Конференција „Пристајем на све – Историја музичке групе Јужни ветар“ замишљена као свеобухватни приказ најразличитијих аспеката ове музичке групе, уз присуство значајних имена
Извор: ФБ страница ИЕС
У свечаној сали Института за европске студије 15. јуна прошле године одржана је конференција „Пристајем на све – Историја музичке групе Јужни ветар“. Конференција је замишљена као свеобухватни приказ најразличитијих аспеката ове музичке групе, уз присуство многих значајних имена.
Уводни део – др Миша Ђурковић, директор Института за европске студије
На самом почетку присутнима се обратио директор Института за европске студије др Миша Ђурковић који је указао на агенду догађаја и вишегодишњу припрему која је претходила реализацији ове конференције. Организација конференције је захтевала озбиљну припрему и разговоре са великим бројем људи како би се формирала целовита слика. Из обављених разговора закључено је да је фокус музичке групе Јужни ветар био апсолутно само на музици. Група ни у једном моменту није имала додира са политиком, иако се често о томе спекулисало. Др Миша Ђурковић је оквирно представио области којима ће се панели у оквиру конференције бавити као и контекст у коме сама музичка група настаје али и опстаје. Стављен је акценат на Босну, Македонију и Јужну Србију као географске целине које су значајно утицале на развој Јужног ветра и његову афирмацију. У оквиру уводног дела уследио је кратки разговор са Шемсом Суљаковић, познатим лицем музичке групе Јужни ветар, која се присетила периода настајања групе, тадашње популарности и проблема са којима су се суочавали пре свега у контексту медијског непрепознавања и поред милионских тиража. Дакле, реч је о феномену да је најкомерцијалнији произвођач музике био ван мас-медија што је др Ђурковић упоредио са сличним примерима панк жанра у Великој Британији. Захвалила се организатору на тежњи да се бави овом темом и на овај начин анализира рад Јужног ветра.
Први панел, модератор др Миша Ђурковић
Први панелиста, Огњен Лопушина, имао је задатак да представи општу историју музичке групе Јужни ветар и околности у којима настаје. Стваралаштво ове групе је значајно утицало на развој уопштено музике на овим просторима. У моментима када се сматрало да је у народној музици све виђено, имајући у виду велике музичке звезде које су обележиле тај период, настаје нешто ново. Сваки од чланова Јужног ветра имао је своју специфичност. Миле Китић, Кемал Маловчић, Синан Сакић, Драгана Мирковић, Шемса Суљаковић. Када овако изговоримо ова имена делује као да се музички, можда и визуелно, не могу довести у везу али Јужни ветар је успео да их споји у целину која је компактно функционисала и бележила изузетну популарност у тим годинама. Лопушина је истакао специфичан музички израз који је утицао на комплетну музичку продукцију од тада па све до данашњих дана и модерних музичара.
Др Александар Раковић је у свом излагању народну музику довео у везу са југословенским друштвом. Наиме, развој новокомпоноване народне музике не може се тумачити без разумевања њене генезе кроз изворну музику и кафански мелос. Изворна народна музика је услед политичких збивања од 40-их година прошлог века ушла у период запостављања. Сличну судбину бележе и други, дијаметрални жанрови, који су се сматрали декадентним. Штавише, појављују се наредбе о уништењу свих плоча које идеолошки могу штетити власти. Народна музика се сматрала некомпатибилном са поимањем социјалистичког човека, док су у њеној стигматизацији предњачили високообразовани уметници. Евидентан политички заокрет се рефлектовао и на поље музике и акцентуализовао нове музичке правце и жанрове. Такви трендови су довели до статистике које је постепено искључивала народну музику из медија иако је она и у тим, све ређим, моментима бележила значајан рејтинг. Др Раковић је на основу мноштва статистичких података приказао прототип човека који је био уживалац једног или другог музичког правца. Представио је делове бивше Југославије који су били подложнији новим музичким утицајима али исто тако истакао и области које су биле верније ранијим музичким опредељењима и теже усвајали нове намете. Указано је на јасне политичке методе које су примењене у модификацији музичког укуса Југословена. Финално, све наведено представља увод у настајање музичке групе Јужни ветар и дочарава друштвени контекст у коме је потребно изборити се за своју позицију.
Јасмина Милојевић, етномузиколог, своје излагање усмерила је на аспект исламизације народне музике и улогу коју је Јужни ветар имао у том процесу. Најпре је, из угла музиколога, анализиран звук. Представљена је различитост извођача у самој музичкој групи. А Драгана Мирковић је у том смислу означена као најсрпскији елемент музичке групе имајући у виду популарну „двојку“ која је саставни део њених нумера. Указано је и на оријентализам који веома често краси последње акорде композиције. Представљен је и типичан пример оријентализма присутног код Синана Сакића кроз детаљну музичку анализу песама попут „Еј, од кад сам се родио“ и „Судбина ме на пут шаље“. Наведено излагање даје преко потребна музичка знања од значаја за разумевање музичких продуката који настају и указује да народна музика своје упориште мора налазити у народу без обзира на неке своје појединости.
Други панел, модератор проф. др Стеван Гајић
Сценариста, редитељ и филмски критичар Саша Радојевић позабавио се визуелном поетиком Јужног ветра. Представљена је дилема око момента у коме се музичка група Јужни ветар појављује. Реч је о јако турбулентном периоду у исламском свету, с краја седамдесетих и почетком осамдесетих година прошлог века, јер се у тим годинама дешава исламска револуција у Ирану, почиње рат Ирака и Ирана и совјетске војне снаге улазе у Авганистан. Тајна привлачности ислама се рефлектовала и на оно што чини Јужни ветар. Као још један значајан сегмент у тим годинама истиче се и појава видео спотова који постају неизоставан сегмент новонасталих композиција, што свакако препознаје и музичка група која је предмет разговора. Поједини аутори пак Јужни ветар не повезују ни са чим другим, сматрајући га засебним продуктом тамних и тешких емоција које су привлачиле публику незаинтересовану за позитивну енергију новог таласа. Све то се повезује са неким видом депресије која је присутна код југословенског становништва тих година, како закључује Радојевић. Обраћање Јужног ветра је било усмерено управо том „црном“ таласу на дну, док је свеопшта идентификација довела до значајне популарности ове музичке групе међу обичним народом. Поред свега тога, панелиста истиче и интеграцију ромске културе са оним што је свима прихватљиво као и супротан смер тог процеса који се огледа у, на пример, превођењу Библије од стране Мухарема Сербезовског. Финално, реч је о једном сложеном процесу на који је друштво позитивно одреаговало.
Проф. др Милош Станковић је музичке наступе велике петорке приказао као примере „паблик спикинга“, односно јавног говора. Панелиста је темељно најпре анализирао генезу коју јавни наступ пролази и методе које се у те сврхе користе, а затим наведено довео у везу са музиком. Наиме, како др Станковић наводи, први утисак који се стиче заснован је на физичкој појави и визуелном сагледавању. У том смислу, уколико се анализирају чланови музичке групе Јужни ветар може се видети да се они налазе на нивоу просечног Југословена тог времена. Изостаје атрактивност, сензационализам или одређена доза иритантности. Такође, стил облачења је апострофиран као значајан у комуникологији, стога ни тај аспект не треба запоставити приликом физичке анализе. Даља генеза пролази кроз потребу за артикулацијом односно правилним изговарањем. Као што је могућно приметити нема котрљајућег Р, шушкања, гутања слова, неправилног изговарања вокала, лењости усана. Али и те како има акцентовања, односно наглашавања појединих речи које носе јасну поруку и појачавају утицај на публику. Панелиста истиче и сугестивност извођача који су заиста певали и наступали са емоцијом. У том контексту нарочито се истиче Синан Сакић чији гестови и мимика приликом певања најбоље илуструју наведену аргументацију.
Милица Обрадовић, као наредни панелиста, хронолошки је посматрала питање мелоса у продукцији Јужног ветра. Већ педесетих година прошлог века новокомпоноване песме су код широке публике биле препознате и прихваћене као народне. Са Јужним ветром долази до интензивирања тог процеса, те тај тип музике постаје самостални комерцијални производ који се пласира путем доступних медија. Феномен мелоса се у овом случају поистовећује са стилом интерпретације новокомпоноване музике. Апропо томе данас препознајемо следеће стилске варијанте попут шумадијске, влашке, босанске, војвођанске… Укључивање песме у неки мелос јој даје етничку или локалну припадност. Неки од значајнијих обележја која помажу сврставању су мелодија, ритам, хармонија, артикулација и продукција. Па тако босански мелос препознајемо по турцизмима попут мезар, ашик, бехар, севдах док шумадијски мелос помиње џенерику, ливадче и слично. У том смислу прецизно одређивање и позиционирање музичке групе Јужни ветар није у потпуности могуће због мешавине елемената које настале композиције садрже. Управо због тога се неретко говори о стварању једног новог јединственог мелоса.
Трећи панел, модератори др Миша Ђурковић и проф. др Стеван Гајић
Увод трећег панела, поред представљања тематике која ће се обрађивати, обележио је и кратки концерт Бојана Аћимова и др Немање Девића.
Концерт Бојана Аћимова и др Немање Девића
Др Миша Ђурковић се у свом излагању базирао на лик и дело Синана Сакића уз препознатљиву фразу „Бог на небу, Синан на Ташу“. Темељном анализом приказан је амбијент у коме се Сакић развија почев од родне Лознице, која се намеће као специфичан музички крај. Сакић се развијао уз специфичан музички опус и личну везу за кафану и бубњеве које је свирао у почетним годинама каријере. У каснијим годинама његова каријера иде узлазном путањом, све до многих концерата – закључно са оним 2017. године. Једна од најважнијих ствари која је издвојена у вези са Синаном Сакићем јесте аутентичност, наиме цео његов живот више личи на живот рок звезде него на типичног певача новокомпоноване музике. Реч је о лику који је у потпуности инкорпориран у модерну културу и прихваћен са те стране, о чему сведоче и мурали са његовим ликом. Такође, др Ђурковић је указао да тај оријентални правац у новокомпонованој музици, који негује Јужни ветар, има своје претходнике попут Есме Реџепове, Шабана Бајрамовића, Бакије Бакића, али не треба занемарити и утицај који је Врање ублажено доносило музиком Станише Стошића или касније Тома Здравковић, чија музика садржи поменуту ноту оријентализма.
Проф. др Стеван Гајић је као наредни панелиста представио делове текста под радним насловом „Све је постало пепео и дим – Јужни ветар после распада СФРЈ“. Указано је да је рат поред несумњивог утицаја на многе аспекте друштва захватио и естраду оставивши последице и на том пољу. Др Гајић је указао на богате деведесете године које су, поред свих баријера, обележене и музичким новитетима. Хронолошки су представљене најзначајније композиције које су настајале у тој деценији. Након овог доба, са почетком новог миленијума, долази до значајније комерцијализације која је утицала на квалитет саме музичке групе Јужни ветар. Такав талас је захватио целокупну музику ових простора, те се све више појављују нови звукови са дијаметрално различитим мотивима од оних који су делује постајали све маргиналнији.
Видео запис целе конференције
Текст др Венцислава Димова прочитао је Петар Ћурчић, а који је бави феноменом етно и поп музике као културним изразом у Бугарској током деведесетих година двадесетог века. Значајна промена у Бугарској долази са процесима демократизације који су омогућили више слободе и у простору музике. Након упознавања са општим музичким трендовима тог простора, аутор се осврнуо на позицију музичке групе Јужни ветар у том процесу која почиње осамдесетих година. Представљена је култура касета, које су де факто доприносиле ширењу новокомпоноване музике. Након те епохе долази и до формирања музичких кућа које су водиле све већој комерцијализацији музике у којој је музичка група Јужни ветар узела учешће. Финално, утицај Јужног ветра у Бугарској није заснован само на копирању и пиратерији. Неки од најпознатијих бугарских бендова деведесетих година имали су имена инспирисана Јужним ветром.
Лазар Стојановић,
стипендиста Института за европске студије
Categories: Дневник читаоца/гледаоца
Припремајући овај текст подсетих се два случаја популарности Јужног ветра: прво да је у ЈНА један сапатник био умислио да је Синан Сакић (а не Наполеон)! И друго, на Пигалу, 1991. године, у једној бакалници (и четврт која је центар „ноћног живота“ мора да прехрани становништво) слушам како трешти Шемса и „Издали ме пријатељи, издао ме брат“!
У то име…
Semsa Suljakovic i Juzni Vetar – Izdali me prijatelji
Докон поп и јариће крсти
Не могу да верујем!
Читам ово све мислећи да је у питању некаква захебанција мога некадашњег, а ваљда и садашњег, пријатеља господина Главног?!
Враћам се по неколико пута на наслов да проверим да се не ради о рубрици „С*ање ствари“?
Како напредовах са читањем, све више постајах свестан да се ипак не ради о ружном сну, већ о грозној стварности у којој нам велики научник, Миша Ђурковић, уместо симпозијума о Космету, организује научни симпозијум о Милету Китићу, Синану Сакићу и Шемси Суљаковић?!
Пренебрегао је Миша овог пута ону из народног сленга:
„И наравно Џеј!“
Доиста, где је ту научник Џеј?
@Мирослав Анђелковић, pravo da Vam kazem, i ja sam trljao oci da proverim da li sanjam.
Nagadjam da je morala pasti neka ozbiljna kinta za ovu „studiju“ pomenutog instituta.
Да, може деловати као за******ија јер је нама тема озбиљна само ако је изван нашег реалног домета и укључује неке топове и тенкове као Украјина на пример. То како смо културно трећесветизовани, искорењени, дебилизовани…је заиста неозбиљно.
Покушајте да нађете звучне снимке (ретки су) из београдских кафана и са весеља између два рата на YT па упоредите то са данашњим популарним звуком. Ништа се овде није догодило случајно и мимо плана. Није се могло догодити ни то да Радио Шабац, само један али значајнији музички Чернобил има предајник неколико десетина пута јачи од снаге потребне локалној радио станици.
Мало старији се могу присетити и како су изгледали ТВ дочеци Нових година на различитим републичким телевизијама током седамдесетих. Знам да је на ТВ Загреб то било уз загорске попевке, далматинске песме, балет и оперу. Овде, зна се…
А онда се запитајте да ли све то евентуално има везе са готово потпуном обесвешћеношћу популације када су у питању идентитет и интереси државе и нације?
Нѣ знам о каквом „мејнстриму“ 1980-их година говоре научници. Држава је можда била у распаду, али је имала какву-такву културну политику. Државне телевизије и радио су имали културно-образовни програм. На њима нѣси могао да чујеш ни Мицу Трофртаљку, па зашто би пуштали „Јужни вѣтар“? Такви „културни продукти“ су називани шундом, и за њих је држава убирала додатан порез.
„Јужни вѣтар“ је једна од траума мог нѣжног дѣтињства. Од „Јужног вѣтра“ нѣси могао да одеш на забаву, да прођеш улицом, да сѣднеш нѣгдѣ на миру – арлаукали су на сваком кораку, из свѣх звучника, до даске и даноноћно… Штета је што цѣњеним научницима, кад су већ узели да се баве „стваралаштвом“ музичког башибозука, нѣје пало на памет да се позабаве и могућом везом праска популарности „таквих културних продуката“ са истоврѣменим умним, културним и моралним срозавањем народа у Југославији, с нагласком на Србији. Из горњег сажетка њихових панела такву „научну запитаност“ и тежњу за „сагледавањем“ ја бар нѣсам запазио. Умѣсто тога се бусамо у груди да је „Јужни вѣтар“ нѣкаква прѣтеча „ворлд мјузика“ и сличних трица и кучина. Но, добро, продаће фино под том фирмом и они свој „научни продукт“, у нас нѣ мањка поклоника тог смећа… Ред је да се овајде, људи научне зборнике ионако нѣће да узму ни кад им их поклањаш…
https://www.beforeafter.rs/muzika/juzni-vetar-najveci-jugoslovenski-bend/
To sto neko ima naucno zvanje, ne znaci da se ozbiljno bavi naukom.
Прочитах текст, мада немам времена и живаца да одслушам видео, поздрављам одабрану тему за дискусију као изврсну. Јесте да нам је Косовски завет тема свих тема, али много је и других тема које ваља обрадити јер је напад на много фронтова. Значај културе у међународним односима је огроман, тако је било, тако ће и бити. Примера ради, одређен део Хрвата м мисли да су Бијело дугме били државни пројекат СФРЈ-а. Е исто као што Гремлин има трауме од Јужног ветра, тако сам и ја имам ситуацију да ми никако не годе и не леже песме Бијелог дугмета, али ако сви из друштва око мене певају, на крају почнем и ја у дружењу да певам ,,ко не слуша пјесму, слушаће олују“. Такође, не мали број Срба мисли да су Битлси били пројекат британских служби. Као што је с друге стране шведска група Абба такође имала огроман утицај у своје време. Исто као што оно што зовемо народна музика, мислећи махом на савремени кич али и ,,евергрин“ 90-тих, бива доста слушано код Хрвата, али и код Бугара, те су све то занимљиви вектори утицаја.
Да све то није важно, не би на челу United grupe био бивши шеф Ције Петреус и не би та група купила и форсирала IDJ videos, што је музика коју нам омладина у не малој мери слуша.
Muzika zalužuje teorijsko preispitivanje, ali ovo spada u komercijalne projekte. Nauka nema nikakve veze s tim.
P. S. ABBA je kvalitetna grupa i nihova muzika nije za poređenje sa šundom.
LGBT populacija gotivi Karleušu, pa i to je fenomen kao i interpretacija Cecinih tekstova kao feminističko-subverzivnih. Pa izvolite vi koji vodite institut, malo i o EU LBGT pogledu na novokomponovani šund koji vi zovete narodnim nasleđem… Mislim da je ovo dobar primer instrumentalizacije nauke u svrhu kreiranja spektakla.
Đurković, Dević i drugi da malo bolje prouče Platonovu Državu… Sramota je da se ovo finansira od našeg novca, u redu je za kafanu, ali ne za institut.
Ako srpski Patrijah primi u goste Konstraktu( ili vec kako se zove) koja mu pre ucesca na Sodom I Gomorrah , donese na poklon lavor, zasto ne bi I Institute za evropske studije imao simpozijum o Semsi,Sinadu I drugima?
„Указано је и на оријентализам…“
Врло стидљиво је „указано“, што говори да су неки учесници панела на доста кратком повоцу. Историја о Јужном ветру без икакве историје или наратива.
Оријентализам је жиг којим је брендиран „српски патриотизам“, јер оно што ми називамо Блиским истоком, за Запад је Средњи исток. Блиски исток смо им ми. Радио Шабац на којем као са минарета урла Шабан. Срби су блискоистични Шабани.
На другом крају спектра је био рокенрол као нешто прогресивно. Чуо сам више људи, инспирисаних натурањем оријентализма, да ће своју децу учити да воле рокенрол, јер „народњаке“ (Блиски исток) не могу да поднесу.
Да није урликања Синана, Шабана и Шемсе, ни Јангово вриштање – Јанг је фронтмен оног ужаса ACDC – а ни остало ђубре, које слушају амерички возачи камиона, код Срба не би имало шансе. Потпуно пресликана поларизација као са политичке сцене.
Видим да неки коментатори мисле да је панел био намењен промовисању идеје да је српска музика била претходинца жанра world music. Ако је то и тачно, мислим да је у том случају промашен цео фудбал. Једна анегдота тој тези у прилог – а анегдотални доказ је јачи од “научних студија”, које су састављене са веродостојношћу углавном у рангу 50% вероватноће:
Недавно сам био на рођендану нашег човека, уз присуство доста Руса, и очигледно присуство Јужног ветра. На кварно сам се привукао плејлисти и убацио трубаче као следећу нумеру. Када је “моја” музика отпочела, сви су буквално живнули, али само на кратко. Није прошло ни минут, домаћин, који је приметио да му “нешто квари атмосферу”, пришао је плејлисти, и не чекајући да се нумера заврши, пребацио на следећу – неког арлаукача са примитивним аранжманом. Само сам се забезекнуто погледао са неким људима који су приметили шта сам претходно урадио. Много непријатније искуство од самог слушања поменуте музике на српским медијима. У-Ж-А-С.
Срби имају фантастичну музику. Јужни ветар у исту не спада.
E moj Srbine zatucani i neobrazovani. Da li ti ovi načini pjevanja liče na ilahije, kaside, Kemala ili npr. ezan sa munare ?
Pravoslavni Kopti , Egipat
Ribale Wehbé , pravoslavka iz Libana
Sirijka pjeva Molitvu Gospodu na aramejskom jeziku kojim je govorio Isus Hrist.
Pravoslavci u Jordanu
Šta reći za braću Grke koji su tu na 300 – 400 km od Beograda.
Šema Izrael je temeljna je molitva Judaizma
A onda ove nevjerovatne scene iz Manastira Sv. Simona (crkva u pećini) u Kairu gdje nekoliko hiljada kopta u jednoglasju slave ime gospodnje. Slova arapska , a u pozadini pravoslavne ikone. Da se smrzneš, aaa ?!?
Uzgred , Kopti su manjinska zajednica u većinski muslimanskom Egiptu (oko 10%) i ima ih oko 10 miliona.
Zamišljam kojekakve Čanke , Latinke i ostale drugosrbijanske NATO KRSTAŠE šta im se odigrava u glavi dok gledaju ove Kopte. Vjerovatno imaju predstavu kako će u jednom momentu isukati one arapske savijene sablje i uz povike tekbira krenuti da im odsjecaju glave.
Ako niste znali , pravoslavci na Bliskom istoku se mole Alahu iz jednog prostog razloga … Zato što na njihovom maternjem jeziku (arapskom) Allah znači Bog.
Kod ovih tema , uvijek se sjetim Ćirjakovića kad je onomad u jednoj od Marićevih Ćirilica saopštio kako smo mi Srbi sa Sirijicima živjeli duže u državnoj zajednici nego sa Hrvatima , Slovencima , Austrijancima , Mađarima …
Da rezimiramo , na Levantu imamo narode i civilizacije koji su bili hrišćani , muslimani , … više vijekova prije nego što smo mi na Balkanu primili neke od tih monoteističkih religija. A mi smo sebi (zajedno s Kemalom i Miletom basom) utuvili kako od nas sve počinje.
A jest’ ga i volimo biti u centru pažnje.
Zna li ko ijednu riječ na aramejskom ?
Ne znam ni ja.
Сунце ти какви коментари, није ни чудо где смо данас.
Макар су им текстови песама имали смисла, уз добре аранжмане.
Данашњи текстови су о дрогама, курвама, проституцији, пијанчењу… и нико ни да трепне на то.