Љубица Р. Кубура: Ој, кафане, је л’ вам жао што се растајемо?

Када су давно затварали стару палилулску кафану „Бело јагње“, стари гости су се окупили пред њеним вратима и запевали „Је л’ те жао што се растајемо…“

Љубица Р. Кубура (Извор: Лична архива)

Пре неколико дана седела сам у кафани „Два јелена“ и око себе посматрала девојке, како напућеним, светлуцавим уснама вуку дим из минијатурних машина, момке у карираним сакоима и ролкама из којих провирују пивски стомаци, како не марећи за сопствену естетику настоје туђу да процењују и освајају. „Плен” се ипак, труди да критеријумима у потпуности удовољи.

Понекад ми изгледа да живимо у временима где се систематски убија дух човека, па чак и његовог лаког порока. У пластику се преобукоше очито и људи и цигарете.

Готово свакодневно пролазим поред затамњених излога чувене кафане „Коларац“ на којима не пише за шта ће се те просторије, изнад којих је некада била Позоришна академија и у којој су обитавали наши песници и академици, надаље користити. За неки суши ресоран? Продавницу италијанске кожне обуће? Или ће јој опет, као што искрено желим да верујем, само променити место.

Михаило Меденица: Омаж кафани

„Београдске новине“ су далеке 1917. године писале како су „Два јелена“, „отмена кафана, где је све отмено почевши од газде, па до Чича Милана оџачара, који седне за сто са белим, као снег чаршавом, па подметне новину под руку, да не упрља сто“.

„Скадарлија“, или како су је некада звали „Скандалска улица“, увек је била примамљива за наш културно-књижевни и уметнички свет. А сад је стециште, неукуса и гласне музике, свега онога што човека спречава да чује оно што му се прича, али и да каже оно што му је и самом на памети.

Једино што је од тих некадашњих бастиона културног и друштвеног живота остало (барем у ужем центру града) су „Морнар“ и „Грмеч“, тамо се још може срести понеки скромни човек, који међу прстима држи дуван умотан у хартију, док му изнад главе стоји Данило Киш.

Фото: Љубица Р. Кубура

Када су давно затварали стару палилулску кафану „Бело јагње“, у којој су деценијама стасавале генерације боема, стари гости су се окупили пред њеним вратима и запевали „Је л’ те жао што се растајемо…“, а кафана да је могла да одговори, рекла би засигурно „Куда си то пошао, мој тужни песниче“…

Наслов и опрема: Стање ствари

(Фејсбук страница Љубице Р. Кубуре)



Categories: Преносимо

Tags: ,

1 reply

Оставите коментар