Колико год да је ослобођење Београда од немачког окупатора од огромног значаја, никако се не смеју заборавити десетине хиљада душа које је, у налету ликвидација „класних непријатеља револуције“, покосио црвени ураган

Из спота „Београд памти 20. октобар 1944, 65 година слободе“

Двадесети октобар је један од датума у календару који нас подсећају на важне догађаје који су оставили дубок траг у историји односа српског и руског народа и утемељили заједничку свест о братској љубави између два народа која је, може се сасвим слободно рећи, крвљу запечаћена.

Историја 20. столећа бележи да Срби и Руси, према броју поднетих жртава, заузимају сасвим посебно место у аналима људског страдања. Велики рат, Бољшевичка револуција, Стаљинова страховлада и Други светски рат однели су огроман број људских живота у Руском царству и СССР-у где је, у периоду од 1914. до 1953, страдало око 60 милиона људских душа! Србија је током Великог рата изгубила 28% од целокупног броја становника које је имала по попису из 1914. године. Изложен готово апокалиптичким размерама усташког геноцида и разорним дејствима светског и грађанског рата, српски народ је у периоду од 1941–45. такође претрпео огромне жртве.

Када је реч о Великом рату, учинак царске Русије у контексту очувања највиталнијих интереса српског народа био је неизмеран. Српски народ са својом војском је биолошки опстао и остао фактор свеукупног ратног напора против Централних сила претежно захваљујући несебичној подршци царске Русије, а посебно њеног тадашњег суверена, цара Николаја II Романова. Захвалност за ту подршку у једном од најтежих тренутака своје историје српски народ је исказао искреном добродошлицом и помоћи коју је између два светска рата указао браћи Русима избеглим од крваве Бољшевичке револуције.

Свети владика Николај: Савест наша нас приморава да плачемо када Руси плачу и да се радујемо када се Руси радују

Други светски рат је још једном укрстио судбине српског и руског народа, овога пута у њиховој заједничкој борби против нацизма и фашизма. Одлучујући је допринос и огромне су жртве руског народа у борби за коначни слом Хитлеровог новог светског поретка. Српски народ је своју улогу у заједничкој антифашистичкој борби свакако показао и доказао добровољним успињањем на сопствену голготу. Ипак, и руски и српски народ би требало, бар сада на почетку треће деценије 21. столећа, да исправе једну од највећих неправди која им је нанета у новијој историји. Реч је о томе да се ни у Русији ни у Србији још увек не одустаје од покушаја да се појам антифашистичке борбе искључиво посматра у светлу идеолошко-политичког програма Коминтерне. То се најлакше може уочити преко упорног форсирања знамења комунистичке идеологије – црвене звезде петокраке, српа и чекића – као симболима антифашизма.

Није спорно антифашистичко деловање носилаца тих знамења, ни Црвене армије нити партизанског покрета, одн. Народноослободилачке војске Југославије (НОВЈ), али је споран став и настојање да се укупна антифашистичка борба једног целог народа, у овом случају српског, затвара у уске идеолошке оквире и везује за припаднике једне идеолошки инструментализоване паравојне организације. НОВЈ је управо тај статус задржала све до 8. марта 1945. године када је формирана Влада Шубашић – Тито, на основу познатог споразума.

Када је реч о Србији, историјске чињенице недвосмислено указују на то да се антифашистичка борба српског народа никако не може везивати искључиво за партизански покрет, одн. НОВЈ. Штавише, у складу са својим статусом агентуре Коминтерне на тлу Краљевине Југославије – поштујући тада још увек важећи споразум Молотов-Рибентроп о међусобном ненападању између СССР-а и нацистичке Немачке – руководство КПЈ се првобитно одређивало према рату у Европи и окупацији Краљевине Југославије као нечему што се није тицало радничке класе и КПЈ као њене „авангарде“. Тек након 22. јуна 1941, када је дошло до вероломног напада Хитлерове Немачке на свог дојучерашњег савезника – Стаљинов СССР – КПЈ је почела да организује и оснива прве партизанске одреде на територији западне Србије.

Немачке потернице за Дражом Михаиловићем и Јосипом Брозом (Фотодокументација Борбе)

У Србији је знатно раније, бар од прве половине маја 1941, покренута борба против нацистичког окупатора и то онда када је пуковник војске Краљевине Југославије, Драгољуб-Дража Михаиловић, почео са организовањем и извођењем герилског/четничког вида ратовања против Немаца. Легитимна, легална и међународно призната Влада Краљевине Југославије у избеглиштву унапредила га је потом у виши чин и поставила, јануара 1942, за свог министра војске, ваздухопловства и морнарице. Ово постављење, као и оно следеће, када је постао начелник штаба Врховне команде (10. јуна 1942), допринело је да Михаиловићев Равногорски покрет, одн. Југословенска војска у Отаџбини (ЈВуО), буде призната на међународном плану као један од фактора укупних савезничких снага и напора у борби против сила Осовине.

Из овога следи да су у Србији постојала два антифашистичка покрета с тиме што је онај партизански, предвођен КПЈ, паралелно стремио револуционарном преврату, одн. насилном успостављању „радничко-сељачке совјетске власти“ у послератној Србији, одн. Југославији, док је онај равногорски стремио очувању предратног уставног поретка. Покрет Драже Михаиловића је, у оквиру поменуте стратегије КПЈ, виђен као експонент „старог ненародног режима“ и као главна сметња за остварење циљева револуције. Тиме се овај други антифашистички покрет, одн. ЈВуО, нашао стешњен између репресивне активности окупаторa, апокалиптичног учинка усташког геноцида и разорног дејства револуционарне делатности КПЈ. У ситуацији када је народ у Србији био суочен са до тада нечувеном наредбом Врховне команде Вермахта (бр. 888) да ће за сваког убијеног Немца у Србији бити погубљено 100, а за сваког рањеног 50 цивилних талаца, генерал Михаиловић се упустио у мисију очувања биолошке супстанце српског народа и каквог-таквог уставног континуитета у земљи тешко обремењеној разорним и дезинтеграционим дејствима светског, а онда и грађанског рата.

У лето 1944. руководство КПЈ je поставило као свој главни војно-политички циљ освајање и потчињење „Михаиловићеве Србије“ као својеврсног бастиона контрареволуције. Пошто су јединице совјетске Црвене армије већ биле на домаку североисточних и источних граница тада још увек окупиране Србије и Југославије, и пошто је било јасно да се без њих не може обезбедити победа револуције, одлучено је да већи део снага НОВЈ изврши продор у Србију и успостави физички контакт са „Русима“. Наиме, још од сламања општенародног устанка у Србији 1941. присуство партизанског покрета у Србији било је тек спорадично и суштински готово безначајно. Главно тежиште његове активности је, силом прилика, измештено на територију НДХ и то је остало тако све до лета 1944. Када је реч о Србији под немачком војном управом, Немци, Бугари и Недићева управа држали су веће вароши под својом контролом док је српско село све време било под покровитељством Михаиловићеве организације која је имала велики углед у становништву и уживала прећутну подршку већине припадника Недићевих оружаних снага и његове државне администрације. Сходно томе, могло би се слободно рећи да је већи део Србије и пре продора НОВЈ на њену територију 1944. већ био ослобођен од Немаца.

Петар В. Шеровић: Прилог за разумевање историјске улоге генерала Милана Ђ. Недића у Србији под немачком војном управом

Београд је, као што је познато, ослобођен од Немаца 20. октобра 1944. Без икакве намере да се умањи допринос НОВЈ, одлучујућу улогу у успешном исходу те операције свакако је имала Црвена армија. Међутим, осећање радости и усхићења које је народу донело ослобођење од нацистичког окупатора готово одмах је била замењено и засењено новим тешким страдањима; у Београду као и осталим деловима Србије успостављање нове „народне власти“ пратио је крвави обрачун са носиоцима политичког, културног, верског и уопште јавног живота предратне Србије, али и са бившим припадницима супарничког покрета отпора – ЈВуО. Већ током првих дана ослобођења припадници партизанског покрета су преко својих посебних јединица, тзв. ОЗН-е, вршили масовне физичке ликвидације својих идеолошко-политичких неистомишљеника и то најчешће ноћу, без спровођења било каквог судског поступка или на основу пресуда преких војних судова. Датотека до сада прикупљених података државне Комисије за тајне гробнице говори о више десетина хиљада овако пострадалих на територији Србије у периоду од септембра 1944. до фебруара 1945.

Колико год да је ослобођење Београда од немачког окупатора било од огромног значаја, никако се не смеју заборавити десетине хиљада душа које је после ослобођења Београда и остатка Србије, у налету ликвидација „класних непријатеља револуције“, покосио црвени ураган. Ако ни због чега другог онда зато да би се коначно суочили са феноменима насиља, репресије, тоталитарног и недемократског наслеђа из времена револуционарних превирања и недвосмислено демаскирали тоталитарну политичку културу која би да говори да је сваки политички неистомишљеник уједно државни непријатељ и легитимна мета за одстрел.

Александар Лазић: Су чим ћемо пред Путина или Како смо ономад дочекали Медведева

Преостаје да се сада, приликом обележавања још једне годишњице ослобођења Београда од немачког нацистичког окупатора, захвалимо на братској љубави и жртви коју су за нас и у наше име поднели многи Руси, заједно са осталим припадницима Црвене армије. Међутим, требало би да се у нашој јавности коначно делегитимизује и одбаци упорно пропагирање историјски потпуно неутемељеног става да се укупна антифашистичка борба српског народа искључиво сагледава кроз призму бољшевичког симбола црвене звезде петокраке са српом и чекићем, а да се нашој руској браћи истовремено јасно стави до знања да је октобар 1944. за српски народ имао исти онај трагичан значај и исте оне катастрофалне последице као што је Октобарска револуција бољшевика имала по руски.

Прочитајте још

Лазар Тркља: Откопана истина

Categories: Противу заборава

Tags: Београд, Дан ослобођења Београда, Петар В. Шеровић, Русија, СССР, Србија, карусел, комунизам