Nema ozbiljnog istoričara koji tvrdi da je u Jasenovcu stradalo 700.000 ljudi. Demografske studije, popisi žrtava i druga istraživanja ukazuju na to da je broj stradalih između 80.000 i 100.000, neke procene idu i do 130.00, kaže Bajford

Јован Бајфорд (Извор: Приватна архива)

Преносимо део интервјуа Јована Бајфорда, професора психологије и историје на Катедри за друштвене науке Отвореног универзитета у Великој Британији. Цео разговор прочитајте ОВДЕ.

(…)

Poći od Jasenovca danas vrlo je važna tačka u raščišćavanju mitskih naslaga kojim se hrane nacionalisti i truju buduće generacije. Za veliki broj istraživača Jasenovac je ključni momenat osvešćivanja i razvitka kulture sećanja. Upravo o tome govori knjiga „Genocid u Nezavisnoj državi Hrvatskoj na slikama: fotografije zverstava i sporno sećanje na Drugi svetski rat u Jugoslaviji“, koju je nedavno objavila „Fabrika knjiga“ iz Beograda u saradnji sa „Peščanikom.net“. Autor je Jovan Bajford, a knjigu je sa engleskog prevela Slobodanka Glišić.

Jovan Bajford (1973) je profesor psihologije i istorije na Katedri za društvene nauke Otvorenog univerziteta u Velikoj Britaniji. Iz interdiscplinarnog istraživanja nastale su njegove prethodne knjige: Teorija zavere, Potiskivanje i poricanje antisemitizma i Staro sajmište – mesto sećanja, zaborava i sporenja. Tema najnovijeg dela koje je pre dve godine originalno objavljeno na engleskom (izdavač Bloomsbury Publishing Inc), su – kako u Uvodu piše Bajford – istorija i politika vizuelnog predstavljanja najkrvavijeg, ali i najkontroverznijeg događaja iz vremena nacističke okupacije Jugoslavije, događaja koji je u političkom smislu prouzrokovao i najveće podele – reč je o genocidnom nasilju nad Srbima, Jevrejima i Romima u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj.

Извор: Фабрика књига

Knjiga istražuje kako su ustaška zlodela predstavljana na javnim izložbama, u dokumentarnim filmovima, knjigama i štampi od 1945. godine do danas, s posebnim osvrtom na političku dimenziju slika zverstava. Ona ukazuje na to kako su fotografije ustaških zločina, u različitim vremenima i među raznim zajednicama sećanja i zainteresovanim stranama, selektivno korišćene s ciljem da rade različite stvari: da neposredno posle rata opravdaju odmazdu nad kolaboracionistima i drugim saradnicima okupatora, da potkrepe diskurse o nacionalnom jedinstvu koji su bili temelj socijalističke Jugoslavije ili da u postkomunističkoj eri služe kao oslonac različitih nacionalističkih programa i postanu deo „pripreme“ jugoslovenskih ratova iz 90-ih godina.

„Genocid u Nezavisnoj državi Hrvatskoj“ ilustrovano je autentičnim fotografijama, koje pokazuju kako snaga vizuelnog u saradnji sa autentičnim argumentima značajno doprinosi kulturi sećanja.

(…)

Manipulacija brojem stradalih u Jasenovcu predugo traje: na nedavnoj komemoraciji žrtvama u logoru Donja Gradina u BiH Milorad Dodik predsednik Republike Srpske je ponovio da je u Jasenovcu ubijeno 700.000 Srba… 

Danas nema ozbiljnog istoričara koji tvrdi da je u Jasenovcu stradalo 700.000 ljudi. Demografske studije, popisi žrtava i druga istraživanja, jasno ukazuju na to da je broj stradalih između 80.000 i 100.000, s tim da neke procene idu i do 130.000. Ali ove razlike u procenama su posledica različitih metodoloških pristupa, a ne ideologije. Dakle, za razliku od pre 30 godina, glavne polemike o broju stradalih se više ne vode između srpskih i hrvatskih istoričara, već između istoričara i mitomana na obe strane.

Милорад Додик: Амерички амбасадор Марфи понизио српске жртве говорећи о жртвама нацизма и фашизма у Јасеновцу

Procena o 700.000 se održala u određenim segmentima društva u Srbiji i Republici Srpskoj. Među političarima poput Milorada Dodika, ili Tomislava Nikolića (koji je ovaj broj pomenuo u govoru u UN 2013. godine), ona danas ima status mantre: njenim nekritičkim ponavljanjem se, pre svega, iskazuje privrženost patriotskim vrednostima. Verujem da Dodik zna da u Jasenovcu nije moglo stradati 700.000 ljudi. No on taj broj ponavlja, želeći da pokaže svima da su mu nacionalistička uverenja preča od istorijskih činjenica.

Kako objasniti da u Srbiji ni danas, citiram vas, „ ne postoji nijedan reprezentativan muzej ili nacionalni spomenik posvećen žrtvama ustaškog genocida“?

Zanimljivo je da u Srbiji ne postoji nijedan reprezentativan muzej ili nacionalni spomenik posvećen žrtvama ustaškog genocida. S druge strane, vlada Srbije nije štedela sredstva da zverstva u Jasenovcu prikaže u zgradi Ujedinjenih nacija 2019. Finansiran je i film „Dara iz Jasenovca“ s namerom da se slika o stradanju Srba pošalje u svet. Ovo ukazuje na činjenicu da je promovisanje sećanja na Jasenovac danas pre svega motivisano željom da se svet suoči sa istinom o srpskom stradanju. Ovo je važna tekovina Miloševićevog vremena.

Зоран Милановић: Жртава у Јасеновцу било je мање, Београд снима лоше филмове

U knjizi sam analizirao brojne izložne o NDH organizovane u Srbiji ranih 90-ih. One su sve bile namenjene, pre svega, međunarodnoj publici, u naivnom uverenju da će čovečanstvo, čim vidi upečatljive dokaze o ustaškom genocidu, bolje razumeti svrhu borbe za srpsku stvar. Od tada se nije mnogo toga promenilo. U Srbiji zapravo nema iskrene potrebe da se žrtava sećamo, da im odajemo počast i žalimo za njima. Za tako nešto bilo bi neophodno depolitizovati Jasenovac, ali nisam siguran da za to postoji neophodan intelektualni i moralni kapacitet.

U Srbiji uskoro treba da počne seminar „Učenje o genocidu počinjenom nad Srbima“ koji kao „program stručnog usavršavanja za nastavnike istorije u fokus stavlja samo srpske žrtve“. Osmislio ga je Muzej žrtava genocida. Pitanje je: Zašto samo nad Srbima?

U principu nemam ništa protiv ovakvih programa. Nije sporno da Ministarstvo obrazovanja, u okviru svojih nadležnosti organizuje seminare ovog tipa. Čak nije samo po sebi sporno sto se u fokus stavlja genocid nad Srbima, pod uslovom da postoje slični programi posvećeni edukaciji o Holokaustu ili Porajmosu. Osim toga, seminar posvećen genocidu nad Srbima ne isključuje mogućnost komparativne analize.

Акредитован образовни програм Музеј жртава геноцида за наставнике историје: Учење о геноциду почињеном над Србима

Na seminaru bi se moglo ukazati na specifičnosti ustaške politike prema Srbima i na razlike između sudbine Srba s jedne, i Roma i Jevreja sa druge strane. Ovo su razlike koje se često prenebregavaju kada se govori o genocidu nad „Srbima, Jevrejima i Romima“. Na primer, većina srpskih žrtava je stradala u direktnom teroru, dok su skoro svi Jevreji i Romi stradali u koncentracionim logorima. Zatim, uništavanje Jevreja i Roma, koje je bilo znatno sistematičnije, predstavljalo je deo nacističkog projekta istrebljenja ovih zajednica. Nasilje prema Srbima bilo je haotičnije, ali i odraz autohtonog oblika mržnje. Ono je sprovođeno uprkos tome što je podstrekavalo srpsku pobunu i time ugrožavalo bezbednosnu situaciju u NDH. Seminar posvećen genocidu nad Srbima mogao bi biti iskorišćen i da se ukaže na dugu tradiciju instrumentalizacije srpskog stradanja i da se nastavnicima istorije da savet kako da kod učenika razviju kritičku svest prema duboko uvreženim mitovima o sopstvenoj prošlosti. Dakle, nije problem u postojanju programa usavršavanja vezanog za genocid nad Srbima, vec u njegovom sadržaju.

No, s obzirom na to kakvu kulturu sećanja promoviše sadašnji režim, bojim se da je svrha najavljenog programa da utvrdi, a ne da preispita problematične aspekte dominantnih diskursa o istoriji stradanja Srba.

Instrumentalizacija Holokausta

Povodom Starog sajmišta govorite o instrumentalizaciji Holokausta, i izjednačavanju srpskih i jevrejskih žrtava u ovom logoru. Gde je izvor te autoviktimizacije Srba?

Poređenja stradanja Srba i Jevreja potiče iz kraja osamdesetih, kada je u svetu uopšte porasla svest o Holokaustu kao jedinstvenom primeru ljudskog stradanja i kada su pokrenute brojne inicijative vezane za memorijalizaciju Holokausta. To je prouzrokovalo pojavu retorike komparativnog mučeništva: mnoge nacije, pogotovo u istočnoj Evropi, su u to vreme potencirale svoju tragičnu istoriju i status žrtve poređenjem sopstvene prošlosti sa sudbinom Jevreja pod nacizmom. Srbija tu nije bila izuzetak, ali poražavajuće je što za sve ove godine nije napravila veliki pomak unapred. To se vidi i na primeru Sajmišta. Jevrejske žrtve se najčešće pamte tek kao „prve žrtve Sajmišta“ ili kao sapatnici Srba. Specifičnost njihovog stradanja se retko prepoznaje kao zločin bez presedana i jedinstveni aspekat istorije Sajmišta koji zaslužuje posebnu pažnju i poštovanje.

Харец: Откуда број жртава холокауста од шест милиона

Autoviktimizacija se manifestuje i kroz tvrdnju da su, za vreme Drugog svetskog rata, Srbi bili žrtve genocida ne samo u NDH, već i u okupiranoj Srbiji. Ovo je navedeno, na primer, u Zakonu o Memorijalnom centru „Staro sajmište“. Mada nema sumnje da je nemački okupator u jesen 1941. godine počinio brojne zločine protiv srpskog naroda, ovi zločini – koji se mogu podvesti pod kategoriju ratnih zločina i zločina protiv čovečnosti – nisu imali karakter genocida. Tvrdnja da se radi o genocidu, osim što nije potkrepljena činjenicama, ima za posledicu trivijalizaciju Holokausta kroz negiranje njegove jedinstvenosti. Na teritoriji okupirane Srbije, jedino su Jevreji bili žrtve genocidne politike nemačkih okupatora.

Анђелка Цвијић

Наслов, скраћивање и опрема: Стање ствари

(Нови магазин, 18. 5. 2023)

Categories: Преносимо

Tags: Јасеновац, Јован Бајфорд, Милорад Додик, НДХ, ревизионизам