Државно руководство Србије врсту признања „Косова” на коју је позвала Урсула фон дер Лајен већ извршило потписивањем Првог бриселског споразума априла 2013. године
Александар Вучић и Урсула фон дер Лајен на београдском аеродрому 30. септембра 2021. (Фото: Председништво Србије/Д. Гол)
Дан пре Београда, председница Европске комисије Урсула фон дер Лајен у Приштини је „позвала” Србију „да прихвати de facto признање Косова”. У Београду је дочекана цвећем из руку председника Александра Вучића. После разговора, на новинарско питање шта значи de facto признање „Косова”, одговорила је да спровођење Бриселско-охридског споразума „предвиђа различите кораке који укључују признање косовских докумената и институција од стране Србије”.
Чињеница је, међутим, да је државно руководство Србије на челу са Александром Вучићем ту врсту признања „Косова” извршило већ потписивањем Првог бриселског споразума априла 2013. године. Тада је званична Србија повукла своје државне институције, јавна предузећа и службе из своје јужне покрајине у замену за тзв. Заједницу српских општина. У том документу, држава Србија нигде се не помиње. Од тада па доскора, ни високи званичници Србије ни европејска опозиција тобоже нису препознали стварни садржај тог документа – de facto признање. После десет година толерисања ћутања о природи посредовања ЕУ, председница Европске комисије морала је лично да српској јавности саопшти ову oдавно познату истину, кривотворену Вучићевом обмањивачком пропагандном.
Очекујући неизбежни час истине, председник Србије је уочи тог догађаја јавности изложио своје пословичне „црвене линије”. То су: непризнавање „Косова” и противљење уласку ове творевине у Уједињене нације. Имајући у виду садржај Бриселско-охридског споразума, реч је о последњој линији лажи Александра Вучића. Наиме, у првом члану Охридског анекса стоји да свака одредба претходећег Бриселског споразума има да се примени. С тим у вези, у другом члану Споразума стоји да „Косово и Србија” треба да заснују своје односе на начелима Повеље УН” – тј. на међусобном поштовању суверености, територијалног интегритета и независности држава; у четвртом члану стоји да Србија не треба да омета „Косово” у његовом уласку у међународне организације (УН нису изузете); у шестом члану Споразума стоји да по његовој примени Србија и Косово треба да потпишу „правно обавезујући документ о свеобухватној нормализацији односа” (читај: о de iure признању). Узгред, као што је починила de facto признање „Косова” преко Првог бриселског споразума, влада Србије прихватила је још јануара 2014. године обавезу потписивања оваквог документа који има међународноправну снагу.
🔴 Kosovo media have leaked a document that, according to them, contains the draft statute of the Association of Serbian Municipalities, to which PM Kurti agreed in Brussels:
Main Objectives
– Implementation of the 2013 Basic Agreement ratified by Kosovo and 2015 Agreement
-…— kos_data (@kos_data) October 31, 2023
Све ово председник Србије прихватио је као своју обавезу према онима који су пуних једанаест година чували леђа његове неприкосновене, (иначе, диктаторске) власти над Србијом. У тај пакет разумне срачунате толеранције ЕУ и Америке, сада иде и ћутање Урсуле фон дер Лајен на Вучићево понављање своје бајке о (његовим) црвеним линијама. Јер, на послу обмањивања српске јавности они раде заједнички. На то су принуђени, јер грађани Србије постојано и у великом проценту (око 80%) – укључујући и гласаче СНС – одбијају могућност признања своје јужне покрајине. Тако ће бити све до тренутка док Вучић, казано речима Фон дер Лајенове, не „испоручи” пуно и неопозиво признање „Косова”, тј. док не спроведе до краја све одредбе француско-немачког ултиматума, који је још од маја почео да примењује као Бриселско-охридски споразум. Уколико се српска јавност не тргне из Вучићеве пропаганде наркозе, у најкраћем времену могли бисмо се пробудити у Србији која се заувек одрекла Косова и Метохије.
Опрема: Стање ствари
(Покрет за одбрану КиМ, 2. 11. 2023)
Categories: Вести над вестима
Нормалан народ би ово брзо решио на један једини могући начин . Да се не лажемо , сви знамо који . Сви видимо шта нам раде већ више деценија и “ домаћи “ и страни . Ништа . Окупирали су нам земљу , не само Космет . Ништа . Гледамо како нас бесомучно пљачкају . Ништа . Лажу нас беспризорно и огавно , а сви знамо да нас лажу . Ништа . Гледамо и добровољно шаљемо децу окупатору да тамо зарађују перући гу*ице окупаторским очевима и мајкама . Ништа . Наши “ хероји “ се хвале како ратују за Русе и по разним мисијама су по целом свету , а Србија , а Космет ? Ништа . Дакле ми нисмо народ него једно велико , празно НИШТА . Има ли горе за човека него бити НИШТА ?
Српски народ је успаван дуготрајном борбом и надом у боље сутра. Преварен патриотском одећом којом се огрнула садашња политичка гарнитура. Када се пробудимо бићемо без своје јужне покрајине и мораћемо да се боримо за Санџак, Војводину…
@Сара ,
мислим да српски народ није преварен . Глупог можеш преварити а српски народ није глуп . Неког можеш преварити један пут , два пута , три пута . Неколико деценија не можеш стално варати . Ту је у питању нешто друго . Не бих о томе јер се многима не би свидело . Друго у модерној Србији нема више санџака . Предео на који мислите је Рашка област већ дуго , дуго .
@Zoran, evo ja cu.
Vec jesam, i mnogima se nije svidelo.
Srpsko drustvo nije spremno na zrtvu koju zahteva napustanje eu puta. Zato uporno glasa za stranke koje vode zemlju na zapad. Zato nam je tako kako jeste.
Kraj.
Зоран
„Сви видимо шта нам раде већ више деценија и ” домаћи ” и страни . Ништа .“
Па није баш да је ништа. Рецимо да смо чак и оружјем бранили земљу колико смо могли када нас је са свих страна напала дивљачка банда разбојника звана НАТО.
„Окупирали су нам земљу , не само Космет . Ништа .“
Па није баш да је ништа. Петог октобра двехиљадите, на размеђи векова, оборили смо последњег српског председника суверенисту и устоличисмо досовску пронатовску власт. Убедише нас да је српски председник заправо „диктатор и балкански касапин“. А неки су га још и раније прозрели као „црвену банду“. У таквом стању и убеђењу уђосмо у нови, 21. век.
„Гледамо како нас бесомучно пљачкају . Ништа . Лажу нас беспризорно и огавно , а сви знамо да нас лажу . Ништа .“
Па није баш да је ништа. После пљачкашке приватизације, хапшења и слања у хашки трабуњал наших команданата одбране, а ослобађања шиптарских терориста из српских затвора, власи као да се сетише. Оборише досовску власт на изборима и устоличише њихове наследнике. Власи се једино не сетише да су ти наследници досовски настављачи, јер ни раније нису крили да настављају догму „Србија на еуРопском пРуту“!
„Гледамо и добровољно шаљемо децу окупатору да тамо зарађују перући гу*ице окупаторским очевима и мајкама . Ништа .“
Па није баш да је ништа. Добисмо тако „паметне и образоване“ тј. „најбоље међу нама“. Јер их за такве прогласише у Србији већина оних који би то исто, али не осећају се довољно паметним и најбољим, па, што веле, бар да аплаудирају…
„Наши ” хероји ” се хвале како ратују за Русе и по разним мисијама су по целом свету , а Србија , а Космет ? Ништа .“
Па није баш да је ништа. Ето, ономад кренуше неки, ал’ допаде их опкољавање шиптарских терориста. А онда наши хероји у покушају беху проглашени за лудаке, а чекалице из остатка Србије за разумне. Ваљда по истом оном науку који нам усадише млађи историчари ревизионисти, а то је да су борци за слободу лудаци и злочинци, а сарадници окупатора мудраци и „српске мајке“.
„Дакле ми нисмо народ него једно велико , празно НИШТА . Има ли горе за човека него бити НИШТА ?“
Па сад, можда само личимо на ништа или, што би рекли – ни на шта. У ствари, ми смо нешто, али ново нешто. Још недефинисана сорта. Изникла из слободарства, али полегнута на земљу попрскана лажима о „бољем животу“, „демократији и људским правима“, „катарзом о нашој кривици“, „да шут с рогатим не може“ и да би свако требало „у се и у своје кљусе“, а да је „чекање илити статус кво“ најмудрије, јер ће ионако „велики и моћни“ да нам скроје судбину, а „ми ту ништа не можемо“… За човека има горе него бити ништа, а то је када постане нешто, ново нешто, оно што човека претвара у биљку. Најбоље – фикус.