После пољских (7092), највећи број жртава нацистичких медицинских експеримената био је југословенске (3913) националности

Професор Пол Вајндлинг (Извор: Снимак екрана/ИЕС)

Извештај са предавања проф. др Пола Вајндлинга „Жртве нацистичких присилних истраживања: идентификација и компензација српских/југословенских жртви“ у организацији београдског Института за европске студије, одржаног 28. јуна 2022. године

Професор Пол Вајндлинг са Оксфорд Брукс универзитета је истраживач и професор историје медицине и аутор бројних познатих монографија и зборника радова као што су: „Жртве и преживели нацистичких експеримената над људима: наука и патња у Холокаусту, Лондон: Блумсбери академик, 2014“; „Џон В. Томпсон, психијатар у сенци Холокауста, Рочестер: Универзитет Рочестер прес, 2010; „Медицинске границе: селекција, задржавање и карантин од 1800. године, Манчестер: Манчестер универзити прес, 2021“.

Био је од 1999. до 2004. члан председничког комитета Макс-Планк-Гезелшафт за историју Каизер-Вилхелм-Гезелшафта у време националсоцијализма, и био је у саветодавним одборима пројекта АХРЦ о немачко-јеврејским избеглицама и историји Роберт Кох института. Тренутно је у саветодавном одбору пројекта Немачког друштва за психијатрију о психијатрима у нацистичкој Немачкој и члан пројекта о историји Немачке фондације за памћење, одговорност и будућност.

Предавање проф. Вајндлинга односило се на његово истраживање о жртвама нацистичких принудних медицинских експеримената у нацистичким концентрационим логорима током периода од 1933. до 1945. године. Главни налаз његовог истраживања јесте неправедан и нехуман чин компензације жртава нацистичких медицинских експеримената по завршетку Другог светског рата. Фокус истраживања јесте идентификација националности жртава и компарација износа њихове материјалне новчане надокнаде. Професор закључује да они који су били подвргнути медицинским експериментима нису били у довољној мери компензовани, идентично као и они који су били подвргнути злостављању у концентрационим логорима. У целости, преживели нацистичког погрома нису били надокнађени ни материјално ни медицински према својим потребама.

На основу анализе засноване на архивским документима и одређеним медицинским доказима из медицинских одељака концентрационих логора, проф. Вајндлинг износи податак да је укупан број жртава нацистичких медицинских експеримената у поменутом периоду износио 29290. После жртава пољске националности (7092), највећи број жртава нацистичких медицинских експеримената био је југословенске националности (3913), потом немачке (2841), мађарске (2010) и чехословачке (1624). Од укупног броја жртава, 4400 чинили су припадници јеврејске националности, док је најмање 11454 жртава преживело. Међутим, препрека у доласку до истраживачких налаза јесте у томе што је комплексно разлучити жртве присилних медицинских експеримената од жртви над којима је примењивано насиље, присилни рад и злостављање.

Извор: Снимак екрана/ИЕС

Професор истиче да је највише принудих медицинских експеримената спровођено у логору Аушвиц-Биркенау (3835), Дахау (2411), Маутхаузен (2243), Бухенвалд (1773) и Сахзенхаузен (1405). Међутим, према подацима проф. Вајндлинга, на територији некадашње Југославије није спроведен ниједан нехуман медицински експеримент над затвореницима. Додатно, проф. Вајндлинг је навео неколико примера експеримената над појединим заробљеницима, попут давања имунитетских инјекција против маларије; електрошок терапије у лечењу одређених стања; сецирања ткива без употребе анестезије; хемијске стерилизације путем убризгавања појединих хемијских састојака; као и експериментисање посредством лекова над близанцима.

По завршетку Другог светског рата, а на конто одлуке немачког савезног канцелара Конрада Аденауера о послератној материјалној компензацији жртава присилних медицинских експеримената, започет је процес прикупљања доказа о броју жртва и њиховој националности. На почетку овог процеса, сматрало се да не постоји велики број преживелих и да су присилни медицински експерименти били „псеудо-медицински“ због тога што су били мотивисани расном идеологијом. Регистровани су само случајеви жртава медицинских експеримената, а не и злостављања у концентрационим логорима. Међутим, однос немачких власти се променио од доласка савезног канцелара Вилија Бранта и примене Остполитике, имајући у виду другачији однос немачких власти према насилном историјском наслеђу. У том периоду, склопљени су одређени међудржавни споразуми који су регулисали питање новчане и медицинске компензације жртава нехуманих и присилних медицинских експеримената у концентрационим логорима.

У случају некадашње Југославије износ материјалне компензације за југословенске заробљенике остао је релативно низак (у просеку 2000 Deutsche Mark (ДМ) и неправедан у поређењу са материјалном компензацијом жртава других националности, попут мађарске и пољске. Истакнут је податак да је југословенска влада 1959. године пристала на компензацију у износу од 1,8 милиона ДМ, док су пољске и мађарске жртве биле компензоване 10 пута више од југословенских (30000 до 5000 ДМ по жртви).

Извор: Снимак екрана/ИЕС

У целини, највећи проблем проф. Вајндлинг види у томе што преживели нису имали право на медицинску бригу, што су се суочавали са рутинским одбијањем давања инјекција и вађења крви, затим немогућности компензације за негативне нуспојаве затворениковог здравственог стања, потом лошег конвертибилног паритета ДМ према динару (1/3 у конверзији узимала је Народна банка); аргументом да маларија ишчезава након 10 година; као и чињеницом да су многи преживели преминули након подношења захтева за материјалну компензацију (без преноса тог права на породицу). Додатно, проблем у оваквом типу истраживања у јавном интересу јесте заштита приватности жртава које морају бити анонимне, а које подупире европске законодавство.

Петар Милутиновић, истраживач-приправник,
Институт за европске студије

Categories: Дневник читаоца/гледаоца

Tags: ИЕС, Петар Милутиновић, Пол Вајндлинг, нацисти, присилна нацистичка истраживања