Задужбина деспота Стефана Лазаревића у Горовичу – пуста, српска

У Горовичу крај Тополе незадрживо пропада задужбина деспота Стефана и храм у коме се вожд Карађорђе крстио, венчао и са својим устаницима причестио пред прву српску буну

Црква Светог Преображења Христовог у Горовичу (Фото: Соња Ракочевић)

У селу Горовичу, надомак Жабара у близини Тополе, налази се једна од највећих и најстаријих светиња у централној Шумадији. За веома загонетну цркву Светог Преображења Христовог не постоје писани трагови о настанку и ко је ктитор, али према предању српског становништва Горовича – који су у овом крају старинци, па се веродостојност предања не доводи у питање – сматра се да је настала у 14. веку и да ју је подигао или обновио деспот Стефан Лазаревић.

По једном предању црква је везана за битку код Никопоља, када је деспот Стефан Лазаревић 1396. године на овом месту са војском заноћио и уснио сан у коме је бацио копље преко главе. Заветовао се да ће, уколико преживи, на том месту где се копље заболо подићи цркву покајницу у знак захвалности и кајања. Вративши се из битке као победник, испунио је завет и саградио цркву.

Према другом предању, пред Никопољску битку Стефанова војска се нашла на путу Београд–Крагујевац на десној обали Јасенице крај рушевине једне цркве. На месту код светиње Воде Главице деспот Стефан причешћује своју војску. С обзиром да одлази у рат против хришћана а на страни Турака, заветује се да ће у знак захвалности и кајања, ако преживи, на месту рушевине старе богомоље подићи цркву.

Западни хроничари тог времена наводе да је ступањем у борбу краља Жигмунда и његове тешке коњице дошло до колебања у османској војсци, али је за муњевиту победу над хришћанима заслужан искључиво кнез Стефан Лазаревић, који је уласком у битку са својом војском направио преокрет. Немачки извори који Стефана Лазаревића називају „нечастиви деспот, кнез Србије“ наводе да је он појурио и отео угарску заставу, што је био знак да је краљ у опасности, након чега се угарски краљ повукао и преко Дунава и Црног мора отпловио ка Константинопољу а хришћанска коалиција доживела катастрофални пораз.

Постоје и предања по којима цркву Светог Преображења везују за цара Душана и кнеза Лазара, али се ипак чини да је горе описана друга верзија најприближнија истини.

У овом зиду је била уграђена скулптура скулптура лава, мало мања од природне величине, из 2. или 3. века после Христа: лав је био приказан са обореном неком животињом, највероватније дивљом свињом. Скулптура је, највероватније због урушавања цркве, извађена и сада се налази у музеју у Аранђеловцу; није познато да ли се лав налазио у некој старијој цркви или храму на овом месту.

Овај храм се у турском попису помиње као манастир у 16. веку, који је плаћао данак од 150 акчи. Следећи пут се помиње 1735. године као мирска црква села Жабара, Саранова и Чумића. Монаси су временом нестали, вероватно због османског пустошења цркве – неке надгробне плоче са монашким обележјима указују на њихово некадашње постојање.

Црква је сазидана је од ломљеног и притесаног камена и покривена ћерамидом, док је унутрашњост била омалтерисана и живописана од чега је остао тек по који фрагмент. Олтар је био преграђен липовим даскама на којима су била двоја врата. У олтару на каменом стубу налазила се света трпеза од камена, на десној страни иконостаса било је 14 а на левој 2 иконе.

Више двери се налазио дрвени крст без икаквих украса. Црква је очигледно била сиромашна и имала је три дрвена и један гвоздени сталак за свећу (чирак) и уместо звона клепало.

Црква је грађена из три фазе и од истог материјала. Темељи су значајно шири од зидова тако да се чини да је тачно народно предање о изградњи цркве деспота Стефана на темељима неке још старије.

Овај зид управо указује на неку обнову или доградњу из неког времена. На довратнику стоји уклесано име дародавца на коме пише: „Камен Милисава Станковича 1781“.

Професор Доброслав Ст. Павловић, наш први доктор наука из области архитектуре, описао је ову цркву средином 20. века када су се још видели трагови малтера. У његовом опису стоји да је црква масивних и дебелих зидова, омалтерисаних изнутра. Довратници су обрађени у форми биљних и геометријских преплета са крстовима и фигурама на којима се јасно види винова лоза као знак трајања. Виде се симболи и печати државе Немањића, као и призори ратника у борби.

У време када је описивана, црква је била у прилично рушевном стању, са напуклим зидовима, делимично срушеним сводовима и растињем унутар цркве које ју је додатно урушавало. По мишљењу Доброслава Ст. Павловића, црква се могла сачувати.

Црква је страдала у земљотресу око 1860. И никада није обнављана до реконструкције, која је започета деведесетих година прошлог века али није и довршена: њоме је само успорено даље пропадање.

Старих симбола који подсећају на рано хришћанство и древну религију има много, нарочито на довратнику припрате и довратнику унутрашњег дела. На довратнику са десне стране је коловрат са дванаест кракова.

Ту су представе сунца, крстови и друга орнаментика, a постоји и неколико фрагмената живописа који су се задржали.

Поред цркве налази се и старо гробље које се и данас користи, и где се на старим споменицима могу видети слични симболи као на цркви.

На бочним вратима довратника стоји натпис „Ова врата поставише браћа Ладоја“.

Неколико векова након деспота Стефана и Карађорђе везује своју судбину за ово место. Ђорђе Петровић је рођен у оближњем селу Вишевцу, али се породица Петровић убрзо сели у Жабаре. Не зна се да ли је деветнаестогодишњи Карађорђе отео или испросио Јелену, ћерку оберкнеза Николе Јовановића из Маслошева, али се зна да су се венчали у овој цркви 1778. године.

Осим војске деспота Стефана, на овом месту су боравили и Карађорђеви устаници почетком марта 1804. године. Према усменом предању, устаници су се поред ове цркве зауставили и причестили пред прву српску буну, а затим наставили преко Божурње, Маслошева и Стражара и на Руднику се спојили са четама војводе Арсенија Ломе и заједно напали утврђени град Рудник.

До 19. века, односно до 1860. године, црква је била у употреби, када је коначно напуштена, иконостас пренет у цркву села Саранова а храм препуштен зубу времена.

Мештани Горовича и околних села су 1905. године покушали са обновом цркве али су их у томе омели ратови. Године 1924. прота Алекса Петровић је упутио писмо Управи двора Карађорђевића са речима да „барем дају толико да се црква огради“. Након осам година, у циљу реконструкције, отворен је рачун и штедна књижица а радови поверени архитекти Миомиру Коруновићу. Нажалост, атентатом на краља Александра 1934. године цео процес бива заустављен а пропадање цркве настављено. Тек 1970. године из Тополе се поново покреће питање обнове цркве, 1971. покренути су конзерваторски радови, па 1973… И тако све до 1993. године, када се са радовима потпуно стало. Министарству вера и Министарству културе Србије је 2006. године поново послат апел и молба за санацију цркве, али осим сагласности да се уради програм санације и отпочне са реконструкцијом ништа није урађено.

Ову јединствену цркву прекрасне орнаментике и клесарских радова, Завод за заштиту споменика је прогласио за културно добро и то је једино што је урађено за век и по. Мештани сиромашног села Горович, њих око 250, и даље се надају да ће неко од надлежних покренути реконструкцију цркве, а онда не би било оног који добровољним прилогом не би помогао њену обнову.


Напуштамо Горович у нади да ће се неко наћи и истрајати у томе да се ова необична светиња обнови и стави у функцију која јој је и намењена.

Соња и Маша

Текст и фотографије: Соња Ракочевић


ИСПРАВКА: Ранија верзија овог текста погрешно је садржала информацију да је Карађорђе рођен у Вишњевцу (хвала коментатору @Зоран, 28.6.2021. у 13:38).



Categories: Стање фото/видео ствари

Tags: , , , ,

3 replies

  1. Браво. Свака част за репортажу.
    Ех да је Коруновић извео наум, било би то величанствено.
    Но добро, никад није касно за оживљавање оваквога бисера.

    28
  2. Господ и кад руши, зида. Тек Србље несрећно, урушено заборавом и унинијем, само се рушењу приклонило… Не чекамо Господа, очајање животаримо…
    Ипак, свака благодарност за врсну, откривајућу причу о томе са које смо висине пали…

    27
    1
  3. Мала исправка- Карађорђе је рођен у Вишевцу а не Вишњевцу

Оставите коментар