Зашто су Срби циљ на Западу, ја не разумем, поштено ћу вам рећи. Русија и Србија су стална мета напада Запада, али не разумем зашто, рекао руски председник
Владимир Путин (Фото: Tanjug/AP/Grigory Sysoyev)
„Срби нису народ који Запад може да сломи и потчини“, поручио је председник Русије Владимир Путин на пленарној седници међународног дискусионог клуба „Валдај“ одговарајући на питање Александра Раковића, научног саветника у Институту за новију историју Србије, о сталном притиску на Београд.
„Зашто су Срби циљ на Западу, ја не разумем, поштено ћу вам рећи. Русија је почетком 1990. година била такође циљ, желели су да се распадне СССР. Србија је била на све спремна и све је хтела, али су били под притиском. И стално прете санкцијама. Много пута сам чуо да су слаба карика и да их треба притиснути. То је парадигма која је створена. Али Срби нису такав народ, није таква историја, другачија је култура. Можда ћу рећи тешку ствар: Њих је могуће уништити, али их је немогуће сломити и потчинити. Запад ово не разуме. Али надам се да ће пре или касније доћи до разумевања ове компоненте и у европској и у глобалној политици уопште – доћи ће до схватања да је ипак конструктивније да преговарају уместо да покушавају да изврше притисак на њих“, рекао је Путин.
Руски председник је поручио да Срби не могу бити сломљени и потчињени.
„Русија и Србија су стална мета напада Запада, али не разумем зашто“, рекао је руски председник.
„Бомбардовали су Београд, погодили амбасаду Кине, где је ту међународно право?“
Путин се осврнуо и на бомбардовање Југославије 1999. године, рекавши да се често могло чути од западних лидера да је систем УН застарео и да не одговара данашњим потребама, посебно у време југословенске кризе, када су земље НАТО бомбардовале Београд.
„У нашој новијој историји често смо чули од западних лидера да је систем УН застарео, да не задовољава данашње потребе. Али када је то почело? У време југословенске кризе, када су САД и њени савезници почели да бомбардују Београд, немилосрдно и неустрашиво, напали су чак и у амбасаду Kине у Београду“, подсетио је руски председник на састанку међународног дискусионог клуба „Валдај“.
Протрљајте очи! Стара ера је прошла: Цео Путинов говор на форуму „Валдај“
Он је додао да су западни лидери тада тврдили да су принципи УН застарели, зато што су хтели да делују без обзира на међународно право.
Према његовим речима, када је Русија почела да предузима неке акције, они су то назвали срамотом, рекавши да Русија крши међународно право и Повељу УН.
„Али, нажалост, увек је било покушаја да се међународно право прилагоди сопственим интересима. Да ли је ово добро или лоше? Ово је јако лоше. ЕУ и савремено међународне право је застарело и треба га укинути. Треба створити нешто ново“, поручио је Путин.
Наслов и опрема: Стање ствари
(РТ Балкан,
https://rt.rs/rusija/53437-putin-rusija-srbija/
Categories: Вести над вестима
“Руски председник је поручио да Срби не могу бити
сломљени и потчињени.
Русија и Србија су стална мета напада Запада, али не разумем
зашто“, рекао је руски председник.“
Разлози су познати.
Историјски:
Не могу да нам опросте пораз у Првом и Другом
светском рату, где смо ми – Срби – били разлог њиховог
пораза. Па и у овом Рату, ми смо физички надјачани, али не
и духовно, а то је за њега (непријатеља) – ПОРАЗ.
Материјални:
Ресурси(природна богатства) Србије.
Стратешки:
Oдскочна даска за Drang nach Osten; освајање Русије и
присвајања/отимање њених материјалних ресурса (природних
богатстава).
Духовни:
Циљ НСП је уништење Православља по сваку цену,
штo je и један од разлога изазивање рата у Украјини.
Сатански/антихристов: “Умирите, и испразните земљу.“,
на супрот Христовом: “Рађајте се и множите, и напуните
земљу.“
Друштвено-политички:
Стварање “добровољног“ робовласништва, где ће робови
“добровољно“ прихватити робовласнике.
“Нови Светски Поредак – Ново Доба“:
“Златна милијарда“ робова и неколико хиљада робовласника.
Брате Драгане, то су све споредни, короларни разлози.
Суштински разлог је онај о којем сам говорио јуче:
Истребљују нас зато јер смо ЦАРСКИ НАРОД.
И неће стати док то семе савршено не истраже, да му ни спомена нема, и да се никад не деси да нека младица исклија из заборављеног трулог пања (отприлике како су истребили дом Романових у Русији). Или док га генетски не модификују. Својим генима.
Православље се не може уништити док се не униште носиоци и заштитници Православља, а то су цареви – они који у руци држе Крст Христов и којима је речено: овим побеђуј. А док постоји Царски Народ, живи царски синови, увек из њих може устати нови цар.
Srećan rođendan Vladimire Vladimiroviču Putine.
71 po redu od 07.10.1952 godine.
Vladaj Vladimire Rodinom.
Ja sam Srbin.
Ja volim Srbiju.
Ja volim Rodinu.
Ja volim da VOLIM.
Nikoga ne MOLIM.
Zato što VOLIM.
@Евсевије
Поштовани у Христу Брате!
У војничком смислу, ово горе побројано је њихов
“ближи задатак“, а истребљење ЦАРСКОГ НАРОДА је
“следећи задатак“.
ЦАРСКИ НАРОД није сам од себе ЦАРСКИ НАРОД,
миропомазан је у том – ЦАРСКОМ – звању, крштен
од Онога, Његовом крвљу, коме ни врата пакла
неће и не могу наудити, а то је ИСУС ХРИСТОС.
Миропомазано семе ЦАРСКОГ НАРОДА се не може
уништити, истребити или модификовати, а они то
не знају, нити могу знати.
Они у то не верују, а ЦАРСКИ СИНОВИ верују.
Као што Господ није допустио да Аврам убије, на
жртву принесе, своје рођено дете/СЕМЕ, тако ни
семе ЦАРСКОГ НАРОДА – СРБ – неће бити принето
на жртву АНТИХРИСТУ.
СРБ може нестати само ако то прихвати својом
вољом!
Сви који својом вољом, слободно прихвате антихриста –
његови су, а они који би и присилно били печаћени –
нису његово, него ХРТИСТОВИ.
Мисле, а да ли су истребили семе Романових?!
Зар нису фарисеји прогласили преко поткупљених
војника да су тело Исуса Христа украли његови
ученици, а не да је васкрсао?
Али, ми верујемо у Христово васкрсење, а не у
фарисејску лаж.
Ако су лагали за БогоЧовека Исуса Христа,
зашто не би и за дом Романових?
“А док постоји Царски Народ, живи царски синови,
увек из њих може устати нови цар.“
Старац Тадеј:
“За Цара славе,
За Цара небесаког,
ми борбу водимо,
зло да покоримо.“
Јест и будет тако!
Срећан рођендан Владимиру Владимировичу.
А што се тиче уништења Срба, биће да је и то немогуће.
Има нас свуда по свету, а и на ђедовини ће претекнемо, онако, из ината, да се бијемо кад затреба са белзебубом.
Fighting Satan since 1999!
Повукао је руски контигент са КиМ, 2003. Не ради добро ни за руски, а камоли да га брига за српски народ. Русија лагано тоне, издаде је и Казахстан, чијег је председника спасао 2019. Треба да буде Путко Геније, а не Кефало. Како је само луцидно проценио ситуацију у Украјини (Малорусији),одмах по почетку рата (ха,ха,ха,): https://off-guardian.org/wp-content/medialibrary/putin-nationalists-headline-2.jpg?x46253. Боље не би ни „армија“ завелих пропагандиста са овог сајта.
(1/2)
Путин у својој изјави каже да зна да Запад свим силама труди да сломије и уништи Србију а пре свега да је сломије и понизи али не зна зашто. Да ли ми то знамо? Судећи по актуелним дискусијама о броју српских жртава у Јасеновцу и дилеми коју неки намећу да ли је геноцид уопште постојао као и извору толике мржње према Србима која је генерисала бестијалност каква није виђена у досадашњој људској историји и коју потомци тих починилаца 100% одобравају и настоје да наставе мало од наc зна.
Жалосна је чињеница да су највећи злочини извршени од стране бивших Срба. Пракса употребе ‘домаћих’ ресурса се показала најефикаснија било да је реч о инсталирању врховног послушника који практично омогућава и потписима легализује српско самоуништење или употребе локалних јахача за промоцију њиховог наратива на дневној бази у медијима или лажне историје од стране оних најзатупастијих, али острашћених и заосталих у менталном развоју услед смањеног дотока кисеоника узрокованог продуженим дисањем на трску.
Има више извора одакле потиче та мржња у претходних неколико хиљада година а један се, не случајно, никако или врло мало помиње јер је у колизији са актуелним екуменизмом и папорукољубљењем. Реч је о мржњи Ватикана према Србима која инструира и инспирише западне центре моћи и владе да свим силама раде на уништењу Срба, па чак и обичне људе да ирационално мрзе Србе, да макар у изобличеном гневу скину своју блазирану маску и бесомучно звижде Новаку у Вимблдону.
Има више аспеката те мржње почев још од времена мог службовања и много пре званичног одвајања католичке секте од Мајке цркве, њеног похода ка уништавању православља на западу и Енглеској. Присетићемо се једног не тако давног догађања које се актелизивало последњих година са намером се поново Фанар искористи за оно што је заједно са Ватиканом започео пре скоро 600 година.
Реч је о Фирентинском концилу (сабору).
Сабор у Фиренци сазвао је 1439. папа Еугеније IV, а одобрио га је византијски цар Јован VIII Палеолог. Према изворима, дошли су сви православни патријарси и представници, чак и руски. Сви, осим српског. Према историјским изворима, тадашњи владар Србије деспот Ђурађ Бранковић је рекао српском црквеном поглавару да ће га обесити ако оде у Фиренцу.
Сабору су присуствовали цариградски патријарх Јосиф II, пуномоћни представници Патријарха александријског, антиохијског и јерусалимског, митрополит молдавски, кијевски и све Русије Исидор и епископ суздаљски Аврамије, два представника Грузијске православне цркве (епископ и синовац г. грузијски цар Александар), епископи Ефеса, Трапезунда, Ираклије, Кизика, Сарда, Никомидије, Никеје, Трња, Монемвасије, Лакедемоније, Амасије, Митилиније, Ставропоља, Родоса, Маленике, Драмије, Анкиале, Драстрије и богословије, укупно око 700 људи.
Сабор је детаљно испитао разлике између западне (католичке) и источне цркве. Акценат је стављен на разлике у догмама, посебно на такозвани филиокуе (лат. filioque) — додатак који је Римска црква учинила Символу вере. Разговарало се и о другим догматским питањима – о чистилишту, примату папе у васељенској Цркви, слављењу тајне Евхаристије.
Сабор је проглашен васељенским. Већ на почетку саборских заседања Латини нису испунили договор о благовременом одржавању византијске делегације, па су православни морали да дају залог и продају своје ствари за храну. Премештање сабора из Фераре даље од границе, у Фиренцу, није било повезано са кугом (која се завршила два месеца раније), како је званично саопштено, али су патријарх, цар и папа желели да спрече представнике православне делегације од бекства у Византију пре краја заседања. На унутрашњем састанку византијске делегације, цар се заложио за пресељење у Фиренцу због недостатка средстава.
Унију са Ватиканом су потписали сви православни верски поглавари, осим српског. Пошто је сазнао да се Србија супротставила моћном Ватикану, због срамоте коју је нанела Русији, велики кнез је је протерао свог црквеног представника. Треба напоменути да се једино митрополит Ефески Марко Евгеникос противио унији и да је био једини грчки посланик који је одбио да потпише.
Извори кажу да је било и нереда у Цариграду након што се сазнало да Срби нису потписали унију. На захтев народа, Васељенски патријарх је морао да се повуче, а због распада уније Ватикан никада није опростио Србима.
Од тада почиње вековна мржња према Србима. Велики одјек у православном свету и народу имала је чињеница да је на тај скуп одбио да дође само српски православни представник.
Треба нагласити да нису све римске папе одобриле filioque, а неколицина је увођење додатка у Символ вере сматрала потпуно неканонским.
Даље, од православних се захтевало да прихвате латинско учење о освећењу Светих дарова и да одбаце сопствено учење које је изнето током служења Свете Литургије Источне Цркве. Осим тога, латински став је изражен и у њиховим изјавама у вези са литургијском праксом Источне Цркве.
И на крају, православни су морали да потпишу и прихвате декларацију о папизму, формулисану на следећи начин:
„Изјављујемо да Света Апостолска Столица и Римски Понтификат имају првенство на целој земљи, и да је Римски Понтификат наследник блаженог Петра , поглавар Апостола, и да је намесник Христов, глава целе Цркве, пастир и учитељ свих хришћана; и да је Господ наш Исус Христос по лику Светог Петра дао пуну власт да чува, руководи и управља целокупном Црквом, како стоји у одлукама Васељенских Сабора и у светим канонима“.
На исти начин су православни били принуђени да прихвате чистилиште.
И тако је православље требало да престане да постоји. Још болније је било то што је православље продато, а не само издано. Када је већина православних делегата сазнала за потпуно неприхватљиве захтеве Ватикана, неки од присталица Уније затражили су од папе да их отворено обавести какве ће предности Византија имати од Уније. Папа је изашао са пословном страном и понудио следеће:
Последња два обећања била су само теоретска. Међутим, када су преговори дошли у ћорсокак, и када је сам цар био спреман да прекине даље преговоре, целу ствар су решила четворица митрополита, промотера Уније; и све се завршило слављем које је дао папа; теолошке несугласице око привилегија римске столице решаване су уз чаше вина.
И коначно, дошао је крај Сабора. Написана је Одлука о унији у којој су православни одбацили православље и прихватили све латинске формулације и новине које су се међу њима недавно појавиле, попут учења о чистилишту. Прихваћен је и екстремни облик папизма, чиме је одбачена основна еклисиологија Православне Цркве. Сви православни делегати су прихватили и потписали унију, било у своје име, било у име источних патријараха, које су представљали.
Потписивање 5. јула 1439. године пропраћено је тријумфалним богослужењем, а после званичног саопштења Уније, прочитаног на латинском и грчком,
грчки делегати су пољубили папино колено…
(2/2)
Много је детаља о самом сабору, где су учесници били под великим притиском и присмотром. Један владика је избегао да потпише јер се правио да је луд, а сви су мислили да је заиста полудео. Неколико њих се искрало и побегло да не би били ухваћени.
Чак се и Марко Ефески, који једини заиста није потписао, извукао са бубрежном и зглобном болешћу пред папом да не би морао да стоји испред њега.
Чињеница је да једино Србија није послала представника, тада је још увек била последњи независни владар Србије пре доласка Османлија. Унијати су већ преузели сву власт и цркве у Цариграду и надгледали су спровођење унијата на терену, за шта су имали пуну подршку цара Палеолога. Чак је заробио Марка Ефеског који се искрао из Константинопоља да би отишао у своју епископију у Ефесу када је његов чамац пристао на острво Лимнос, које је још увек било заробљено под контролом Византије, и држао га у затвору две године.
Дакле, Ватикан је преузео све узде власти. Пример Србије постао је познат у целом православном свету, а многе је тргнуо из летаргије јер је уследила велика депресија у ишчекивању доласка Турака, која се догодила неколико месеци касније.
Да је и Србија потписала одрицање од православља, то би значило да су све православне цркве прихватиле самоукидање. Дакле, може се рећи да је пример Србије спасао православље јер је отпочео отпор у свим православним црквама, иако унијати (тзв. екуменисти) постоје до данас у свим црквама (обично скривеним), укључујући и српску. Мало је познато да Грци имају неколико потписаних тајних споразума са Ватиканом, а папизам фанарског патријарха је такође у правцу издаје Православља и потчињавања Ватикану.
Одлука о унији у којој су православни одбацили православље и прихватили све латинске формулације и новине које су се међу њима недавно појавиле, попут учења о чистилишту. Прихваћен је и екстремни облик папизма, чиме је одбачена основна еклисиологија Православне Цркве. Сви православни делегати су прихватили и потписали унију, било у своје име, било у име источних патријараха, које су представљали.
Са административне тачке гледишта, потписала је цела Православна Црква: цар Јован, митрополити и представници источних патријараха, митрополит кијевски Исидор и руски епископ Аврам. Током сабора, већина представника византијске делегације, не добивши новац за храну пет месеци је обећала као услов за присуство делегације на сабору да се врати у Цариград, а под притиском цара и патријарха 5. јула 1439, потписали су Орос Сабора („Флорентинска унија“).
Међу онима који нису потписали били су: митрополит ефески Марко (уз помоћ царевог брата, који је био противник уније), митрополит грузијски Григорије (правиo се неурачунљив), митрополит нитрански Исак, митрополит г. Софроније Гаски и епископ ставропољски исијски (тајно побегао из Фиренце и касније добио заштиту царевог брата).
Додатна непријатност са којом се суочила православна делегација у Фиренци била је смрт цариградског патријарха који је пронађен мртав у својој соби. Није доживео потписивање ороса и преминуо је 8 дана након писменог одобрења филиокуеа на унутрашњем заседању византијске делегације.
На столу је (наводно) био његов „тестамент”, под насловом Ектрема Сентентиа, у коме он у потпуности прихвата све што је проповедала Римска црква. И на крају, писало је: „На исти начин прихватам светог оца међу оцима, врховног понтифика и намесника Господа нашег Исуса Христа, папу старог Рима. На исти начин прихватам чистилиште. У потврду тога прилажем свој потпис.”
Нема сумње да ли је патријарх Јосиф написао тај документ. Немачки научник Фроман, који је темељно истражио наводни „тестамент“ патријарха Јосифа, каже: „Тај документ је толико латинизован и садржи толико мало мишљења која је патријарх изнео неколико дана раније, да је лаж очигледна.
Убрзо су источни патријарси осудили Фирентински сабор као „тирански и лажни” и одбили да прихвате Унију. Када се митрополит Исидор, један од највећих издајника православља, појавио у Москви са папским крстом испред себе, ухапсио га је велики кнез московски Василиј Васиљевич, а након тога послат да се пресели у Рим, где је примио кардиналски шешир.
У Цариграду је, напротив, Унија знатно ојачана. Унијатство није само постало државна црква Византије, већ је постепено, преко епископата, ушло у сав црквени живот. Стални представници Ватикана, предвођени кардиналом Исидором, надгледали су званичну лојалност Црквеној унији у Византији и властима, условљавајући тиме папска обећања дата Византији.
Символ вере, са или без додатака, није записан у бројаници сабора. Због изостанка одлука у оросу у вези са спорним питањима о којима се расправљало у скупштини, англикански посланици су одбацили унију.
децембра 1452. године, међутим, унију је у Светој Софији прогласио кијевски митрополит Исидор у присуству цара, епископа и лаика. Истовремено, постојала је неизвесност да ли је овај проглас био привремена мера за спречавање пада Цариграда, који је уследио шест месеци касније.
Унија се показала неодрживом и заправо није дуго трајала. У року од неколико година, многи епископи и митрополити који су присуствовали сабору почели су отворено да поричу свој споразум са сабором или да тврде да су саборске одлуке изазване подмићивањем и претњама латинског свештенства. Тако је унију одбацила већина источних цркава.
Дакле, укидање православља су потписале cве православне цркве укључујући и руску, осим српске. Католицизам је прихваћен од цариградског владара, патријарха и свих епископа. Католици су надгледали одржавање католичке службе у целом Цариграду.
Пример Србије је био варница која иницирала побуну обичног народа а за њима и нижег свештенства. Праволсавље се опоравило иако су предстојале тешке године отоманског ропства. Ватикан је запамтио српско не потписивање предаје и од тада је његов константан циљ уништење Срба и Србије и инспирисање геноцида над њима. То смо видели у оба светска рата, у догађајима 90их и у захтеву папе Војтиле за бомбардовање Србије.
Један од облика константог рата против Србије је инспирисање и саучествовање у негирању геноцида над Србима, смањење броја жртава Јасеновца, беатификација Степинца али и форсирање лажне историје Срба у чему учествује цела Академија, већина тзв. интелектуалаца, индивидуа типа Невена, Мишине, Ристића па све до обичних тркача, ѣахача аѣпокaлипcе.
Претходни пример ме је подсетио на пропуст који сам направио у дефинисању српског идентитета. Реченица – ‘Срби су примогени народ који је први примио хришћанство и учинио га светском религијом’, ће бити проширена са – ‘и који је спасао Православље од уништења.’
Пуна верзија српског идентитета, којег су пуна уста многима, али немушто и без икаквог садржаја, ће бити објављена и послата Марку Ефеском на архивирање у некој ваљевској пећини и преношење будућим генерацијама.
Зашто је Србија мета Кремља, многи људи не знају. Путин изгледа није свестан да се Србија не може уништити јер је Господ чува! Џабе се Кремљ трудио сво ово време да уништи Србију са својим, по Путину описаним као високопошованим, партнерима, т.ј. белосветским злочинцима, убицама, лажовима и лоповима, које свет није видео!
Кремљ нема пријатеља, јер су све праве пријатеље и праве партнере издали и продали (Србија, Белорусија, Јерменија, Либија, итд.), а непријатељи (Запад, Турска) их не поштују јер им се улизују и понашају као бескичмењаци. Кремљ је Руска верзија другосрбијанштине и круга двојке. Путин је ученик Клауса Шваба и Кисингера и похађао је глобалистичи курс са Ангелом и Тонијем, наком чега су све троје били пласирани у својим земљама. Путин је дошао на врх Русије декретом а не изборима – исто као и издајник у Београду. Русија је тренутно колонија глобалиста, а Путин је колонијални администратор.
Ево листе издаја, злочина и зала које је Кремљ починио према Србији само у задњих 35 година:
1) 1992: Гласање у СБ за санкције против СРЈ – настрожије санкције икада уведене некој државе. Зимбабве је био уздржан!
2) 1992: Русија признала нацистичку Хрватску (НДХ2) пре САД и пре него што су били званично признати у УН.
3) 1992-1995: Русија наоружала армију нацистичке Хрватске комплетно (авиони, хеликоптери, ракете, итд) и то кршећи међунардони ембарго! Тим оружјем су убијани и протерани срби 1995-те у операцији Милошевић-Туђман-Марковић тзв. Слоболуји. [1][2]
4) 1999: Претња Руског представника Милошевићу да ће Србија бити сравњена ако не потпише мировни споразум са НАТО-ом (Черномирдин у Бгд).
5) 2000: Помоћ Путина САД и Билу Клинтону да успешно обаве обојену револуцију у Србији и оклупирају је (Примаков у Бгд). Постоји транскрипт разговора Путина и Клинтона у вези Србије пре 5-ог октобра.
6) 2003: Повлачење руских трупа са окупираног КиМ и из РС. Не, то није нико тражио, већ је то била Путинова услуга Западу за коју је добио ништа. Погром срба је уследио кратко након тога. Високи Руски генерал је званично изјавио да они немају интереса на Балкану – претпостављам сем наоружавања нацистиче Хрватске?
7) 2006: Разбијање СРЈ. Да добро сте прочитали – то је такође Путиново масло а не САД. Након што их је ЦГ израдила и отишла према Западу, Кремљ се јавно жалио у вези тога – т.ј. сами су признали.
Нота: Резолуција 1244 дозвољава НАТО-у да окупира део територије Србије – то је разлог зашто је Русија гласала за то а не неки интегритет. То је било још једно улизивање Западу. Целовитост територије није загарантована том резолуцијом већ не признавањем окупупираног КиМ. Зато и прогањају издајника у Београду да то уради, а резолуцију ни не спомињу.
Након разбијања СРЈ 2006-те, практично сва крупна злодела Кремља према Србији су била одрађена и испуњена, те су након тога они само понекад долазили у Србију (Лавров, Захарова, Путин) на фотографисање да се обману и Срби и Руси.
Наравно, немамо ни простора ни времена да набрајамо сва зла учињена Србији од стране Русије у 18 и 19 веку, а и 20-ом наравно. Улазак у Први Светски Рат је био редак, редак изузетак на чему смо им захвални. Мада се и у вези тога ретко ко пита следеће: Да ли би АУИ уопште и планирала да нападне и уништи Србију да нису били сигурни да ће Русија оставити Србију на цедилу као безброј пута пре тога, т.ј. поучени понашањем Русије према Србији у 19-ом веку. Сетимо се да је Русија предала Србију интересној зони Католичких империја! Прочитајте књигу „Убице Народа Српског“ – иако је књига о преврату 1903-ће, Руси се спомињу на више места.
[1] Русија наоружала Хрвате – YouTube
[2] Савез Руса и Хрвата: Путин одликовао Месића – YouTube
Ево две дивне књиге [1][2] које објашњавају у детаље понашања Руске државе према Српском народу у задњих 250 година.
[1] Убице Народа Српског – Мајор Добривоје Лазаревић (1917) – видите 4-то поглавље
https://gorasavina.com/wp-content/uploads/2022/06/Ubice-naroda-Srpskog-Major-Dobrivoje-Lazarevic.pdf
[2] Моја Одбрана пред Судом – Д.р Владан Ђорђевић (1906)
https://gorasavina.com/wp-content/uploads/2025/02/Moja-Odbrana-pred-Sudom-Vladan-Djordjevic-1906.pdf