Изађе из цркве наш брат, прекрсти се, прође поред мене сав озарен што ме је упознао и седе у ауто. Не, није отишао. Гледао ме радостан, док нисам све истоварила и пренела у конак
Мати Герасима (Тинтор). Извор: Лична архива
Један младић, здрав и прав, прилази ми на манастирском паркингу. Тек што стигох из набавке, купила храну за животиње, на викенд акцији. Биће за неко време, срећно размишљам. Извлачим џакове и поздрављам га.
Видно одушевљен, обрати ми се:
– Први пут у животу видим монахињу! Дивно! Осећам дубоку веру, живот ме научио, више не пропуштам ниједну литургију, и Бог чује моје молитве, штогод му затражим – изусти млади човек готово у даху.
– Слава Богу, радујем се за тебе, брате – и ја изустих борећи се за дах на усијаном асфалту паркинга док сам истоварала аутомобил пун џакова псеће хране.
– Него, да те питам. Можеш ли ми мало припомоћи да истоварим ове ствари из аута?
– Стварно журим, немам кад, на послу сам, таксирам.
– Добро. Хоћеш ли да уђеш у цркву, да ти откључам?
– Може!
Отворих му цркву да се човек помоли, а ја наставих да избацујем оне вреће, а зној се слива низ лице.
Изађе након пет минута наш богобојажљиви брат, прекрсти се, прође поред мене сав озарен што ме је упознао и седе у ауто. Не, није отишао. Гледао ме радостан док се молио на седишту, све док нисам све истоварила и пренела у конак.
А ја у чуду. Прозборих у браду: Џаба нам, брате мој, вера без дела љубави.
Ни љубави без жртве за ближњег…
Господи, све нас помилуј.
Наслов и опрема: Стање ствари
(Фејсбук страница мати Герасиме)
Прочитајте/помозите још
Categories: Преносимо
Nju ejdž pravoslavlje. Bože nas sakloni.
Герасимо, не кори. Таксиста је добар удео изабрао…
@ A head full od dreams:
Шта је овде тачно Њу Ејџ?
@A head…
А он као зна како треба да буде Православље… 🙂
За стародобне и старомодне монахе епитимија је била да начине одређени број метанија.
За нове и модерне монахе, епитимија ће бити да одсуствују одређени броја дана са друштвених мрежа.
Свети Гаврило грузијски Ургебадзе каже, да одбити ближњем
помоћ (онда када затражи ) због молитве, Господ такву
молитву не прима.
Ова ситуација је била искушење и за монахињу и за “таксисту“.
У причи ми није јасно чему толика псећа храна – пун аутомобил
џакова псеће хране?
Једино ако је то за псе чуваре стада. Мало чудно јер
није доречено.
Али, да се не огрешим, вероватно постоји ваљан разлог за то.
Обашка што је то написано на чистој српској латиници под псеудонимом на неисправном енглеском, онако хардкор православно 🤡 Рекао би човек да је баба Божана писала коментар, онако док се укриво и на брзину крсти па трипут отпљуне против урока, али тај ник на инглишу некако квари утисак.
А ја лепо питао шта је ту тачно Њу Ејџ, стварно ме је занимало.
„Браћо, ако и упадне човек у какво сагрешење, ви духовни исправљајте таквога духом кротости, чувајући себе да и ти не будеш искушан. Носите бремена један другога, и тако испуните закон Христов.“-Галатима (6; 1-2)
Волео бих да је могуће чути и таксистин део истине…
Душко Радовић: „Маме треба да буду добре, а не лепе.
Кад су лепе, маме личе на жене, а што више личе на жене, све мање личе на маме.“
Читати mutatis mutandis.
Људи који се саблажњавају зато што монаси користе Интернет треба да се сете да живе у 2023., а не у 1389. години. Данас је Интернет најобичнија и свакодневна појава, мада можда не и у њиховом вилајету, и у коришћењу истог нема ничег нечистог нити демонског, а уколико је Интернет за њих нешто ново и необично, можда би требало да мало прошетају ван свог родног завичаја.
Каже народна изрека, „Што сељак не познаје то сељак не једе”, из времена пре него што су најбољи од народа изгинули а остали што иоле вреде главом без обзира од оних других побегли, или били отерани, и сељачка суревњивост према свему непознатом се ту најбоље изражава и манифестује.
Изолован од збивања, без времена и воље да се образује, генерацијама у примитивној и затуцаној средини, он све што није у складу са обичајима његовог завичаја и својим ограниченим представама посматра као ђавољу и сугубу работу.
А када би мало више читао шта ти људи које би да „критикује“, а који о православљу и хришћанству знају ипак знатно више од њега кукавнога, и који га у пракси живе за разлику од њега озлобљенога, пишу и објављују на „тијем некијем интернетима и сокоћалима“, могао би и сам да научи нешто о вери коју наводно „брани“ (док заправо само брани своју затуцаност и примитивизам), иако ту веру скоро уопште и не познаје, а која се у већини српског народа данас своди на обичаје, сујеверја и „ваља се на данашњи дан“.
Још је Николај Жички и Охридски јадиковао о томе, након њега и Св. Јустин Поповић, да би ситуација данас, после деценија комунизма, пинк-идиотизма, у времену глобохомо-либерализма била још и гора. Ставили смо нацију изнад вере, обичаје изнад оцрквењености, заменили логосност за бабске обичаје а светло Истине и разума за острашћени популизам и етнофилетизам. Постали смо „православни“ талибани. О јада и беде. О вери ништа не знамо, али би хтели друге да учимо о њој. И Богу смо тешки постали.
Деведесетих се понегде могло чути да је „вера код Срба налик на храм Св. Саве, споља раскошна и сјајна, а изнутра празна, пуста и недовршена“. Данас се, нажалост, може рећи да је она налик на потопљену Ваљевску Грачаницу, где још само крст стоји изнад мутне воде.
https://dodaj.rs/images/79958_900.jpeg
„Нису Срби кано што су били, … на зло су се свако изменили. Закукаше Срби у невољи, ал се живог Бога не сетише, нити Бога нити својих греха.”
-Св. Николај Жички и Охридски
https://stanjestvari.com/2023/07/30/nebeska-liturgija/
@Родољуб Лазић
Aл` шта да се ради када тате ”воле” више ”лепе”
жене, него добре маме, и дешава се, не тако
ретко, да ”залутају” код ”лепих” жена.
И таквим татама треба одредити епитимију
одсуствовања пар дана са друштвених мрежа.
Можда се после тога и поправе.
Vredelo bi joj napisati pesmu, u duhu starih majstora, koji bi umeli da spoje njenu lepotu sa uzvisenim pozivom koji je odabrala…
Ja samo znam da nastavili ovako, ova ekumeniatički i modernistički orijentisana SPC – počeće narod masovno da prelazi kod Artemijevaca.