Слободан Антонић: Руско Боже правде

Срби у својој химни зазивају Бога праведности да их спасе од зла. Нису ли правда и праведност, можда, управо то тражено језгро идеологије нове Русије?

Слободан Антонић (Фото: Медија центар Београд)

Украјински рат, каже Александар Проханов, за Русе је велико чистилиште. „Данас се Русија умива крвљу на ратишту. Али у позадини, хвала Богу, почело је велико прочишћење, велико купање. Русија данас, као у сауни, узима у руке снопчиће брезовог прућа и избацује из себе сву прљавштину и нечист” (овде).

Препород Русије подразумева и потрагу за јасном државном, националном или друштвеном идејом – идеологијом постзападне Русије.

Александар Проханов: Затишје на украјинском фронту је илузорно

Као што је Владислав Сурков написао још 2018. (овде), Русија је четири века ишла на Запад. „Шта све није радила Русија”, каже он, „не би ли постала Холандија, или Француска, или Америка, или Португалија”. Била је царство и била је република, била је социјалистичка и била је капиталистичка, пробала је просвећени апсолутизам и пробала је вишестраначку демократију, клела се у Маркса и клела се у Хајека…

Али, ништа јој није вредело. Запад ју је увек одбацивао, никад му није била добра. А с Мајданом (2014) пут на Запад се завршио. То Сурков пише 2018. године. Четири године доцније, Запад више не крије да му је циљ распарчавање Русије (овде и овде).

Сурков каже да није решење окретање Азији. „Русија је тамо већ била” – све до Велике смутње (завршила се 1613). „Русија је четири века ишла на Исток и још четири века на Запад. И нигде се није укоренила”. Време је да проба нешто треће. Да буде своја и посебна, ни Европа, ни Азија – „харизматична, талентована, лепа и усамљена” (овде).

Потрага за идеологијом

А да би била своја, њој је потребна идеја. Русија на Украјини не може да надвлада НАТО молоха без јаке идеологије. Као што рече Проханов, „у рату, рђав оклоп осуђује тенк да изгори, рђав барут осуђује пиштољ да не опали, а рђава идеологија осуђује народ да изгуби рат” (овде). „А ако руска власт и даље одуговлачи с руском идејом”, придодаје Александар Дугин, „може доћи у ситуацију да те власти једноставно више неће ни бити – јер ће нестати и руска држава” (овде).

Александар Дугин: Руска идеологија и цивилизација Антихриста

Руски устав забрањује државну идеологију (чл. 13, ст. 2), прописујући „идеолошки плурализам” (чл. 13 ст. 1). Али, ко данас нема властиту идеологију, упозорава Данило Ланин, тај ће аутоматски опслуживати идеологију империјалног либерализма (нав. овде). Значи – нека идеја се мора имати.

Каква идеологија за Русију? Дугин, који је некада и сам био „азијатчик”, сада заступа строго хришћанско, православно и есхатолошко становиште. „Ово је прави свети рат, какав се води против цивилизације демона”, тачније „против Запада и његове сатанистичке цивилизације”. На делу је, каже Дугин, „гвоздени закон Апокалипсе”: „или се борите на страни идеологије светлости, или вас регрутује војска таме” (овде).

Гледајући из те перспективе, закључује Дугин, „Руси нису нација. Руси су духовни позив. Бити Рус значи бити позван у последњу битку на крају времена, стати на страну Бога против ђавола”. Зато „Русија себе мора да спозна као Свету Русију” (овде).

То је веома слично ономе што поручује и патријарх руски Кирил: „Русија данас брани вредности које су баријера светском злу – Антихристовом покрету који хоће да уништи и свет, и Русију” (овде). Стога данашња Русија има посебну есхатолошку мисију: „да помогне човечанству и да одгоди апокалиптични крај” (овде).

Путин на трону византијских царева на Светој Гори 2016. (Фото: Kremlin Pool/globallookpress.com)

Да је Русија „катехон” – онај који задржава (2. Сол. 6-7), препознају и многи српски аутори – од Ранка Гојковића (овде), преко Зорана Чворовића (овде), до Милане Бабић (овде).

За дубоко верујуће и посвећене хришћане идеја Русије као катехона заиста је довољна. Јер, за политички програм искрених хришћана достатне су само две кратке реченице: „11. Чаю воскресения мертвых. 12. И жизни будущаго века”.

Пошто, како рече апостол Павле: „Бог хоће да се сви људи спасу и да дођу у познање истине” (1. Тим. 2,4). Политика која омогућава да се спасе не само што више Руса (овде 113) или Срба, православних или хришћана, него и свих људских бића – таква могућа политика заиста мора да буде благословена као део божанског домостроја (Divine economy).

Царство правде

Али шта ћемо с држављанима Русије који нису хришћани? И колико је међу Русима посвећених хришћана којима су, као политички програм, довољне оне две реченице из Вјерују?

Потребно је још нешто. Проханов каже да је то – правда. Да, и за њега је „идеологија Руске државе, која данас васкрсава у ватри украјинског рата, Царство небеско”. Али, „суштина ове идеологије је правда, јер је Царство небеско – царство правде”. Такође, „праведно је заштити Русе у Донбасу, праведна је борба Русије против Запада, те светске куле зла” (овде).

Зјуганов цитира Достојевског који је у „Пишчевом дневнику” записао: „Највиша и најкарактеристичнија особина нашег народа – то је осећање правде и жеђ за правдом” (овде). „Борба за правду је типично руска појава”, пише и Николај Сомин (овде). А Сергеј Караганов објашњава да је Русија, „одузевши Западу војну супериорност, ослободила свет, створила услове да народи и државе почну да стичу праведан удео у светском БНП” (овде).

Док је „амерички сан” кућа у предграђу и двоја кола, „руски сан је”, каже Проханов, „протерати неправду и таму” (овде). Правда и праведност су, доиста, добри темељи за привлачну и истински препорођујућу идеологију. Сви желимо да из Украјинског рата изађе свет далеко праведнији од данашњег.

То, уосталом, обећава и председник Русије: „Ове грандиозне промене су, наравно, неповратне. И на националном и на глобалном нивоу развијају се темељи и принципи хармоничног, праведнијег, социјално окренутог и безбеднијег светског поретка – наступа нова ера у светској историји” (овде).

Слободан Антонић: Aко Путин искрено намерава да води светску антиколонијалну политику – то је несумњиво добро за Србију

Дакако, идеје правде и одбране хришћанске цивилизације захтевају пажљивију разраду. О антиколонијалној саставници новонастајуће руске идеологије писао сам прошли пут (овде). А о могућој фузији православља и социјалне праведности писаћу већ у наредном тексту.

Међутим, хоће ли бити времена да се у Русији уобличи аутентична и функционална идеологија зависиће од тока и исхода ратних дејстава у Украјини. Тамо сада као да се ништа значајно не дешава, али то је вероватно тек привид. „Упаљени штапин догорева и ускоро ће се чути застрашујућа бука – то је хук надолазеће руске историје” (овде).

Из те хуке мора да се роди праведнији свет и за малу Србију, ту најзападнију православну земљу (уз Републику Српску), а чија је химна тако речита: Боже правде!

Опрема: Стање ствари

(РТ Балкан, 28. 12. 2022)



Categories: Преносимо

Tags: , ,

2 replies

  1. Srpsko i Rusko Bože pravde.

    Kraljevina Srbija i Carevina Rusija su gotovo istovremeno POBEGLE od samih SEBE .

    Carevina Rusija je to učinila 1917 godine.

    Kraljevina Srbija je to učinila 1918 godine.

    Carevina Rusija je SKINULA sa svoje glave
    Ruski ŠUBARU.

    Kraljevina Srbija je SKINULA sa svoje glave
    Srpsku ŠAJKAČU.

    Obe glave su postale GOLE i OTKRIVENE.

    Svako je mogao odozgo da KAKI po njihovim
    OGOLJENIM glavama.

    Najviše su KAKILI po Ruskim i Srpskim OGOLJENIM glavama oni koje su Rusi i Srbi NAJVIŠE negovali i pazili.

    Pod budnim OKOM onih koji su NAVIKLI da
    KAKE svugde po SVETU gde im se PROHTE samo ne u svojoj sopstvenoj KUĆI.

    Smrad od KAKENJA po OGOLJENIM glavama Majke Rusije i Majke Srbije je bio OGROMAN i
    posle 100 godina MIR i SANJA još će se DUGO osećati taj ZADAH.

    Bežanje Majke Rusije i Majke Srbije od samih SEBE je za početak PRESTALO.

    ŠUBARA i ŠAJKAČA se još uvek nije VRATILA na SVE GLAVE ali je počeo konačno nepovratni proces SHVATANJA da samo
    svoja SOPSTVENA KAPA ČUVA GLAVU.

    Konačno je Majka Rusija i Majka Srbija nakon tolikog KAKENJA po njihovim OGOLJENIM GLAVAMA shvatile da NEMA i NIKADA NIJE POSTOJALA ZAJEDNIČKA KAPA.

    Ruska ŠUBARA i Srpska ŠAJKAČA su
    NERAZDVOJNE SESTRE.

    Jedna je VELIKA.

    Druga je MALA.

    MALA ne može bez VELIKE.

    VELIKA na može bez MALE.

    I VELIKA I MALA imaju ISTE RODITELJE.

    I VELIKA I MALA su ROĐENE i ODGOJENE na
    ISTOM MESTU.

    I VELIKA I MALA su BOLOVALE ISTE BOLESTI.

    I VELIKA I MALA su PREZDRAVILE.

    Prestale su da BEŽE od SAMIH SEBE.

    To je put za POTPUNO OZDRAVLJENJE.

    Počele su da STAVLJAJU ŠUBARU I ŠAJKAČU na glavu.

    Od GLAVE sve POČINJE.

    Svaka SVOJU kapu na SVOJU glavu.

    A posle je i NOSU lakše da DIŠE.

    A i BOG sve TO vidi.

    BOŽE PRAVDE.

    14
    1
  2. Добар текст Антонића, а још лепши коментар Србина који памти. Ипак, за причу око идеологије нисам сигуран, мада сам читао на више места да је Русима потребна, а и Подољака (више га не слушам, али раније јесам) то прича. Но, имали немали идеологију, Руси морају да раде на мекој моћи, ПР-у као и да раде са својим сународницима који су тренутно напустили Русију (према неким проценама, заједно са Украјинцима, у Србији их је тренутно око 190.000).

    Оно у шта не верујем из Антонићевог текста, јесте праведан свет. Мало праведнији и деколонијализованији да, али суштински праведан, то је већ заблуда. А и не траже људи од Бога правду, јер кад би нам свима било по правди онда би награбусили, већ милост. У крајњој линији и Царство небеско се задобија подвигом али по милошћу Божијој, а не тражењем од Бога правде (у смислу дај ми Боже јер сам ,,заслужио“). Иако Бог јесте и праведан и милосрдан.

    12

Оставите коментар