Андреја Мирицки: Богојављење

На Бога Сина / голуб слети, / откри се свету / и Дух Свети

Један догађај,
а три дана –
у вечности
прослављана.

Приказаше се
Светоме Јовану,
Отац и Син
на реци Јордану.

На Бога Сина
голуб слети,
откри се свету
и Дух Свети.

Људскога рода
сада је спасење,
Дух Свети, вода
и крштење.



Categories: Аз и буки

Tags: , ,

1 reply

  1. Богојављење као почетак Рата

    Благословите, братије, да поменемо и један антрополошко-космолошки аспект Празника Богојављења, о ком се ретко и мало говори и мисли (будући да је у сенци богословља са једне стране, и пливања са друге). А који се нас данас, када пламти последњи светски рат, тиче можда више него икад.

    Празник Богојављења (Епифаније-Теофаније) у Апостолској Цркви и до 3-4. века био је двоједин – истовремено празник Рождества и Крштења Христовог. И славио се на данашњи дан, који се во времја оно називао и Дан Светлости. То јест Дан у којем је засијала небеска Светлост и најавила победу над тамом.

    Био је то Дан у којем се славио почетак Рата Добра против зла – Васељенске Војне, прве, једне и једине (три „светска рата“ потоњег века којима смо савременици, нису никакви „светски ратови“, него провинцијални „гојимски“ ратови, ратови Гоја против Гоја, које дизајнирају, воде и руководе синови метрополе Циона – одавно поражени, али необавештени о томе, упркос свим технолошким достигнућима Мосада).
    Тај Дан и ми данас славимо.

    То је Дан у којем је званично објављен Рат – Сатани, маршалу Пакла, и његовом царству смрти. Рат је објављен плачним криком новорођеног Богомладенца – бојним покличем Великог Ратника (2Мојс.15:3), Господа над Војскама. Била је то и тајинствена најава последњег Мегдана, у којем ће новорођеним Јунаком бити заклана смрт.

    То је Дан у којем је Цар помазан на Царство, Духом Светим – и тако се свету јавио као Помазаник Божји, Христос, Месија.

    То је Дан у којем је Цар, као Бог и као човек, изменио грехом покварену природу људску, удавивши плот у води (погружењем), обновио је (исцеливши и загађену воду, медијум биолошког света), и дао јој нови Живот (нови Дух, Даваоца Живота, по изласку из воде). И тако је учинио новом, чистом и силном, способном да победи – јер без чистоте (=светости), нема Победе. Испунивши праслику из Старог завета: мртво дрво дрво бачено у воду, а израња бојна секира (2. Царства 6:6).

    То је Дан у којем је Цар, унапред и пре битке најавио Своју Смрт – симболички умро, Крштењем. Да покаже да онај ко креће у Рат унапред умире, полаже душу своју, за ближње своје (србска класика, Мајор Гавриловић: „Ваши животи више не постоје“).

    Ми, дакле, православни Христови, данас у ствари славимо почетак Рата. Парадоксално, противно логици овога света, у којем се славе завршеци ратова. Али и није парадоксално, јер ми нисмо од света, па ни од његове логике. Кључ истинског парадокса је у следећем: ми смо у Рату који је већ завршен. Тријумфално завршен.

    Зато, грехота је у њему погинути (грех=погибија и погибија=грех).

    Мислимо о томе, Срби.

Оставите коментар