За многе наше писце речено је како су у књижевност унели овај или онај град, ову или ону покрајину; Стеван Сремац је унео све широко Српство, све морфолошке типове српске, и он је, према томе, „најсрпскији“ писац

Стеван Сремац (1855-1906)

Предговор књизи Стевана Сремца Лимунација у селу, Београд, Српска књижевна задруга, 1943.

Као и велики српски мислилац Божа Кнежевић тако и велики српски приповедач Стеван Сремац има врло једноставан спољашњи животопис. Био је професор гимназије, половином у унутрашњости (највише у Нишу) а половином у Београду; није доспео ни до директорства, а пред крај живота је, чудом, био изабран за редовног члана Српске краљевске академије. Професор нежења тако је провео мирно свој живот, рођен 1855. у Сенти (Бачка) а умро 1906. у Сокобањи (Србија). Прву своју хумористичку ствар објавио је тек 1893. у Београду; ушао је дакле у свој прави књижевни посао већ као зрео човек. Није никада био „на страни“. Детињство и основачко доба провео је у Сенти, све остало школовање у Београду, а професоровање у Нишу и Београду. Путовао је нешто мало по Војводини и Србији, био у Мостару и Дубровнику. Ученици га памте као изврсна предавача историје, другови као начитаног и културног господина, повученог, чисменог и исправног човека, необично духовитог; духовитост није расипао за столом у друштву, али су му ненадна и сјајна поређења била ненадмашна, асоцијације оригиналне и брзе. Човек изванредна срца и дискретан помагач у свакој невољи и беди свакоме. Одличан ђак свагда; професорски испит ипак положио тек десете године по уласку у службу, али одлично. У српско-турском рату 1876-1878 учествовао као добровољац и то „слушајући свој унутрашњи глас и позив“, а против свих савета и притиска ујака му, који му је био у ствари и отац и све и сва. Када је почео предавачку каријеру и могао бирати места, па и Београд, изричито је тражио Ниш, новоослобођено место тада. Целог живота скроман и родољуб, био је он за „практичне људе“ оно што је за њега говорио и ујак му: „Луди Стева који бега од среће“. Имао је неодољиву уметничку страст да проматра и бележи живот и људе око себе, а силно српско родољубље, некористољубиво до краја. Био је изврстан цртач, имао је одличан рукопис. Све што је радио, радио је темељито и савесно, без обзира на неко признање. Све што је волео и ценио, исказивао је и држао бескомпромисно, без обзира на последице које би му то његово држање могло донети. Може се рећи да је у средини у којој је живео био усамљен по свом основном духовном ставу и по свом схватању света и живота. Седам крупних томова (издање Народног дела) представља његов писани прилог српској књижевности. Најчитанији и најпопуларнији српски писац – што му је остало до дана данашњег – Стеван Сремац је у писаној званичној историји и критици српске књижевности лоше прошао: последица његовог бескомпромисног српског родољубивог држања – које му је и за живота и после смрти шкодило у очима „интелигенције“ и тада и онда и сада заведене космополитским интернационализмом. За такав дух – он је остао странац и усамљеник; што је најчитанији српски приповедач, има да захвали свом великом дару уметничком који је несумњив.

Стеван Сремац, Лимунација у селу, насловница

Усамљеник је био као и други наши књижевни великани: као Лаза Костић, као Божа Кнежевић, као Јаша Игњатовић, као Бора Станковић. Ако бисмо сада хтели видети праву биографију Стевана Сремца, духовну биографију његову, у коју досадање студије о њему нису улазиле (а и има их врло мало), управо унутарњи духовни лик његов, морали бисмо означити Сремца психолошки као дух који је „ограђен“, увучен и повучен, стидљив и, да тако кажемо „забарикадиран“. То је случај са људима који у суштини беже од стварности и кoje стварност вређа. Такав дух се од стварности брани на разне начине. Ако му стварност не годи, он се повлачи испред ње. Једна врста одбране је бежање у прошлост. Друга врста бежања је ограђивање сатиром и хумором. Обe ове врсте бежања  имао је, Стеван Сремац. Бежање у прошлост, у поетизовано, легендарно и сјајно доба некадашњице, води дух путем историјског романтизма и националног традиционализма. То бежање Сремац је извео у писаном облику у своме низу историјских приповедака Из књига староставних којима је, још из Ниша, почео свој књижевни рад. Начин излагања, целокупни стил обраде, језик којим су писане, дух којим дишу – све је то један Сремац сасвим друкчији од онога кога познаје велик део његових читалаца. Ту је Сремац човек који се повлачи у прошлост, у светле слике маште онога што је некада било. То је онај Сремац који сам говори: „Окренуо би се од худе садашњости и вратио се у дивну и славну прошлост нашу.“ То је онај Сремац што сам вели: „Савремени живот изобилује ружним примерима, а прошлост… пружа дивне слике… дирљиве и лепе, пуне светлости и трагизма… у њима налазим оно што садашњица нема.“ И још (у Владимиру Дукљанину): „…Јер су старе пјесме слатке као мед и миле као славујево пјевање… а душа наша жељна је пјесме као жедна њива кише, као цвјетна пољана росе јутарње, као мразно дрво топлих зрака сунчаних.“ Када се тако настањивао у зрачну прошлост, Сремац се осећао код куће, било му је добро, осећао је Бога и судбину у народним догађајима, био је у етици народној и православној, духовно удомљен у ономе што је права суштина његовог бића. Ту је он, бегунац из „худе садашњости“, био лично срећан. Ту је он био – он. – Друго бежање из стварности, друго ограђивање од људи, испољава се у ономе што се широким именом назива хумором. Повучен и стидљив дух, коме не годи сирова стварност са лицем бола, страсти и мржње, у људском и животном сплету види и одабира смешну страну, неофанзивну, ону која са једне стране даје смех, а са друге сету. Над људским животом наднесен, хуморист се смеје и тужан је. Сваки прави хумор је трагикомичан. То није она сатира која је увек диктована страшћу и тенденцијом, у ствари злобом: хумор је дар Божји осетљивим душама. И у смеху хумористе увек има призвук туге. Нежан и осетљив, бојећи се наге и страсне трагике, оног ковитлања страсти око себе у једној средини која ври бесом једног раздобља и у којој се ломи старо – интровертан дух ће бежати у хуморни вид живота где ће се нагледати комике људске – жалећи те људе и волећи их. Све најбоље стране хумористичких дела Сремчевих пуне су тог узвишеног комплекса смеха и туге. У њима живи прави дух Сремчев. У Поп Ћири и поп Спири епизодна слика чарде је можда најкласичнији пример тога, пример који заслужује класично место у великој књижевности светској. Свуда где се Сремац улио у људе и живот њихов, он је смешно прелио дубоком сетом усамљене поетске душе своје. Бежање из сирове стварности је и бежање из лажног, конвенционалног света, механичког не органског, цивилизованог не културног. За тај свет је сатира – а не хумор. Сремац је у таквом свету несрећан; сам каже: „Тамо сам као везан“. Несвезан је овде где живот ври и кључа спонтано органски и где он може да се срдачно осмехне. Јер није сваки осмех срдачан, има их и отровних… Прави хуморист је лирик…

Стеван Сремац, Из књига староставних, насловница

Све што интимно знамо о Сремцу даје доказа за овакву анализу његовог духа. Свако друго откривање личности, сем лирике прошлости и хумора садашњости, искључено је код Сремца. Читав низ проверених детаља то јасно показује. Сремац вели: „Кад сам сам, нисам сам. Кад сам са самим собом, најбоље и најискреније се разговарам.“ Изванредан досетљивац и темпераментни српски родољуб – воли „лес и гору, шумор грања, брујање топола“. Готов да се насмеје човеку свагда, човекољубив је и то дубоко. Чинио је многа добра – али да се не зна: право добротворство. Издашно је помагао ђаке који послужују, али је то скривао. О себи ни најбољим пријатељима готово ништа. О женама и љубави никад – сем вица. Није се уопште разоткривао. Према лекарима исти такав. Женио се није. Проводаџије је мрзео као кугу. Ево Сремца: У Нишу, иза 1885, заволео девојку. Један његов пријатељ, који је знао за то, а хтео сам запросити ту девојку, питао га је пред прошевину нема ли он што против тога. Сремац му је, узбуђен, великодушно уступио. Чак је играо на његовој свадби. – Своје ствари ником није волео читати. Рекламу и истицање по новинама апсолутно није трпео. Кад је изабран за члана Српске краљевске академије осећао се „нелагодно и збуњено“. Нападнут, није волео да одговара. Волео је много позориште: ту је живот на сцени, прочишћен, не сиров и суров. Када се први пут у сталном друштву појави ново лице, после три минуте се дизао, пипнувши шешир прстом. Сви интимни пријатељи га означавају: „…неповерљив, осетљив, плашљив“. За јавну беседу и говор „сплетен и нервозан“. У основи „ћутљив и повучен“. Без воље и смисла за препирке, дискусије, агитације: ако треба одмаздити и одговорити, рекао би кратко, сажето, али сјајно. Појаву интернационалног Светозара Марковића, чији je покрет сматрао штетним по српску народну мисао, отправио je једном, наводећи Његоша: „Свету лампу луд вјетар угаси“. – Човека који удари пса – више очима ниje хтео да види. Сваки покушај захваљивања за учињено добро нагло је прекраћивао. И најзад, умирући, изустио је: „Сада је све лепо!…“

Ако сада посматрамо Сремца по пореклу, по наслеђеној крви, по првом формирању и средини која га је формирала, по стеченој и наслеђеној култури, добићемо слику Стевана Сремца као великог Србина и културног Србина. Постоји личном руком Сремчевом исписан родослов његових предака: Срби досељени у панонску низију, прво у Срем, па онда у Бачку. У родном месту Сремчевом, Сенти, живео је угледни трговац, Филип Ђорђевић, имућан члан градског већа „љубитељ књижества“, образован и угледан гражданин, који је имао девет кћери (од којих је једна, Катарина, мати Стевана Сремца) и једног сина Јована, каснијег управника позоришта, професора историје на Великој школи, министра просвете, песника наше народне химне, писца и књижевника, знаменитог Србина и Војводине и Србије. У Сенти је живео и кројач, Аврам Сремац, члан угледног кројачког еснафа, господин кројач, кицош. Из брака Катарине Ђорђевић и Аврама Сремца прворођенац био је Стеван Сремац. У Сенти је завршио основну школу. Још је тада читао; прича сам како је често седео на дуду испред куће, јео дудинке и читао Грофа од Монте Христа. Изгубивши рано родитеље, 1868. прешао је у Београд и од тада му формирање припада ујаку, Јовану Ђорђевићу. Никад се више у Сенту враћао није; сам је дао томе разлог: „Чујем да је сва пијаца сенћанска у рукама јеврејским, па ми сад није мило тамо да дођем.“ Сада је млади Стеван Сремац, одличан ђак гимназије са сталним наградама на крају школске године, имао на расположењу богату ујакову библиотеку, све српске листове и часописе, посећивао позориште редовно, био вођен и у лектири и уопште у образовању својим сјајно образованим ујаком, пламеним националистом српским. Један детаљ: за столом, о ручку и вечери, ујак није говорио о баналним дневним догађајима, него о великим српским личностима, о историји, о прочитаним књигама, позоришним комадима. Мисионар српског национализма, етички чист, господин човек, изванредне културе, нежења, добар православац, човекољубив дух – ујак Сремчев је свакако утиснуо у свога сестрића и своје духовне ознаке. И у гимназији и на Великој школи Сремац је важио као најначитанији омладинац. По свима подацима био је одличан познавалац српске, најбоље, и стране, најбоље, књижевности, као и одличан историчар. Служио се немачким, мађарским, руским и француским, формирао се и дисао чистим српским националним духом, заснованим на солидној образованости и култури. Много се трудило да се Сремчев национализам и традиционализам, бескомпромисни, објасне из националне угрожености краја у ком је поникао и у коме су му стари живели и из васпитања које му је дао ујак. То јесу два несумњива сачиниоца у формирању његовог духа; али, зар је мало људи који су из националног дома и средине отишли у крајњи интернационализам  и зар је мало људи баш из панонске области који су отишли, исто тако, у социјалну демагогију? И то људи Сремчевог доба! Сремац је у својој основи духовној носио схватања свете традиције и осећања нације, којима је одолео струји средине и великошколске омладине његовог доба и уопште средине у којој је провео живот. Био је стално пливач против струје и такав остао до кончине својих лета. По речима Стеријиним: „Народ љубећ’ презрен бјаше сам.“ Тешко је то било, али га у томе не омете средина; нити би му у томе одољевању помогли порекло и васпитање, које су, уосталом слично, имали и други. То је последица карактера му и судбине духовне…

Споменик Стевану Сремцу и Калчи у Нишу (Извор)

А средина у којој се кретао као омладинац, па и касније, скоро целог живота, чувено доба „седамдесетих и осамдесетих година“, морала је од Сремца, таквог каквог смо сада познали, и по његовом индивидуалном духовном склопу и по култури, наслеђеној и стеченој, учинити усамљеника. То доба под духовним печатом Светозара Марковића донело је у Србију, под именом „младих, савремених и напредних идеја“ у ствари руски нихилизам шездесетих година (Бјелински, Доброљубов, Чернишевски, Писарев), правог претечу руског бољшевизма. А ево како карактерише ту идеологију изврсни познавалац комунизма, Берђајев: „У нихилизму шездесетих година садрже се већ сви они основни мотиви који су победили и водили у бољшевичкој револуцији: непријатељство према религији и мистици, према метафизици и чистој уметности – које одвраћају људске енергије од сарадништва на социјалном изграђивању; замена апсолутнога морала социјалним утилитаризмом; потпуно господарење природних наука и политичко-економских доктрина; одрицање људског достојанства свима онима који нису везани за рад онако као радници и сељаци; подвргавање личног унутарњег живота захтевима социјалног поретка – што значи уништавање личности… таква социјална тематика тријумфује у атеистичком нихилизму седамдесетих година коначно.“ Када се оваква тематика преведе на конкретни српски облик у доба у које је Сремац живео – онда видимо омладинце – и учитеље – у гаћама и кошуљи, чупаве, са шеширима огромног обода, незреле букаче ниске културе, неписмене презиратеље „лепе књижевности“ и сваког поретка; видимо том идеологијом захваћене сељачке представнике са фразама „да им њива неће бити већа ако се Српство ослободи“ и „да им је свеједно ко ће владати Србијом“. Године 1875. Сремцу је било двадесет година, а Драгутин Илић вели: „Године 1875. је оно доба када се теоризирање космополитске омладине налазило на свом врхунцу.“ Млади Сремац је пажљиво пратио ту омладину – огромну већину – и још тада им се супротстављао својим основним националистичким нагоном; цео покрет сматрао је „као туђу биљку пресађену на наше земљиште“. Био је у оној незнатној мањини која никако није могла са тим претечама бољшевизма; у данашњем давању перспективе то му даје особени значај. Важио је као „непоправими реакционар“, јер је говорио да су ти „напредни слободари“: „шверцери западњачких теорија који, земљораднику тек ослобођеном ропства, на њиви коју још ралом оре, хоће да натакаре цилиндер и на руке рукавице, ма да још иде бос а спава на поду земљаном, и који хоће да му убаце у главу, те тако убеде у непогрешивост, Марксову политичко-економску доктрину да је својина проста крађа“. Ово своје основно здраво убеђење, исказивано још за младих дана, Сремац је одржао целог свог живота, остајући доследно „непоправими реакционар“, управо остајући доследан свом основном здравом духовном настројењу. Насупрот оној злосрећној и глупој мисли да „више вреди једна кобасица него једна Шекспирова трагедија“ Сремац, још млад, изјавио је: „Ромео и Јулија или Хамлет више вреде него све кобасичарнице и сви кобасичари на кугли земаљској.“ Забележене су и касније његове реакције на материјализам савременика; он каже: „Не верујем да по српство може бити корисно ако наши школовани људи знају какав је процес варења код бумбара или код крокодила… али сам убеђен да није добар знак ако слободни интелектуалци Срби не мисле на неослобођену браћу која вековима робују…“ А у Нишу у дискусији у професорској канцеларији, следбеник „Светозарев“ Ранко Петровић, директор, вели: „Нашем народу треба хлеба, а не литературе. Он је гладан нових социјалних рефорама… а не поезије и стихова. Опанак треба све то да разгази!“ Сремац реагује: „Рђаву услугу чине народу они који му као недоучени учењаци из иностранства шверцују западњачке идеје и њима га кљукају као ћуране орасима, уместо да му за углед износе светле примере предака из прошлости!“ На то ће Ранко презриво: „Прошлост… Историја… Наша је историја гомила бапских прича, а поезија досадна кукњава и нарицање – њих би требало као сасвим непотребне избацити из свију школа.“ А Сремац: „Не чудим се ни најмање што вас више од Цара Лазара и Ђурђа Бранковића интересују шимпанзи и орангутани, јер су вам по свему ближи!“ Овај разговор најбоље показује средину и Сремца; али он показује истовремено и шта је све имао да трпи Сремац, не само духовно, јер, изгледа, његов став му је доносио и практичне непријатности у школи.

Стеван Сремац, Вукадин, насловница

Сремац је реаговао овако духовито и успешно у дискусијама и разговорима, али је реаговао и пером. На сав тај недозрели демагошки хук он је одговорио у својим делима и својим делима. Ово које је пред нама произишло је из те и такве реакције. Тако и приповетке неке, а тако и многа места у другим стварима његовим. Он је показивао сталан и свестан, начелан став према „покрету“, па како је све радио темељито, познавао је добро и основне идеје са извора, и нашег и руског, и био је добро обавештен и о „северним учитељима“. Непомирљиви начелни противник бољшевичке идеологије, он у својим књижевним реакцијама додаје хумору, овде онде, и сатиру. Али, запажено је то, хумор преовлађује и хумористички уметник је јачи од сатиричара. Као културан господин, начелан противник и даровит хуморист, Сремац је сав тај циклус „напредних идеја“ гледао са осмехом и тугом; смејао му се, али га је морало све то и болети. Видовит и сигурног инстинкта политичко-идеолошког, каткада је бивао огорчен тј. сатиричар; и збиља „тешко је било не писати сатиру“ на сву ту заблуделост.

Давао је отпор тој средини и својим схватањем историје српске. Историја је за Сремца, како је и Скерлић тачно приметио „моћно средство за национално васпитање“. А како је она то, онда, наравно, свако разбијање те њене мисије налази у Сремцу љута противника. Он је бежао у ту и такву историју, утешитељку и укрепитељку, светлу и поетску, испред несрећне демагошке стварности, али је, сигурним инстинктом свога духа, осећао да историја у суштини није „наука“, осећао је њену улогу динамичког мита у подизању нације. Исто онако како је у бољшевичко-интернационалној теорији видовито запажао опасност за свој народ, тако је и у претераном „понаучњавању“ историје гледао нихилистичко рушење једног снaжног инструмента за национално подизање. У хуку тадањих „нових“ теорија, у ларми и буци занешењака, који су наступали под заштитом чаробних речи „савремености“ и „науке“, Сремац је имао силну снагу и здравље духа и пророчки инстинкт видовњака и упорно остао „несавремен“. Та тобожња „наука“ претила је да сруши здрав организам српски, да му упропасти и укаља историју као врело снаге, да му извитопери књижевност; све је то Сремац јасно осећао у једно доба када се свему томе било тешко одупрети, теже но данас и јуче – и остао на линији. Ми данас знамо колико је „научност“ историје проблематична; ми данас и осећамо и видимо шта се изгубило убијањем историје као националног средства; али Сремац у „седамдесетим и осамдесетим годинама“ скоро сам усправљен насупрот лармаџијама и „духу времена“ – па то је фигура великих размера! Он је имао храбрости да каже своје уверење и своју јасну мисао о томе да ти „научни“ историци „по скупу цену светих интереса народних“ немају жеље да свој народ прославе, него себе. Он је говорио за ситне модерне и научне исправке и разбијања легендарног карактера историје: „Тако се пише само на стаклетима у којима је отров“. Ништа лепше од често навођене истините анегдоте коју ћемо ипак поновити: Пред књижаром једном у Београду два ђачића стоје и гледају у излог. „Гле“, рече један, „цар Лазар!“ А други: „Није цар Лазар, него кнез Лазар!“ Сремац је стајао иза њих, па ошамари „критичара“ и опсова: „Магарче, ти си се сада ту нашао да га деградираш и оспораваш му царство!“ – А деградацију и оспоравање славе и величине српске историје Сремац није трпео нигде и никад, знајући врло добро да се на крају крајева тим деградира и народ и да пропада. Традиционалист у једно доба када је било у моди ударати на традицију, Сремац је јасно осећао да народ без традиције није више народ способан и достојан да живи.

Владимир Вујић: Општечовечанско и локално (1932)

Жижа у коју су увирали и из које су се расипали сви зраци духа била је у Сремца заветна мисао српска. То је центар његовог духа: он је за све оно што тој мисли доприноси, против свега онога што јој шкоди. То је његово мерило вредности: и људи, и покрета, и наука и странака. То је тежиште које га је очувало доследна, здрава, упорна и усправна, на њему је он стајао, чврсто и непоколебљиво, док су око њега космополитски ветрови искорењивали људе и витлали њима. Сремац је одиста био, и више но Димитрије Давидовић, „сав Србин“. Његова припадност политичкој либералној странци потиче отуд. Иначе, онаквом какав је био, Сремцу партија није представљала краву музару и ухлебије; то је утврђено чак и од стране противника. У вези са тим је свакако и његово ступање у редове слободних зидара. По сазнању, он је у Нишу основао и ложу „Немања“. По сазнању, касније је напустио масонерију и свуда говорио против ње својом познатом отвореношћу и духовитошћу. Свакако да је ступио у незнању о правим циљевима масонерије. Онакав какав је био, Сремац је могао бити све друго – само не масон. Сва његова духовна структура, назори, гледишта, схватања – све је то у основи анти-масонско. Добар човек, он је ушао вероватно као и многи, као у неко „хумано“ друштво. Ако му је било касније више „откривено“ он је морао напустити „краљевску уметност“. Сигурно је да су ведром и здравом, озбиљном Сремцу ритуали масонерије морали изазивати само смех. Националист чистог соја, Сремац је морао, чим је назрео интернационализам у масонерији, побећи главом без обзира. Уосталом, ваља да се сетимо да су циљеви светске масонерије ишли једно време са ослобођењем и уједињењем Српства – док се касније нису одвојили сасвим јасно; за Сремца – разумљиво што је пришао. А опет за Сремца хумориста и сатирика – никакво чудо што је напустио. Јер, понављамо, Сремац је на првом месту Србин, и то трезвени Србин.

Он је и велики ујединитељ Српства у књижевности и кроз књижевност. Запажено је, и тачно, да је он дао, као нико пре и после њега, у свом књижевном делу „Србе све и свуда“. Панонски тип, динарски тип, моравско-вардарски тип – да се послужимо Цвијићевим називима. Довољно је сагледати Вукадина, чича-Јордана и поп-Ћиру и поп-Спиру. Кроз хумор Сремац је српској карактерологији дао значајан прилог. Ову одлику његову први је запазио и изнео један Немац, наш пријатељ, г. др Герхард Геземан. У својој историји наше књижевности он је приметио како се Сремац изврсно уживео у српске менталитете, сем у онај „радикално-демократски и београдско-шумадијски“; међутим, Сремац је јасно запазио тај површно прогресистички менталитет и дао га изврсно баш у својој Лимунацији у селу, где је овековечио ту врсту „напредног слободара“, „новатора и реформатора“. Г. Геземан је запазио и велику карактеролошку вредност Вукадина и о томе дао једну изврсну студију. Ако томе додамо кир-Гераса, у коме је Сремац, чак и по приказивању оних који га нису волели, ушао у проблем Цинцара и Срба, биће нам јасно да је Сремац, на свој уметнички начин, одиста у схватању српског проблема био широко инвентиван, да је заиста обухватио Српство као нико ни пре ни после њега и да га можемо назвати великим духовним ујединитељем Српства. Његова кроз хумор казивана обележја српских типова дају нам у њему сјајног карактеролога, а његова дела изврсне документе за једну будућу монографију српског духа. Његово сасвим отворено изражавање у том погледу наравно му је донело непријатеље из табора оних који су на Српство гледали уским и спутаним регионалним и регионално-политичким просеком. Али је зато данас јасно, јасније но икада, колико је тај насмејатељ и исмејатељ био, тако рано и у онако доба, човек који је генијално ушао у проблеме Српства и колико је дубоко захватио у свом органском србизму. За многе наше писце речено је како су у књижевност унели овај или онај град, ову или ону покрајину; Стеван Сремац је унео све широко Српство, све морфолошке типове српске, и он је, према томе, „најсрпскији“ писац. То његово органско србовање донело му је и жестоке противнике, „интелектуалце“, али му је непромењено верна остала српска широка читалачка публика чији је инстинкт остао сигуран. Противници су обилазили око Сремца са свих страна, тражили на све могућне начине разне „мане и недостатке“, не само идеолошке „несрећне“ особине, него и уметничке и естетске замерке: али је остајала, и данас стоји, његова популарност у српском свету. Налазило се да му „таленат није више врсте“ (Скерлић), да није у роду Дикенса или Чехова (Божидар Ковачевић) и томе слично, али се увек постављало питање о томе: откуд је он најчитанији српски писац? Свакако је делимичан одговор на то питање у оном инстинкту којим је сваки Србин осетио у Сремцу широког и убеђеног Србина. Сремац је бивао и обележаван као човек који се лако сналази у свакој средини и лако јој се прилагођава; навођени су писци који су давали туђе средине, па и туђе и прошле епохе; код Сремца међутим није у питању тај дар прилагођавања уопште, он је имао само широку српску душу, па је њоме био лако „код куће“ свуда онде где је српска душа у питању. Ако се може говорити о више или мање расном српском типу у књижевности нашој – Стеван Сремац је био чист српски тип као ретко који писац.

Жан Дитур: Дух супротстављања – темељ врлине

Као књижевник, као писац и уметник, Стеван Сремац има изразите особине посматрача. Он је велики и несумњиво даровити посматрач. Као такав, он све види, али и све бележи. Из онога што је осмотрио и онога што је бележио излазе његова писана дела. Оно што се зове „измишљање фабуле“ – било је за Сремца немогућ посао. Свом интимном пријатељу вели: „Е, не могу, па не могу ништа да измислим!“ А другом пријатељу: „Што да измишљам теме, кад их сам живот у изобиљу нуди, и људе, кад их посведневно посматрам!“ Страсно је посматрао и неуморно бележио; имао је око које све запажа и вредноћу која све бележи. Као да је срцем осећао истинитост оне речи: „да је стварност фантастичнија од сваке фантазије“. Бележио је све: покрете, људе, особине њихове, речи, изразе, гестове, теме, написе по новинама, огласе, фирме, написе по гробљу. Био је у стању да месецима стално прати посматрањем и бележењем неку личност у свим детаљима. Све те белешке – то је материјал из кога ће се стварати прича. Забележени неки догађај, често управо догађајчић, даће основну тему, а друге белешке из мора бележака даће том костуру месо. Наравно, сад кад све то дође у покрет и стане да се писањем слива у целине и у целину, кад уметник почне да прича у правом смислу те речи, онда Сремац уме да прича. Онда се види да је рођен приповедач и да му је приповедање, као и оно Миловану Видаковићу, уживање. Има кафанских и друштвених приповедача који не би умели написати ни реда, има их који могу доста пристојно и написати, али ипак у написаном нису приповедачи. Сремац није од те врсте: сем кратких духовитости, он није у друштву ћаскало, брбљив и опширан. Али кад пише, он се открива као рођени сјајни приповедач, тако да му се дело „не испушта из руку“. Он је ћутљив приповедач, да тако кажемо. Кад пише, има све особине одличног епског песника. И још једну ствар: он има свој стил. А то значи, он има свој сопствени начин казивања који ћеш лако разазнати међу другима. Он није писац, а таквих има тушта и тма, који има свој рукопис духовни по коме се позна чим му ма коју страну отвориш и прочиташ. Он је личност „исцела“, свој и јединствен, непоновљив. Он није шаблон, он је стил, што значи да је уметник а не само „писац“. Колико је догађај у основи приче кратак и прост, колико су кратке масовне белешке унесене у причу, толико је само дело у правом смислу епско. Сремац је често, и донекле с правом, упоређиван са другим једним великим српским приповедачем, Јашом Игњатовићем. Али док је у Јаше и стил казивања „телеграфски“, сав у кратким исказима, у Сремца се разлива оригинално причање, епско, у једном широком току. Све саткано из анегдоте, детаља и епизода – ипак даје широко причање које човек прати са уживањем, без прекида. У том и таквом начину причања пред нас излазе личности које остају личности живе, толико и тако живе да их памтимо, знамо и познајемо као стварне личности из живота, наше познанике и пријатеље. Личност је често дата са неколико потеза, а живи и остаје у сећању. То је, на пример, случај са оним бојтаром са чарде из Поп Ћире и поп Спире и његовом Тинкуцом. Личност је дата разговором, гестом, без досадног описног психологисања, праћена тако рећи „споља“, али остаје и живи својим животом. Створена је и тај створ остаје у живом животу. Све су личности Сремчеве, претежно и већином бар, такве. Такав је и чича Јордан, такав Ибиш-ага, такав црквењак Аркадије, такав, чак, онај кочијаш што вози ђакона Перу при крају Поп Ћире и поп Спире, такав је и сваки онај последњи споредни човек у причи дат овлаш са две три црте, да и не говоримо о „главним лицима“. Читав свет живих људи не воштаних фигура, читав један народ чији је творац и родитељ Сремац. Из парчића и крпчића опсервације, из оскудне потке, и мале и тесне, без велике и парадне психолошке апаратуре – рођен и створен живи свет живих личности: то може само велики уметник! Када се све то упореди са примедбама његових критичара о томе како је Сремац рђав композитор, онда је јасно да је по среди неспоразум који потиче из сувише уског „школског“ схватања тих критичара. Имајући у виду одређене норме и школска правила теорије књижевности, научене у школама рационалиста и педаната, они су своје готове формуле стављали на живо дело Сремчево и како у њему нису нашли поклапање са овим или оним фрацуским романом и његовом формом – осудили су компоновање Сремчево. Обично су то чинили они које је Сремац уосталом тачно прозрео и називао „оне Паризлије“, они који су више волели туђ шаблон но свог рођеног Србина, писца и књижевника. – Но није само жив тај читави свет личности које је Сремац створио; он је умео да види и „мртву природу“, све оно што као средина окружује његове личности: собе, радње, улице, безброј детаља мртвих ствари око људи, тако да подсећа на минуциозне холандске сликаре. Посматрач људи, он посматра и види у исти мах и масу детаља око њих, оне који са њима иду и живе, и ту је велики мајстор. Осећа се и у томе добар цртач, онакав какав се открио када је сам илустровао свој шаљиви мали спев Бал у Елемиру или човекова трагедија.

Ако бисмо после свега овога ставили на уметника Сремца етикету „реалиста“, морали бисмо приметити да је тај „реалиста“ био и лиричар. Лиризам Сремчев се открива јасно за око које уме да види, тај лиризам око кога су се спотицали његови учени рационалистички критичари често, јер он јесте дубоки израз једне у основи поетске и широко човечанске душе. Они који су мешали повременог и духовитог и опасног сатиричара Сремца са хумористом Сремцем, нису уочили ону основну црту лирске доброте душе која је прирођена правом хумористи. А тај хумор Сремчев преливен сетом и лиризмом, типичан је хумор. Познат је лирски завршетак романа Поп Ћира и поп Спира и о њему се чешће писало, не умејући се снаћи са тим и таквим Сремцем. Али није само то доказ лиризма Сремчевог. Цела Зона Замфирова је, ма колико то изгледало чудно, лирска. Чича Јордан је у свом односу према деци лирски. Несрећни бојтар на чарди и цела та епизода је лирска. Ибиш-ага исто. Калча кад прича своје теферичовање под шефтелијом – лирски је. Пробија ту оно исто што у причању Митке у Коштани… Пробија из Сремца одасвуда та основна лирска настројеност, то песничко гледање на живот и људе, тај „жал“ за старим, лепим, прошлим, неповратним. И дубоко сажаљење за људе… Из реалистичких фрагмената израсло дело, из посматрања и бележења „смешних“ ствари и људи начињено дело, носи одсјај поетске душе и Сремца лиричара. У свом Војиславу Травуњанину, историјској приповеци, Сремац вели: „Да ми Бог даде вичну руку и јасно грло Бујаново, затражио бих струне Даворове… и запјевао бих…!“ Бог му није дао Бујанове дарове, али га је обдарио правом поетском душом, рекавши му: „Кроз животни смех волећеш људе, моје створове“.

У својим историјским приповеткама Из књига староставних Сремац је био без резерве поетски настројен. Године 1888. изишла је у Босанској вили приповетка „Владимир краљ дукљански“. То је први објављени Сремчев књижевни рад, под псеудонимом „Сенћанин“, под којим је у истом часопису дао још неке веће историјске приповетке. Сремац је ту био прави „он сам“: није објављивао под својим потписом, бавио се прошлошћу, и то српском, писао је несметано поетски. Ту где није посматрао бедни живот садашњице, о сатири наравно ни помена нема, али ни хумора, ни оне сете и туге што са хумором, великим, иде. Али у тим приповеткама видимо, сем већ познате Сремчеве особине да уме причати (овде у архаизираном стилу на јужном наречју) тако да се чита слатко, још и једно на народном гледању засновано високо етичко мерило људи и догађаја. Колико су те приповетке биле радо читане у Босанској вили сведочи њен уредник Кашиковић у писму упућеном Сенћанину: „Ви сте не само умели да погодите жеље и укус… читалаца, него и да им пружите у истини духовну храну која их крепи и снажи. Дивне приче… буде дух и освежавају душу. Вилини читаоци у листу прво траже Сенћанина да читају.“ Тако Сарајево: исту им је вредност дао и Нови Сад, где је штампан цео низ у „Књигама за народ“ Матице српске. Сем тог народног признања родољубивом поети Сремцу које је врло значајно, пало је и високо признање умног Љубомира Heдића, великог књижевног критичара српског.

–––––

Ова Лимунација у селу има своја два претходника, краће и у ствари недовршене приче: „Екце хомо, силуета из новијих дана“ и „Максим, једна триглава силуета из наших дана“. Оно што је у те две приче само забележено разрађено је у великој новели Лимунација у селу и ту добило израђени облик. Године 1889. изишла је она прва прича; повод јој је био један доживљај Сремчев. Он је, као ревизор, наишао на учитеља „који уместо српског родољубља негује политичке утопије индиферентног космополитизма“. Сав Сремац се види у поступку: није га реферисао властима. То добар човек Сремац; али Сремац посматрач оштра ока и националист српски, добро је зарезао тог „народног просветитеља“ и дао израза свом схватању у поменутој првој причи поменуте године. Како сигурно није био само један такав учитељ,

Сремац прати и даље такве несрећне типове и 1892. даје другу причу „Максим“, скоро поновљени случај прве приче. Године 1889, међутим, десило се Сремцу, наставнику у Нишу, да присуствује разговору између два друга му. Те године је у Бразилији, тада царевини, свргнут са престола цар Дон Педро II и проглашена федеративна република. Млађи колега вели старијем (а оба се одушевила тим догађајем) са великим олакшањем и задовољством: „И сад у Америци нема више ни једне монархије.“ Сремац се наравно љути, бележи и памти то. – Зна се да је Сремац купио са особитом љубављу разне неписмене протесте и дописе учитељске и друге. Постојао је одиста неки Сретен, учитељ, који је стално слао неписмене протесте и дописе у разне новине. Сремац их је знао, читао и исецао за своје „бележнице“ као материјал. – Из свега тога родила се ова Лимунација у селу, објављена године 1893. у листу Новости, 1896. поново у листу Будућност и касније као самостална књига. – Тако је постало ово дело и тако постао тип „Сретен“, око којих се, као ни око једног Сремчевог дела, водила дуга и жучна полемика. Дело, најзад, које је чак и мртвом Сремцу донело горки резултат. Сремца је, баш по речима Скерлићевим, ожалила цела Србија; и Српство, можемо рећи, јер су сви листови српски, и у Србији и ван ње, тада писали поводом његове смрти и читави бројеви, први пут у Српству, били су њему посвећени. Али – учитељско удружење у Србији нити је Сремцу дало венац, нити је учествовало на погребу! Данас, после трагичног искуства Српства и ово дело и тип „Сретен“ и цело то духовно настројење које сам у једној својој књижевној критици назвао „сретенизам“ и „неосретенизам“ – како све то изгледа другаче и како сјајно карактеролошки осветљава тамне стране сретеновског странствовања српског духа и српске интелигенције! Време je дошло да потпуно демантује ружни памфлет Скерлићев („Стеван Сремац, књижевна студија“) и да нам открије светли лик Сремца, великог и трезвеног Србина, видиоца и претечу правог српског духа који се рађа из слома и катастрофе…

Биста Стевана Сремца испред Народног позоришта у Нишу (Фото: Википедија)

Жучни напади на идеолошки смер Лимунације у селу нису дали у књижевној критици да се истакну и запазе књижевне и уметничке одлике у овом делу; нешто је од тога, али мало, дао Павле Поповић у свом есеју о Сремцу. И кao композиција и развој дело се држи врло добро. Глава прва је одлична експозиција типа, којом се Сретен пластично уводи. Разговор Срете и његовог фамулуса у другој глави (Сремац је мајстор у дијалозима), даља експозиција и увод у радњу, сјајан је. У глави трећој Сремац даје пуну меру свог талента у опису локалитета: механа ћир-Ђорђева; ту је и Ђорђе сјајно дат, као и у четвртој и петој. Ћир-Ђорђе је једна од оних личности Сремчевих која постаје позната и жива. У даљим главама је тај ћир-Ђорђе још боље извајан; као и Мића „Официр“. Изврсно су дати ти типови бесавесног спекуланта и сеоског ђилкоша и бадаваџије. Сви разговори у механи, и скупови, и прославе, дати су изванредно: Сремчева мајсторија у дијалозима и сликању средине је управо драматична; и цео Сретен је у основи драматичан; што није обрађен за сцену – разлог је свакако у страху да се та „проскрибована“ ствар уопште не дира, у оној општој демагошкој психози. Таква је цела глава шеснаеста и онај скуп честитих учитеља које је на „конференцију“ призвао Срета; као и разговори Срете и ћир-Ђорђа. Овде, уопште у Лимунацији у селу, хумор прелази у сатиру често и снажно; нема, дакле, оне лирске сете Сремчеве, разливене над комичним људима и догађајима. Сатира је дата уметнички снажно, онако како то Сремац уме. Али, не може се рећи да има мржње; сатира се одликује супериорним ставом човека који гледа глупост, жигоше је, смеје се и указује другима да се смеју – и ништа више. Запажено је то „држање“ Сремчево према Срети; Сремац је одиста остао господин. Није тачно оно што је Скерлић говорио: да је Сремац набацао црне боје да начини Срету црним. Сремац није бацао ни црно ни бело, него је, доследни посматрач, дао живог човека, потпуно верног и истинитог. А друга је ствар што је тај живи Сретен – несрећа за све око себе и за народ; и што је израђен тако верно да истина сама собом бије у главу ствар коју Срета заступа и од које – болује. Лимунација у селу чита се као и свака Сремчева већа ствар тако да се нерадо испушта из руку, дијалози су изврсни и драматични, радња експонована мајсторски, личности израђене пластично и живе су. Сретен је, гледан као личност, уметнички, жив човек, доследан. Није он одвратан, он је тешко болестан, заражен, замагљене главе, полуобразован, понесен па упуштен, квази-интелектуалац. Одвратно је оно што га је заразило. Комичан је због несразмере свога болесног ума према средини којој све то његово не треба. Трагична је судба не његова него оних који полазе за таквим неписменим манијаком. Он није трагичан – он је само безграмотан и заслужује смех. Симпатичан није. Али, џентлмен Сремац му није дао нигде ни једне одвратне и ниске црте. Он је само пустио да се јасно види како је том човеку, што каже народ, „Бог узео памет“. Ту је Сремац поступио исто као и једном у школи: дао је ученику оцену „добар“ он једини, док су све остале оцене биле „слаб“. На чуђење разредног старешине који се бунио и рекао да је том ученику Бог памет узео, Сремац је одговорио: „Ето, сами кажете да му је Бог памет узео, па зашто и ја од тога да му одузимам; нека му остане тројка да му не буде жао на мене…!“

Тако Сремац као писац књиге, као књижевник. Ако сада ставимо Лимунацију у селу под посматрање идеолошко-карактеролошко и узмемо је разматрати баш са оне стране са које је она била предмет толиких напада, онда ће се Сретен и сретенизам појавити као значајни елементи културне историје српске. Нећемо их стављати под уско политичко странчарско гледиште. Није овде важно то што је Сремац, писац Лимунације у селу, био либерал а противници му радикалци. То су само видови, спољашњи, оног доба у коje је Сремац живео. Дубље је Сремац захватио. Исто онако као и у другим својим стварима, у епизодним личностима, или у краћим причама: у „Јусуф-агиним политичким назорима“, „Злом поданику“, у „Сецесио плебис“ (недовршеном), у личности „Чупавог ђака“ у Вукадину, нарочито у личности ђака у Чича Јордану. Из свих тих ствари јасно се види основни став Сремчев. Лимунација у селу је само најобрађеније и најразрађеније дело које је створило најснажнији израз тога става и дало тип „Сретен“ и правац „сретенизам“. Није ту у питању „партијски инат“ или „плаха политичка мржња“, како је то често говорено; данас то уопште више није важно. У питању је једно јасно сагледање ствари, један став духовни који је у оно време био ретка и значајна појава, једно осећање будућности које се ретко налази. Сремац је уочио карактеристичне црте пробољшевичког покрета, управо будућег бољшевизма. Сремац је дао тачну слику и прилику и оцену појаве која ће се све више ширити, мењајући облике и имена, све док се не претвори у безумље, тешку болест и уништавајући и разарајући фактор у српском народном организму. Сремац је нагоном правог националисте осетио шта Сретени значе и шта ће значити; осетио је шта за српску културу и за питање српског јединства значи сретеновско расположење духовно; осетио инстинктом свога здравога традиционалистичког духа шта значи убијање традиције и да је то подсецање корена биљци; осетио долазак царства олоша и сву беду истините некултуре; осетио опасност по национални дух и организам у том покрету који подрива и сигурно ће изгристи темеље Српства, још неуједињеног. Сремац је, посматрач ca хуморне тачке какав је био, видео сву комику тога процеса и као хуморист га дао онако како је њему Бог даровао; али је Сремац тачно осећао и сву тежину последица а и сву трагику тог комичног збивања. Он говори кроз Јусуф-агу: „Ваше српско чудо – „ у бели свет га нема!“ Тај његов Турчин говори као пророк – данас то видимо и осећамо – када Србима вели: како су царство на сабљи добили, али – како га држе – да ће га на „тобош“ изгубити! Сремац говори кроз чича-Јордана: како су некада у „старовремско време“, наши стари душу изгубили, па онда следствено и царство, јер су изгубили веру. „Па узе Господ царство и предаде га на другу веру. И наступи друга вера и други судија настаде! Е, тој ће сад ви да направите!“ То чича-Јордан збори ђаку бољшевику „који је бар два столећа измакао испред својих сувременика“ и који је сушти Сретен. Сремац је тачно знао да где у садашњости не постоји вера и предање из прошлости – да ту нема срећне будућности. Тачно супротно томе Скерлић, који је нешто модернији Сретен од онога из Лимунације у селу, хвали Србију (ужу, краљевину): како у њој ни традиција нема, ни „верске опасности“ и где се гледа само на садашњост и будућност. Баш то зазирање од неке тобожње верске опасности, то ниподаштавање традиције, то полуобразовано схватање „сувремене науке“, та анархија у појмовима и схватањима о органским силама заједнице, тај отров наших „седамдесетих и осамдесетих година“ и руских шездесетих, све то што је Скерлић рекао да, по Сремцу, представља „груписање свих сила расула, хаоса, нереда и нерада у српском друштву“ а по себи да је „прогрес, нова идеја“ – све то је „сретенизам“. И такав какав је био у Сремчево доба, живео је и даље, развијао се, и цветао и донео своје отровне плодове од којих је тешко на смрт заражен српски дух. Сретенизам се развија у „нео-сретенизам“, у ону страшну духовну оголићеност српске интелигенције која је упорно копала гроб народу из кога је никла и са којим је и од кога је живела. И сретенизам је увек исти: уз Сретене, „интелектуалце“ и реформаторе бољшевичке, сплићу се покварене ћивте (ћир-Ђорђе) и сеоске левенте и нерадници (Мића Официр); увек је то спрег антинародних и покварењачких сила. Сретен је за нашу средину и нашу књижевност бесмртан тип, а Сремац који га је дао велики писац. Не само што му дела, а то тек данас почињемо да увиђамо захваљујући и то једном странцу (Г. Геземану), представљају документе времена и стварна карактеролошка сведочанства средине и његове душе; него он у „Сретену“ превазилази уопште временски оквир и даје типизацију вечно људску, одвећ људску.

Владимир Вујић, Величина и опадање евроамеричке културе и криза света, насловница

Нарочито у овој Лимунацији у селу Сремац је видилац српске будућности и забринути опомињач Срба пред опасношћу стране заразе. Увек се говорило да је Сремац велики насмејатељ. То је истина. Јер њему је Бог дао да изрази и каже оно што види и од чега трпи и пати на начин који се зове хумор. Али оно што казује кроз Срету учитеља истовремено је и пророштво и опомена. Усамљеник у својим напорима, Сремац је јасно видео и јасно казивао оно што види. Тада га је заглушивала дрека демагошких полуобразованих простака. И дуго је трајала та заглушна дрека. Срете су се множиле, док нисмо доживели најзад време у коме је сазрели сретенизам одвео заведене интелигенте у злочиначке банде: Срета се из хумора ишчаурио у трагику и крваву и свирепу и тамну страну стварности.

Данашњи нараштаји могу говорити о Сремцу, великом учитељу српства и свега онога што је здравље за Србе и Српство. Српска књижевна задруга је некада издала готово све веће ствари Сремчеве – сем ове Лимунације у селу и готово све приповетке Сремчеве – сем историјских Из књига староставних. Сретеновски дух који је водио некада, пре слома, Српску књижевну задругу, није могао ни смео ни хтео објавити ни одбрану национализма, ни слављење његово, ни Срету ни историјске приче. Данас Српска књижевна задруга врши дужност своју и своју културну српску мисију када издаје ово дело. Свакако ће учинити и оно друго: да за народ и омладину и свима Србима пружи лепе историјске приповетке Сремчеве, за које је речено да су „алем српске књижевности“.

(Стеван Сремац, Лимунација у селу, Српска књижевна задруга, 1943)

Напомена Стања ствари: Молимо читаоце за извињење што је првобитно грешком објављена слика психолога Владимира Вујића; слика на насловници књиге Величина и опадање евроамеричке културе и криза света је слика књижевног критичара и аутора горњег текста Владимира Вујића. Захваљујемо се др Владимиру Димитријевићу на указивању на пропуст (18. марта 2023. у 23:40)

Categories: Аз и буки

Tags: Владимир Вујић, Лимунација у селу, Срета, Стеван Сремац, карусел, сретенизам