Бранислав Мићић: Нови Београд – темељ анационалне стратегије          

Нови Београд је највећи сатански експеримент, врхунац комунистичког егзибиционизма. Истовремено, почетак Васкрснућа овог града је и почетак Васкрснућа нашег рода

Црква св. Димитрија на Новом Београду; у позадини зграда „Генекса“ (Фото: Машина/Јелена Ирић/Википедија)

Ових дана навршило се 20 година од смрти Јосипа Броза. Надајући се да је потпуни заборав једини пут да се отарасимо утицаја те особе, запањено сам слушао коментаре врхунских писаца, историчара, психолога, новинара како, уз часне изузетке, са мањом или већом дозом симпатије причају о Брозовом времену.

Нико, апсолутно нико од њих није поменуо Нови Београд – темељ „новог“. Припадник сам друге генерације деце Новог Београда, у историји тужно обележене као „официрска“ и „полицијска“ деца. Данас заборављен,  Нови Београд је највећи сатански експеримент, врхунац комунистичког егзибиционизма. Н. Б. је резултат претходних несрећа, сâм по себи несрећа, духовни гулаг, духовни „Голи Оток“, са правом назван велика спаваоница.

Град „новог“: нови блокови, нова „светилишта“, нове школе, нова обданишта, нове продавнице, нов студенски град, нова хала спортова, нов аутопут, за нову децу, за нове студенте, за нове људе.

Град у пустињи, град без цркви, град као у турска времена дигнут на кулуку и харачу, град без родбине, град без историје, град обезбожених, град некрштених, град расрбљених, град мртвих душа, град сконцентрисане моћи лажног ауторитета, град будућих „аријеваца“ због чијих су диплома падали образовни системи и критеријуми, град чија су деца мењала ток историје и за добро и за зло, град где је до врхунца доведена пошаст коју је Владика Николај (Велимировић) тако добро уочио: „Над српским народом се плански и систематски спроводи духовни геноцид преко многобројних секти – протестантских, далекоисточних и сатанских“. Према испитивањима у Брозовој Југославији најмање секти било је на Новом Београду. Није било потребе, нама је управљала највећа сатанска секта – Брозов модел комунизма.

Драган Крстић: Аутоагресија код Срба

Нови Београд није романтична случајност. Паклени план његовог развоја је детаљно смишљен и као такав направљен да решава могуће проблеме у будућности. Идеја Н. Београда разрађена је до најситнијих детаља, реализација је била планска и постепена и у свакој фази је обављала врло важне задатке за Броза и његове следбенике:

– До појаве Н.Б. Српство и православље се са мање или више успеха бранило на својим границама, сада је можда по први пут нападнуто изнутра, много тежим и разорнијим – духовним оружјем. Град без цркви јасно је показао интерес својих оснивача: разорити хришћанске темеље нашег народа и заменити их атеистичким.
   
– Требало је изградити и заштити нова „светилишта“ и центре нове политичке моћи: ЦК, СИВ, Федерацију и Општину. Уз њихову градњу ницали су и први стамбени блокови. Сви су насељени породицама ратних официра, ранковићеваца и „народне“ полиције. Огромну већину и тврдо језгро чинили су Срби са Балкана.

– С друге стране, за подухват какав је био исушивање мочваре и дизање овог града требао је велики број људи, огромна количина хране и финансијских средстава. Отуда је смишљена идеолошка форма за бесплатан рад. Србија је добила радне акције и радне бригаде, модеран облик кулука. Уместо цркве и споменика несрећницима из концентрационог логора Сајмиште, на њиховим моштима изграђено је радно насеље у којима су се ориле песме и корачнице посвећене „вољеном Маршалу“.

– Истовремено, оволика концентрација људи послужила је као оправдање за жесток удар на србијанске и војвођанске сељаке, по својој бити традиционалисте и хришћане. Та полицијско-војна акција је данас позната под именом принудни откуп, модеран израз за харач. Само неколико година раније, браћа ових акцијаша насилно су мобилисана и одведена на Сремски фронт. Тако се историја поновила, јер ова три елемента по дефиницији која се и данас учи у основним школама заједно чине турски зулум.

– Траса аутопута од аеродрома и мост „Братства и јединства“ избијали су под Топчидер и Дедиње. Целим потезом насељавани су поратни официри – Брозови академци. Србима са Балкана придружили су се и Србијанци из сиромашних, претежно планинских и пасивних крајева Србије. Броз је био презадовољан. Сада је мирно могао да путује диљем света, сигуран у своју заштиту и одбор за дочеке. Ко је од странаца могао посумњати у нашу љубав према Брозу? Могли су му само да завиде на тако френетичним дочецима, каквим га је „Србија“ дочекивала.

– Н. Б. је послужио пацифизацији ратних официра и потпуној изолацији нових Брозових свештеника – поратних официра и њихове деце од осталог народа, ради формирања специфичне новобеоградске супкултуре. Та паракултура је, поред постојећих народних хероја, дала и кључне „хероје улице“ који су обележили последње деценије ове напаћене земље. Она је родила и рок групе као Екатарину Велику, о чијој се улози и трагичном крају њених чланова ових дана толико пише и прича.

– Н. Б. је такође послужио као решење за сваку власт горућег проблема – студената. Тако се родио Студенски град, далеко од центра Београда, званично највећи интелектуални центар на Балкану, незванично центар за потпуну контролу будућих интелектуалаца. Окружен насељима официра, полицајаца и ранковићеваца, Студенски град се нашао у потпуном и то гвозденом окружењу. Овај „град“ је створио плејаду политичких и економских моћника који су и данас актуелни.

– Градњом фабрика социјалистичког типа (ИМТ, ФОБ, Змај, Икарус, Крон) Нови Београд је добио економску моћ и способност да регрутује, апсорбује и формира огроман број пролетера из читаве земље. За потребе њиховог школовања створен је најапсурднији универзитет на свету, под именом Раднички, који је дефинитивно срушио образовне критеријуме у земљи. Уништењем истих фабрика, отворен је огроман социјални проблем и створени су економски услови за сваку врсту криминала који ће деведесетих десетковати младост Новог Београда.

– Н. Б. је угостио и прву моћну мултинационалну компанију и економског гиганта на Балкану, чувени Генекс. Тиме је добио и међународну економску моћ енормних размера. Његова деца данас су носиоци „самосталних“ компанија који носе приватизацију ове земље. Тако су се спојили Брозов „самоуправни социјализам“ и Ђиласов „неолиберализам“.

– Круну развоја Новог Београда чини градња Конгресног центра Сава и система интернационалних хотела око њега. Тако Н.Б. добија и међународну политичку моћ. Брозови „несврстани“ су добили свој дом у Европи. Круг 150 година српских илузија се затворио, трагедија је могла да почне.

Богдан Златић: О црном таласу и титоистичком шифровању стварности

* * *

Нови Београд је, колико то изгледало парадоксално, био и велика срећа. Градећи град у пустињи, Броз је заборавио да су Свети Синаити у Србију дошли из пустиње Синаја.

Дођоши са свих страна донели су собом и крвава сведочанства о несрећама свога краја. Из уста мојих родитеља, родитеља мојих школских другова, кумова, пријатеља, тешком муком смо извлачили потресне приче о Козари, Лици, Јасеновцу, Манастиру Морачи, Братунцу…

Летње и зимске распусте проводили смо у местима порекла наших родитеља. Приче наших деда, баба и рођака отргли су наше претке из заборава: Церска и Колубарска битка, голготе Албаније, Солунски фронт… Тамо смо први пут видели објекте непознате намене – цркве. Запањени и уплашени нашим незнањем, учили су нас шта је Ускрс, Божић, слава – потајно нас крстили.

Доведени смо и обучени да као модерни јаничари освојимо „реакционарни“ Стари Београд. Задатак смо извршили, али на срећу барем делимично измењени. Женећи се и удајући „реакционарном“ децом, чули смо и причу „друге стране“. Истом, тешком муком, извлачили смо приче о предратном, ратном и поратном Београду, Бањици, Јајинцима, Дахауу, Гестапоу, о совјетској Црвеној Армији.

* * *

Нови Београд је и наша прича, прича о судбини деце Брозових свештеника. На Н.Б. живи наш друг Мића – таксиста, који не слави славу јер нема са ким. Све најближе пријатеље и кумове је посахрањивао, родитељи умрли, нема деце. Ниједан од пријатеља није погинуо на ратишту, сви су остали на новобеоградској пешчари и широм Европе, као жртве непризнатог братоубилачког рата који се без милости водио и води београдском калдрмом.

Нови Београд је данас и прича наше деце, моје ћерке и њене генерације, где се процес разарања наставља несмањеном жестином.

Н. Б. је последица прошлости и његови корени сежу далеко, зато се у њему мешала и меша фикција и стварност, прошлост и садашњост, а на жалост и будућност нашег грешног и напаћеног народа.

Дуго већ као народ држимо главу у песку – ваљда нам се зато Н. Б. и догодио. Стално говоримо биће боље, а остављамо новим генерацијама да секу Гордијев чвор, док нас је све мање и све грешнијих.

Зато је обавеза моје генерације, без обзира колико смо морално и духовно осакаћени, да отшкринемо врата будућности својој деци – у противном, не смемо да дирамо у претходне генерације, јер нисмо ништа бољи од њих.

Нови Београд је идеалан за нови почетак сатирања семена зла који су други посејали, али га ми на жалост и даље заливамо, гајимо и горке плодове једемо.

* * *

Текст је писан и објављен у време пре петог октобра 2000. и носи у себи сву тежину тога времена. Данас, када су деца Новог Београда на кључним политичким и економским функцијама у земљи, овај град показује све своје противречности и апсурде.

С једне стране о њему се праве крајње негативни дугометражни филмови који стварају утисак да он представља само низ гета америчког типа. Изградњом Меркатора он поново постаје темељ глобализације у Србији. Реновирањем зграде ЦК по сваку цену, неко жели да задржи дух прошлих времена.

Истовремено, са друге стране из пепела се рађају цркве на Новом Београду, са њима улазе иконе и крсне славе у новобеоградске солитере. Многи моји пријатељи налазе изгубљене корене, наша деца користе компјутере и знају стране језике, али знају и за Божић и за Ускрс и не морају да крију или да се стиде што су Срби. Дубоко верујем, да је почетак Васкрснућа овог града и почетак Васкрснућа нашег рода.

С вером у Бога, све за Мајку Србију.

Бранислав Мићић је делатник у организовању заграничних српских заједница на Балкану. Оригинални текст је изашао у Православљу, званичном листу СПЦ, фебруара 2001.

Опрема: Стање ствари

(Српски лист)



Categories: Поново прочитати/погледати

Tags: , , , ,

6 replies

  1. Za oba me vezuju najlepsa secanja. Baka iz Srema udata za partizana prvoborca iz Like kojem nije bio problem da zavrsi i Vojnu akadamiju posle rata i istrpi 12 godina u cinu pukovnika, da bi se ocuvala nacionalna ravnoteza medju generalima. Tu sam slusao price o zlocinima ustasa u Sremu i Lici, pa ’91. opet u Lici. Tu sam zavoleo knjige, prvi put otkrivsi istorije Balkanskih i Prvog svetskog rata i da su Srbi imali armije i vojskovodje kao Rusi, Nemci, Englezi, odakle i potice moj patriotizam i razlaz sa titoizmom, kada sam u 4. razredu pitao zasto toliko ucimo o Drugom svetskom ratu, a malo o Prvom i uciteljica mi rekla da je Prvi bio oslobodalicki, ali je Drugi bio vazniji, jer je pored oslobodilackog imao i karakter socijalisticke revolucije.

    U starom gradu sam nasao knjizaru u JDP-u, prepunu stranih knjiga, „Soviet navy“, „Soviet army“, „Soviet air force“…odatle pocinje moje sakupljanje knjiga o naoruzanju i navika da o ruskom oruzju govorim prema NATO nazivima npr. klase brodova: „Kirov“, „Slava“, „Udaloj“, „Sovremeni“, podmornice „Alfa“, „Siera“, „Viktor“…

    Na studijama sam ziveo sam, pa je bio red ucenja, red devojaka, red gladovanja da se kupi neka knjiga iz antikvarnica koje sam sve poznavao i svuda dobijao popuste, cesto debele! E, da, i pretnja pistoljem na basketu kod Sest kaplara :))))

    Zanimljivo da socijalizam nije potrajao jednu generaciju! Vec su deca partizana „slusala ploce i svirala rok“, raspravlja kako prepoznati originalne lejviske, price iz vojske su im bile grozne i niko od njih nije delovao kao da bi mogao ili, cak, hteo da brani SFRJ. Tito je preko zapadnih vrednosti gradio omladinu koja mu nece braniti drzavu, kao sto je i Slobu srusila njegova omladina, a i Vucic politicki egzistira izazivajuci sukob u narodu!

    21
    8
  2. Novi Beograd je grad bez gradskih trgova. Što dovodi do toga da nema centra okupljanja. Nema sabornosti, okupljanja. Što krasi sve gradove. Zato i jeste spavaonica. Zato i nema inicijative. Nema sastajališta. Umrtvljen grad. Krase ga ljudi. Ali neka znaju gde su smešteni.

    31
    3
  3. @Marija

    Lep uvid! Da je NB samo spavaonica, da nema trgove kao okupljalista, vec bulevare kao usmeravalista, samo pokazuje da se socijalizam predao kapitalizmu i ideji vecitog kretanja-progresa, da je ideja istorijskog diskontinuiranja u buducem odvajanju istorije (komunizma) od praistorije (istorije), vec bila odbacena. Grad je postao kretanje-kroz, kao anticko kretanje atoma kroz bice kretanjem kroz nebice. Takvo kretanje i jeste atomizacija (drustva), ali za divno cudo, za Demokrita je istina najjasnije mogla biti vidjena u snu, kada su covekova osetila zatvorena za sva kretanja. Otuda je NB, kao spavaonica, postao mesto istinovanja u gradu kretanja, pa je odatle posla i pobuna ’68.

    Posto je kod Demokrita kretanje haoticno, za njega polis nema znacaj, vec je on kosmopolita. Kod Epikura, atomi pravolinijski padaju kroz prazninu (Epikur spaja osnovni pravac grckog kosmosa gore-dole sa prazninom, otuda padanje u praznini), ali slucajno odstupaju i pocinju da se sudaraju. Zbog te slucajnosti, nikakvi zakoni, pa ni polisa, nisu moguci, vec je moguca samo eticka zajednica umnih – vrt! Medjutim, savremeni grad o-prostorujuci prostornim planom vodi i navodi kretanja (uvodjenjem GPS i mapa grada u automobilima, ponavlja ontolosku istoriju mesta, mape i prostora: Franko Farineli:“Geografija: jedan uvod u modele sveta“). Pisao sam na primeru zidnih murala kao umetnosti koja zeli da se oslobodi ovog prostornog rasporedjivanja i usmeravanja kretanja, ali da u svom iskrsavanju pojedincu koje diskontinura ovu pokretnost grada, ona samo pokazuje da je kretanje-pored samo verzija kretanja-kroz.

    7
    8
  4. @Pravda za Novi Beograd i jos vise Stari
    Za ovo gledište moram da se zahvalim svom profesoru filozofije Predragu Krstiću. Može se reći da je od tada prošlo 25 godina. Ali ta rečenica se urezala u pamćenje. I dan danas je aktuelna. Da nije takvih mislioca, kao i velikog Aleksandra Dugina, neki horizonti ne bi bili otkriveni. A neke istine ostale sakrivene.

    11
  5. @Marija

    Onda imate srece sa filozofijom, ja sam bolji od oba :))))) Od Krstica mozete naci tekstove: „Javni prostor i slobodno delanje: Fuko vs Lefevr“, to su dva najznacajnija mislioca „prostornog preokreta“ u filozofiji i humanistici i od njih, posebno Lefevra, poticu te misli o gradu, a i ja se natupih ovde o prostorima raznih vrsta! Zatim, „O jednoj botanickoj analogiji u modernom drustvu“, pisah o biljnom i zivotinjskom kao politickom i pojavnom, „Filozofska fantastika: misljenje utopijskih prostora i prostora za utopijsko misljenje“, o cemu sam kucao bas iz perspektive pitanja pojave ulicnih murala, prostornim i vremenskim utopijama. E, sad, ima on i tekstove o Srbima i Albancima, kvirovima…a Vi me potsetiste da skinem njegovu knjigu „Subjekat protiv subjektivnosti“, sto i ucinih :))))

    8
    3
  6. Када сам живео у блоку 37, добро сам запамтио лета кад сам се враћао са посла. Бакуте комшинице из зграде, удовице високих војних лица, обично већ око поднева заракијане и мртве пијане – цичале су, вриштале и играле око клупице, певајући партизанске песме.
    Још, у вези историје комунистичког Н. Б. памтим и причу колеге са факса: његов деда са села код Чачка морао на тај принудни рад изградње. Вратио се кући после две године мршав и једва жив. Тако су га комунисти изградили. На леђима сељака.

Оставите коментар