И тако ти наш прокуратор за славу и величину и моћ Америке сазва своје јато из земље Србије, јато које воли да се ословљава као елита. Заиста су елита, али елита света таме…

Извор: Снимак екрана/Cord magazine

Уочи великог празника Сједињених Америчких Држава његова екселенција, прокуратор Републике Србије, господин Кристофер Хил, усред Београда приредио је свечани пријем на свом тлу, тамо неким женевским конвенцијама тако омеђеном.

За оне који владају својим памћењем дотични прокуратор је из земље која је пре неколико година подигла свеукупну ратну машину Запада и насрнула пуном силом (осим копненом) на Србе из Србије и Црне Горе. У том ратном походу у историји људског рода незнаног по обиму и сили с несебичним и ватреним учешћем и дотичног господина. О силини тог јуриша на Србе, којих је дупло мање само од Њујорка, важног америчког града, најсликовитије говори употреба уранијума, такозваног осиромашеног, чија се погубна дејства на људски живот одражавају негде око милион година. А шта би тек било да није осиромашен? Узгред буди речено у тај ратни поход против Срба кренули су и Немци, први пут после Хитлера, и без свастике узели оружје у руке у нападу на неки други народ у другој држави, при том демократски променивши свој устав који им је забрањивао ратна дејства ван своје земље. (Па да се зна који народ је од реда и закона.)

Зашто прокуратор? Не само због овог П, него и због сродности по односу према Србима, веома блиско оном провидур Далмације. У тој личности, за трајања Млетачке републике, све до њене пропасти, над Србима из Далмације обједињавала се војна, политичка, економска и верска делатност, у родној свези са Римокатоличком црквом. Да би у време ратова против Турске, Србе, као своје поданике, користила за ослобађање Далмације, што су Срби једва дочекали да се Турцима свете за Косово, а у време мира, с необично високом стопом пореза у имену дециме држала на ивици глади, а уз то гњецала их као „припаднике грчке вере“, с непрестаним терором над свештенством, да би Срби, вођени попом Петром Јагодићем Куриџом, парохом Петрове цркве у Биовичином селу, после неколико претходних буна, подигли устанак који се окончао провидуровим лажима, поткупљивањима, сплеткама и муљањима, и пресудом на тешку робију вођи тог устанка. (Нешто као данашњи Хаг.)

Зар овај наш београдски прокуратор не поседује истоветна овлашћења од Сједињених Америчких Држава, за свеукупну делатност у земљи Србији? И зар их најдобронамерније и не спроводи у име своје земље, синхроно са исцрпљивањем Србије лихварско бандитском установом са кодним именом света зла ММФ, којој припомаже једнаког кодног имена установа НАЛЕД. А у пљачки Србије типа Али Баба и четрдесет хајдука већ табана установа која се крије иза салунског имена БЛЕК РОК.

Александра Брус: Само двије компаније – Вангард и Блек рок – владају свијетом

Дакле, за нас Србе ништа ново, а они који мисле да су Срби, њима неће помоћи ни памет Николе Тесле. (То је она личност коју су Хрвати узели за три кованице новца Европске заједнице, а да су, неку деценију пре тога, поклали све Тесле.)

И тако ти наш прокуратор за славу и величину и моћ Америке сазва своје јато из земље Србије, јато које воли да се ословљава као елита. Оно јесте да су заиста елита, али елита света таме… света који је изникао у једном старозаветном времену које данас знамо по Мртвом мору, времену када су људи насртали на анђеле небеске, не би ли их силовали.

А наш прокуратор, господин Хил, стајаше непоколебљиво и врло срдачно и веома усрдно, као живи споменик и примаше званице, пробране у земљи Србији. Тако нас обавештавају друштвене мреже, живим снимком, да нема дилема, јер вештачка интелигенција још увек не би могла до тог савршенства да исцрта ликове тих и лидера и елите света таме.

На снимку се види ко на длану један по један прилазе прокуратору, уочљиво самозадовољном, ваљда због тога што је испуњен осећајем успешно приведеног крају оног посла који је започео као део ратника таме са Запада у борби против Срба, где је његова Америка одиграла пресудну улогу, док су се остали из те дружине, нарочито генерал Мајки њеног краљевског височанства са последњег острва, као и Немци, без кукастог крста, отимали да буду у првим редовима.

Ни званице не заостају у усхићењу, радости и раздраганости пред прокуратором, како му једна по једна прилазе, не целивајући му руку, или нешто друго што се по старим обичајима у цивилизованом свету радило. Како би се знало где је коме место. Демократски он пружа руку, не миче се са свог малчице уздигнутог места, званица која му прилази прихвата руку, размењују осмехе, понеку реч – и све личи на примање хостије, или чега сличног, да би се установила сродност и најдубља повезаност. Јер прокуратор је онај који влада а његову владавину потврђују и образлажу и шире званице управо примањем те хостије, или чега сличног.

У опису већине званица као најважније и темељне одлике истичу се мирна и достојанствена борба за бољи живот, лаж, издаја, одрицање од Косова у Метохије, поклоњење Шиптарима који су Србима ин виво отимали виталне органе, геноцид над Бошњацима у Сребреници, непомињање Републике Српске Крајине, глувило и слепило над шиптарским насиљем над Србима, тиха мржња према Русима и страх да Србија не постане руска губернија, руска агресија на Украјину, западни индивидуализам, англизација свести, љубав према златном телету, култу смрти, педерастија, лезбијство, содомија, педофилија, атомизација заједнице, одбацивање српског језика и српске ћирилице, култно обожавање изопачења, неприкосновеност папе и Ватикана, затуцаност православља и поповска похлепа, дан заљубљених, ноћ музеја, ноћ вештица, гађење над прошлошћу и љубав према будућности, да би свеукупно то обједињавала саможивост, егоцентризам, самољубље, безобзирност, бахатост, презир према Србима и удвориштво, улизиштво и лижисаханство према Западу и западном туђину – како се у енциклопедијском смислу могу свести најмодерније западне вредности и геостратешки циљеви све и једног људског остварења. Јер је Србија, део Европе, па по томе и Запада, молићу лепо, што је хумус за вољно делање у оквирима свих ових вредности.

Имена тих званица нису важна, исто као ни зрнца прашине које ће одувати прва историјска промаја – јер су толико подведени под један једини лик да је равно чуду ма кога од њих персонализовати, то јест уобличити у личност при помену. Толико су се стопили у одрицању од свог стварног и истинитог лика, да их најсажетије изражава стање интерегнума између неког и никог, колико су флуидни.

Па нам се, у истом снимку, указало на друштвеним мрежама: најзад се појавила и најважнија званица, тобож удубљена у важност сусрета са прокуратором, али безуспешно прикривши свој стварни лик – записан у Јеванђељима. Тиме се употпуњава овај америчким духом уприличен скуп, да би се увидело како је ова најважнија званица налик Ироду, по суштини и појављивању, на радост дубоке државе, миленијумима знане по имену кнеза таме, или сотоне нечастиве, усвојеног као јединог и истинитог човекољупца и стварног правобранитеља љубави међу свим људима свих полова.

Извор: Снимак екрана/Фејсбук

Друштвене мреже не нуде епилог, па нам преостаје само нагађање где се међу званицама задесило девојче у скупоценој западној гардероби и под накитом у вредности која се крије и које ће под прокуратовим надзором, а тобож у Иродово име, заиграти онај плес после кога ће Србија остати без срца, да свима сване бољи живот.

Categories: Судбина као политика

Tags: Кристофер Хил, САД, Србија, Срђан Воларевић, амбасада САД