Jедино свештеници из Штутгарта ризикују да изгубе душу, а једног лепог дана можда и чин. А њихов пастир би, да није слободе у СПЦ, коју он негира, одавно остао без епископског чина. Можда и ван Цркве

Епископ Григорије (Фото: Дојче веле)

„Онај који је дело сачинио, осетио је науку и образовање онолико колико је врхом олизаног кажипрста додиривао листове књигâ, а исто толико се и реторскога умећа дотакао“.
Константин Акрополит, у осврту на сатиру „Тимарион“

Стара Грчка имала је, и у доба Хомера, своје старе богове. Један од њих звао се Протеј, и о њему налазимо забелешке у 4. певању „Одисеје“. Протеј је негда био, по свему судећи, врховни бог мора, старији од Посејдона. У међувремену је остарио и изгубио моћ, али је још увек задржавао статус морског божанства. У време Хомера, он више није био оно што је у добра стара времена био, те се морао задовољити тиме да на једном грчком пешчаном острву чува Посејдонове моржеве и фоке. Одликовао се он још једном хвале вредном особином, због које га писац ових редова доводи у везу са епископом Григоријем Дурићем. Протеј је био у стању – за утук Хомеру, који га морском старином назива – да узима на себе најразличитија обличјâ, те га, у почетку, није било лако препознати. Временом се вид осталих богова изоштрио, па су непогрешиво знали да иза мноштва обличјâ што их на себе узима стоји стари, добри Протеј. У пренесеном смислу, онај ко у исто време заступа ставове који једни друге искључују, носи у себи споменуту протејевску одлику.

Какве то, сада, има везе са епископом Григоријем Дурићем, упитаће се понеки читалац. Ево какве!

У Новом Саду, 26. новембра 2022. године, у Позоришту младих, одржана је промоција латиничног издања књиге „Небеска дворишта“ диселдорфског владике са пребивалиштем у Берлину. Књижевну атмосферу те вечери најбоље је пренео један од учесника те промоције, песник Ђорђо Сладоје, који је окупљенима, док су жаморили, скренуо пажњу на своју навику из основне школе да устане кад рецитује, па додао: „А и иначе, ово, некако фудбалска атмосфера, и готово да ми дође да почнем да причам о томе како смо играли против Бразила, али боље да то прескочимо“. Када је Сладоје завршио, реч је узео водитељ програма, глумац Никола Шкорић, уљудно тражећи опроштај од окупљених, уз напомену: „Ја сам натуршчик, нисам прави глумац са академијом“. Почео је да чита поглавље из књиге која се те вечери представљала у Новом Саду, које носи наслов „Монахова коцка“. У том поглављу, Григорије Дурић износи једну од многобројних верзијâ своје одлуке да прими монашки постриг, присећајући се како се једном успињао на планински врх, који се зове Карасовина. „Помало смијешан сâм себи, понио сам и коцку. Бацио сам је након дуге и искрене молитве. Пар је требало да значи „Женим се“, а непар „Идем у манастир“. Коцка је пала у траву, некако, на једну од ивицâ, те нисам могао просудити да ли је пар или непар (смех). А по договору са самим собом, нисам имао право бацати други пут. Кренуо сам се низ планину враћати кући, а онда сам, сјећам се као да је данас било, узео омањи дрвени штап, и кренуо да њиме цртам по прашњавом путу. Тај пут је, опет, био некако размеђе. С једне његове стране биле су питоме њиве, ту, испод Лукине гриједе, гдје је била и последња сеоска башта, у коју бисмо понекад ускочили и из леје узели лук. Онај млади лук. Јели бисмо га тек тако, успут. Ту су биле и многе родне шљиве, пожегаче, које су сазревале раније од наших. С друге стране пута, спрам мене, уздизала се планина. Најпре камена и тврда, потом мекана и мирисна, па шумовита и, опет, на врху, гдје сам бацао коцку, страшна и незамисливо лијепа. Бирајући између монаштва и брака, као да сам морао изабрати хоћу ли горе у планину, или доље, у долину“.

Што се надахнутости описа овога бацања коцке тиче, писац ових редова може само да дозове у сећање речи једног византијског сатиричара из 12. века, који је надахнутост једнога дела, којим се бавио, описао следећим речима: „Ероси, музе и харите трчали су испред њега, и за њим“. Остављајући, дакле, литерарну безвредност ових речи епископа Григорија Дурића, осврнимо се на ону, за тему којом се овде бавимо, важну димензију. Реч је о психолошком аспекту ове епизоде, у којем се очитује магијско-ритуалан приступ стварности, који искључује веру у слободну одлуку. Будући монах Григорије суштинску животну одлуку поверава коцки, а то што се при овом чину спомиње и молитва, то не значи да ова радња има везе са хришћанским приступом животним дилемама. И молитва, таква каква је била, – назовимо је, за ову прилику, ритуалном, – и бацање коцке, врше функцију трансфера од онога који би требало да донесе животну одлуку, до оне неумитне силе, налик судбини, коју аутор назива Богом. Нити је то хришћански Бог, нити је то Божији Промисао, а о постојању слободе нема ни говора. Ако се на овом месту присетимо теоријског вокабулара Бронислава Малиновског, то јест његове функционалистичке теорије потребâ, уочићемо једну значајну ствар. Наиме, по Малиновском, институције су настале као одговор на примарне и секундарне људске потребе, и могу се разумети као adequatum функционалним императивима, да употребим појам овог пољског антрополога. Треба, међутим, напоменути, да постоји и одабир институције од стране појединаца, која у мањој или већој мери одговара њиховим примарним и секундарним потребама. Са примарним потребама, то изгледа овако: човек има потребу за заштитом, а институционални adequatum тој потреби била би полиција, на пример. Ако се вратимо на епизоду са ритуално-магијским бацањем коцке од стране епископа Григорија, која речито и, верујем, искрено описује његово интимно неверовање у постојање слободе, онда би религијски adequatum била нека институција која заговара каузално-магијски начин мишљења. Све, међутим, постаје сложеније када погледамо један текст објављен пет дана након ове промоције књиге у Новом Саду, на којој је исприповедана прича о поверавању властитог живота коцки. Наиме, 1. децембра 2022. године, у листу „Недељник“, објављено је излагање епископа Григорија у Српској академији наука и уметности, под насловом: „Постоји ли у цркви простор за слободу научног истраживања и говора?“ Да одмах напоменем да потписник тога текста, епископ Григорије, реч Црква пише малим почетним словом, а моја маленкост га само дословно цитира. У методолошком погледу, у овом тексту треба разликовати састављача тога текста, његове редакторе, и његовог потписника. Потписник текста је епископ Григорије, и њему се аутор овога написа обраћа, а не онима који су овај интелектуално безвредан рад састављали и редиговали. Из тог разлога, испод сваке части је детаљно се освртати на тај напис, па ћу само укратко истаћи оне аспекте који су важни за тему којом се овде бавимо, и који нам могу дати одговора на јавно, полутајно, и тајно понашање епископа Григорија, усмерено не само против патријарха српског и Светог Архијерејског Синода, него и против православног Предања, о којем, узгред речено, мало зна. О науци и интелектуализму – да и не говоримо.

„Недељник“ od 1. децембра 2022.

Ако се вратимо теоријским дистинкцијама Бронислава Малиновског, остајемо изненађени због тога што се епископ Григорије залаже за научну и политичку слободу у Цркви, која никако не може бити adequatum ритуално-магијском поверавању властитих одлука обртајима коцке на планини. Какво је то залагање за институцију која баштини слободу, када онај који тражи задовољење својих религијских потреба не верује у слободу воље, другим речима. Наравно, комично делује, – и то је оно прво што је наша теолошка јавност на друштвеним мрежама духовито коментарисала, – да се епископ Григорије уопште бави питањима интелигенције и науке. На то се понајбоље може реаговати речима Константина Акрополита, које сам ставио као мото овога текста. Међутим, овде долазимо до онога због чега се писац ових редова присетио митскога бога Протеја. Поставља се питање: како је могуће да онај који је у једном, каквом-таквом литерарном тексту, исповедио веру у фатум, тужи и жали што у Цркви, по њему, не постоји слобода научног истраживања. И то, по Григорију Дурићу, Црква себе лишава слободе скоро две хиљаде година! Један добронамеран човек на ову моју недоумицу скренуо ми је пажњу да одгонетка за протејевске антиномије лежи у психолошкој димензији личности епископа Григорија. Дотични ме је упутио на више пута поновљено казивање немачког владике о своме деди, Петру, који је био у немачком логору, и који је своме унуку хвалио Немце, и дивио им се. Истина, то је епископ Григорије приповедао у својој приступној беседи, а то да ли се у тим речима може пронаћи идентификација са агресором, о чему је писала Ана Фројд, то сам оставио том човеку да докона. За мене је, пак, било занимљиво то што епископ Григорије није само незадовољан својом помесном Црквом, без које би, да је еклисијални филтер био другачији, био и даље становник свога лепог села подно Планинице, већ нам открива следеће: „Упркос томе што је кроз потпуну интеграцију с римском државом, до које је дошло након епохе цара Константина, хришћанска црква, као институција, готово сасвим изгубила ту критичку димензију и постала насупрот томе главни бранилац друштвеног поретка, њену историју у знатној мери обележили су људи који су се према социјалној пракси хришћанства као империјалне религије односили веома критички“ (подвукао М. Д.). Онда следе набрајања именâ неких црквених Отаца, о којима бисмо, када бисмо потписника и сараднике на састављању текста Григорија Дурића детаљно испитивали, засигурно добили импресивне одговоре, који би се могли описати речима патријарха Павла: било би ту много логике, а мало разума. Занимљивије од тога је то што епископ Григорије Дурић спомиње имена светога Атанасија Великог и светога Јована Златоустог у функцији истицања сопствене личности, и, више него гротескног идентификовања са сведеним, неиздиференцираним идеолошким конструктима о њима, које су му, у три потеза, попут каквог крокија, његови саветници нацртали. Григорије Дурић, заправо, хоће да каже да је Црква две хиљаде година заробљена, и да би све било само лук и вода у Цркви да неки ретки појединци не дижу свој глас против те и такве Цркве. Међу њима, разуме се, налази се и он. Узгред, док епископ Григорије пет дана пре објављивања овога текста, у Новом Саду, говори ијекавски, у САНУ-у чита текст на екавском изговору.

Извор: Недељник

Постоји ли објашњење за ово протејевско осцилирање епископа Григорија између потпуно опречних гледишта? Наравно да постоји! Оно се налази у улози својеврсног антипатријарха, коју епископ Григорије игра, говорећи о одсуству некакве слободе научног истраживања, и слободе уопште, усред Архиепископије београдско-карловачке. Питам ја на овом месту епископа Григорија Дурића: да ли је могао замислити већу слободу унутар Цркве, од слободе коју је он узео на себе, да неколико стотина метара удаљен од Патријаршије, може безбрижно да изговара речи о тобожњем ућуткивању младог теолошког нараштаја у Цркви, „и то у име послушности и смирења, премда сами нисмо спремни да ту послушност и смирење учинимо начелом сопственог владања“. Где је одсуство слободе у Цркви, док Дурић говори о ставовима појединих чланова високе хијерархије, и неистинито алудира на епископа бачког Иринеја. А мало даље, Дурић благо подиже глас, и говори: „То се не сме допустити!“

Дакле, површна прича о одсуствовању слободе у Цркви, – уз то потпуно нехришћански и неправославно схваћена, у стилу Вука Драшковића и Светислава Басаре, – само је повод да се и са те стране имплицитно дезавуишу Патријарх српски и Свети Архијерејски Синод. Међутим, све оно што је овај Вук Драшковић из српског епископата рекао, желе да чују они којима је Црква, али и национална и државотворна политика, трн у оку. Поређења ради, на истом скупу на којем је говорио Григорије Дурић, говорио је и социолог Алекса Ђилас, син Милована Ђиласа, кога писац ових редака сматра за критичког и толерантног интелектуалца. Алекса Ђилас је, потпуно супротно Григоријевом излагању, подвргао озбиљној критици такозване ангажоване интелектуалце на Западу, као и Универзитете, нарочито у Великој Британији. Овај патриота и европејац старога кова, поновио је ту критику у интервјуу који је дао Љиљани Смајловић.

Од многобројних политикантских изјава епископа Григорија, у тексту којим се бавимо, издваја се тобожња „ноторна чињеница да је наше друштво у кризи, и то кризи која траје деценију“ (подвукао М. Д. ). За Григорија Дурића, дакле, криза у Србији почела је тек пре десет година, а у оном периоду када је добијао велике синекуре, владало је неко хилијастичко Царство Божије на земљи. Подсећања ради, у области политичких слободâ, управо у време ДОС-овског антидемократског режима, забрањена је емисија „Да и не“, на Студију Б, због критикâ покојног Николе Милошевића на рачун тадашње власти. По сведочењу Николе Милошевића, и на основу проверљивих чињеница, након тога је уследила забрана приказивања његовог лика на телевизији, чак и када је говорио на књижевним трибинама. Треба ли подсећати Григорија Дурића да су бојовници Демократске странке у Медија центру прекинули промоцију једне књиге, коју је приредио Живота Ивановић, угледни новинар ТАНЈУГ-а, и да је, након тога, на улазним вратима академика Николе Милошевића осванула реч идиот, написана ауто-лаком, а да је полиција одбила да изврши увиђај како треба. Споменимо, за ову прилику, и укидање емисије Атлантис на Радио Београду 2, на лични захтев Драгољуба Мићуновића.

Изрећи ће Дурић у Академији наука и то да се „криза огледа пре свега у дубокој подељености друштва на најмање два непомирљива табора“. Овде, свакако, мисли на прву и другу Србију, о чему не зна ништа, тврдећи да је та подела настала у последњој деценији. За разлику од Вука Драшковића и Светислава Басаре, Дурић не зна за зборник под насловом „Друга Србија“, који су Иван Чоловић и Аљоша Мимица објавили 1992. године, у којем се заступа стамболићевска, антидемократска и антисрпска идеологија. Једном пригодом, алудирајући на епископа бачког Иринеја, којим се Дурић опсесивно бавио и бави, изјављивао је немачки владика да он, за разлику од свога истински ученог старијег сабрата у Христу, не прави поделу на две Србије. Дакле, овај наш Протеј, кад треба да каже нешто критички о садашњем српском режиму, он то не чини у политичкој равни, указујући на конкретне проблеме, већ искључиво фингира. Овај исти борац за истину и правду, кад треба да подрије портпарола Српске Православне Цркве, чини то тако што епископу бачком, а не Чоловићу, Мимици, Константиновићу, Латинки Перовић и осталој живописној екипи, припише термин другосрбијанство. Наведимо још три свежа примера, који потврђују тезу писца ових редака о антицрквеној функцији Григоријевих иступа, усмерених против најугледнијих личности наше Цркве.

1. Писац ових редова опширно је анализирао нападе усмерене против епископа бачког Иринеја, у којима је учествовао и епископ Григорије. Те анализе, објављиване на овом порталу, укључујући и мој отпоздрав Златоју Мартинову, заузимају скоро 150 страница. Ево још једног речитог примера. На промоцији своје књиге у Новом Саду, на самом крају, епископ Григорије се овим речима обратио окупљенима: „У Јеванђељу има једна прича која говори о томе како су људи Исуса из Назарета, тамо неке Галилеје, извели на једну литицу, са одлуком да га одатле баце. А онда, каже, Он прође између њих, јер још не беше дошао Његов час. Мени је то, на пример, сликом најфасцинантнија прича у Јеванђељу. Значи, довели су га на литицу. Он је потпуно немоћан, они немају никакву праву ријеч против Њега, али, ето, ‘оће да га баце. Још им је Он земљак, и Он је из Галилеје, и Он је из Назарета. Али Он, каже, прође између њих. И мени је, на пример, кад сам записао ту књигу, кад је она изашла – каква год да је по квалитету, то знају људи и ви, читаоци, то ја не знам – ја сам имао утисак да ми је Бог дао нешто, дакле ту књигу, и да ја сад пролазим између оних људи који хоће да ме баце с’ литице, и долазим до вас, и дајем вам ту књигу“ (аплауз публике).
   Писац ових редова неће се освртати на дегутантно нарцистичко поистовећивање овог говорника у епископском чину са „Исусом из Назарета“, како говори епископ Григорије, избегавајући да каже Исус Христос, или, макар, само Господ, или само Христос. Уздржаћемо се и од коментарисања фантазма, по којем је књигу „Небеска дворишта“, са све причом о бацању коцке и стихоклепством на киши, у руке Григорију Дурићу дао лично Бог. Писца ових редака интересује ко су ти људи, и јесу ли они из Новога Сада, или околине, који немачког владику хоће да баце са литице. Народски речено, лепо би било да је аутор књиге „Небеска дворишта“ био мушко, па рекао именом и презименом ко је тај његов ненавидник, крај којега је прошао, и успео да преда књигу у руке „широком кругу читалачке публике тог краја“, како се у једном напису изразио. Требало је то да саопшти новосадској публици, која га је те вечери слушала, и која је, на свој начин, имала нешто дирљиво протејевско у себи: премда непозната црквеним пастирима Епархије бачке, будући да је нема у Цркви, она у исто време воли владику Григорија!
   По суду онога који ово пише, тај тобожњи ненавидник, за којег епископ Григорије интимно зна да није ненавидник, већ јеванђелски снисходљив и дарежљив, јесте епископ Иринеј. И сад, на овом месту, опет долазимо до протејевског стила понашања. Кад се епископ Григорије обраћа бачком владици, кад му нешто устреба, рецимо благослов за одржавање те промоције, он пише да би тог човека, за којег је изрекао и изриче толике горке и недостојне речи, „волео посетити као локалног епископа и дугогодишњег пријатеља“.
2. По окончању молебана за очување породице и брака, који је летос служио Његова Светост у Храму Светога Саве, епископ Григорије Дурић на свом твитер-налогу, сасвим у стилу својеврсног антипатријарха, пише да брак не би требало по сваку цену очувати, скрећући пажњу, баш у том часу, на насиље у породици.
3. Ево и најновијег примера, са парастоса епископу Атанасију, који је служен ових дана. Интересантно је, у вези са тим видео-записом, да је он убрзо по објављивању обрисан са интернет-странице Епархије захумско-херцеговачке, али је писац овога написа, по препоруци једног колеге, успео то да види. Боравећи недавно у САД скоро месец дана, епископ Григорије, по сопственом казивању, срео је једног свештеника, који га је упитао зашто је, после смрти епископâ Атанасија и Амфилохија, настала тишина у Цркви. Григорије му је узвратио да је потребно да постоје људи, попут Атанасија и Амфилохија, који су чисти и невезани за земаљско, да би могли да проговоре. У јеку напада на Патријарха српског ове речи имају у себи имплицитну поруку да је Патријарх српски супротан Григоријевим идеалтипским конструктима званим Атанасије и Амфилохије, које функционалистички користи. Није епископ Григорије ушао у кампању нецрквене канонизације ових јерараха наше Цркве зато што им је близак. Напротив! Та работа у функцији је удара на Патријарха српског и на Свети Архијерејски Синод. Није згорег упитати се како је то епископ Атанасије могао бити некаква савест Цркве, када се ниједном речју није осврнуо на највећи раскол после 1054. године, који је произвео цариградски патријарх Вартоломеј. Тачније, ћутао је као заливен.

Богословске јавности ради, враћам се, овде, на феномен честог избегавања називања Исуса Господом Христом, као и на коришћење синтагме бискуп Гргур, за коју је епископ Григорије дао повода, будући да је сâм себе једном пригодом назвао бискупом. На овом месту, само у знатно узвишенијој равни, указујем на оне хуманисте, који су, у 16. веку, хришћанске термине настојали да заодену у помодне, цицероновске речи. Њих је, у својој епистолографији, али и у свом спису „Ciceronianus“ из 1528. године, оштро критиковао Еразмо Ротердамски. Тако, рецимо, неки од хуманистâ, уместо да синтагму Исус Христос, искупитељ света преведу речима Jesus Christus redemptor mundi, они су и сâмо име Христово сматрали недостојним класичног латинског језика, па су преводили речима Jupiter optimus maximus. Сматрали су, исто тако, да синтагму свети апостоли не треба превести речима sancti apostoli, већ синтагмом patres conscripti, која је указивала на сенаторе. Достизали су ти помодни преводи, преко којих су хришћански хуманисти настојали да се прилагоде латинском језику из доба паганизма, својеврсни апсурд. Сматрајући своје преводе класичним, за европске хуманисте из 16. века библијски и хришћански термини били су само дела мрачних људи – obscurorum virorum. Чак су и синтагму Саул међу пророцима преводили тако што су и сâмо име Саула избацивали, предлажући варијанту corchorum inter olera – коров међу поврћем! Врхунац држања хуманистâ Еразмовог доба огледа се у преводу следеће догматске реченице на класични латински: Исус Христос, Логос и Син вечнога Оца, дошао је у свет, како су пророци предсказали. У преводу ове реченице говори се о најбољем и највећем Тумачу и Сину Јупитеровом, који је долетео на земљу са Олимпа (Optimi maximique Iovis interpres ac filius, servator, rex, juxta vatum responsa, ex Olympo devolavit in terras). Надам се да ће, после ових речи, „нова генерација теолога, способна да бављење теологијом утемељи на општим научним принципима, на широком образовању“, како своје сараднике назива епископ Григорије алијас бискуп Гргур, бити обазривија када је реч о царевом новом оделу.

Напослетку, треба нагласити и то да, у тексту који је епископ Григорије потписао, и објавио у „Недељнику“, он алудира на покојног митрополита Амфилохија, не спомињући његово име, кад вели: „Тако је, примера ради, један српски утицајни теолог тврдио да, зато што је код Доситеја умртвљено чуло за праву, истинску просвету, која се поима као неодвојива од религијског идеала који он схвата сасвим некритички, Доситеј нити може нити сме бити темељ наше народне будућности“. Овде епископ Григорије, са састављачима и редакторима свога написа, мисли на један текст митрополита Амфилохија, у којем је покојни архијереј писао о светости Светога Саве и о просвећености Доситеја Обрадовића. Истини за вољу, и сâм сам аналогију, коју је успоставио митрополит Амфилохије, сматрао и сматрам аисторичном и умногоме неодрживом. У једном разговору о књизи „Философске урвине“ светога Јустина Ћелијског, на „Коларцу“, на којој сам учествовао на позив Владете Јеротића, пред покојним академиком, митрополитом Амфилохијем и Слободаном Кањевцем изложио сам своју критику, која није никако залазила у простор духовности и Предања, већ се кретала у равни неслагања са олаком оценом просветитељства и философских струјања минулог столећа (снимак трибине видети овде). Међутим, док пише о Доситеју Обрадовићу, епископ Григорије Дурић писца ових редова подсећа на једно казивање Јосипа Броза Тита o Јарославу Хашеку, са којим је доживотни председник Југославије био у заробљеништву. Све што је о Хашеку Броз рекао, то је „да је био упадљив, ‘вако, а сувише је био интелектуалац“. Док је Броз, ипак, том приликом задржао меру, не усуђујући се да спомиње Хашекове књиге, које није ни прелиставао, епископ Григорије пише о Доситеју као „борцу за евангелску чистоту“, који је чинио све „у име чисте евангелске и апостолске цркве“. Писац ових редака бавио се и Доситејем, и један је од ретких људи, не само у српској средини, – нескромно је то рећи, – који се интересује и за просветитељску поезију. На једном месту већ сам спомињао Ану Луису Карш, и на то нећу даље трошити речи. Питам овде Григорија Дурића и његове саветнике: како је Доситеј могао бити „борац за евангелску чистоту“, ако узмемо у обзир наравоученије 102. басне, у којој се он осврнуо на прародитељски грех овим речима: „Што велимо да се сви људи у прародителном греху рађају, то ако оћемо разумно да толкујемо, ништа није друго него незнање, јер сви што нас је год на белом свету, кад се родимо ништа не знамо“.

Питам и ово Дурића и његове пријатеље: како Доситеј може бити неко ко је зборио „у име чисте евангелске и апостолске цркве“, кад је веома слабо познавао Библију. Цитирајући Библију, Доситеј је увек то чинио произвољно, по сећању, а неретко се дешавало да потпуно помеша библијске књиге. Не кажем ово да бих Доситеја игнорантски проскрибовао, – његово место у нашој култури је знаменито, – већ да бих истакао да је све оно што је Григорије Дурић рекао о Доситеју на нивоу општих скаски теолога који слабо читају, а још слабије дијахроно анализирају оно што прочитају. Оно што би и епископ Григорије Дурић и његови саветници требало да науче од Доситеја, није његово подсмевање светим Оцима Цркве, нити његово залагање за укидање монаштва, нити одрицање ауторитета светога Предања, већ његово родољубље. На позив Карађорђа 1806. године, из Трста долази у устаничку Србију, и целокупну уштеђевину даје српскоме вожду, за потребе устанка. Од тршћанских трговаца, нарочито од Драга Теодоровића, неуморно је сакупљао новац за устанике. У Србију тада доноси кромпир, и своју песму „Востани Сербије“.

Са сличним импресивним знањем недавно се Григорије Дурић, у брозовском стилу, осврнуо на Петра Кочића. Говорећи о значају награде са Кочићевим именом, коју је добио, Григорије Дурић вели овако: „…Кочић је, исто, неки занимљив лик, што кажу, к’о што свако за себе мисли да је занимљив лик. И Кочић је један, исто тако, један трагичан јунак босански, који пати заједно са својим племеном. И у том смислу је увек таква награда радост. Али и Кочић је, и то врло добро знам, после турског ропства – то знам јер сам нешто студирао Владимира Гаћиновића, оснивача Младе Босне – Кочић је у ствари био први велики писац прича о нама након турског ропства. А то је било велико дјело“.

Ове речи живописно осликавају епископа Григорија, онаквог какав он јесте. Красан су пример како добре синтаксе, тако и садржаја. Уз то, држим да је једини, колико је мени знано, који је Петра Кочића убројао у некакву босанску, а не српску књижевност.

Петар Кочић, рад Јована Бијелића

Напослетку, у мору теза што их, по потреби, површно заступа епископ Григорије, издваја се и његова тобожња брига за јаке институције. Демократске, дакако. У Епархији диселдорфској и немачкој, међутим, влада стање које бисмо само еуфемистички могли назвати расулом. Не мислим ту само на Црквену општину у Минхену. Ту, пре свега, мислим на покушаје да се, ad hoc, уз гажење црквених правних уредби парохијâ, газе и институције црквених одборâ. С тим у вези, свакако би било значајно обавестити јавност о исходу пресуде у вези са нелегално смењеним црквеним одбором у Дортмунду; о томе како је, пре годину и по дана, Епархија настојала да сазове подневну „кратку електронску седницу“, на којој је требало променити члан епархијске Уредбе, који се односи на имовину наше Епархије која би, према Уредби која је на снази више деценија, а у случају правног укидања или „гашења“ Епархије од стране немачких институција (из било којих правно-финансијских разлога), прешла у власништво Српске Патријаршије. Стари члан гласи: „Bei Auflösung oder Aufhebung der Diözese oder beim Wegfall steuerbegünstigter Zwecke fällt das Vermögen der Diözese dem Serbischen Orthodoxen Patriarchat in Belgrad zu“ (превод: „У случају гашења или распуштања Епархије или изостајања сврхе за пореске повластице епархијска имовина прелази у власништво Српске Патријаршије у Београду“). Неписмена измена овога члана, која је најављивана, требало је да гласи овако: „Bei Auflösung oder Aufhebung der Diözese oder beim Wegfall steuerbegünstigter Zwecke fällt das Vermögen der Diözese an die „Serbisch Orthodoxen Kirchengemeinde in Osnabrück e. V. (Wersener Straße 85, 49090 Osnabrück) zu. (Превод: „У случају гашења или распуштања Епархије или изостајања сврхе за пореске повластице епархијска имовина прелази у власништво српске православне парохије у Оснабрику, регистроване као удружење“) Овде су присутне и крупне граматичке грешке, које су недопустиве за званични документ. Глагол „zufallen“ иде искључиво уз датив, а никако уз предлог „an“. Могао би бити употребљен глагол „fallen“ уз предлог „an“, али формулација „fällt das Vermögen an die Serbisch-Orthodoxe Kirchengemeinde“ није прикладна за званична документа. Затим, очитује се непознавање придевске деклинације код правних саветника, па никако не може бити у акузативу „an die Serbisch Orthodoxen“, а не може бити ни то да изостаје такозвана цртица код полусложеница. Граматички коректно би било: „…fällt das Vermögen der Diözese der Serbisch-Orthodoxen Kirchengemeinde in Osnabrück zu“. Није ли ово био покушај репризе пропалог сценарија америчких владикâ, који је Српску Православну Цркву могао скупо да кошта? Како је, толике деценије, у немачкој епархији могла била на снази одредба о томе да је српска Патријаршија наследник имовине у случају гашења те епархије, а сада се, одједном, јавила потреба да је наследник једна црквена општина, или две, са територије Немачке, како је гласио накнадни предлог?

Виола фон Крамон и епископ Григорије (Извор: Твитер)

У најави је и покушај пуча у Црквеној општини штутгартској, где се, без знања још увек живог и здравог потпредседника, заказује илегална Скупштина. Тај потпредседник поседује такозвани Rechtsschutz, и има вољу и расположење да посегне за одговарајућим правним реторзијама, уколико се виновници не тргну. Штутгартстко свештенство, са својим владиком, заборавља да је Свети Архијерејски Синод тело које надзире рад свих црквених одборâ, и да ће Синод о свему бити обавештен. Шта да кажемо на чињеницу да се болесном председнику подмећу на потписивање некакве неважеће и противстатутарне пашквиле, које ни сâм није пажљиво прочитао, како је лично писцу ових редака посведочио, и које су у потпуној колизији са немачким законом, али и црквеним. Планирано је да се, без икаквих консултација са председником и потпредседником, који су надлежни да то чине, на Скупштину не позову сви они који плаћају парохијал, већ само они које старешина Храма – који је по функцији само одборник у Црквеном одбору – волунтаристички одабере. Ништа, разуме се, од овога неће проћи, јер – ма шта о томе мислио епископ Григорије, ово је Српска Православна Црква – једино свештеници из Штутгарта ризикују да изгубе душу, а једног лепог дана можда и чин, и да дођу под удар закона. А њихов пастир би, да није слободе у Српској Православној Цркви, коју он негира, и да је у некој другој јурисдикцији, одавно остао без епископског чина. Можда и ван Цркве.

После свега реченог, остаје нам да се упитамо: шта Црква има од тога што Вареш има свога Протеја?

Categories: Разномислије

Tags: Марко Делић, СПЦ, епископ Григорије