења чије еј то „латиничко писмо“.) Да Србија није и даље „неуставна брозовија“, а да су судије Уставног суда, лингвисти и власт иоле васпитани и одговорни као Јапанци, а да је Србија макар слично као Јапан демократска држава а да су српски прекршитељи Устава у Члану 10. одговорни слично Јапанцима — сви правописци из српског правописа, чланови Уставног суда и носиоци власти у Србији би, чак из задовољства а због стида од непостојања њихове (само)одговорности — извршили би харикири с јапанским осмехом.
Господине Збиљићу,
Ви слушате само себе, у шта сам се уверио покушавајући да говорим у Вашем присуству. „Које на њега да оратиш? Он си знаје које си знаје“, како би рекла моја – Бог јој дао рајско насеље – баба Иконија. Сваки разговор са Вама сматрам излишним, да не кажем грубљу реч. Одавно сте сами себе дисквалификовали.
Не обраћам се Вама, већ господи Арсенију Стојковићу и Велимиру Поповићу. Будите, молим Вас, сведоком а не учесником.
Благодарим.
Помало писмен ( у даљем тексту ПП), а драстично оскудан у логици
ПО је оспорио тврдњу Велимира Поповића да двоазбучје није у Уставу од 2013., а пошто сам био непосредни сведок догађања у вези са доношењем уставног прописа о језику и писму, јављам се ,можда, и пре Поповића.
Прво да поставимо овакво једноставно питање за господина ПП: кад се жели сазнати како је Уставом Србије прописана норма за језики писмо, да ли се одговор тражи на страницама Устава, или се знатижељник мора распитати да ли постоји какво тумачење Уставног суда о томе које је писмо српског језика, па да се джии тога а не Устава?
ПП не оспорава да су језик и писмо нормирани само једним чланом 10. Устава, па ево како он гласи.
Члан 10.
„У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо
Службена употреба других језика и писама уређује се законом, на основу Устава.“
ПП не разуме,или сеправи невешт, да се став други ни на који начин не може односити на српски језик, јер се у њему изричито наводи да се ради о другим језицима, па следствено томе се онда на њега не може“рефлектовати“ ништа из другог става члана 10. Устава. А ако збиља не разуме нешто тако једноставно, онда му се не може помоћи.
Показано тумачење Уставног суда настало је онда кад је ЋИРИЛИЦА Нови Сад покренула питање неуставности Статута Војводине, којим је одређено да је и латиничко писмо српског језика у службеној употреби. Уставност појма латиничко писмо српског језика бранио је проф. др Мато Пижурица, главни редактор Правописа српскога језика Матице српске. Он је просто заступао став Ненада Чанка да уставни пропис није правописан, па га зато треба укинути, а не обратно да правописну норму( два писма) треба ускладити са уставном нормом( (једно српско писмо).
ПП је пропустио да покаже како је исправност става Мате Пижурице приметила Влада Војводине, па му је дала награду за животно дело. Јер није шала имати толико храбрости да се неко супротстави Уставу Србије и ћирилицу пошаље у „тмине историје“( проф.др Драгољуб Петровић
Пижурица се био учланио у ЋИРИЛИЦУ Нови Сад, али кад је видео да се учланио још само проф. др Драгољуб Петровић ,повукао се. Чувена је његова реченица из времена ентузијазма за ћирилицу, којом одлично каже да рат за ћирилицу можемо добити само ако га прво добијемо у лингвистичком еснафу, а то је онај еснаф из чије рупе вири наш ПП, без да се окуражи и каже ко је он.
Пижурица није само одустао од показаног става, него се чак и горко покајао пред еснафом, па је јавно рекао да ћирилица није угрожена. А зашто је онда уопште био у ЋИРИЛИЦИ? Додуше, такву бесмислицу је одмах порекао академик Иван Клајн, главни рецензент правописа, иначе љубитељ србохрватства и двоазбучја, па је радосним оглашавањем у јавности рекао да је латиница већ победила, а да је ћирилица остала још само као режимско писмо.
Овако рече ПП за Збиљића: „Одавно сте сами себе дисквалификовали.“ А зашто Ви и Ваш еснаф нисте никад написали ни једну реч којом бисте га дисквалификовали, него сте чекали више од две деценије како бисте тек после 17 његових написаних књига рекли да се сам дисквалификовао? Зато што читава Ваша армија двоазбучњака не може да му оспори ама баш ништа. Ваш клан је дуго времена покушавао да ме окрене против Збиљића, јер ја као инжењер нисам за њих никаква опасност, а он је професор српског језика који пише књиге о томе како су Ваши издали ћирилицу.
По питању писма у Срба, сви Ваши заједно нису Збиљићу ни до глежња.
На крају и једно питање: кад је Додик укинуо закон о службеном језику и писму ( а није), да ли су Ваши јавно реаговали на такав старшан чин и како, или уопште нису реаговали, него Ви овде млатите празну сламу
помало писмен
НЕ ТРЕБА СЕ КРИТИ ПОД ПСЕУДОНИМОМ — САМО С ЦИЉЕМ ДА ВРЕЂАТЕ ПИСМЕНЕ ЉУДЕ
Немојте се вадити на своју поштену „бабу Иконију“, која је поштена зато што у њено време није стигла да се описмени. Сигуран сам да би она данас од Вас боље знала у чему је проблем ћирилице и ко је дужан (јер је за то плаћен) да га реши у корист свог сиротог народа који плаћа незналице у Уставног суду који мисле да је њима дато да мењају у вези с писмом уставне (народне) одлуке, а не да објашњавају људима да се морају држати слова Устава у сваком члану. Јер чланови Уставног суда нису писци Устава. Писци Устава су, у коначном, и у првом и у задњем, само они који се зову — народ, или ако хоћете глобалистички „модерно“ — грађани.
Штета што што Ви нисте у Уставном суду јер Ви, очигледно добро бисте се уклопили међу ете судије који мисле да могу, противно вољи народа, да сами исправљају Устав и да дописују неко неименовано „латиничко писмо“ које Устав није ни једним словом поменуо у одредби која се директно и експлицитно односи на српски језик.
Каже онај ко је тек „помало писмен“ (по свом признању) да мени са 17 књига о српском језику и ћирилици и провео трећину века у студирању и дипломирању на српском језику верујем у знање човека који каже да је „помало писмен“. Кријте се иза псеудонима па вређање људе који су писмени и разумеју све у вези с проблемом српске ћирилице који је врло смишљено наметнут само Србима да би погубили свој идентитет и били тако планираном асимилацијом претворени у — ништа.
Као кад нешто одговориш неком, а ташти се не допадне. Она значајно погледа таста. Па навале обоје.
Разговор је, у таквој ситуацији, за разборита човека завршен. Таштина је и задња и обимна.
Чекам осамнаесту књигу, па деветнаесту.
Збогом, без довиђења.
Штета је да одете. А тек смо се почели приближавати, макар мало, у гледиштима кад сте у помоћ позвали своју поштену „бабу Иконију“ која, претпостављам без њене кривице, није стигла ад се описмени, али верујем да је била писменија (у глави) од судија Уставног суда који су хтели да буду писци и и оверачи уставних одлука супротно вољи народа.
СТОГОДИШЊИ КОНЦЕРТ СРПСКИХ ПРАВОПИСАЦА КОЈИ СУ СЕ ПРОСЛАВИЛИ У СВЕТУ СВИРАЈУЋИ НА ДВОАЗБУЧНОЈ ФРУЛИ
Мени пријатан човек „помало писмен“ оде „без довиђења“, па не стигох да му кажем да му се жеља да „чека“ моју „осамнаесту књигу, па деветнаесту“ већ испунила. Моја маленкост је већ објавила ту осамнаесту и деветнаесту књигу, али још и двадесету и двадесет прву (гледајући укупно). А моја 20. књига носи наслов „Силовање ћирилице“ (на 1404. стране, и то је мало страна јер је било премного силоватеља над српским писмом (и страних, али и домаћих), док 21. књига је, за сада, последња објављена под насловом „Српски ћирилицоцид“ (на 520 страна) и у њој су, до детаља, раскринкани најпре српски лингвисти — правописци који више од сто година у српском правопису — на највећу штету Срба и њиховог писма, супротно свим правописима у целом свету — свирају свој концерт на једном (истом инструменту) на двоазбучној фрули, а онда су истовремено раскринкане власти и затечени посланици у Народној скупштини Србије 15. септембра 2021. године усвојили, и то чак једногласно, Закон о употреби српског језика и писма (који као ад су састављали судије Уставног суда, па тај закон нема, али им и то није било мало, па су у том закону записали обавезе које немају никакве вез са односним ставом првим Члана 10. Устава Србије, чиме су „поучили“ цео свет да не треба закон да се усклади с Уставом, него Устав са законом — нижим свуда другде у свету од устава; за српске посланике, једине на свету, као и за судије Уставног суда — закони су важнији од Устава. Па им је и то било мало те су, први пут после робовласничког система, изгласали законску одредбу по којој данас, само у Србији, представници народа (грађана, ако је некоме то лепше) немају, у вези с писмом српског језика, иста ни права ни обавезе. Али, и то је било мало српским посланицима 15. септембра 2021. године па је један део грађана бенефициран тако што — с обзиром на личну одлуку о томе које ће писмо користити (употребљавати) за писање српског језика може добити немало богатство од смањеног пореза, док други део грађана на то нема право. Замислите светски уникат у нашој лепој, свакако најлепшој и најдражој нама (огромној већини) Србији: право да не пише ћирилицом стиче се на основу власништва дотичног предузећа и сл. Тога се, у досадашњој историји језика и писама, нико други није у свим прохујалим вековима сетио, а просто је невероватно да се, због те српске „светске законске измишљотине“, нико у свету није сетио да српске законописце и усвајаче таквог закона још не предложи за Нобелову награду, па је Иво Андрић још једини добитник Нобелове награде за књижевну уметност.
Овај МАЛО ПИСМЕН је само потврдио оно што се знало поодавно: оде ћирилица некако паралелно са Косовом, с тим што нам Косово отимају западни зликовци, а ћирилице се одричемо добровољно.
Узрок и једном и другом је у томе што ми своје не волимо, а однос према ћирилици је лакмус тест за целокупно српско пропадање.
Колико сам могао приметити, никаква установа или орган никад нису јавно устали против расрбљавања српског народа латинизацијом, него су то чинила само два удружења за одбрану ћирилице од школованих Срба: ЋИРИЛИЦА Нови Сад и СРПСКА АЗБУКА Београд. А ако је раније и било отпора, чинили су да само појединци, а не и држава и интелектуална елита. Први је устао против Титове лажне равноправности латинице и ћирилице у српскохрватском језику сликар Милић од Мачве још почетком шездесетих година, тако што је у Београду одржао беседу тачно у поноћ, позивајући српску омладину да се уједини у борби за ћирилицу као показатеља стварне слободе српског народа.
Године 1971. Политика је објавила текст академика Радомира Лукића под насловом Лингвисти се оклизнули на ћирилици, јер су равноправност схватили као могућност да се Србија унапреди заменом српске ћирилице као симбола српства, хрватском латиницом као симболом , југословенства, братства и јединства, и уопште увођења Срба у цивилизацију. Тај антисрпски модел дотеривао је у каснијој „демократији“ велики мрзитељ ћирилице проф.др Ранка Бугарски, па је рекао да се Срби латиницом приближавају цивилизацијском кругу.
Почетком осамдесетих година појединац Батрић Јовановић напао је у Савезној скупштини Бранка Микулића и Хамдију Поздерца ( БиХ- приватна радња Бранка и Хамдије) због потпуног протеривања ћирилице у тој републици. Истом приликом закачио је и Власија због латинизације КИМ. Овај то није негирао, али је рекао да се стање не може променити преко ноћи, јер је то пољитика. И заиста је то пољитика, јер се тамо ћирилица појавила на раскрсницама тек кад су полицајци почели да гину приликом њиховог освајања. Тешкоје рећи да ли је тамо ћирилица и данас пољитика, јер из српских општина стижу у Београд латиничка возила домова здравља. Пре ће бити да ћирилица више није пољитика, јер је уопште не спомиње ни онај Покрет за одбрану КиМ.Једини и невероватни изузетак је проф. др Митра Рељић (активиста Покрета), која је чак рекла да ћирилица треба да бљесне на улицама српских насеља како би се народу повратило сампоштовање и самопоуздање. Али тако нешто никад више није ни изговорено, а камоли да је спроведено. Више није ни потребна политика у латинизацији Срба, него све тече по инерцији.
МАЛО ПИСМЕН на овом порталу штошта *****, бранећи себе и свој еснаф од истине да су смишљено и плански били десна рука политичарима у латинизацији Срба, а то ****** као да народ уопште не занима. Баш као на оном протесту у Београду под слоганом НИКАД ГРАНИЦА, кад нас је било читавих две хиљаде.
Зато се и може рећи: оде ћирилица заједно са Косовом.
@Велимир Поповић
Шта год Ви мислили о том еснафу, ко је Вама рекао да сам лингвиста? Извукли сте из Збиљићевог/Видићевог у ритму подражаја просипаног трактата? Да ли бисте помислили, можда, да сте се преварили, да у оцени грешите?
Видите, и Ви показујете све оно што је ту двојицу довело до скрибоманије и до тога да су посвема нежељени у иоле пристојном друштву: не умете да разговарате, галамите и вређате. Како стога, тако и са ничим доказивог пакета Косово (за мене и Метохија) – ћирилица (вуковица) који је, чини се, фиксна идеја Вама колико је Збиљићу Новосадски договор, ни са Вама, очигледно, није могуће разговарати.
Збогом, без довиђења.
@ свим коментаторима, а посебно аутору Д. Збиљићу и г. Н. Видићу
Сматрамо да су сви исцрпели своје аргументе, а и да баш дискусија није била прилагођена „Стању ствари“: зато сматрајте да је дописивање овде завршено, а посебно се неће објављивати ништа што личи на даље препуцавање.
Хвала свима на разумевању,
Александар Лазић