Поводом првог превода на српски језик извода из дела грчко-византијског историчара Лаоника Халкокондила
Насловница Доказа историје Лаоника Халкокондила (Фото: Прометеј)
Да су српски историчари, макар пре сто година када се коначно појавило критичко издање, превели дело грчко-византијског историчара Лаоника Халкокондила Докази историје могуће је да данас недоумица о прапостојбини Срба не би ни било. Ни о Косовској бици не би се говорило као о миту.
Нити би у филму Бој на Косову снимљеном 1989. поводом 600 година наше битке над биткама, Милош Обилић усмртио султана Мурата I ножем са земље, већ копљем са коња како је и приличило средњовековном племићу кога Халкокондил описује као „највећег јунака за кога се икада чуло“.
Овом десетокњижју Атињанина Халкокондила (1430-1480) у којем обухвата период од 1298. до 1463. године пратећи пропаст Византије и замах Турског царства, али и историје Срба, домаћа историографија није до сада посвећивала заслужену пажњу. Коначно, све делове Доказа историје у којима аутор описује историју и етнологију Срба, први пут са византијско-грчког на наш језик превели су научни сарадници др Дарко Крстић и др Александар Стојановић, а пре неколико дана објавио Прометеј.
Др Крстић, историчар из Ниша, поред доктората из Библијске теологије са Богословског факултета у Солуну, има и мастер рад из историје Византије, а његов колега из Чачка др Стојановић постдипломске и докторске студије заокружио је на Богословском факултету Аристотеловог универзитета у Солуну. Неколико година истраживали су Халкокондилову заоставштину. Пошли су од перцепције византијског научника о Библији, али ништа нису нашли у вези са поменутом темом. Били су, међутим, изненађени поглављима о нашој историји и одлучили да их у целости преведу.
– Од огромног је значаја то што признати историчар свога доба који није српског рода, о теми српске прапостојбине, наше етногенезе и миграција износи ставове који су у несагласју са данашњом верзијом историје какву учимо у школама и каква се предаје на нашим факултетима – каже за Новости др Крстић.
Наглашава да је Халкокондил, у маниру свог учитеља, највећег филозофа XV века Гемиста Плитона, интелектуално поштен и методолошки исправан научник. Уважава и другачије мишљење, наводи га у свом делу, мада јасно ставља до знања да се са њим не слаже и да је много вероватније да су Срби аутохтон народ на Балкану. Истицао је и да постоји културна, језичка и етнолошка истоветност средњовековних Трибала са античким Трибалима (познато племе које је живело северно од македонских племена заједно са Илирима).
Значајно је и да је Халкокондил као Грк нашу постојбину лоцирао између Драча и Истре (Кварнера) па све до Дунава. По њему, то је највероватнија и најизгледнија прапостојбина Трибала који су се селили на север и на исток…
– На више места он наглашава да Трибали, Илири и остали народи заједничког корена „и дан-данас користе исти језик, обичаје и начин живота“. Речи „Срби“ и „српски“ користи када објашњава да притом мисли на Трибале и обрнуто, а на више од стотину места наводи реч Трибали и када говори о нашим историјским личностима – истиче др Крстић.
Његов колега Стојановић напомиње да овај историчар није ни први ни једини који је у својим научним списима Србе ословљавао Трибалима. Чинило је то више од двадесет византијских писаца и историчара.
Др Александар Стојановић и др Дарко Крстић, преводиоци дела (Фото: Приватна архива)
О Косовском боју Халкокондил наводи две верзије – турску и византијску. Турке је болела погибија великог султана Мурата I кога су звали Праведни, те су њихови историчари тврдили да је он већ био победио Србе у Боју на Косову пољу, али да је у једном тренутку сишао са коња да убије неког српског војника. Када се окренуо – непознати српски војник га је пробо копљем. У овом поглављу Халкокондил турског султана назива именом „Амурат“ а „Милоин“ је Милош Обилић.
Халкокондил је, по свему судећи, забележио и сведочанства вазала, учесника Косовског боја. У та времена, пре битке, док су ратници још били у строју, догађало се да неки од њих изразе жељу да пређу на другу страну. По византијској верзији, већ је постојао договор између Лазара, кога грчко-византијски историчар назива старозаветним именом „Елеазар“, и српског ратника „Милоина“ да он, тобож, пребегне на турску страну.
– Милош је кренуо, наводно, као пребеглица на непријатељску страну, а Амурат, чим га је препознао, довикнуо је својој војсци да се размакне како би коњаник могао да прође. То говори да је Милоин засигурно био племић и познат ратник. Међутим, у једном тренутку, подигавши копље дао се у силан јуриш и усмртио султана. Копљем, а не ножем као у народним песмама – објашњава др Стојановић.
Не само да је Халкокондил забележио да „нико такав напад није видео дотад“, већ Милоина (Милоша) описује као „највећег јунака за кога се икада чуло“. Као да је желео да подсети да за разлику од Милоша, копље није послушало Александра Великог у његовој најважнијој бици код Гаугамеле 331. године пре нове ере.
Милошево убиство Мурата је митска сцена коју византијски ратници, вазали на турској страни у Косовској бици, сигурно нису заборавили. Опис убиства султана у великој мери поклапа се и са Његошевим виђењем Обилића кога у Горском вијенцу и другим делима владика ваздиже на ниво култа: „Куда ћете с клетвом прађедовском? Су чим ћете изаћ пред Милоша и пред друге српске витезове?“
Фреска Милоша Обилића у припрати кнеза Лазара у манастиру Хиландар (Фото: Прометеј)
На крају, Крстић и Стојановић поручују – да бисмо веродостојно приступили истраживању о својој прапостојбини, потребно је у свеобухватно истраживање укључити и археологију, генетику, лингвистику, етнографију и културологију, науке које нису постојале у Халкокондилово време.
Категоричан је Халкокондил да Албанци нису Илири и да њихова прапостојбина није Балкан. То је једна од најексплицитнијих тврдњи у његовом делу, коју понавља на неколико места. У последњој књизи каже: „Чудим се како је могуће да неко каже да су Албанци Илири.“ Наводи три могућа сценарија: да су из Јапигије (део данашње Италије), да су дошли са Кавказа или да су на Балкану, евентуално, могли да буду само суседи Илира.
Др Стојановић подсећа да су српски устаници 1804. године на грбу Правитељствујушчег совјета имали стари трибалски знак – главу дивљег вепра прободеног стрелом, као и цар Душан и деспот Стефан Лазаревић. До данас је тај трибалски знак на грбу Шумадије и Браничева, градова Крагујевца, Тополе, Младеновца, општине Вождовац, Велике Плане, Лајковца, Лапова и Барајева.
Писање Доказа историје Халкокондил је завршио у периоду 1464-1468. описом пада Босне под Турке (1463). Дело се завршава преговорима Мађара и Млечана о вођењу рата против Турака. Стандарно критичко издање Доказа историје из којег су Крстић и Стојановић превели одељке о нашој историји у овој књизи, у два тома приредио је Eugenius Darko, Laonici Chalcocandylae Historiarum Demonstrationes (Budapest 1922-1927). При преводу су консултована два превода Халкокондила на енглески језик.
Јованка Симић
Опрема: Стање ствари
(Вечерње новости, 2. 10. 2023)
Categories: Преносимо
Неће бити да је све баш тако како каже овај двојац који је покушао да преведе (селективно-парцијално, а не у целини како би требало) поменуто Халкокондилово дело.
Има нас који смо одавно читали Халкокондила на оригиналу (Laonici Chalcocondylae Atheniensis Historiarum libri decem, Ed. Weberi, 1843), па можемо да изнесемо валидну критику:
Прво, Халкокондил каже да није сигуран где је прапостојбина Срба, тј. није сигуран да ли су они дошли са севера на Балкан или обратно (“ουκ αν δη λεγόμενον ασφαλώς λεγοιτο υφ’ημων“ – стр. 34). Оно што је једино истиче да је сигуран, то је да Трибали (Срби), Мези (Бугари), Илири, Хрвати и Сармати (Руси) говоре истим језиком и да настањују разне регионе са различитим правним порецима. За све остало у вези тих народа, јасно каже следеће – „Нико ништа није рекао јасно о овим (народима), а што бисмо ми могли имати као доказано у историји“ (“Ουκουν δη λεγεται προς ουδενων, ωστε σαφες τι περι αυτων εχειν ημας ες ιστοριαν αποδεικνυσθαι“ – стр. 35). Дакле, осим ставке да говоре исти језик и да насељују разне регионе са разним обичајима, Халкокондил ништа друго поуздано о старој историји Срба не зна. За све друго је рекао да су само (па и његове личне) субјективне спекулације.
Друго, то његово признање да је несигуран око прастаре историје потврђује даље на делу када за још један народ користи идентичну реч “најстарији народ“ – Ските (“ως ειη τε το γενος τουτο παλαιοτατον κατά την οικουμένην εθνών…“, стр. 127). Притом, док је говорио о Скитима мислио је ту на Златну Хорду Монгола који су дошли на територију ранијих правих Скита (чију су потомци данас Алани и Осети на Кавказу). Халкокондил јасно разликује Ските од Сармата (Руса) – каже да говоре разним језицима и да нису сродни народи. То је једна од тенденција византијских људи да све народе који се промене у датој географској области називају географским именом или именом народа ког најдуже памте византијски архиви. А овде Халкокондил у истом делу два народа сматра најстаријима, што му дебело одузима на поузданости, коју он делимично и сам доводи у питање, само неки читају само оно што им одговара.
Треће, он сматра да су Албанци Македонци (стр. 532). Ово је писао: “Да, могао бих Албанце пре да прикључим Македонцима него било ком другом народу света. Јер, уистину се не могу ником уподобити, до македонској раси“. Тиме сви они који верују у Халкокондила као догму, себи чине медвеђу услугу – гуслају о Србима до Урала, а тиме несвесно Шиптарима дају зелено светло да баце тапију на српску земљу Македонију. Ужас!
Четврто, када говори о Илирима (стр. 531), он каже да су они пореклом одвојени од Словена, иако данас говоре сличан језик као и они. Каже да је то народ који носи име по земљи (римској провинцији Илирији) и који се ширио по Балкану, и да је током тог ширења долазио у стапање са околним народима и мењао свој језик. Нешто слично старим Бугарима који су задржали своје несловенско име са Волге, али који су се стопивши са Словенима на Балкану променили и свој језик. Халкокондил даље каже како није сигуран да ли су се Словени некада давно и како стопили са Илирима па отишли од њих на север преко Дунава, или су попут Бугара са Волге дошли на Балкан и узели илирско име, а задржали свој језик (премда у његово време Илири нису себе звали Илирима, већ Србима). Но, у једном је у праву – народи и племена у историји су се мешали у историји исто колико су се и клали, тако да Словени у генетском смислу нису исто данас, пре 1000 или пре 4000 година – имају у себи доста келтских, угро-финских, германских и медитеранских гена, премда имају исте или сличне језике. Али, једно је генетско мешање, а друго је културна доминација која може бити доста монолитна и константна кроз историју.
Пето, чак и да је заиста био сигуран да су Срби (тј. Словени) или Скити (у његово време Монголи, а некада Алани чији су савремени потомци Осети) најстарији народ, Халкокондил није тврдио да су они старији и од његовог народа (Грка-Ромеја). Наиме, он каже да су Трибали, Мези и Скити најстарији у свету од свих народа који нису Грци, тј. који су варвари („κατά την οικουμένην εθνών“ – стр. 35). Ово έθνη од έθνος, Византинци су користили само како би означили оне који не говоре грчки-латински и који нису православни, никада нису те изразе користили да означе сами себе.
П.С.
Не знам како су преводили поједине реченице, још немам њихову књигу, али ово за сада одговорно тврдим – ово што они помпезно причају у овој интервјуу Новостима, односно на насловној страни књиге, нимало не одговара ономе што стоји у Халкокондиловом оргиналу. Вероватно су све урадили у нади да добро зараде на манији аутохтониста, који ће након свега још дубље утонути у своју прелест.
Браво Марко.Лепо си показао аматеризам и жељу за зарадом дотичних преводилаца.<и да ли уопште знају средњовековни грчки и колико?
Још један излив фрустрације оних који нису прочитали Орвелово
(‘Све је избледело у магли, прошлост је избрисана, брисање је заборављено, лаж је постала истина’) али се баш због тога и дале стриктно држе ватиканског слова.
Нагледали смо се тога у претходним годинама. Они који нису знали су у међувремену или нешто прочитали или су укључили сопствене мозгове тако да је остало тврдо језгро, од којих је мањи број ограничених когнитивних, способности, други део су професионални аутошовинисти (или пак бескорисни идиоти) док су, по мом мишљењу, највећи део мање истражени ендемски, патолошки ауто-десктруктивни специмени типични за ове просторе, који упркос немогућности да свих ових година нађу једну једину потврду за своје ставове али још увек зинат сматрају да су мејнстрим а њихови опоненти у ‘прелесту’.
Халкокондил је само окидач за ерупције тих неистражених помрачења као што је био и у случају храбре Олге Пјановић, којој су дотични на крају дошли главе. Тражити неку логику у изливу фрустрације (очекивано подржане и од стране ноторног Филкета) би било још имбецилније. Чега све ту нема – сви говоре српски, чак и Мези који су били Бугари у време када азијски Булгари још нису ни дошли у Бесарабију, Македонци и Албанци су исто иако су једни Балканци а други Кавкасци, Осети су Алани, Илири су час Срби а час нису, па се не зна када су и како напрасно нестали из историје обрисавши чак и своје генетске и лингвистичке трагове без обзира што су тек нешто раније дали и Константина и Диоклецијана и Јустинијана и десетине других императора.
Ипак је у међувремену био милиметарски помак, више се не узима Порфирогенет као неприкосновена референца пошто су и дотични увидели да је идиотска, чак је Српска Академија (слично Ковићу) признала да је половина Срба ипак дошла однекле са трском за дисање а друга половина су староседеоци Балкана. Сада је потрага за онима који ће да кусају ту питу од јоргована, без постављања питања везана за две генетике, две прехришћанске митологије, две историје, два језика који су се на чудноват начин тако стопили да се ни један саставак не може видети голим оком.
Али све је то мање важно у односу на чињеницу да ће она двојица да се намлате пара код манитих аутохтониста који не знају када је доста.
@ Марко Пејковић, похвале на квалитетном и садржајном осврту. Очигледно сте добро упознати са материјом и Халкокондиловим рукописом.
Постоји проблем код неких шарлатана, „равноземљаша“ у чије коло су се (на жалост) ухватили и неки историчари што се код античких и средњоевропских списа фокусирају на једну или двије реченице и то тумаче у складу са задатом матрицом. Зато је важно гледати садржај испред и иза, некад и читаво поглавље да би ваљано сагледали рукопис.
Управо у поглављу 38 прве књиге (код Калделиса стр. 52-55) на који сте се осврнули, не пише да су Трибали (Срби) и Мези (Бугари) најстарији и највећи од свих народа на свијету, него „ова раса“. Ако пажљиво читаво то поглавље, у „ову расу“ сврстава све тадашње словенске народе, које именује углавном по античким називима.
Друга ствар на коју бих скренуо пажњу јесте ваш појам „прави Скити“. Није спорно да Лаоник под Скитима мисли на Монголе као што под Панонцима мисли на Мађаре а под Келтима на Французе итд, но антички и раносредњовјековни аутори би под именом Скити писали и о том степском народу, али би некад користили то име и као „кровни назив“ за све народе који долазе из скитске земље па Павле Орозије у Ските сврстава и Готе (које погрешно поистовећује са Гетима што су преузели неки каснији аутори а на чему такође „јашу“ неки савремени „равноземљаши“), савременик Приск је у Ските свсртао Хуне, касније су свраставани и Мађари и још бројни народи, зато је код имена Скити важан контекст садржаја у којем се помињу.
Још један проблем којем робују модерни шарлатани али на жалост и неки историчари јесте што на те рукописе, средњовјековне и старије, гледају као на „свето писмо“ неку „коначну истину“. Занемарујући да су сазнања тих аутора о много чему била оскудна, тенденциозна, некад и политичку позадину списа.
Лаониково писаније има вриједност, но у том писанију бјеше итекако склон у Херодотовом маниру и произвољном „тумачењу“ и комотном препричавању а примјетно је настојање тврдње прилагодити неком њему прихватљивом схватању гдје нису без важности анимозитети према неким колективитетима,.
И писаније које треба „примити к знању“, но из тога градити неку „коначну истину“ води на погрешан колосјек.
Ђорђе Јанковић, Радивој Пешић, Тибор Живковић…на радост ових који славе висок капацитет плућа. Није лако било нашим прапрецима дишући на трску.
„Pričom o dolasku Slavena, i to raznih, našem narodu je slomljena kičma, jer, ako smo tikva bez korjena, onda nam ova zemlja ne pripada, na nju nemamo pravo, nalazimo se na tuđem i moramo tuđinu služiti. Čim pristanemo na takvu sliku o sebi, svaki užas koji nas zadesi je samo logička progresija te podvale.“
https://arhiva.javniservis.me/2013/10/09/domagoj-nikolic-jedinstveni-narod-i-zemlja-slavena/
Онорије АЕ Илирије ,Не знам ко вам је тај филке.Ја имам име и презиме и занимање.Овакве будалаштине од људи који нису по основној струци историчари и чије радове не знамо могли смо и очекивати.Историчар докторирао теологију.Свашта.Радова из историје немају.Објашњено вам је у одговору Пејковића да ни грчки добро не знају.И где је то САНУ признала да су Срби староседеоци Балкана?Оваквих будалаштина није у нашој публицистици(јер ово није историја) није било до 90тих г.Онда је негде из белог света извучена будалетина Јован И Деретић ,код кога је све фалш и промовисан по медијима.Зашто се народ залепио на тај лепак одговор би требали да дају социјални патолози.Иначе у свему томе не искључујем велику улогу Службе које јесте ,била и вероватно биће антисрпска. Да вам објашњавам зашто је све шупљо у тим назови теоријама нечу нити имам времена за бацање.
@ Марко Пејковић
Свака част на коментару, крајње је време да се псеудо-историјским баба-вангама и сличним дилетантима и профитерима стане у крај. Такви људи су велика срамота за српски народ и уопште за сваку мислећу особу.
Иначе, интересантно је то када се богослови баве историјом, то му ваљда дође некако као када се електротехничари баве медицином, или историчари астрофизиком. Или угоститељи екологијом или адвокатуром. И то само по себи није спорно, но кад наводе изворе из Средњег века као неприкосновене и ултимативно ауторитативне, уз апсолутно историјске тврдње да „од Милоша историја није видела већег јунака”, то све врца од објективности и непристрасности. Милоша би вероватно било срамота. Верујем да би само Шиптари такву самохвалисавост могли надмашити, све уз ударање у зурле и таламбасе, док игра мечка и лимене трубе свирају, у својим тврдњама да су овде староседеоци и да су пореклом од Винче и Сланкамена, где су им преци ономад пекли прасиће и ракију као и они данас.
A тврдња да су Срби Трибали је нетачна и представља бесрамну псеВдо-историјску лаж, Трибали су били народ Индо-европског порекла а за Србе се поуздано зна да су овде израсли из камена још пре 10.000 година, још пре Винче, Сланкамена, Старчева, Трипоља и других српских пан-европских култура, што их они други од нас упорно крију, пре него што су ти неки Индо-јевропљани, које ја никад нисам видео и које су измислили наши непријатељи, уопште и препливали Дунав са цевчицама у носевима (како то обично замишља и често истиче аутохтони мали Мујица), то јест они што га током векова нису прешли скелама, чамцима и римским мостовима, као и сви људи до и од тада, и како се то обично радило од каменог доба до данас.
Тако бар каже аутохтони мали Мујица, који је недавно добио телефон и са њим и неограничени приступ Интернету, па тиме и могућност да више не мора да се пење на шамлицу пред кафаном или драгстором, да би просветљавао себи сличне мале Мујице и Ђурице (и бескрајно увесељавао или смарао оне друге), већ му је сада довољно и да напише (додуше мукотрпно јер писању ипак није вичан), пар фраза, слогана и инстант-мудрости за све од 7 до 1777, о српској култури која траје десет стотина хиљада година, мада обично великим словима и на ћелавој латиници.
https://dodaj.rs/images/FZT1YX8XoA0VsFW.jpeg
Сада малог Мујицу прате и читају и друге мале Мујице, Ђокице и Ђурице, па је мали Мујица уобразио да је добио на важности, удвостручио напоре и постао ендемска појава на целом Хелму илити Балкану, па сада поред српских имамо и босанске, хрватске, северно-македонске и албанске Мујице што се упорно упиру и препиру о томе ко је први међу њима израстао из камена, што немају шта да кажу али су зато врло гласни, на срамоту нас осталих што то гледамо и њих што су нас срозали у исти кош са људима без историје.
.
Наслов, иначе, сасвим адекватан за Вечерње новости. Наравно да ни један озбиљнији одломак поменуте књиге није објављен, иако би многи, можда, волели да га прочитају, но било би то ипак превише како за Вечерње новости тако и за циљну групу којој је ова вест, овако како је срочена и предочена, намењена.
А можда ни оригинал не би требало доживљавати као безрезервно поуздан, на страну превод, јер средњевековни грчко-турски извори су хронично познати по преувеличавању чињеница и сензационализму, чак више и од Вечерњих новости.
Амин. Осим што та истраживања, и резултати истих, већ одавно постоје.
Тргните се бре мало! Расправљате о недоказивом. То може бити примарни извор само за петнаести век, али под условом да није препис, у шта постоји основана сумња. Пошто вас занимају сеобе, имајте на уму да су сви око српБских земаља досељени, измишљени, преумљени, или имају „античко“ име за своју нацију. Укључујући и Грке којима Лаоникос припада по језику преписа. Када одстраниш досељенике остаје ти староседелачки народ. Што се тиче појмовника, он вам је погрешан. Византија је постојала само у вашим сновима…
Још нам фали само четврти јахач апокалипсе, тужног лика, на својој Розинанти па да имамо комплетан галиматијас. Шта све овде немамо – и средњевековни грчки (можда би могао да се објасни грчки Оченаш на српском језику, минус гласови које Грци не могу да изговре) и печене прасиће поред винчанске депоније, и деловање Службе која у доколици попут бечко-берлинске школе смишља историјске бајке и малог Мују кога мајка шиша на струју.
Све имамо осим најобичније просто-проширене смислене реченице са ставом који се заступа. Нешто слично попут Вучића који се храбро и даноноћно бори као лав а нико, па ни он сам, не зна за шта се бори. Зашто јахачи не смеју да формулишу свој став (да не причамо о непостојању ни једног аргумента који би поткрепио њихову непостојећу тврдњу)?
Зато што су и сами свесни да би звучао имбецилно што је аналогно позицији ‘наших’ конвертита (монтенегринера, бошњака, смакедонаца) који знају ко су им били родитељи али су неповратно упали у психолошку провалију из које не могу да се извуку.
Ево, нека неко у име свих јахача формулише било какав свој став и наведе барем један аргумент и повући ћу све што сам рекао. Један гротескно изјави да већ имамо генетске, лингвистичке, митолошке, етнографске и друге доказе за њихову непостојећу тврдњу. Други (филке ли је?) се направи блесав и рече да није чуо да је и САНУ признала да су барем половина Срба староседеоци Балкана.
Истина је да је то било невољно под притиском водеће светске Рајхове археолошке лабораторије са Харварда (која је иначе пронашла 10 хиљада година старе гене Ђоковићевих предака у Винчи и то објавила у водећем светском часопису) а и сам Ковић, коме то иначе није ‘редовна’ специјалност, је покушао да седне на две столице па је у Сланцима рекао да је део Срба (назвао их – Власи) заиста био староседелачки на Балкану.
Нико од јахача се није усудио да коментарише претходне тврдње али јесу били храбри да полемишу са средњевековним Халкокондилом. Имамо даље америчког Грка Калделиса као референцу за нешто, иако он сам нема завршен факултет али је довољно атрактиван за јенки-мороне који нису ни чули за постојање источног римског царства, да им неко прича о томе. Ипак је и он сам рекао да су римски императори потекли од мистериозног народа са Балкана а не са Апенина али је избегао да помене српско име.
Онда имамо (‘кеве ми округлоземљашке’) да Готи нису били Гети. Хајде да видимо да ли можемо да то утврдимо без археолошког риљања. Римљани су Готе (које мејнстрим сматра германским народом, што је иначе фалсификат размера дисања на трску, који је нападао и срушио западну римску империју) називали – Дачани. Да, управо је један од њих био и Диоклецијанов зет, Зајечарац Галеријус (називан од римских дама – сирови Дачанин), који је у младом Константину видео конкурента и испровоцирао га да се као гладијатор бори са лавом.
Било је ту после много других ствари, између осталог је издао Едикт о толеранцији хришћанства у данашњој Софији, у време када од Булгара још увек није било ни од корова a две године пре Ликинија (и његовог шуре Константина у Милану), и који му је погубио младог сина јер је у њему видео могућег конкурента док овај и сам није настрадао од шуракове руке после друге побуне против њега, када више ни сестра није могла да га спасе, али су се из његове лозе ипак испилили Немањићи. Тај Дачанин је пред смрт као свој легат изградио велелепни Гамзиград (Фелис Ромулиана) у свом родном селу.
Елем, тај исти народ су Грци (а и сам Овидије пишући Екс Понто у изгнанству у црноморској Констанци) називали Гети (од српске речи ‘гаја, гајити’, коју су Грци преузели тако да сада имамо ‘гео[политику]’).
Интересантно је да су ти Дачани, староседеоци Балкана и преци данашњих Румуна, имали исту генетику (и језик) као и стотине хиљада Срба који су наводно дошли из руских мочвара и прегазили Дунав са трском за дисање. Ту силесију народа истина нико није видео нити једним словцем забележио, али се после 1000 година ипак неко присетио, на шта je поменути мали Мѣујо са новом фризур’цом са хoклицѣе узвикнуо – чудо невиђено!
„…тај исти народ су Грци … називали Гети (од српске речи ‘гаја, гајити’, коју су Грци преузели тако да сада имамо ‘гео[политику]’…“
Има свашта међ’ коментарима на СтСт, али овако „дубоко“ се још нико не огласи.
Отприлике, ниво следеће „анализе“:
Термин „онорије“ су Бушмани преузели после испијања пива са сеоским мангупима испред оне сеоске задруге у тршићком крају и кроз метапалатализацијску транспозицију га сад изговарају као „мороније“.
@Експерт за бушмански, простак се познаје по томе што не противуречи саговорнику смислено, већ саговорника омаловажи. Ваша заједљивост говори само о Вама, а не износи ништа супротно од реченог – да су Гети и Готи два изговора, и да је изворност обеју именица у речи „гајити“. То ћемо узети за полазну тачку , али, тек пошто утврдимо и упутимо необавештене зашто „автохтонисти“ тврде да је то тако, пошто само због случајних необавештених читалаца пишем, да је изворни запис био „Гает*“, па се у новолатинском „а“ и „е“ спајају и читају као „е“, на основу чега је скривено читање двогласа, на којег ћемо додати савремено јотовање за србски језик, дакле, Гајец. Упоредни паралелни случај који показује истовремено раширеност израза „гаеца“ и измене по наречјима и разним језицима до скоро-па-непрепознатљивости је мађарско јело „гулаш“, јело именовано по „пастирима“.
@;)Мр.Года(:
Спајајући термине „геа“, „гети“, „гаети“, „гајити“, „гајец“ са гулашом (без дифтонга!), дали сте нови допринос папазјанији псеудо-лингвистичких мненија.
Ово није критика нити омаловажавање. Напротив. Мени се гулаш нарочито допада. А може бити и Вама. Иде уз пиво, у кафани, ту до сеоске задруге. :))))
@Експерт за бушмански,ево Вам https://en.wikipedia.org/wiki/Goulash да следећи пут добро размислите да ли ћете се разбацивати псеудо мненијем.
Ево већ дуже времена пратим испотиха и у малим количинама објаве на СтСт, и као обично коментари су некако занимљивији од главних текстова. Довољно је понекад само прочитати наслов и одмах се предати омамљивом искушењу потирања времена у подробнијем читању коментара читалаца који тему покушавају да развију до хегеловских висина или лепенско-вирских дубина.
И ту ме пријатно изненади помињање витеза „тужног лика“, мада је ово било не у сасвим позитивном смислу јер му је била приписана оминозна улога четвртог јахача апокалипсе.
Ех да је жив Росинанте, ни он не би могао, као ни овај „тужног лика“, да се одупре осећају гордости због значаја које им приписа врли Онорије.
А како да се не погорди кад се јасно даје на знање да су тамо неки (макар били и непријатни) коментари изгубљени у бескрају интернет отпада, остали запамћени од стране живог човека.
Дирљив је то моменат кад се и кроз овако деперсонализован, електронски огољен (и огуљен) и обезживотљен начин размене текстуалних порука може назрети мрвица људског. Оног одвећ људског, што би рекао један коме само „пелен ниче“.
Али да се вратимо на главну тему (е да се не деси да једним ревносним покретом миша у руци оберцензора ова порука не угледа светлост СтСт дана).
Тема (аутохтоности) је у домену проблема који је врло вероватно нерешив или врло тешко решив у најбољем случају.
Потребно је много сикирнога теса(ња) да се уклоне неверодостојни доказни материјали или произвољности у тумачењима истих. То је посао за три академије и тисуће (по разуму) ревносних посленика. Још је већи пројекат пронаћи нови и квалитетан доказни материјал… Никакав форум, укључујући ту и оскудне објаве на СтСт, неће допринети бољем разумевању хронологије и динамике досељавања или из земље изницања разних племена и народа на територији Холма. Ту расправе изгледа да су (у)залудне.
Чак ако би се појавили и неки нови, непобитни докази да су Србљи домороци, а не досељеници, треба се упитати — од какве би то користи било? Па ено их домороци у Северној и Јужној Америци, Африци и Аустралији, и шта им данас вреди та непобитна чињеница!? Не оспоравајући им „аутохтони“ статус, земљу им преотеше, а њих истребише или колонизоваше…
Дакле, не изгледа да би нам корист била велика, ако би је уопште било. То је и из разлога што је машинерија обмане, подвале, лажи и манипулације у рукама надмоћних прејака за било коју истину у поседу малих и немоћних. Хоћу рећи, истина бива потрвена, компромитована, искривљена или напросто предата забораву. Креирање виртуелне историјске стварности у сврху постизања сопствених интереса је технологија и уметност којом су вековно моћни овладали давно пре појаве интернет технологије лажних вести и лажних видео извештаја CNN типа.
С друге стране, потрага за истином о пореклу и постојбини Срба се и злоупотребљава, а то је нешто против чега дижем свој глас(ић) а Росинанте и копито. Наиме, потура се прича о наводном родно-расном преимућству као главној одредници идентитета Срба и позива се на респект, чак повратак, паганским коренима и традицијама, па макар се ове губиле у лепенско-вирским дубинама праисторије.
Ту ваља приметити да је претерана, екстремна жеља да се удаљи у густу маглу давне прошлости само знак да нам је садашњост проблем са којим нисмо дорасли да се носимо. Тиме смо и оно што је преостало од будућности бацили непријатељу под ноге да га „арчи“ и гази.
Ево кратког времеплова — у задњих скоро па четврт века смо под колонијалном влашћу до мере да је Србија задржала само љуштуру од државних атрибута.
Од некада државе Србије преостала је само територија са становништвом изложеном екстремном масовном психолошко-социјалном експерименталном инжењерингу који властодржачка номенклатура спроводи по диктату спољног хегемона.
Најлакше и најнеделотворније је пљувати по тој шеми и осуђивати (под)извођаче.
Зар не би корисније било да видимо (а пре ронилачких подухвата у Леп. Виру) шта још може да се учини па да се хегемону супротставимо и некако беде решимо или је барем ублажимо?
Шта тачно, како, када и с ким? Ало, има ли иђе икога да каже нешто сувисло, конкретно и реално, а да није само излучевина из пљувачних жлезда?
Изгледа да за садашњост нисмо спремни, а оно непосредно прошло смо већ заборавили и у страну одгурнули не научивши ништа упркос сопственој муци и страдању.
Шта за наше школарце значе Кошаре и Паштрик? Где су ови у колективном сећању? Шта је са хиљаду Срба несталих на КиМ 1999-те? Где су споменици и крстови да подсете на шездесет хиљада од комуниста ликвидираних Срба? Још се свима имена знају!
А ЈАСЕНОВАЦ…???
За коленопреклоно поштовање истине о Првом Рату и улоге, херојске и страдалничке, срБске војске и народа (мени) нису потребна знања (поготово не наклапања) о Лепенском Виру или паганским обичајима Словена. Ако неко хоће даље, ето му страдалних Ђакона Авакума и Игумана Пајсија. Па још даље, ето Карађорђа и Синђелића и хиљаде других… Ни то није довољно? Ето светог Владике Теодора Вршачког. Турци га живог одерали јер подржа устанак у Банату… Још даље — а куд ћеш даље од Цара Лазара? Мало ли је за „идентитет“?
За истинско исповедање Вере Православне, зар није довољна Црква Христова на земљи и предањска наука Светих Отаца – све савршено очувано у крилу СПЦ? Да ли је Свети Павле проповедао управо Србима или и њима и још понекима (а могуће само овима потоњима) у Салоники или околини неће унапредити моју веру нити ме за милиметар узвисити као православног. Зар није довољан типик Светог Саве? Зар је мало испосница његова у Кареји на Св. Гори? Али не, има оних који (Боже опрости) тврде да је Христос био Србин…
И тако, стигосмо до краја па се намеће и закључак — оставимо се празног хода и још празнијих прича. Непомјаник вешто користи сваку тему е да би је из полемике превео у контроверзу, изазвао омразу, расцеп и деобу.
Сваком Србу је данас душеполезно да се приљуби својој Цркви (иначе разнеше је вуци, у овчијим и неким финијим кожама). Истовремено и малој цркви, својој породици која никакву корист од свог родослова имати неће па чак ако би се овај дешифровао до Лепенског Вира и даље.
Па да заједно оправдамо име народа крстоносног и христољубивог. И Господ ће нас закрилити Спасењем. Ако будемо хтели.
Куку нама, куку – ми не можемо да се договоримо ни шта је битно а шта небитно, а камоли око нечег стопу даљег од тога. Ни међусобно, ни сами са собом.
Битно је да смо крстоносни народ, и да оправда(ва)мо то име, али није битно да је Крст наша царица мајка Јелена ископала и воздвигла, и дала га и нама и целој Васељени?
Битно је да нас кољу вековима, а није битно ЗАШТО то чине?
Ко памти само до Јасеновца, (по)вероваће да се он десио због варварског масакра над хрватским парламентарцима у народној скупштини у Београду (традиционално српско гостопримство).
Ко памти до покоља у Мачви у Великом рату, (по)вероваће да се он десио због варварског масакра над престолонаследником католичке царевине и супруге му у српском Сарајеву (традиционално српско гостопримство).
Ко памти до Светог Саве, (по)вероваће да се папска инквизиција дигла на нас јер је он са оцем својим одбегао од канонске јурисдиксције римске цркве, односно откинуо им предањске црквене територије (традиционално српско туђе нећемо своје не дамо).
Зар је тако тешко схватити да нас кољу и истребљују ЗАТО ЈЕР СМО ЦАРСКИ НАРОД?
Родили смо пар туцета римских (и ромејских) царева – зар је тако тешко схватити да смо царски Сој, они којима је Бог дао Прво хришћанско Царство, и да владају над њима инима, несојима?
И зар није манкуртско лудило замагљивати ту чињеницу и мутити воду понављајући ЊИХОВ аргумент: „немате ниједан доказ да су то ваши преци“?
И зар није слепило видети да је исто семе и данас у нама – само последњи живи типски примерци изданака царског рода су Никола Јокић и Новак Ђоковић (залутали у каријерама, али није до њих него зато јер нема царства), последњи (не)убијени Ђорђе Божовић (такође залутао у каријери, мада само привремено)…?
Зар је тешко схватити да се они неће смирити ни стати док то семе савршено не истраже, да му ни спомена нема, и да се никад не деси да нека младица исклија из заборављеног трулог пања (отприлике онако како су истребили кућу Романових у Русији)?
Или док га генетски не модификују. Својим генима.
А генетска модификација духа се одвија управо у окупираној Цркви, и окупираној Школи.
Бјеж у цркву, Краљевићу Марко, важило је док је била православна.
Зар је толико тешко схватити да целивање папине шапе од стране српског патријарха, и осталих епископа, јесте јавно признање да је он канонски епископ Рима – јавно на делу исповедање унијатства? И јавно пљување у Светосавље, и у душу свих светосавских Хришћана од Светог Саве до мене последњег, јер Свети Сава бејаше први који је Србима заувек објаснио да папа епископ није?
Зар је тако тешко схватити да ако је патријарх СПЦ унијата, то целу београдску патријаршију која га за свог патријарха признаје чини унијатском задругом?
И зар није страшна срамота да они – пси (који нас кољу) – све то знају а ми, царски род и царски дух, не знамо?
Ко се не постиди због тог свог незнања и немара сада, постидеће се кад стане на смотри народа пред Христом (Матеј 25:32) – на репу србског Строја, који ће предводити, између осталих Великих, Константин Велики и Јустинијан Велики. Стаће као последњи, најглупљи од све деце, грчећи се и срамећи болно што је овде себи и својима (и свима, овде!) слаткоречиво и уверљиво зборио да „никакву корист од свог родослова – Именā Отаца својих – имати неће“.
Тада ће и он познати шта значи реч Господња:
„Овако вели Господ над војскама Бог Израиљев: Што слушате заповест Јонадава оца свог и држите све заповести његове и чините све како вам је заповедио, зато овако вели Господ над војскама Бог Израиљев: Неће нестати Јонадаву, сину Рихавовом човека који би стајао преда мном до века“.
И дај, Боже, да му не буде по речи његовој – да ни тад не имадне користи од презрених Имена без којих ни њега не би било, а која су му овде била непотребна, и да га таквог, остављеног самом себи, стид не однесе!
Каже Евсевије “наша царица мајка Јелена” — да ли то хоће да каже да је Јелена била србског рода?
Онда мора да је и Константин — “Коста д Срб”?
И још два туцета римских императора, све Срб до Срба?
Мора да је тако, јер тако је рекао Евсевије. И тачка.
За доказе не смемо да питамо е да се не распламса гнев у Евсевија, да не почне да дише адском злобом, и не потеку потоци увредљивих метафора као слина из “Адових жвала”.
Али, што јест – јест, не рече Евсевије да је и Христос (Боже опрости!) био Србин и да је арамејски у ствари србски. Не рече, али можда је само испустио и то да спомене јер тако говоре његови истомишљеници.
Данас су фантазије овладале умовма, мало ко још мари за истину, за доказни материјал, за логику доказа, за историјску стварност. Ма јок, све се ионако губи у магли прошлости и дубинама Лепенског Вира, па је омиљени спорт — хајде да причамо шта ‘оћемо.
Фантазери а “зналци” су гадљиви на доказе те је “истина” само оно што са висине осионости сопственог незнања они прокламују као веродостојну причу (тобоже и они су “царски” синови предодређени да владају над псима). До свести и памети им не долази очигледност да исту такву позицију могу имати слични самопрокламовани “царски” наследници и “потомци” само из неких других племена или народа, али са супротном причом, једнако или више дилетантском или бескрупулознијом од “наше”.
И тако, да не идемо у ту мрклу помрчину давне прошлости, а без потребних алата и светиљки, јер се многи тамо погубише баш као “магарци у магли”. Можемо допустити да ту свак има своје мненије, које без доказа, логике и указатеља на призрак истине историјске стварности, може бити сасвим произвољно, до апсурда.
Као таква, ова маштарења можемо игнорисати, осим у случају пропагирања и подметања (нео)паганизма Србима јер ревносници као да веле — кад су већ прогутали лепенсковирску удицу, дај да им “увалимо” и Перуна са митом о њиховој непобедивости под тим “богом”, а не тамо неким (Боже опрости) Разапетим. А то је можда и главни циљ непомјаника у овом форми “прокси” рата против раслабљених верника.
Међутим, Евсевије не пропагира поганштину директно, то би било одвећ банално, испод нивоа његове ерудиције и не у складу са његовим уверењима.
Зато он нуди нешто много штетније и злокобније, а то је хула на светињу Цркве многострадалне Правоверне, наше СПЦ.
Јер рећи за “београдску патријаршију” да је “унијатска задруга” (зашто не udruga?, било би јасније) је шамар у лице сваком правоверном епископу, свештенослужајшчем проти или ђакону и иним чиновима СПЦ. Изругивање је то Литургије и шамар у лице сваком од верних који се причестише Телом и Крвљу.
А на основу чега се Евсевије дрзнуо на такав потез? Да није због “рукољуба”? Сви знамо и велика већина нас је са зебњом у срцу и мучнином у стомаку гледала како, онда још владика, +Порфирије пољуби јересијархову руку.
Али ко се усуђује (а да није Евсевије) устврдити да је Патријарх отпадник од Православља то јест да не “управља правилно речју истине Господње”? Зар би се П. усудио супротставити се силини молитва (на свакој Литургији) која Богу вапи да овај “правилно управља речју Истине”?
Осим +Порфирија, ево и пре пар дана два викарна и један “австријски” отворено безаконоваше у Риму у заједничкој молитви са инославнима. И опет рукољуб једног од тројице.
Да ли је то “доказ” отпадништва и пада у јерес било ког од њих? Или (не дај Боже) целе СПЦ?
Познато је шта за ово кажу канони — да се дотични казне, изопште или извргну. +Порфирије их неће казнити (он их је у Рим послао). Не знам, можда нас све због тога казни Бог!
Али без обзира на то како год да су ова тројица пали (а могу и да устану, ако дозволи Евсевије) у Сабору СПЦ је више од 40 владика, а Свету Литургију служе хиљаде свештеника на свим континентима земног шара – па мало ли је то за тебе брате Евсевије?
Благодат Духа Светога озарује многе хиљаде оних који се достојно причешћују животворним и страшним Христовим Тајнама — и ево има (да знамо утврдо) барем хиљаду година да се народ србски тако Господу приљубљује и бива спасаван. Од непомјаника, од греха и вечне смрти.
Али се ево нађе један коме ни то није довољно, па се обруши на СПЦ оптужбама, клеветом и хулом! Јер хула је рећи да Патријарх СПЦ “јавно пљује у Светосавље, и у душу свих светосавских Хришћана”.
И док један “наш” тако злослови, ето разлога више за злурадост оних који дишу мржњом и сикћу отровом против Срба и СПЦ.
Помолимо се да брату Евсевију Господ подари истинско расуђивање, да се одрекне свог злословља и да се ум његов, заробљен злодухом сурово-осуђивачким, преуми благодаћу истинског смирења и кроз покајање целим бићем припадне у крило и загрљај мајке наше многострадалне многомученичке увек Христове (и никад папине) СПЦ.
Ваше Блаженство, благословите!
Ако бисте благоизволели да уложите још мало Вашег цењеног пастирског труда и времена и објасните Србима србоскептицима ко су били малоазијско-сиријски Гаети/Хети(ти), мистериозни „изумрли“ аријски народ који је држао хиљадугодишње царство на територијама северно од Палестине, и да им то објасните бар до нивоа толерантног прихватања чињенице као хипотезе, макар са приближним нивоом толеранције са којим су примили неразумљиву им реч израелског председника Нетанјахуа о древном пријатељству јеврејског и нашег народа од времена пре нове ере, ваш смирени слуга би могао да приложи тајни материјални доказ који би њихове злонамерне и злочестиве поруге попут бумеранга вратио на њихове властите неверне главе, а мистичну духовну истину коју они ругачки представљају као бизарну лаж и светогрђе открио свим искреним истинољубцима и Христољубцима из рода Србског – да Господ наш Исус Христос по пресветој плоти Својој јесте био од рода нашега.
Наравно, слуга Ваш који верно уповајет на Вашу милост, човекољубље и сиромахољубље, очекује да се тај његов труд награди скромним хонораром, преко Ваших доброчинитеља и приложника који су Вашем ништем слуги недоступни – не као плату за благочестиви труд, иако „не затварај уста волу који врше“ а и во Евс треба да једе јер бо како Вам је познато није бесплотни ангел, него као достојну компензацију за достојанствено примање и подношење свих удараца дрвљем и камењем којима ће бити обасут, и бујица пљувачке којима ће душа његова бити потопљена а његово име благочастију тезоименито обешчашћено и огађено (Вашу понуду можете ми доставити преко СтСт – молим Вас да као што у Својим молитвама не заборављате грешног и непотребног слугу Свог Евсевија, не заборавите ни на грешницу инфлацију…).
ПС
При том, није грешни Евсевије заборавио на заповест Господњу „не бацајте бисере своје пред свиње, јер ће их погазити ногама својим и окренути се и растргнути вас“, нити жели да се перфидно газећи заповест окористи, него с бисерјем чини што чини управо да би Србље ослободио свиња – да оне, чувши глас Истине која својим сјајем збори из бисерја сазданог од зрнца песка и седефа наталоженог на њ у шкољци душе, с Божјим допуштењем саме оду и скоче у језеро глубоко, а да око Истине остану окупљени чисти Срби, окићени својим Ђерданом од мерџана.
Наравно да је Коста наш, Нишлија – чак и ако Ви верујете и исповедате с Бугарима и Шиптарима да је све до Ниша и још мало даље њихово.
Јер, ако је Ликиније наш, као што сведоче древни србски црквени летописи и да су Немањићи од лозе његове, онда је и Константин. А то што Ви одбацујете то свештено Предање србске Цркве, Предање не може окрњити. То може окрњити само Вашу душу, јер – ко одбацује Предање, одбациће њега Бог.
Тако да на Светињу Предања србске Цркве не хули Евсевије, како Ви нечестиво клевећете, него Ви сами.
Реч да је београдска патријаршија унијатска задруга јесте „шамар у лице сваком правоверном епископу, свештенослужашчем проти или ђакону и иним чиновима СПЦ“ – али шамар који су они сами себи, један другом и свим Србима ударили (монтипајтоновска слика, али верна илустрација безумља сУмасишавших).
Знам да то Ви нећете разумети, али можда има неко ко хоће: http://sloven.org.rs/srb/?p=22032 .
А колико Патријарх и цео Сабор „правилно управљају речју истине“ Христове, и колико се не усуђују „супротставити силини молитве“ народа за то, показали су нам сами, јасно и отворено. Чини ми се да не знате и не желите да знате, али оригинална грчка реч за србско управљати (исправљати) је орто-томунда, од глагола томео, сећи; право сећи, право резати, резати Правду. Од тога је и реч томос. Па тако и онај Томос којим су Порфирије и остали правоверни епископи право одрезали Стару Србију од Тела Христовог србског, и предали одрезани комат у прћију новој, иној „нацији“ (како каже Порфирије), северомакедонцима. Сада, после ових Ваших речи, искрено верујем да се то десило и доприносом силе Ваших молитава.
И помолићу се да Вам Бог да разума духовног да се за тај злочин покајете. Да Вам узвратим љубазност и да покажем да нисте у праву ни кад кажете да сам адски зао, злобан и злокобан – мада не могу да Вам гарантујем да ће Бог молитве моје услишити, своју коб сте сами и свесно, како (по)казујете, призвали на себе.
И на концу, питањце за Вас. На фресци која на јужном зиду припрате Сопоћана приказује представу Страшног Суда, изображена је – врло могуће по нацрту Светог Саве јер је он тада још био жив, али свакако по нацрту Духа Светога – сцена како Анђео Божји „сурово-осуђивачки“ испраћа цео Сабор православних епископа, у пуном богослужбеном архијерејском одјејанију, са све крстовима на њима, у језеро огњено.
А ја Вас питам: ко су ти и ко се за њих молио (из перспективе Есхатона говорећи)? Неки попут Вас, или неки маловернији, или можда неки чије су молитве још силније од Ваших?
И зашто их је Сава, са Духом Светим, на пола табле у Учионици изобразио Србима, са којом апстрактном идејом – ако Срби проблем епископа-отпадника немају?
И зашто би Бог кажњавао цео народ, „све нас“ како сами кажете и већ пре Суда (оправдано) дрхтите, ако народ није крив у делу оних који силом опште молитве „право управљају речју Христове истине“?
Па ни свезли Евсевије не би казнио цео народ, а камоли свемилостиви и свеблаги Бог.
Ах, грешка, lapsus dementis: на јужном зиду припрате Милешеве.
Евс: „…да Господ наш Исус Христос по пресветој плоти Својој јесте био од рода нашега.“
О црна дана и црне судбине, црњи од црнила оригинални авторе овог врхзлословља, шта те натера да се таквим изругивачем над Светињом учиниш?
Па ако је Пресвета Дјева (Боже опрости) од „рода нашег“, онда су то и свети Јоаким и Ана (или ће бити само Јоаким, или само Ана?).
Па ту је (опет Боже опрости) и Свети Јован Крститељ, син Јелисавете, рођаке Пресвете Богомајке! Дакле и они Срби! А Јелисавета је из рода Ароновог. Значи и Арон…
Зар не чујеш шта говориш и не видиш шта још из тога проистиче? Једна безумност повлачи другу, ова трећу, и тако све дубље (дубље и од Вира Лепенског) у тамницу где су букагијама сопствене тврдовратости вечно сапети они који Божју Реч искривљују…
Али да преведемо проблем на транспарентнији терен — горња тврдња је екстремна и као таква да би се уважила као нешто што можда може да има упориште у реалности а није бунцање или напросто измишљотина доконих (а пре ће бити злонамерних) неопходно је управо оно на шта су аутори сличних теза нарочито гадљиви — покажите макар сенку, трептај или призрак неког макар минимално веродостојног материјала који личи на доказни.
Онда изађи на терен где су главни аргументи а не пљувачне жлезде — као у на пример у непристојној опаски твојој да „бацаш бисере пред свиње“. С тим што никакви то „бисери“ нису (пре ће бити отров аспидин), али теби је важно било друге (тј другог) назвати свињом, и за то ти је требало да злоупотребиш јеванђељску метафору, а то није културно.
И још, да се молимо један за другога, можда је боље да прескочимо ту вежбу — да не позли обојици. :)))
Don Quixote
П.С. Обраћам ти се на „ти“ не из непоштовања, напротив, него (и даље) као брату у Христу
Књига је изгледа привукла гнев многих из брлога Ватинско-Бечко-Берлинске лажи-школе, комуњарско/безбожничке клике, другосрбијанштине, конвертита и слично, што је уједно и највећа индиректна похвала и препорука тог рада [1].
Чак су и сами лажљиви и примитвни Немци признали и одрекли се ових измишљотина (псеудо-Порфирогенит) 80-тих, рекавши да је учињена велика штета историјској науци, али то не помаже анти-критичким псеудо-историчарима и аустро-германо-романтичарима Филозофског Факултета, који и даље сеју своје лажи, пројекције, полу-истине и комплетне измишљотине.
У недостатку аргумената и знајући да су потпуно раскринкани, они се ослањају на кловновске и исмевачке „аргументе“ – амебе и слично – измишљене од једног јадног „професора“ хрвата – претпопстављам, по самом његовом индиректном призању, потомка покатоличених амеба?
Наравно, уз све ово, обавезно долази и хула на Свето Писмо у коме, за вашу информацију и едукацију, нигде не пише да је земља равна, као и хула на православне мученике које су побили конвертити, отпадници од вере и слуге ђаволске у много наврата, т.ј. сваки пут када су имали шансу почевши давно пре 20-ог века. Чак ни Немци нису били поштеђени овог зла и примитивизма [2]!
[1] Докази Историје: Срби народ најстарији – Лаоник Халкокондил – YouTube
[2] Сачувај нас Боже куге, глади и Хрвата …
https://srbski.weebly.com/1057107210951091107410721112-108510721089-1041108610781077-1082109110751077-10751083107210761080-1080-106110881074107210901072hellip.html
👀 На шта личе ови несрећници, подсећају на особе са Дауновим синдромом. А вероватно су им такви и „аргументи“ 🤡 Тужно. А ни публика им вероватно није много боља. Антички филозофи су иначе тврдили да се по физиономији може закључити нечији карактер и стање душе или духа.
Но није све то ни тако црно, од кад су увели неограничени Интернет у Лазу дошло се до неких епохалних открића, па смо тако сазнали да је прва српска прапостојбина тамо далеко где цвета бели патуљак Сириус Б, јер Сириус Б = Сирбиус = Сербиус.
Што је уосталом потврђено и у епској народној песми пра-потопског циклуса „Сунце се девојком жени“, где та девојка није друго него звезда Даница, која је после пала на земљу (јер прво је жена згрешила и заједно са трећином звезда-другарица пала) када ју је са неба збацио старина Сораб, то јест Сириус Б. Зато нас још од тада гоне и мрзе злодуси поднебесја, јер смо царски Род. Вера с тим никакве везе нема.
Постоје свемирски бродови дубоко закопани у Лепенском Виру што су се ту спустили пре 6 горилиона година који о томе сведоче, зато су обуставили радове да се то не би сазнало.
А кад (Акад-српски град. Тамо је столовао Набукодоносор Харалампије) већ спомињемо епске народне песме пре-потопског циклуса, ево и недавно дешифрованог фрагмента са стећка испред Босанске пирамиде Сунца (оног које је оженило девојку):
„Знај, о Војводо, да је у временима пре успона синова Сварожића, а након пропасти колонија Сириуса-Б, царство Атлантиде нестало у водама океана, под ударима војске старих Сораба…“
https://dodaj.rs/images/rat-starih-srba-protiv-atlantide.jpeg
Опустите се, Дон, (још) нема разлога да раздирете хаљине. Нисам (још) никакву хулу изрекао – прочитајте пажљиво: „Господ наш Исус Христос по пресветој плоти Својој јесте био од рода нашега“. И схватићете значење реченице: од рода нашега, људског то јест. А ако и даље не схватате, питајте неког профи теолога да Вам објасни.
Да бих уопште дошао до „хуле“, као што рекох, мора најпре да реагује његово Блаженство АЕ Илирије г.г.Онорије:
1. Објашњењем ко су били Гаети/Хети, мистериозни аријски народ који је држао хиљадугодишње царство на територијама северно од Палестине, и о чему је говорио израелски председник Нетанјаху кад је помену пријатељство јеврејског и нашег народа од времена пре нове ере (архиепископ је тренутно очито заузет формулисањем објашњења и сабирањем доказа).
2. Уплатом на Евсевијев рачун одређеног износа као симболичне компензације за душевни бол и страдања која ће исти претрпети након изношења општенепознате „хулне“ истине, и материјалног доказа о њој (архиепископ је тренутно заузет анимирањем спонзора и прикупљањем средстава).
Док чекамо, можемо да искористимо време и вратимо се у други разред веронауке и поновимо о чему говори библијска парабола о свињама и њиховом акробатском скоку у Галилејско море. Каже Владика Николај, да не идемо даље: „најдубљи унутрашњи смисао приче служи за поуку, опомену и пробуђење оних који опажају дејство демонске силе у својим страстима“. Пошто Ви не опажате, да ја дојасним о чему је свјатјејши Владика говорио: свиње су видљива икона невидљивих људских страсти. Којих је врло пожељно ослободити се, чак и по цену великог материјалног губитка (у шункама, чварцима, крменадлама…).
Тако да, ако желите, и Ви можете разумети: Евсевије није „друге (људе) назвао свињама“, него је говорио о страстима. Са племенитом жељом да се Срби страсти коначно ослободе.
Наравно, браћа смо у Христу, без обзира што ја (на) Вас „викам“.
ПС
Питање за уважену братију и господу уреднике СтањаСтвари:
Шта би било формално потребно да се неко квалификује да постане аутор-косарадник/повремени сарадник на вашем и нашем цењеном порталу, ако није тајна?
Да ли можда сувласништво-донаторство реализовано у одређеном нивоу донација (акција), и ако да, који би то био ниво?
Питам за Архиепископа Илирије Онорија.
За Евсевија.
Опада ниво дискусије, брате, јасно вучеш квалитет надоле — подмећеш и лукавиш, што није лепо нити је било очекивано.
Написах „…не рече Евсевије да је и Христос (Боже опрости!) био Србин. Не рече, али можда је само испустио и то да спомене јер тако говоре његови истомишљеници.“
А Евсевије одговара:
„…открио свим искреним истинољубцима и Христољубцима из рода Србског – да Господ наш Исус Христос по пресветој плоти Својој јесте био од рода нашега.“
Значи, не ради се овде о првој или другој страници из катихизиса, него ти јасно тврдиш да је Исус Христос био Србин (Боже опрости), што ће рећи да је (опет Боже опрости) Пресвета Богородица „рода нашег“, то јест србског.
И ту директно следи оно што рекох за свете родитеље Богомајке, да су и они Срби! Па Света Јелисавета, …. све до Арона!
Дакле, истеран си на чистину, јер после оваквих испада гори је још само покушај (а не дао Бог) да се усудиш да Писмо допишеш, што ће рећи измениш…
Видан је напор са твоје стране да импресионираш и поучиш, али опасно је, свемудри брате, духовно поучавати друге а сам немати истинског искуства стеченог кроз дубину благодатне смирености задобијене покајним одрицањем од сопствене греховности.
Али ‘ајде, људи смо, што би се рекло, засвирасмо али да се (понекад) и за појас задене. Неко свиралу, а неко трску (за дисање), од воље му. :)))
Додатни коментар с обзиром на остале преваре и хуле у коментарима.
Поред деловања Ватинско-Бечко-Берлинске лажи-школе и лажи-историје са једне стране, ђаво ради и са друге стране и то на више фронтова – кроз пропаганду хуле да је Господ био србин, као и са староверцима, непостојећим ванземањцима, доласком са сиријуса, итд. Староверци [1] су стари и одавно раскринкан пројекат комунистичких тајних служби, пласиран иницијално у Русији, а сада је тај рецепт преузела ђаволска клика и у Србији.
Чувајте се да вас ђаво не превари – погледајте/прочитајте [1][2][3][4]!
[1] Тачка пада – Одбрана Цркве од напада савремених расколника – Свештеник Георгије Максимов: Православни мисионарски центар „о. Данил Сисојев“
https://www.svedokverni.org/tacka-pada-odbrana-crkve-od-napada-savremenih-raskolnika-svestenik-georgije-maksimov/
[2] Пар речи о ‘супер, најчистијим’ православцима – YouTube
[3] О лажном старцу Рафаилу Берестову – YouTube
[4] Свештеник Георгије Максимов: 20 питања јеросхимонаху Рафаилу (Берестову)
http://borbazaveru.info/content/view/10456/37/
@Анониман
„[4] Свештеник Георгије Максимов: 20 питања јеросхимонаху
Рафаилу (Берестову)“
Руку подруку са расколницима ходе и јеретици, а није ми јасно
ко је од њих у “предности“, па би било корсино да свештеник
Георгије Максимов одговори само на једно питање што се тиче
јеретика – Папе.
Зашто и по ком канону је Руски Патријатх Кирил имао потребу
и разлог да се сусретне са Папом (свејеретиком) на Куби?
Поставио бих то питање лично савештенику Георгију Максимову,
али не знам руски, па бих преко Вас, ако сте вољни.
А, можда и Ви можете да одговорите на то питање?
@Драган Славнић
Ви, чини ми се, бркате појмове – канони забрањују молитву и служење са јеретицима, али не и састанак. Како би иначе био могућ мисионарски рад ако би састанак са незнабожцима и јеретицима био неканонски? Ово наравно није оправдање за безусловне састанке са архијеретиком, али иако се састао, то није валидан разлог да се одлази у раскол и напушта Црква Господња.
Опет ћу рећи – немојте да вас ђаво превари – ни састанак Руског Патријарха са архијеретиком папом, нити љубљење руке папе од стране тада Епископа Порфирија, није оравдање да се црква напушта, да се престаје спомињање, и да се иде у раскол! Као што ни неправедно свргавање тада Епископа Артемија није било валидно оправдање за њега да оде у раскол и одвуче многе са њим у духовну погибију. А да и не говорим о бившем Архимандриту Никодиму и другима које је ђаво навратио да отпадну од Цркве Господње кроз ноправдано неспомињање свог Епископа.
Сетимо се да Св. Јован Златоуст није успоставио неку своју цркву у егзилу након што је потпуно невин био оклеветан и прогнан. Ни Св. Нектарије Егински није упао у раскол иако је такође био изложен свакавим лажима, клеветама и срамоћењу, такође потпуно невин! Сви они су претрпели срамоту и Господ их је још више прославио због тога, јер је и то вид мучеништва!
Надам се нисте напустили цркву!
Да ли је заиста добар превод ,,Докахи историје“. Чини ми се да је Димитрије Марковић тврдио да је то тенденциозно лоше преведен назив.
Ево и презентација аутора на Сајму Књига:
Докази Историје – Лаоник Халкокондил – YouTube
( Др Дарко Крстић, Др Александар Стојановић )
О Србима као Трибалима (Илирима), најдревнијем и аутохтоном народу, Косовској бици и Милошу (Обилићу) као највећем јунаку за кога се икада чулоПред читаоцима је дело византијског историчара, рођеног у Атини, настало у XV веку. Не постоји византијски историјски спис који има ранију рукописну традицију у односу на аутограф од Халкокондилових Доказа Историје. Најстарији рукопис Доказа Историје (Parisinus graecus) дело је извесног Димитрија Ангелоса из Цариграда и датира око 1470. године, што је само неколико година касније од Халкокондиловог аутографа. Међутим, ово није једини сачувани рукопис Доказа Историје. Николудис, у предговору свог превода прве три главе Доказа Историје, наводи да је до данас сачувано 29 кодекса, који садрже како фрагменте тако и целокупно Халкокондилово дело.
Ради се о необично великој и богатој рукописној традицији која само посведочује изузетан историографски значај Халкокондиловог дела.
Ниједан други етнографски проблем не заокупља толико Халкокондилову пажњу као проблем порекла Трибала (и Илира). Калделис поштено признаје да му није јасно зашто се Халкокондил толико бави овом тематиком. Иако заиста није могуће у самом тексту Доказа Историје наћи јасан разлог за преокупираност пореклом Трибала (и Илира), с обзиром да је главна преокупација писца осликавање турског напредовања у Европу, чињеница је да је то тематика којој се Халкокондил више пута враћа кроз целу књигу и да је несумњиво од посебног значаја за њега.
Аутори ове студије због тога посебну пажњу посвећују управо анализи оних места која обрађују трибалско питање и то по текстуалном реду, тј. од прве до последње књиге Доказа Историје. Овај приступ ће читаоцу омогућити увид у еволуцију Халкокондилове мисли у вези са пореклом Трибала (Илира), као и његов коначан став по том питању који се огледа у последњој књизи Доказа Историје. На самом крају су кумулативно сагледани сви одељци са циљем да дају једну општију слику која треба да презентује Халкокондилов став на тему порекла и миграција Трибала.