Роџер Дејвид Грифин: Марширати и трулити – „декатих“ маршева који су се ширили од 28. октобра 1922. у Риму

Предавање оксфордског професора у десет слика („декатих“) на тему митологије и митолошког наслеђа „марша на Рим“

Проф. др Роџер Дејвид Грифин је британски професор савремене историје и политички теоретичар на оксфордском Универзитету Брукс. Спада у ред најутицајнијих савремених аутора на пољу истраживања идеологије фашизма у свету. Нека од његових најважнијих дела јесу Природа фашизма (1991), Фашизам. Увод у компаративне студије фашизма (2017). Суоснивач је часописа отвореног садржаја Фашизам, чији је издавач Брил. Суоснивач је и Међународног удружења за компаративне студије фашизма (COMFAS).

Институт за европске студије имао је ту част да 4. новембра 2022. проф. Грифин одржи вебинар на тему митологије и митолошког наслеђа марша из 28. октобра 1922. у Риму.

Др Миша Ђурковић (Фото: ИЕС)

Уводну реч изрекао је др Миша Ђурковић, директор и научни саветник института. Уз представљање проф. Грифина, др Ђурковић је истакао да је ово предавање својеврсни наставак округлог стола одржаног 30. септембра исте године у организацији Института за европске студије („Фашизам“ у нашој епохи: О стању студија фашизма данас).

Осврнувши се на наслов свог предавања, проф. Грифин истакао је да је он игра речи на тему чувеног фашистичког слогана Marciare, non marcire! (Марширати, а не трулити!), будући да он у фашизму види нешто суштински труло. Истакао је да заправо овај чувени слоган није дело фашистичког покрета, већ италијанског футуристичког покрета који је водио Филипо Томасо Маринети. Разгледница на којој се овај слоган ширио заправо је служила као комеморација Виљема Обердана, италијанског револуционара који је 1882. покушао убити цара Франца Јозефа.

Рекавши како се футуризам често види као претходница фашизма, а Маринети као одређени харизматични модел за фашистичког проф. Грифин је нагласио да се данас у науци такви наративи сматрају претераним цитирајући књигу Селене Дели по имену Италијански футуризам и Први светски рат,. Према његовом мишљењу, групе синдикалиста и вође попут Габријела д’Анунција и Бенита Мусолинија водиле су далеко ефективнију пропаганду.

Ипак, сам појам марша је захваљујући Маринетијевом слогану већ постао симбол акције, динамизма и виталности. Тако је марширање постало имплицитно стварање историје. Таква идеја надовезала се на другу идеју тог времена, која се могла наћи у делима Валтера Бенџамина, да је револуција разара континуитет историје, тако што у обично, хронолошко време убацује ситне делиће месијанског времена. И управо је, како проф. Грифин наводи, Адолф Хитлер разумео психолошку моћ политике ритуала и симболичке акције, обазирући се у свом делу Моја борба на успех марксизма кроз мобилизацију маса. Овакве идеје су, независно од фашистичких вођа, биле примећене и у науци, па је тако Гистав ле Бон у својој Психологији гомиле 1895. поставио тезу о ономе што ће се назвати психологијом маса.

Имајући све ово у виду, професор је истакао да је његов циљ у овом предавању био да покаже могућност вишеструког тумачења чувеног Марша на Рим кроз десет различитих перспектива (слика – отуд декатих), које се издвајају од свог извора – стварног догађаја који се збио 28. марта 1922.

Прва перспектива тиче се нивоа објективне стварности. Проф. Грифин истакао је да не верује да је превише људи присутних 28. октобра на римском Саларијском мосту знало шта ће се конкретно десити током тог и наредних дана. Наводећи приказе у Енциклопедији Британика, Википедији и на другим сајтовима, истакао је уобичајена погрешна схватања овог догађаја, тврдећи како је мит који су фашисти изградили за своје потребе контаминирао псеудо-поуздане академске информације.

Проф. др Роџер Дејвид Грифин (Фото: Снимак екрана)

Према схватању проф. Грифина, Марш на Рим се никада није догодио. Уопште није дошло до државног удара нити побуне. Краљ није дао никакву оставку, нити су Мусолини и/или Национална фашистичка партија преузели икакву власт. Сквадристи нису никад довели у питање интегритет парламента нити државе. Такозвани Марш иницијално је био лоше смишљена претња илити план демонстрације силе фашиста. У питању је била једна политичка коцка, о чему најбоље сведочи да је сам Бенито Мусолини чекао да види исход у канцеларијама листа Народ Италије (Il Popolo d’Italia) у Милану, са колима спремним да га одвезу за Швајцарску у случају неуспеха.

Како је проф. Грифин наставио, краљ Виторио Емануеле III је био спреман да заведе мере опсадног стања у Риму, и током јутра истог дана по граду су на градским зидинама били окачени постери са упутствима која су укључивала хапшење вођа побуњеника. Војска Италије била јасно надмоћна и могла је, према уверењу излагача, без проблема угушити ову побуну пре било какве демонстрације силе. Међутим, касније током преподнева је краљ повукао наредбу, због чега је Луиђи Факта дао оставку на место председника владе, дајући тако краљу могућност да постави Бенита Мусолинија на његово место.

Тек 30. октобра је возом у Рим стигао Бенито Мусолини на позив краља, где је на пријему номиновао своје кандидате за владу и осигурао право на параду следећег дана. И тек тог, следећег, дана је 25.000 изморених сквадриста одржало параду, без присуства Бенита Мусолинија. По професоровим речима, парада је дочекана уз општу политичку апатију грађана, а не популистички ентузијазам како се често наводи. Одмах по њеном завршетку су сквадристи распуштени кућама. Да се краљ никада није предао, најбоље сведочи фотографија из истог дана где му сквадристи салутирају док стоји на балкону Квириналске палате.

Тако, према тумачењу проф. Грифина, није било никаквог освајања моћи нити рађања нове Италије током последњих дана октобра 1922. За већину грађана Италије је догађај завршен на томе да је председник Националне фашистичке партије постао председником владе, а да су сквадристи који су ставили тачку на период социјалистичког Црвеног двогођа (1919-1920) напустили Рим.

Многи сквадристи, како је навео излагач, схватили су цео овај след догађаја као разочаравајући и оценили су споразум као продају идеала парламентарној демократији. Фашистички тврдолинијаши оценили су ово као потврду већ постојеће тезе о продаји фашистичких идеала (поготово од реформисања покрета у политичку партију 1921). Још једну потврду ове тезе видели су и у чину претварања сквадриста у државну Добровољачку милицију за националну безбедност.

Друга перспектива о догађајима у Риму која се може разматрати јесте веома брза пропагандна трансформација стварности у оснивачки мит фашизма о Маршу на Рим. Тако је Народ Италије већ 29. октобра писао о рађању фашистичке државе и победи побуњеника, пре него што је Бенито Мусолини заправо дошао у Рим. Тако исто је већ 1922. настао и званични филм Националне фашистичке партије Нама! Од фестивала у Напуљу до освајања Рима Умберта Парадизија – филм из 1922. већ је догађаје у Риму претворио у освајање града.

Трећа перспектива тиче се оног што је Жорж Сорел у својим Размишљањима о насиљу (1908) назвао мобилишућим митом – претварањем нечега што се није десило у догађај кроз моћ слик сравњивањем Марша на Рим из 29. октобра са парадом 31. октобра. Проф. Грифин је упоредио марш на Рим са другим сличним маршевима трансформисаним у сасвим другачије наративе кроз историју човечанства, са истом пропагандном сврхом – ту је навео библијску Књигу изласка, Наполеонов марш на Париз, кинески Дуги марш и још неколико сличних догађаја.

Четврта ауторова перспектива је улога футуризма. На примеру футуристичке уметности проф. Грифин показао је како су ови догађаји повезани са динамизмом, снагом стварања и сличим идејама. Тако је Ђакомо Бала 1932. на позадини футуристичке слике Апстрактна брзина осликао портрет Бенита Мусолинија и вођа сквадриста под насловом Марш на Рим, иако се ради заправо о слици насталој по фотографији Мусолинија који прегледа сквадристе у потпуно мирним околностима, 30. октобра.

Пета слика овог декатиха тиче се стварног успостављања фашистичке диктатуре 3. јануара 1925. Наиме, 10. јуна 1924. од стране сквадриста убијен је социјалистички посланик Ђакомо Матеоти. Проф. Грифин је навео да се верује како је убиство заправо потекло од стране дела фашиста који је покушавао да радикализује Бенита Мусолинија. Приморан на маневрисање, Мусолини је на крају 3. јануара 1923. учинио још један коцкарски потез, преузевши одговорност за ово убиство. Убрзо потом, фашистички покрет се бацио на узрочно-последично повезивање Марша на Рим и завођења диктатуре, у тежњи да све догађаје стави у наратив фашистичког освајања државе.

Наставивши даље, проф. Грифин је приказао и шесту слику, приказавши Изложбу фашистичке револуције из 1932. Тада – на десету годишњицу Марша – покушано је увођење и новог календара, који је римским цифрама означавао године од 1922, односно од Марша на Рим. Да је Мусолини замишљао 1922. као прекретницу светске, а не само италијанске историје, према речима професоровим, најбоље сведочи његов унос Политичка и друштвена доктрина у Италијанској енциклопедији.

Седма слика тиче се проширења марша као отелотворења активистичког стила међуратне фашистичке или аутократске десничарске политике: Освалд Мосли, Плинио Салгадо, Антон Мусерт, Видкун Квислинг, Леон Дегреле су сви присвојили и применили маршеве у својим националним контекстима по узору на замишљени Марш на Рим.

Марш на Рим је постао инспирација за пропали Минхенски пуч 1923, и то је осма слика проф. Грифина. Марш је остао толико битан симбол за Адолфа Хитлера, да су током Трећег рајха одржавани комеморативни маршеви, а 11. новембра 1935. пали у неуспелом пучу су поново сахрањени у спомен-комплексу на минхенском Одеонсплацу, где су учињени бесмртнима. Маршеви су, како је рекао, уздигнути на метафизички ниво у Трећем рајху, а марш је добио централно место у нацистичком имагинаријуму. То се веома добро може видети, како је рекао, у нирнбуршким маршевима у филму Тријумф воље.

Девета слика проф. Грифина тиче се значаја Марша на Рим за успостављање континуиране традиције маршева међу десничарским покретима. Ту су изложени марш десничара у Шарлотвилу из 2017, неонацистички марш у Дортмунду 2018, па чак и скуп Браће Италије из августа 2022.

Десета и последња слика декатиха јесте традиција демократског контра-марша. Тако је проф. Грифин навео да је на Венецијанском бијеналу 2022. презентован филм Марка Казинса Марш на Рим, који експлицитно прави паралеле између политичког успона Бенита Мусолинија и Ђорђе Мелони, користећи марш у историјском и метафоричком смислу. Споменуо је и сатирични филм Марш на Рим Дина Ризија са истог бијенала, снимљен са намером да се фамозни Марш на Рим демистификује.

Проф. Роџер Грифин је на крају додао да марш није искључиво десничарски феномен, те да га користе и либерални политичари попут Емануела Макрона, а навео је и неколико других примера: маршеве демонстранта против Заливског рата у Њујорку и Лондону 2003, маршеве против Виктора Орбана 2018, Антифашистички скуп у Риму 2021, марш за права жена у Ирану 2022, као и маршеви против, према његовим речима, инвазије Руске Федерације на Украјину 2022. Како је професор рекао, генерална карактеристика оваквих маршева је нижи степен организованости и униформности.

Проф. Грифин навео је и примере из српских маршева. Тако је споменуо, према њему, негативни пример августовских литија 2022. Београду против одржавања LGBTQ парада, за чије је организаторе именовао религиозну и антидемократску десницу у Србији. Томе је супротставио продемократски марш LGBTQ мањина у Београду септембра 2022.

Професор је закључио цитатом из чувеног романа 1984 Џорџа Орвела, у којем се наводи да су десничарска марширања плод полних фрустрација оних који марширају. Настављајући, повукао је везу између режима које карактерише као религиозну десницу или путиновску десницу са оваквим фрустрацијама. Додао је да је ритуализована кореографија међуратног фашизма била заснована управо на неуспеху здраве индивидуације појединаца, цитирајући књиге Фашистичка психологија масе Вилхелма Рајха и Мушке фантазије Клауса Тевелајта.

Србољуб Д. Пеовић,
Институт за европске студије



Categories: Дневник читаоца/гледаоца

Tags: , , , ,

4 replies

  1. Да ли су домаћини пустили проф. Грифину Марш на Дрину и објаснили шта значи марш у ПМ?

    17
    3
  2. Где да домаћини питају нешто госта. Не иде то…да се увреди?!…а тако значајан гост. Дошао из колевке фашизма.
    О томе је могао да прича.

    14
    3
  3. Шта се дешава!?

    Нормално је да се литије против содомије коментаришу негативно у западним/британским пропагандистичким гласилима, а истовремено величају гологузи первертити. Ништа необично, знамо ко су њихови фаворити.

    Али да ти гост (!) дође у кућу (па макар само преко видео линка) и дословце пљуне по вредностима које домаћин поштује?

    Ту нешто дебело није у реду. Таквом госту ваља показати врата уз инструкцију да их затвори са спољне стране.

    РДГ је фокусиран на изучавање психолошких и социјалних узрока и последица фашизма и повезаност са тероризмом. Успут речено, фашизам је увек и искључиво италијански. Британски фашисти нису ни постојали…

    РДГ-ова дугогодишња уроњеност у једну те исту тему је прешла у фасцинацију истом, у неку врсту менталне поробљености. Нама интересантан (и увредљив) пример: овај чак и за литије против содомита (у Бгду 2022-ге) каже да су на фашистичко-религиозним и антидемократским основама!

    Да није преозбиљно, подмукло али и провидно било би карикатурално смешно. Јер овоме се фашизам привиђа на сваком ћошку — као и у (познатом) вицу. [ Психијатар нацрта круг и пита пацијента на шта га подсећа (асоцира). На п… каже пацијент. А троугао? Исто на п… А квадрат? На п… Психијатар каже пацијенту да пати од сексуалне опсесије и да је потенцијални манијак. Ко манијак? Ја манијак? Па ко овде црта п…. ви или ја!?]

    Домаћински позив је био злоупотребљен, то је јасно. Ваља научити из овог примера кога (не) позвати у кућу следећи пут.

    14
    2
  4. Profesor Griffin je nesumnjivo je poznavalac fašizma, ali samo u njegovoj formi i delovanju, a nikako u njegovim korenima. Da je proučavao svog kolegu Fursova, shvatio bi da je fašizam samo krajnji, hipermaligni, oblik kapitalizma.
    Evo kako: U onom trenutku, kada elite (duboka država) shvate, da im nadzor nad masama izmiče kontroli oni traže neku silu koja bi to učinila umesto njih, sve dok sami ne povrate snagu i ponovo preuzmu nadzor. Ta sila se zove fašizam.
    Hitler u svojoj autobiografiji („Mein Kampf“) hvali Musolinija i njegovu sposobnost mobilizacije masa, upravo kroz marševe. Ali ti marševi su tu zato da pokažemo gospodaru (kapitalu) svoju privrženost da mu služimo te moć da izvršavamo zadate zadatke: kontrolišemo mase i uništavamo neprijatelje. U slučaju Italije dvadesetih i Nemačke tridesetih godina prošlog veka neprijatelj je bio komunizam.
    Sam profesor Griffin tvrdi, da je „marš na Rim“ mit. Sve lepo i dobro. Ali odkud se onda Luigi Facta odlučio da da ostavku a sam kralj rešio da da vlast jednom opskurnom političaru, koji dotad nije imao ni sata staža u državnoj upravi, a kamoli politici. Pa neko im je to naredio. Identična stvar se desila jedanaest godina kasnije u Nemačkoj. Ključni događaj Hitlerovog uspona na vlast bio je njegov govor pred nemačkim industrialcima, koji je organizovao Putzi Hanfstaengl, veza između nacista i kapitala.
    Mislite da nisam u pravu? Pročeprkajte samo po biografiji Giorge Meloni pa će vam sve biti jasno. Videćete čiji je učenik i za koga je dosad radila.
    Nije džabe George Orwell rekao: „Promeniti sve da bi sve ostalo isto!“
    Što se tiče naših litija u Srbiji i Crnoj Gori: Zašto smo maršrali? Ako ste shvatili ulogu marševa, onda nije potrebno da ponavljam. Ali ipak hoću: Da bi pokazali Svevišnjem svoju privrženost da mu služimo i moć da izvršavamo njegovu volju.
    P.S. Jel’ vam sad jasna poenta predavanja profesora Griffina.

    10
    1

Оставите коментар