Ово је можда последњи тренутак да се заустави пропадање Кастељана и врати макар део сјаја из времена Деспота Стефана, да не би поново нестао у неком новом обрушавању земље

Остаци манастира Кастељан (Фото: Соња Ракочевић)

На падинама планине Космај, у атару села Неменикуће и на само педесетак километара од Београда налази се манастир Кастељан, посвећен Светом Георгију.

Сам назив Кастељан највероватније потиче од античког имена за кастел или каструм што значи утврђење или војни логор, што значи да је на том месту у античко доба постојао објекат који је служио у циљу заштите Космајског рудника. Манастир је пак у народу познат под називом Зидине или само Манастир, док су Турци записали да се у селу Горња Трнава или Трговчевић, који је део садашњег села Неменикуће, налази манастир посвећен Светом Ђорђу са братством од десет монаха.

Сматра се да је манастир саграђен у време Стефана Драгутина (1251-1316), српског и сремског владара. Краљ Драгутин је био син Стефана Уроша I и Јелене Анжујске „од рода фрушког“, а био је ожењен Каталином Арпадовић, угарском принцезом, са којом је имао два сина, сремског краља Владислава и Урошицу, који се касније замонашио под именом Стефан, као и ћерке Јелисавету и Урсулу. Краљ Драгутин је владао Србијом од 1276. године, да би 1282. због болести абдицирао у корист свог млађег брата Милутина. Две године од преузимања власти од стране Милутина, Драгутин од Угарске краљице Јелисавете, своје таште, добија Мачву и крајеве у североисточној Босни, а Београд тада по први пут улази у састав српске државе. Мачва се у 13. веку називала још и Сремском земљом, а подразумевала је област између Саве и Дрине. Отуда и назив „сремски краљ“ како су Срби називали краља Драгутина. Пред смрт се замонашио поневши монашко име Теоктист, а преминуо је само две године после смрти своје мајке. Сахрањен је у манастиру Ђурђеви Ступови у Расу код Ариља, а његов биограф, архиепископ Данило је записао да му је изричита жеља била да спречи да га поштују као свеца, тако да је наредио да му се тело никада не вади из гроба.

Стефан Драгутин

Једно столеће након краља Драгутина, Стефан Лазаревић познат и као Стеван Високи, преузима власт на овим просторима, подстиче рударство, изградњу путева али и обнову манастира. Претпоставља се да је Кастељан прво служио као ловачка резиденција деспоту Стефану, а да се тек крајем XV или почетком XVI века формира манастир.

Стефан Лазаревић

Деспот Стефан Лазаревић је био син светог српског кнеза Лазара Хребељановића и кнегиње Милице, ћерке кнеза Вратка или познатијег као Југ Богдана, пореклом из владарске лозе Немањића. Само четири године након смрти свог оца у Косовској бици 1389. године, кнез Стефан преузима државу на управљање коју му је мајка предала, и то са свега 16 година. Признавши власт султана Бајазита, кнез Стефан Лазаревић већ са 18 година учествује у биткама на Ровинама, две године касније код Никопоља, и у босанском походу 1399. године. Због изузетне храбрости коју је показао у бици код Ангоре, 1402. године добија титулу деспота, највише византијско достојанство после царског, чиме Србија постаје Деспотовина. Наиме, у бици код Никопоља бива запажен од стране краља Жигмунда коме је Стефанова храброст и витешко умеће био више него јасан знак да треба мењати однос према Србији, нарочито због надолазеће опасности по Угарску од стране Османлија. Стефан Лазаревић пристаје да буде „друг са Угарима“ упркос проблемима које због тог односа има са својим владаром Бајазитом. Добри односи са краљем Жигмундом, прерастају у личне и пријатељске између два владара и том приликом од угарског краља, као лични посед, деспот Стефан добија Београд са целом Мачвом, којима је некада владао краљ Драгутин. Престоница бива премештена у Београд, који је деспот почео да развија и утврђује, правећи од њега војничко утврђење и трговачко средиште. Жени се Јеленом Гатилузио, ћерком господара Лезбоса, на тај начин се ородивши са византијском династијом Палеолог.

Деспот Стефан Лазаревић је био један од најбољих витезова и војсковођа тог времена, због чега је добио и титулу витеза реда Змаја, као први од двадесет два највиђенија европска витеза тог времена. Осим тога био је и врсни дипломата кога су красили мудрост и храброст, а управо његовом заслугом и умећем, српска држава је после Косовске битке трајала читавих седамдесет година. Био је поборник књижевности и уметности, читао је и писао на старословенском, преводио са грчког и владао латинским језиком. У његове књижевне радове спадају: Натпис на мраморном стубу на Косову, Слово љубве, поетско писмо млађем брату Вуку, вероватно упућено као позив на помирење, као један од најлепших текстова српске књижевности.

Задужбина деспота Стефана Лазаревића у Горовичу – пуста, српска

Манастир Копорин код Велике Плане је изградио у част повратка из битке код Ангоре, као и изласка своје сестре Оливере из султановог харема. У својој задужбини, манастиру Манасија (Ресава), је организовао Ресавску преписивачку школу, која је била европски центар за превођење и преписивање књига. Преминуо је од можданог удара у току лова, у својој педесетој години код места Црквине у општини Младеновац, где и данас стоји кенотаф из тог времена.

Сахрањен је у манастиру Копорин мада се дуго сматрало да његово тело лежи у манастиру Манасија. Наиме, након замене подних плоча у храму седамдесетих година, испод фреске на којој је приказан деспот Стефан, пронађене су мошти које су биле на дну гробнице. Детаљним испитивањем које је предводио антрополог Србољуб Живановић, утврђено је да се ради о моштима Светог деспота Стефана, што је и СПЦ на крају прихватила. Након тога је обављена детаљна анализа ДНК моштију које се налазе у манастиру Манасија где је коначно утврђено да се ради о Стефановом млађем брату Вуку.

У време деспота Стефана манастир Кастељан је достигао врхунац свог развоја, с једне стране јер је туда за време цара Душана пролазио трговачки пут од Београда преко Космаја и Поморавља до Дубровачке републике, а са друге зато што је у то време у Србији од Космаја преко Авале и планине Рудник било веома развијено рударство. О манастиру Кастељан је 1425. године написана повеља која се чува у Дубровачком архиву.

Градитељи манастира су се трудили да користе терен у складу са природом, па су камење које се ту налазило уграђивали у здање. Ходник и свод који су остали очувани су грађени врло квалитетно, па су после толико стотина година издржали турско разарање као и обрушавање земље на њега.

Манастирски конаци су саграђени с доње стране цркве, са издвојеним улазима који су по једном мишљењу били за путнике који су пролазећи тим путем налазили смештај у манастиру, а по другом су то биле штале за коње и помоћне просторије.

Црква је зидана у камену као једнобродна грађевина правоугаоне основе, дугачка 12 и по, а широка 6 метара, са полукружном апсидом на источној и правоугаоном припратом на западној страни, и припада Рашкој архитектонској школи. Са унутрашње стране цркве, виде се остаци по три пиластра који су појачавали јужну и северну страну зидова цркве, што наводи на закључак да је црква имала и Кубе. Црква је зидана од ломљеног камена, а споља и изнутра је била малтерисана кречним малтером. Кров је био двосливан, а под од камених плоча.

У припрати, у доњим деловима зида нађени су фрагменти фресака са представама драперија, стилизованих орнамената, делова ћириличних слова и других елемената карактеристичних за декорацију средњовековних цркава у Србији. Нађене су и две украсне архитектонске пластике од мермера у виду стилизоване лавље главе, као и натпис у зиду трпезарије из 1322. године који је такође нестао.

У олтарском простору цркве налази се делимично очувана зидана стопа часне трпезе. Часна трпеза је била правоугаоног облика и нађена је након ископавања у непосредној близини. Имала је по свом ободу мотиве који су указивали на њено античко порекло. Градитељи манастира су очигледно знали за вредност тог камена, па су га поставили у најсветији део храма, чувајући тако континуитет са старим временима. На средини часне трпезе био је уклесан цртеж Јелена, какав се налази и на дну кенотафа деспоту Стефану у Црквинама.

Кенотаф деспота Стефана у Црквинама

Симболика јелена на овим просторима је веома стара и по речима Драгослава Срејовића, датира још из времена праисторије, док у хришћанско време представља симбол васкрсења јер сваке године мења рогове.

Извор: Интернет

На једном од зидова манастира може се уочити стена која извирује са обе стране зида, па се поставља питање да ли су се наши преци трудили да граде у складу са природом, или је реконструкција седамдесетих година лоше одрађена, па је зид само придодан преко стене која се обрушила на манастир, у време када је он био затрпан.

Колико је градња манастира била квалитетна, показује и свод који је и након толико векова и даље савршено очуван. Између два зида, где су била врата налази се простор за греду која је обезбеђивала од насилног уласка, а изнад у самом ћошку се налазила камена шарка, носач врата односно вратница.

На прозору који је савршено архитектонски израђен налазе се необични кругови који највероватније представљају трагове обраде ондашњих дунђера, а у камењу које је коришћено за градњу могу се видети окамењени пужеви и трагови шкољки који указују да се на том месту некада налазило море.

На благој падини, јужно од цркве, претпоставља се да је био саграђен велики конак који је затварао јужну страну манастирског комплекса. То је била репрезентативна грађевина правоугаоне основе 28 пута 5 и по метара која се састојала из приземља и спратног дела. Овај део конака је био издвојен од Порте и служио је за смештај каравана и путника који нису имали потребу да улазе у сам манастирски простор. Видљиво је пет већих просторија са засебним улазима, док је спратни део конака имао улаз са нивоа цркве, док се из узаног издуженог трема улазило у монашке ћелије.

По другом тумачењу, тај простор се користио за штале и помоћне просторије. По дебљини зидова се не може са сигурношћу закључити да ли је конак имао више од једног спрата, мада дебљина зидова кухиње и трпезарије указује на тако нешто.

Најнеобичнији део архитектуре конака су лукови којих има пет у већој просторији. Правилног су облика и ширина сваког од њих износи један метар. Постоје различита тумачења о томе чему су лукови служили, од тога да су имали декоративну функцију, преко ојачавања зида, па до простора где се стављало сено за коње. Постоји могућност и да се у тим луковима налазила нека врста осветљења, лампе или ватра.

Западно од цркве и конака је саграђена трпезарија са кухињом која затвара манастирски комплекс. Импозантних је димензија, 21 пута 8 метара, правоугаоне основе и веома лепо уређена, а на средини се налази камен на коме се највероватније налазила греда 37 пута 37 сантиметара која је носила кров, односно свод. У приземље се улазило кроз два улаза, а спратни део имао је ходник, предворје и велику одају за обедовање. У северном делу била је смештена кухиња са ложиштем.

Из времена када је био у пуном сјају, овај објекат је важио за веома репрезентативан објекат у коме је боравио и деспот Стефан. Зато је и необично што један такав објекат није имао одбрамбене зидове. Једна од претпоставки је да је дошло до обрушавања земље, па је тиме дошло и до промене конфигурације терена.

У турским изворима се пак овај манастир спомиње 1560. године као манастир посвећен Светом Ђорђу, а сматра се да су га Османлије урушиле најездом на ове просторе, а након напуштања манастира око Велике сеобе Срба под Арсенијем Чарнојевићем 1690. године а цео манастир је порушен крајем 17. века. У току Великог рата, у околини манастира Кастељан је отпочео одлучујући контранапад Тимочке дивизије у Колубарској бици.

С обзиром да се остаци манастира налазе у сред шуме, сакривени под урушених земљом и лишћем, до шездесетих година двадесетог века се није знало за њега. Тих година су и започета ископавања, док су обимнији радови трајали од 1969. до 1971. године, а с обзиром да су у сврху обнове манастира прикупљена средства, са обновом је требало приступити још 2021. године.

Тек после више од 310. година, први пут се на дан Св. Георгија Победоносца, лета Господњег 2000. године зачуло свештеничко појање када је архимандрит манастира Тресје Јован Маричић са великим бројем верника заблагодарио Богу и Св. Великомученику Георгију пресекао славски колач и освештао заједно са славским житом.

Спуштајући се низ падине Космаја, потпуно заокупљена оним што сам видела и доживела, помислих како је ово можда последњи тренутак да се заустави пропадање Кастељана и врати макар део сјаја из времена Деспота Стефана, да не би поново нестао у неком новом обрушавању земље.

Текст и фотографије: Соња Ракочевић

ИСПРАВКА: Претходна верзија погрешно је садржавала да је аутор Похвале кнезу Лазару деспот Стефан Лазаревић и да је деспот Стефан имао 34 (уместо 50) година кад се упокојио. Хвала коментатору @Слађана на указивању на грешке, извињење свима (24. 10. 2023. у 23:05)!

Categories: Стање фото/видео ствари

Tags: Горович, Деспот Стефан Лазаревић, Соња Ракочевић, задужбина, карусел