Родољуб Лазић: Ћирилица као тест или Наше родољубље велики привид

Србија игра лоше и сви се нервирамо и секирамо због тога, како и приличи врлим патриотама. И наравно, коментаришемо то где год стигнемо. Али, углавном latinicom

Извор: Друштвене мреже

Ми Срби смо родољуби, волимо своју земљу свим срцем, волимо нашу славну прошлост, наше јунаке, од Немањића до јунака са Кошара, ценимо наше великане у свим областима – култури, науци, уметности… Тако барем сви тврдимо.

Али ЈЕДНОСТАВАН ТЕСТ показује да по свој прилици лажемо и себе и друге, да је та наша љубав у ствари само декларативна. У току је Светско првенство у фудбалу. Србија игра лоше и сви се нервирамо и секирамо због тога, како и приличи врлим патриотама. И наравно, коментаришемо то где год стигнемо – у кући, на послу, на порталима. После утакмице са Камеруном изашао је чланак у веома читаним електронским новинама. На тај чланак стигло је до овог тренутка 566 коментара.

Коментари на једном сајту после утакмице против Камеруна – сви „ошишаном латиницом“

Наравно, коментарисали су Срби навијачи, који су „по дефиницији“ велики Срби илити „Србенде“. Знате ли колико је Србенди коментаре писало ћирилицом, националним писмом, које је један од стубова српског идентитета? Све скупа њих 17. Или у процентима: 3%!

ЈЕДНОСТАВАН ТЕСТ на великој групи људи, „ватрених навијача“, „Србенди“, показао је да је наше родољубље у ствари један велики привид.



Categories: Четири стотине речи

Tags: , , ,

118 replies

  1. Вероватно свако има свој угао гледања на неуспех наше репрезентације у Катару. Ја ћу телеграфски понудити свој. Имали смо доста хармоничан тим из квалификација и доброг селектора који нас је убедио да можемо постићи велика дела. Физички смо били јаки (мада нисмо баш много трчали), имали одличног голамана (колико би тек голова примили без њега) били смо највиши, можда чак и најлепши, са брадицама, фризурицама и тетоважама, све је било ту на број.

    Али, не само да нисмо успели већ смо играли очајно тако да ме познаници странци питају шта је то било и не могу да се начуде. Да не дужим, мислим да је фалило самопоуздање а као последица тога недовољно залагање и борбеност. И Пикси је био све време неуобичајено изгубљен и фрустриран. Мислим да је то услед недостатка свести о сопственом идентитету чиме постајемо подложни јефтином провоцирању. Не знамо ко смо и шта смо. Чак је и један Камерун имао више самопоуздања и вере да могу бити прваци света.

    Можда ће једног дана сазрети свест да је свест о идентитету покретач свега, и у политици, и у историји и у спорту и сваком појединачном напору у професији, науци, култури. Завараваћемо се да судија није досудио пенал за Митровића, да су шиптари провоцирали и да смо имали стативу. Сетимо се Антића, све је било исто. И следећи пут ће ако се уопште квалификујемо ,опет бити исто осим ако већ не успемо да већ једно спознамо сами себе.

    Зато имамо тако јаку отворено аутошовинистичку струју али и ону са номинално патриотском реториком која је по питању идентитета на истој линији са претходном само што је још много више хистерична, фрустрирана и аутодеструктивна. Надам се да Антонић напредује са анализом ових потоњих и да ћемо ускоро имати прилике да то овде прочитамо.

    20
    10
  2. @Онорије…..: У тексту је то идиотско лоптање само повод! Ви то, очигледно, не схватање…. Суштина је у томе да се у овом случају само 3% “Србенди” служи српском ћирилицом, што је само по себи срамно и непоправљиво, јер међу навијачима је маса млађих људи, а на њима је да српско писмо одржавају у животу. Овако како иде: мрка капа!

    37
    4
  3. A te veoma čitane elektronske novine 100% su bile na ćirilici , ali eto „srbende“ su odlučile da koriste latinicu.

    3
    22
  4. @Онорије АЕ Илирије

    „…били смо највиши, можда чак и најлепши, са брадицама, фризурицама и тетоважама, све је било ту…“ па затим: „Мислим да је то услед недостатка свести о сопственом идентитету чиме постајемо подложни јефтином провоцирању. Не знамо ко смо и шта смо.“

    Управо; да су дотични уложили макар део времена и труда потрошеног на брадице, фризурице и тетоваже на изградњи свести о сопственом идентитету, вероватно би знали боље ко су и шта су. А овако су у много већој мери форма без (духовне) садржине.

    Уопште не тврдим да човек треба да изгледа запуштено, нити ја тако изгледам, напротив. Али треба имати меру у томе, јер човек прво мора да зна ко је и шта је да би на основу тога могао да одлучи како треба да изгледа. Онај ко почне од изгледа а без свести о идентитету, на крају изабере изглед из каталога: тетоважа Острога на леђима, јапанска слова на левој мишици, келтска плетеница на десној, Версаће тренерка, Прада патике, а усне и нос из истог пластичног калупа као и хиљаду других који су се урадили код истог пластичног хирурга, све „савршено“ и савршено досадно.

    30
  5. Опет о појмовнику, док не досади. Нико не пише ћирилицом. Она је део искривљене по(д,с)вести јер се правилно чита као куриловица. У Роми су се поспрдачили са покојним Константином, а ми смо будале које не виде грчко „у“ у латинском. Не чуди ме Радишићева изјава да смо ми људи, заправо, глупи. У том смислу и настављам. Писмо је средњег рода, и онда је писмо Курила писмо куриловић. Њоме/њиме не пише нико, већ је заборављено и замењено/а. Пишу људи Вуком обогаљеном(?) азбуком, глагољицом или писмом глагољићем. Договорите се шта ‘оћете. „Ћирилицом“ га, вала, нећете.

    1
    30
  6. Bromazepam

    Granit Dzaka
    cast mu svaka!
    I „Kosova“ dobi
    svog junaka!

    Mi smo prosli
    mnogo je…nije,
    al’ nama uvek ostane
    smirenije!

    2
    23
  7. Јадно и бедно…. Сви коментатори о свачем, осим о главној поенти објављеног текста: свега 3% Србенди заинтересованих за футбал (оно “т” је намерно без обзира на идиотско правописно правило) пише српском ћирилицом….. Мислите о томе и евентуално пустите коју сузу.

    24
    7
  8. @ АС – Заиста? Да ли бисте могли то потање да ми објасните? Ко је уопште говорио о лоптању?

    @Мр Г. – Ко су уопште били Курил, Цирил, Ћирил и Константин и какве везе сви они имају са ‘методијевицом’? Откуда Грцима ‘у’, да га нису донели из Африке кад су дошли? Истина тада још нису имали то име али су можда имали слово ‘у’ баш као и Хрвати? Како су могли у Роми да се спрдају са својим службеником коме су чак дали моју титулу? Одакле Романима то слово, како год да се изговарало, када је оно постојало много пре њих и њиховог језика? Како је то Вук обогаљио азбуку, шта би требало из ње изоставити или у њу додати?

    14
    6
  9. @Арсеније Стојковић

    Ако Вам није јасна веза између свести о сопственом идентитету и коришћења ћирилице, што би требало да буде јасно као дан, не знам како би то неко могао да Вам објасни. При чему сам ја апсолутно незаинтересован за фудбал/футбал/ногомет, а ако ћемо фонетски футбол. Што се мене тиче, када би сви професионални спортови престали да постоје овог тренутка, не бих ни приметио. ТВ и онако не гледам нити имам кабловску претплату.





    22
  10. Тачно је да је Вук Караџић обогаљио ћирилицу. Прочитајте одличан чланак Огњена Војводића на ту тему под насловом „Сурогат ћирилица…“. Нажалост.

    12
    10
  11. Поштовани, молим вас да нам објасните оно о „идиотском правописном правилу“?
    Зашто „т“ није идиотско, а „д“ јесте?

    6
    5
  12. Футбал јесте ногомет. Лоптање ногом.
    Енг.:
    foot – стопало
    +
    ball – лопта

    А,
    фудбал би могло бити само „лопта од хране“.
    Енг.:
    food – храна
    +
    ball – лопта

    А о ћирилици не бих. Напустили смо коријене. Изумиремо као народ. Па зар очекујете да то могу поравити Страхиња, Вања или Митровић.

    И у Француској и у Катару смо имали много бољи тим од Хрвата. Али само по појединачном квалитету. У ствари Хрвати имају ТИМ, а Срби су увијек били само скуп добро извиканих појединаца.

    20
    6
  13. @Арсеније….: таман сам се наканио да одговорим, кад видех да Вам је @Момчило то одлично објаснио.

    7
    7
  14. Да знате одговор, не бисте се спрдали сопственим језиком, исто као и Момчило.
    По свему се види да ниједан од вас двојице не зна српски правопис, вајни Срби!

    7
    7
  15. Као подсетник, дајем упут:https://hr.wikipedia.org/wiki/Glagoljicahttps://mk.wikipedia.org/wiki/%D0%93%D0%BB%D0%B0%D0%B3%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D1%86%D0%B0
    Википедија није поуздан извор сазнања. Ипак, за оне којима нешто можда и није јасно из мог претходног дописа, на вези пише оно што сам већ писао: Изворно је у језику „олд чрч славоник“ писмо које је Курило раширио називано „курилицом“. Дакле, није ћирилица, а није ни глагољица, јер је тај назив „глаголица“ замењен у значењу са „куриловицом“ око 16. века, на почетку вршљања док српске државности нема. Да ли неко мисли да је накнадна памет стране „науке“ која је овде превладала, и њених ученика боље знала које писмо користи, боље знала читање латинског и грчког од савременика који су пред собом имали изворне списе пре цензуре и преправки?

    1
    4
  16. „Да знате одговор, не бисте се спрдали сопственим језиком, исто као и Момчило.
    По свему се види да ниједан од вас двојице не зна српски правопис, вајни Срби!“

    Кад зналци “српског“ правописа, духовни хигијеничари бечких штала, почну да пишу „хапсбуршки“ уместо „хабсбуршки“, позивајући се на правила српског правописа, онда нека се јаве да разговарамо даље.
    До тада, нека наставе са савесним чишћењем штала, има тамо доста посла. Да просте, смрди и јужно од Саве и Дунава.

    <a href="void(0)" title="Свиђа ми се" rel="nofollow ugc"><br />
    <i></i><br />
    </a>

    <a href="void(0)" title="Не свиђа ми се" rel="nofollow ugc"><br />
    <i></i><br />
    </a>





    11
    4
  17. @@Арсеније ( foodball)
    Не спдамо се ми са сопственим језиком, већ са писцима правописа српскохрватског језика и њиховим сљедбеницима. А који су се из тог кукавичијег јајета излегли.





    12
    5
  18. @Онорије АЕ Илирије
    @Момчило
    Брате Момчило, није фудбал (само) «куглица хране».
    Тачније: food-ball, био би фестивал, бал хране.
    И управо у томе се прозире истински смисао „српског фудбала“. Који се сав заснива на тој, накарадној семантичкој представи (food-ball notion). Монструм-идеји, може се рећи, рођеној из погрешне транскрипције, и усађеној у подсвест Срба фудбалера. Па није ни чудо што је цео концепт монструозан и труо, и смрдљив.
    Јер тамо су актери управо они које само интересује храна, за плот – кркање, кркати, у се, на се и пода се. И што више хране (конзервисане у фискалним формама), за бесконачно кркање. А такви, ма колико се подвизавали, не могу да се насите. Могу само да производе финалне продукте пробаве.
    За разлику од њих, прави србски витезови су се подвизавали само за нетљену Славу – довољно је сетити се само Горског Вијенца:
    Да ли ово светковање није
    на којем се врсни момци купе
    способности своје да кушају,
    силу мишце и брзину ногах,
    стријељањем да се надмашају,
    да слушају Божју Летурђију
    и да воде коло око цркве,
    да витештвом плећа набрецају?
    То је тамјан свети јунацима,
    то гвоздени срца у момцима!
    Видиш ове пет стотин момчади,
    које чудо снаге и лакоће
    у њих данас овђе видијесмо?…

    А српски фуд-балери, актери food-ball-а, изгубивши аутентично мужество (=србски идентитет=чојство+јунаштво, витештво) тиме су постали у ствари фуд-балерине (играчи/це/ food-ballet-а, food-ballerinas). Тј. професионалне играчице које играју за храну. Па није ни чудно што их и противници тако посматрају, и тако доживљавају. И тако искоришћавају. Отуда и онолика силна сексуална конотација игре, са оноликим сексуалним сигналима на терену, изазовним хватањем за међуножја, надметањем у демонстрацији сексуалних атрибута…
    Да би се то све разумело, духовна суштина и смисао то јест, потребан је ипак одређени ниво интелектуалних капацитета, до којег нико од селектованих ни селектујућих не достиже – просто зато јер се тамо селектују само фуд-балери(не). Они који имају амбицију и капацитет да приме што више за се, на се и пода се. А њих гурају менаџери-макрои који им узимају проценат, и живе од њиховог физичког рада.
    И тако се затвара зачарани круг – онај исти под којим у форми стилизоване змије која гута свој реп, савијене у осмицу, симбол бесконачности, и обличје идола („Богиње“), фудбалери, ногометаши и футболери играју и овај „Мундијал“ (најбоље се види одштампана на прслуцима резерви). За избезумљену публику којој не сме недостати игара. А нарочито данас, када већ почиње да недостаје хлеба за све.
    Али да, жалосно је докле су негдашњи Срби дошли – да пар Шиптарчића гони и јавно понижава једанаесторицу, учећи их шта је мужество и како се витезује за Славу.
    Али док год су фуд-балери(не) актери, а бивши фуд-балери на свим позицијама власти и организације у српском фуд-балу, једино тако и може бити: у се, на се и пода се.

  19. Србендима под навовдницима могли би се звати Срби који пишу латиницом,а учени су да је српско писмо само ћирилица.Међутим, ни после распада Југославије Срби се не уче да имају своје национално писмо-ћирилицу.
    Председник Одбора за стандардизацију српског језика проф.др Срето Танасић је пре две године једини наступао на ТВ и у штампаним медијима са ставом да латиница није српско писмо, али није подржан ни у струци, а камоли у широј јавности.
    Пре две деценије основано је удружење „Ћирилица“ Нови Сад, које је отворило питање писма у Срба,Његовом заслугом постоји уставни пропис, овако дефинисан чланом 10 данас важећег Устава из 2006.г. :“У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.“
    Тај устави пропис нису прихватили ни писци правописа ни државна власт Председник државе никада није јавно ни поменуо да постоји наведени уставни пропис, а камоли да ће он бити примењен. То је у складу са давним писањем непоновљивог Василија Клефтакиса да ће ћирилица опстати ако за то постоји политичка воља у Србији.
    А да за то нема политичке воље најбоље сведочи пре годину дана донесен Закон о јавној употреби српског језика и заштити и очувању ћириличког писма, којим је држава оджала опело ћирилици.
    Срдачан поздрав Арсенију и Момчилу.Желео бих да са њима успоставим контакт за добро ћирилице, па наводим мој број телефона : 063 234 814.

    14
    1
  20. @ Немања Видић
    Хвала што сте разговор о ћирилици вратили на онај колосек који сам имао на уму када сам написао овај текстић, тачније запажање.
    Питање опстанка ћирилице, односно њене употребе није (првенствено) политичко питање, него питање свести и осећаја српског народа. Као што ни питање нпр. поштовања Косовског завета или православне вере (тачније – живљење њима) није нешто што се споља може/треба наметнути или одржавати. То су питања која се тичу дубина националног бића и то или постоји или не постоји у србском народу као целини и у свакоме од нас појединачно. А чињеница да се ћирилица „брани“ некаквим законом (какав год да је), као и чињеница да постоје удружења за одбрану ћирилице (која су, свакако, и нажалост, данас потребна) сведоче да у нашим, србским, душама и главама постоји велики „квар“. Некоришћење ћирилице је, у ствари, показатељ нечег много битнијег. Као што је дрхтање руку само по себи непријатно и тегобно, али истовремено показатељ неке озбиљније болести, нпр Паркинсонове, тако је и наше некоришћење ћирилице показатељ неке озбиљне „болести“ на нивоу нације. Наравно, када је већ ситуација таква каква јесте, и „лечење“ (законско уређење, деловање удружења и све остало, па и ово наше писање и коментарисање) има смисла и потребно је. Јер значи борбу, труд да се ствари преокрену на боље. Али морамо бити свесни шта је прави узрок и где је још већи проблем.

    20
  21. @Родољуб Лазић
    Наравно да је у питању много озбиљнија болест од маргиналне употребе ћирилице – та болест се зове издаја елите. Пре свега мислим на привредне и финансијску елиту, али има много издајника и у сфери науке и академског образовања, затим јавне речи и поготово медијског простора. Срби немају довољно просвећену, национално освешћену и материјално моћну елиту да изнесе српски национални програм који би подигао националну свест и друштвену солидарност на онај ниво који је Србија имала пре 100 година. Све то је само последица чињенице да српска држава није постојала од 1. св. рата, а ово што сад постоји је колонијални простор са тим именом. А у колонији елите су странци или они који се улизују странцима и остварују њихове инересе. Многе генерације „српских“ елита су стекле своје удобне позиције на издаји српског имена, историје, вере, језика, па шта онда очекивати? Многи њихови потомци, а и други (конкуренција је велика) данас добијају привилегије, позиције и „грантове“ да не би били Срби, или да би били неки „другачији“ Срби од историјских Срба. Добро је да смо и оволико претекли, можда ће неким чудом ови гласови допрети до српских ушију. Ћутали смо дуго, али камење је проговорило.

    14
  22. У прилог мишљењу госп.Лазића да у српским душама и главама постоји велики „квар“ наводим и следеће:
    – У бившој БиХ,а касније и у Србији,никада нисам доживео да неки високообразовани човек први започне разговор о било којем виду српског националног питања,као ни данас о рату цивилизација у Украјини.Међутим,доживео сам то од ковача у Бусијама.Из неког села код Книна довезао је чак и сав алат и прибор за ковачку делатност. Ћутећи ми је вршио неку ситну услугу,а онда је овако проговорио:“Шта ти мислиш о ситуацији .у Украјини“. Одговорим му да ја знам шта он о томе мисли, а и ја мислим исто.На то ће он мени:“Ако изгуби Русија, готово је са православљем.“
    -Испред удружења „Српска азбука“ писао сам свим директорима београдских гимназија, молећи их да омогуће контакт са професорима српског језика. А кад није било одговора отишао сам са Миланом Пуалићем у „Математичку гимназију“.Замолим секретарицу да ми каже име неког од професора,а она отвори врата и показа ми професорицу у ходнику окружену ученицима.Нисам стигао ни да довршим прву реченицу, а она ми жустро овако упаде у реч:“Па шта ћирилица,какав има проблем са њоме.Ето,ја у дневнику пишем ћирилицом и то никоме не смета.“
    -Мој унук иде у четврти разред гимназије,а професор српског језика пише на табли само латиницом Унук није смео да га пита за ћирилицу пред целим разредом,него је то учинио у ходнику.Професор је овако одговорио:“Слушај младићу,мене боли дупе за ћирилицу. Важно је да се ми разумемо на било којем писму.“
    -Прочитао сам у „Политици“ како је размишљао Стеван Сремац почетком прошлог века, седећи за кафанским столом у Београду. Када би он, којим случајем, сазнао да постоји неки документ о циганском преклу цара Душана, он би га одмах поцепао у парампарчад и запалио да му се изгуби сваки траг. А секретар Српске краљевске академије Иларион Руварац би то с највећом насладом објавио у часопису Академије.Тај Руварац је увек приговарао историчарима да улепшавају српску историју,а Сремац га онда пита да ли се улепшавањем баве Мађари и Хрвати, и да ли је њима приговарао.
    Дубока је ћириличка рана,па је потребна и љута трава.Зато ће бити и наставака ако дозволи уредник,јер оваква писања хоће да објави још само сајт проф.др Зорана Милошевића „Наука и култура“.
    Напомена: Ако на моме рачунару не притиснем довољно одговарајућу типку, понекад не буду одвојене две речи.Можда ће онда испасти да нисам довољно писмен, али ја за то много не марим јер се не бавим одбраном језика од Срба,него само ћирилице. Уосталом, ја сам само инжењер који се бави одбраном ћирилице од оних који српски језик пишу пефектно,а никада ни не спомињу ћирилицу.А камоли да кажу да је она једино српско писм.Зато ми евентуалне грешке треба опростити..

    17
  23. Да ли је писмо у Срба (првенствено) политичко питање?

    По светској пракси могло би се закључити да је одабир писма искључиво политичко питање.
    – Ататурк је заменио арапско писмо латиницом,да би европеизирао Турску.
    – Православна Румунија је прешла са ћирилице на латиницу како би био прекинут ћирилички пут од Русије до ћириличке Србије и изласка на Јадранско море.
    – Православне републике СССР-а су остале на ћирилици,а све остале,осим једне, прелазе на латиницу, како би направиле дистанцу од Русије.Бивши председник Казахстана је наредио својим лингвистима да смисле казахстанску латиницу, како би она до 2025 потпуно заменила ћирилицу.У последње време Турска чак иновира своју латиницу како би је наметнула и свим осталим туркменским народима,стварајући тако турски свет.
    Домаћа пракса
    – Срби у Аустрији и Аустроугарској препознавали су се у ћирилици,па је њу забрањивала Марија Терезија изван цркве.
    – Кад је почео Велики рат земаљски поглавар БиХ генерал Стјепан Саркотић (Хрват од Вареша), овако је тумачио забрану ћирилице : „Србима треба укинути ћирилицу као борбено средство“ и „Срби са својом ћирилицом су средство истока у борбеној зони запада.
    -Анте Павелић је забранио ћирилицу и због ње су убијани Срби.
    -У књизи Виктора Новака „Магнум кримен“ налазимо да је фра Дидак Бунтић овако писао 7.јула.1914::…“пошто је народ један има носити и једно име,Хрват,земља Хрватска,један сабор,једно писмо,једна застава,једна и јединствена обука.Отуд „ћирилицу,српску заставу,конфесионалне школе докинути за сва времена“,
    -Комунисти су се определили за латиницу још на Петој земаљској конференцији КПЈ у Загребу 1940.г., па је недуго потом друг Тито на Другом заседању АВНОЈ-а у оном Јајцу из кога је исцурела комунистичка Југославија,уредио да све пароле буду на латиници. Из тога су српски комунисти разумели шта годи њиховом шефу..
    – Код Срба веома вољени друг Тито, што је још један доказ постојања српског „квара“ ,кад је био у посети Чехословалкој жалио се тамношњем председнику да није лако управљати државом на два писма.
    -Кад је смењиван председник Владе Србије др Благоје Нешковић једна од критика упућена од стране Ранковића је била да се друг Нешковић још увек потписује ћирилицом.
    – Пред сам распад Југославије Црна Гора је била најћириличкија српска земља,а кад се одвојила од Србије истовремено се одвојила и од ћирилице.
    – Године 2001. одржан је скуп о ћирилици на Филолошком факултету у Београду, наравно без учешћа професора са истог, осим декана проф.др Божовића, а главни редактор правописа проф.др Мато Пижурица овако је завршио своје излагање:“На крају,подржавам став господина Немање Видића да је писмо државно питање.“ Управо тако је гласио наслов мога текста у „Политици“ од 13.јуна 2001.г. Тиме је водећи лингвиста потврдио да одабир писма јесте политичко питање,чим је државно.

    13
  24. Одувек сам писао ћирилицом (треба ли то наглашавати), и када нас је почела преплављивати латиница (ја сам то тако доживео при преласку из основне у средњу школу, а доцније сам видео да се то десило много раније) мој став је био: писаћу ћирилицом до краја, па макар остао једини (међу Србима). Мало касније схватио сам да је поред таквог става (и активности) потребно и нешто друго – треба се борити за очување ћирилице. Последњих деколико година (деценија) у складу са својим активностима трудим се да тако и поступам: инсистирам да ми се радови публикују на ћирилици. Понекад ме у томе преваре издавачи, и без мог питања и одобрења пребацују моје текстове на хрватско (или босанско?) писмо, као што то писмо користе или су до недавно користили и наши државни органи. И када се почев од неких деведесетих отворила могућност да се вратимо нашем писму (после свих препрека и репресије, видети шта је рецимо овде написао Немања Видић), доживео сам да моје инсистирање на коришћењу ћирилице не подржавају (или то чине у само малом, занемарљивом проценту) управо Срби, тачније српски интелектуалци. Тако сам пре неколико година инсистирао да се мој текст у Економским видицима, часопису Друштва економиста Београда објави на ћирилици (а тај часопис је неколико година пре тога с ћирилице прешао на латиницу!). Мој пример (текст објављен на ћирилици) следило је у наредним свескама неколико других аутора, затим све мање њих, да би на крају замро. А када сам се, пре пар месеци, изборио да на међународном симпозијуму SYM-OP-IS 2022 мој рад буде објављен на ћирилици (и поред два пута поновљеног захтева организатора да свој рад ускладим с „традиционалним упутством“, које узгред о писму на којем се објављују радови и не говори), доживео сам да у целом зборнику један једини рад буде објављен на ћирилици (мој, наравно). И не само то. Када сам хронологију тог случаја понудио за објављивање прво сајту Између сна и јаве а затим Удружењу за одбрану ћирилице Добрица Ерић, доживео сам да ме уопште нису удостојили одговора!
    Данас више нема Саркотића, Павелића и иних, а ћирилица умире. Шта се, дакле, дешава?

    17
  25. @ Немања Видић
    И даље сам на становиштву да питање опстанка ћирилице није превасходно политичко питање. Јесте и политичко, али не у првом реду. Нико не спори да политичка воља или политичке одлуке могу у одређеној мери утицати на употребу ћирилице, односно помоћи или одмоћи, али мој је став да је проблем (не)употребе ћирилице много дубљи. Да ли нам неко сада брани да пишемо ћирилицом? Не. Постоји ли нека објективна сметња да пишемо тим писмом? Ја је не видим. Па зашто не пишемо? Зато што смо као народ раслабљени, отуђени од сопствених корена, од самих себе. Зато што немамо реалног, здравог самопоштовања, већ подлежемо духу самопорицања који нас са свих страна напада То је прави разлог. Док се то не промени, ћирилица ће таворити и мораћемо је подупирати разним штакама прописа и административних мера, пропагандом, апелима итд. Замислите да родитељ мора да се брине о својој деци и да их издржава зато што је тако прописано, или обрнуто, да деца брину о родитељима зато што је пропис такав. ДА, постоји пропис који и то регулише, али ако ми бринемо једни о другима зато што је тако прописано, а не зато што некога волимо и осећамо унутарњи порив да се старамо о њему, онда је то туга, онда са нама реално нешто озбиљно није у реду. Исто је и са ћирилицом. И опет – не значи да се не треба трудити око враћања ћирилице и тим спољашњим стредствима, наравно да треба, али треба бити свестан шта је главни узрок проблема са ћирилицом.

    9
    1
  26. Можда чиним лоше ћирилици с много коментара, јер би неко могао рећи да ме спопало оно „ја,па ја“.Али ја нисам крив што сам веома дуго у „овој материји“, па се осећам обавезним да искористим сваку могућу прилику како бих изнео пред јавност чењенице о данашем питању писма у Срба,које, вероватно, понекад и нису познате ширем кругу пратилаца ове проблематике.Јер, „Новости“,“Политика“ и РТС нису се занимале за рад удружења за одбрану ћирилице од српске интелектуалне елите.
    Године 2001.основано је прво удружење „Ћирилица“ Нови Сад,чији је главни човек био и остао проф.Драгољуб Збиљић,непоновљиви подвижник на путу изношења истине о узроцима страдања ћирилице.Основни став удружења је био да ћирилица може да опстане само у једноазбучју,тј. као једино српско национално писмо.
    Био сам члан тог удружења од оснивања до данашњег дана.
    Потом је основана „Ћирилица“ Бања Лука,која се ускоро угасила јер је на њеном челу био универзитетски професор,што је значило чување ћирилице у двоазбучју,тј. у љубави са хрватском латиницом. Народ је то одбио и све је пропало.
    Онда је основано удружење „Ћирилица“ Београд,чији сам ја био председник. Управни одбор је био скептичан по питању мога става -само ћирилица,јер ко смо ми да оцењујемо и осуђујемо Матицу српску зато што у њеном правопису постоји норма да је и латиница српско писмо.Говорили су да ми треба само да поправимо положај ћирилице за који проценат,а не да њу враћамо српском народу.Приговарали су ми да не знам водити удружење еластично и политички,него ударам директно у врх браде, јер сам говорио да је глава латиничке змије у Матици српској и у САНУ Када сам се уверио да Матица српска неће да усклади правопис са Уставом -само ћирилица уз српски језик, сазвао сам ванредну седницу скупштине и позвао академика Крестића, те професоре Смиљу Аврамов и Слободана Турлакова.Академик Крестић ми је предложио да позовем и проф.др Мила Ломпара, говорећи да је он данас у врху српске интелектуалне елите. Пошто је Ломпар позван само пар сати пре почетка седнице, замолио је да он први говори, и извинио се што мора одмах отићи. Изјаснио се за два српска писма, а пошто је одмах отишао нисам могао даму контрирам. Пошто је он виртоуз у говорењу, тако је очарао управни одбор да је побеђен мој став о једном српском писму, и ја сам поднео оставку. То удружење је променило име у „Добрица Ерић“,али не и ћуд, па је остало у двоазбучју.Зато и није хтело да објави текст проф.др Рајка Буквића.
    Када сам обезбедио пристанак проф.др Зорана Милошевића да он буде председник новог удружења,основана је у Београду „Српска азбука“.Она и „Ћирилица“ Нови Сад се данас једине боре за враћање ћирилице српском народу у једноазбучју..
    Који је звездани тренутак „Ћирилице“ Нови Сад? То је њена одлучујућа заслуга за данашњи уставни пропис о ћирилици као једином писму уз српски језик.Због тога греха од ње данас беже као ћаво од крста Матица српска, САНУ,Одбор за стандардизацију српског језика, сви медији, па чак и шефови странака које себе сматрају родољубивим.

    13
  27. Питање употребе ћирилице је само један појавни облик онога што сам поменуо у првом коментару. Јако је наивно сматрати да то није државно (и политичко) питање и да треба људе на улици вући за рукав и објашњавати зашто треба користити ћирилицу. Наивност је и мислити да се неким удружењима са добрим и плементим намерама може заштитити ћирилица. Јасан и недвосмислен закон (који укључује и санкције) о употреби je први предуслов.

    Сећам се паралеле из једне земље где је увођење обавезног сигурносног појаса у почетку имало неке отпоре. Трајало је месец-два али сада у тој земљи никоме не пада на памет да га не користи чак и за само препаркирање када нема шансе да ће бити ухваћен. То је постао безусловни рефлекс и прва ствар коју свако уради када уђе у кола без икакве помисли да ли је шмекер или није. Исти сличај је био са кацигама за бицикле и тротинете који користе сви од 5-95 година.

    Али све то нас опет враћа на почетак. Ко смо и шта смо? Ако би неко незлонамерно запитао – зашто нам у ствари толико та треба ћирилица, опет би у две итерације стигли до тог питања. Одговор на то питање ће изнедрити и тај закон и све друге акције везане за ћирилицу и много шта друго (укључујући и оно лоптање). Ако би били свесни да су њени корени у Винчи где су наши преци живели, да је најстарије писмо на свету, да су је користили Расени и да је од ње настала латиница, то би већ било пола одговора на горње питање.

    Морам да проверим са МЕом и Евсом да ли је спласла она недавна фрустрација и да финализујемо одговор на горње питање. После тога ћемо га послати нашим истакнутим појединцима у култури, друштву и политици да се изјасне па да видимо како ће ко да реагује (што ћемо јавно објавити) – да прихвати у целости, негира у целости, делимично прихвати (и објасни одбачени део), понуди свој образложeн одговор или се једноставно направи луд. То ће бити притисак и на наше институције да реагују (Парламент, САНУ, итд). Витез Која је потпуно у праву.

    10
    1
  28. Да се убацим и ја, такође нестручњак, са трећим ставом. Из просте интуиције и формалне логике.

    Ми Срби, баштиници смо једнако и западне (“латинске“) традиције, као и источне („ромејске“), са пуним историјским правом да су обе наше. Тако нпр, Босанац Јероним (крштено Евсевије, мој имењак), целом западу дао је цело Свето Писмо (Вулгату, које они вероватно не би до данашњега дана писмено превели, да не би њега).
    Да не причамо о томе колико су латинској култури доприносили и други наши оци западне Цркве.
    Срби су се од запада одвојили тек кад је он постао окупиран (од Франака) а затим и коначно и формално јеретички, проклет. То јест – „недодирљив“ (гр: αθίγγανοι, ἀτσίγγανοι, срб: цигани; грчко θιγγάνω је етимолошки тицати, тичем, тицано). Тј. када су бесповратно постали духовни цигани. А сав запад постао оно што и јесте у архаичном и обичнијем смислу те србске речи: заход.

    Данас ћирилица несумњиво јесте и треба да буде једино „живо“ србско писмо.
    Али латиница се не сме одбацити као да „није србска“.
    Гајевицу, тј лудвиговицу („абецечеду“) наравно треба одбацити као не-србску, што јој и само име сведочи.
    Ово (ћирилицу) треба држати, и оно (латинско писмо и лексику) не остављати (Матеј 23:23).
    Да се покаже да је сваки Србин „књижевник који се научио Царству небескоме“, и добар домаћин који у ризници својој држи „и ново и старо“. (Матеј 13:52).
    А како то практично извести, питање је на које нема много смисла трошити речи у одговор – будући да се, како видимо, ни око много једноставнијих ствари Срби сами са собом не могу договорити.

    Шта значи одрећи се латинице (латинског писма и вокабулара) као „несрбске“, може се разумети можда из овакве аналогије.
    Ми данас кличемо: „Косово је Србија“.
    Сутра (не дај Боже) неки издајници ће потписати у име Срба и Србије да се одричу Косова, и оно ће постати суверена и призната држава, непријатељска Србији.
    Прексутра, Шиптари ће наставити да шире велику Шиптарију, као канцер што се шири, и на друге њихове („илирске“) територије, па ће једног дана почети да кличу: „Србија је Косово“.
    Наксутра (хипотетски, за 300 или 500 или 1000 година), неки нови Срби патриоте, који су заборавили или никад нису чули шта су прађедови говорили, почеће да кличу, у самоодбрани од Шиптара: „Србија није Косово!“. А онај Србин који зуцне да Србија јесте Косово јер Косово јесте Србија, биће им издајник.
    То су последице историјске агнозије. Колективног губитка памћења, које је губитак памети.

    И да ли мислите да је у реду да се вас неколицина (или множина) у име свих Срба одрекнете латинског писма као несрбског, па да на Суду Божјем стане шачица неких лацијала, православних талијана и кажу: „Све латинско је наше, и сва историјска латинска Слава – по правди, Далмати, Илири и остали Срби су се тога у историји јавно одрекли“? Па да у вечности, хипотетски, у неком историјском музеју Царства Небеског, у латинским одељцима нигде нема помена србског?
    По мени, то је ипак онтолошки немогуће, јер Царство Божје је Царство Правде и Царство Истине. Али, није немогуће да тамо неће бити оних који су се истине одрекли.

  29. @ Немања Видић
    Господине Видићу, сви ми дугујемо велику захвалност свакоме, и удружењима и појединцима, који се труде око ћирилице. Мислим да је то изузетно значајно, свака част свима! Али ми не говоримо о истим стварима. Ја говорим о чињеници да ћирилица није у срцу већине Срба, као што нису ни православље, ни Косовски завет ни толико других ствари које су красиле наш народ и чиниле да смо поносни на наше претке, на нашу државу, историју. Почели смо од чињенице да је у јавном простору, на великом узорку, и то навијача, само 3% њих писало ћирилицом. О томе говорим ја. И констатујем да је то један од показатеља да смо само привидно, на речима, велики Срби, родољуби. Јер се родољубље показује не речима, него делима. Прилично сам сигуран да је велика већина од оних 97% писала латиницом не зато што су против ћирилице. (Не, када би их питали, они би рекли да су за ћирилицу). Али њих једноставно или мрзи да на свом телефону и компјутеру убаце и ћирилицу или, ако је имају, мрзи их да у том тренутку, док пишу коментар, пребсце тастатуру на ћирилицу. А зашто их мрзи? Па зато што им је свеједно, зато што им није битно. Као што им није битно да ли им се ћерке зову Миа или Милица, као што им није битно да ли је, и колико, и на какав начин, српски језик унакарађен, као што им није битно да ли су главни јунаци у медијима деца која освајају медаље на разним такмичењима или људи који дају доприносе на разним друштвеним пољима, или су, уместо њих, већ годинама главни јунаци годинама јадни, изгубљени, криминални и полукриминални људи и ријалитијима…О томе се, драги Немања ради. То што им (нам) је свеједно, што нас се не тиче, не боли, што не размишљамо о свему томе, ТО ЈЕ главни проблем. Проблем је што ми нисмо више прави Срби. Јер да јесмо, све горе би на било битно. А ћирилица је само један од показатеља стања духа овог народа.





    8
    1
  30. Латиница није србско писмо, она је СРБОЦИДНО писмо.
    Ако је латиница србско писмо, зашто су, онда, Срби убијани
    у Јасеновцу и ко зна све где???
    Ћирилица је љубав, a latinica je mržnja!
    Историја (“Учитељица живота“) то доказује, бар када се ради
    о Србима – “ћилиричрима“.
    Шта показује лупање ћириличних табли у Вуковару и Загребу?
    Показује србоцидну латиницу на ЗЛОДЕЛУ!
    Мржња се није зауставила само на србској ћирилици:
    лупане су табле и са натписима бугарске и руске ћирилице?!
    Латиница може бити само југословенско писмо, али србско
    – никада.
    Као југословенско писмо наметнуто је од стране Александра
    Карађорђевића оснивањем Краљевине СХС/Југославије.

    5
    2
  31. Галина Шевцова написала је књигу о санитетској помоћи Србије из Русије у време
    балканских ратова и Великог рата.Пре тога нико из Србије није показао
    захвалност Русији на томе. Предговор је написао проф.др Бане Димитријевић,а
    завршио га је овим речима:“Да ли ће ова књига подстаћи некога да учини
    нешто?“Можда ће одличан „текстић“ Родољуба Лазића подстаћи некога да учини
    нешто за ћирилицу и поред бедно малог броја коментара,јер кад сам помислио да
    је она готова приметих у Београду на два места транспарент са оваквом поруком:
    ИЗДАЈА ЋИРИЛИЦЕ
    ПРАВОПИСОМ И ЗАКОНОМ
    Важно је да се макар жар не угаси,док не пристигну неки бољи Срби.
    Хвала Богу што се Видић није ни уморио ни деморалисао, а вероватно ни
    Збиљић,иако ме брине што се није јавио овом приликом.

  32. Увек има смисла указивати на значај ћирилице, добронамерно и упорно, онима који у својим исказима по друштвеним мрежама, сајтовима, себе представљају као Србе или исказују бригу за српске интересе, а пишу латиницом. Бар неки од њих, према мом искуству, прећи ће на ћирилицу ако им се јасно и аргументовано предоче разлози за и против.
    И увек има смисла, општој јавности, аргументовано указивати на веште, перфидне, начине на који се ћирилица потискује из јавне сфере.
    Нема смисла, са „српског становишта“, започету тему потискивања „вуковске“ ћирилице данас, претварато и тему оправданости Вукове реформе или тему Винчанког писма .
    Таквим обртима у започетим расправама само се доприноси (намерно и перфидно) створеној слици о ћириличарима“ као назадним залуђеницима, неспособним за дискурзивно мишљење.
    Расправама о културолошком и политичком аспекту Вукове реформе место је у научној литератури а у општој јавности ту тему треба раздвојити од теме употребе ћирилице данас.
    *
    Што се тиче објава латиницом коментара у вези фудбала, опет по мом искуству, требало би постићи да подразумевано писмо на сајтовима буде ћирилица; за почетак на оним сајтовима који имају обе варијанте – рецимо http://www.novosti.rs – јер често се пише, по аутоматизму, оним писмом на којем је „образац“ који треба попунити..
    За оне сајтове који немају ћириличну варијанту кампања писања уредништву са пристојним и разложним текстом у корист ћирилице, може увек да се покуша.

  33. Нема смисла, са „српског становишта“, започету тему потискивања „вуковске“ ћирилице данас, претварато и тему оправданости Вукове реформе или тему Винчанког писма .
    Таквим обртима у започетим расправама само се доприноси (намерно и перфидно) створеној слици о ћириличарима“ као назадним залуђеницима, неспособним за дискурзивно мишљење.

    Расправама о културолошком и политичком аспекту Вукове реформе место је у научној литератури а у општој јавности ту тему треба раздвојити од теме употребе ћирилице данас.

    У потпуности се слажем са горњим ставом.

    3
    5
  34. Шенге Пенге

    Одлично је оно о Вуковој реформи и Винчанском писму.
    Све остало је наивно.Нема ништа од упорности појединаца ако држава неће ћирилицу, а она је неће, противно Уставу Србије.Држава се и ствара зато, готово редовно у крви, да би решавала крупна национална питања,уместо да их Јанко решава овако, а Марко онако.
    Законом о јавној употреби српског језика и заштити и очувању ћириличког писма из прошле године држава је одржала опело ћирилици,и то уз саслужење српске интелектуалне елите.
    Да бисмо разумели тежину те српске срамоте,погледајмо још једном шта пише у члану 10.Устава Србије:“У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.“Смисао овог прописа је нераздвојивост српског језика од ћирилице,како се у њега не би могло ушуњати неко друго несрпско писмо. Осим тога, само овако сједињени језик и писмо могу да чувају једно друго.Такође, тиме је Србима враћено језичко једноазбучје, које су комунисти заменили двоазбучјем 1954.г.,да би ћирилица била замењена латиницом,а једноазбучје је и иначе општа светска пракса.
    Како видимо, у наслову Закона примарно је питање јавне употребе српског језика.Па да није можда до сада у тој употреби био неки други језик уместо српског?Или се можда један језик користи у приватној, а други у службеној употреби..Било како било,и неупућени виде да је Законом српски језик одвојен од ћирилице,која неће бити чувана коришћењем уз српски језик ,него ће бити чувана одвојено као нека ретка зверка у зоолошком врту,тек да потпуно не нестане.
    Тако је смисао овог Закона да се српски језик отараси од ћирилице,јер она „вуче“ на православну Русију.
    У удружењима за заштиту ћирилице никоме није падало на памет да она могу заменити државу у спасенију српског писма,него се само надало да ће успети њена узбуна како подстакла државу да примењује уставни пропис о језику и писму.
    Узалудна је свака појединачна активност за враћање ћирилице ,као и колективна, ако не полази од става да је спесење ћирилице само у једноазбучју.
    Главни проблем у одбрани ћирилице је у томе како да народ буде упознат са истином да он има само једно своје национално писмо -ћирилицу.Њега не треба учити да он воли ћирилицу, него му само треба рећи да је она српска.Доказ за то је случај са фудбалским навијачима.Пре неких двадесетак година приказали смо на стадиону „Рајко Митић“ транспарент ЋИРИЛИЦА=СРБИЈА. Навијачи Звезде су одувек били ћириличари,али од тога дана су и „Партизанови“ „гробари“ прешли на српско писмо, па данас у Београду више није могуће видети латинички навијачки графит.
    А како да српски народ сазна да је његова само ћирилица када нико неће да објави ни текст универзитетског професора Рајка Буквића, а камоли неког инжењера.
    Моја фирма ПАТЕНТ ИНВЕСТ послује у Београду од 1994.г.( после избеглишта из Хрватске), и за то време сам наговорио само једног пословног партнера да и он користи ћирилицу.То је штампарско предузеће „ТОН ПЛУС“ из Београда.Уверио сам се безброј пута да би српски инжењери радије прошетали голи Кнез Михаиловом улицом него што би своју фирму означили ћирилицом.
    А зашто држава не доноси закон којим би био примењен уставни пропис о језику и писму? Зато што су народни посланици учили из правописа да је српска и латиница.То је толико охрабрило Ненада Чанка да је још пре 15 говорио да треба мењати уставни пропис,јер није правописан!

    6
    3
  35. @Немања Видић
    Мислим да нисте у праву у погледу карактера Закона који помињете. Прочитао сам поново Закон о употреби српског језика у јавном животу и заштити и очувању ћириличног писма и не видим то што ви говорите:
    https://www.paragraf.rs/propisi/zakon-o-cirilici-upotreba-srpskog-jezika.html
    Не видим да је тим законом србски језик одвојен од ћириличног писма, како ви тврдите. У три поднаслова закона у којима се помиње српски језик, помиње се заједно и ћиричично писмо. Практично увек где се у закону помиње српски језик, помиње се уз њега и ћирилично писмо – 12 пута, не рачунајући ту и три поднаслова.. Дакле, укупно петнаест пута се заједно помињу српски језик и ћирилично писмо, које се у закону назива матичним писмом и упориштем националног идентитета. Није ми јасно како ви из тих чињеница извлачите закључак да законодавац раздваја српски језик од писма, осим што сте то извукли тумачењем наслова закона. Ван наслова Закона, све остало у закону упућује управо на заједничност србског језика и ћирилице. Из чега ја извлачим закључак да је наслов само скраћен, а требало је да гласи „Закон о употреби србског језика и ћириличног писма у јавном животу и о заштити и очувању ћириличног писма“, што би, признаћете, било прегломазно и незграпно. А по својој садржини закон управо то и јесте, закон о употреби србског језика и ћирилице, што стоји изричито и у поднаслову закона испред члана 3, а и у самом члану 3.

    Биће да погрешно тумачите чл. 10 Устава Републике Србије који говори о томе да су у Србији у службеној употреби србски језик и ћирилично писмо. Да је уставотворац имао у виду тај смисао који ви читате (да српски језик има само ћирилицу као „своје“ писмо), онда не би ни помињао постојање ћириличног писма, већ би написао само да је у службеној употреби србски језик (јер би се онда ћирилица, као „једино србско писмо“ подразумевала и не би било потребе да се уопште помиње). Из чињенице да Устав помиње и ћирилично писмо произилази да уставотворац сматра да се за писање србским језиком може користити и латиница, али да он ћирилицу препознаје као матично писмо (како стоји и у овом, по вама спорном, закону) којем писму хоће да да неприкосновен значај (у односу на латиницу) тиме што само њега дозвољавва за службену употребу. Елем, члан 10 Устава, ако га већ хоћемо тумачити, гласи: „У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и (само) ћириличко (а не и латинично) писмо.“ Да се разумемо, ја сада не износим свој став у вези са једноазбучјем и двоазбучјем, него разматрам оно што пише у Уставу.
    Морате бити свесни и чињенице да израз „службена употреба“ из члана 10 Устава значи управо употребу језика и писма у јавном простору од стране државних органа, установа и предузећа у вршењу њихових јавних овлашћења. „Службена употреба језика и писма“ се уопште не бави другим аспектима коришћења језика и писма мимо оквира који сам навео (тј. службена употреба језика и писма не регулише употребу језика и писма од стране грађана или других субјеката мимо оних који су у обавези да користе јсрбски језик и ћирилично писмо) тако да се уопште из члана 10 Устава не може извлачити закључак који ви извлачите – да Устав нераздвојно повезује српски језик са ћириличним писмом, илити да даје став о једноазбучју. Управо супротно – члан 10 имплицира да се ван службене употребе може користити и друго, латинично, писмо. Још једном да поновим – само разматрам уставно решење, не говорим о томе да ли се слажем са њим. А и закон о службеној употреби језика и писама и овај последњи, о употреби српског језика и заштити ћириличног писма су на том трагу.
    Иначе, управо то што сте рекли у последњој поруци – да сте за две-три деценије рада вашег предузећа УСПЕЛИ ДА НАГОВОРИТЕ само једног пословног партнера да пише ћирилицом, јасно указује на оно што све време говорим – да није проблем или решење само у прописима, односно у прописима у првом реду, него у чињеници да смо се отуђили од својих корена.





    2
    2
  36. @Онорије АЕ Илирије

    „Ко смо и шта смо?“

    „Морам да проверим са МЕом и Евсом да ли је спласла она недавна фрустрација и да финализујемо одговор на горње питање.“

    Нема брате фрустрације, него нема времена. Она детаљна листа коју је Диханије на трску саставио је још увек одлична основа. Колико се сећам, моја једина битна сугестија за ту листу је да се за сваку ставку/тврдњу са те листе наведу конкретни извори, да не би злонамерни могли да нас оптуже за шарлатанство. Овако кад наведеш унапред „за ову тврдњу извор је…“ онда сваком ко хоће да закера лепо кажеш, иди па се расправљај са историјским изворима.

  37. Ја сам једини у горњем коментару поменуо Винчу па претпостављам да читаоци ШП, РЛ и НВ индиректно полемишу са мном. Већ сам рекао да службену употребу ћирилице (администрација, образовање, јавни натписи, медији, издаваштво, итд) треба регулисати законом а свако приватно може да пише писма, хвата белешке на часу, и слично на латиници или чак на енглеском ако хоће. Закон треба да натера и мултикомпаније као што су Мекдоналд, Кока-кола, Најк, итд да истичу своје натписе на ћирилици баш као у Русији пре операције.

    Ствар је мало комплекснија и то је и Џером (ака Евс) приметио. Игнорисање Винче много каже о њеним критичарима који у томе виде ни мање ни више него ‘перфидност’. Због тога имамо случај да се један од првих српских светаца, Константинов савременик, преводилац Светог писма на латински које се још увек службено користи, који није постао папа јединствене хришћанске цркве због своје пргавости иако је био далеко најбољи кандидат врло мало или нимало не слави код наш нити истиче његово српско порекло док је код католика један од 4 највећа свеца (мада ни они не помињу да је био Србин).

    Хрвати су присвојили као свој српски језик на коме су градили своју нацију пошто осим стида такође нису имали ни језик, ни историју, ни писмо. Последње што су украли је баш ‘ћирилица’ како се некада звало ојкање у западним крајевима. Раније су гледали подсмешљиво на то а сада сами организују такмичења у ојкању и присвајају као своје. Слично је и са сињском алком и са српском дубровачком књижевношћу.

    Позвао бих горе наведене да кажу зашто Срби треба искључиво користе ћирилицу (зашта се и ја залажем). Нека замисле да сам ја странац коме треба то да објасне или неки од оних ‘гробара’ који још истичу транспаренте на латиници. У том објашњењу нека наведу од када Срби користе ћирилицу и одакле су је добили.

    Hrvatska je zastitila srpsko ojkanje kod Unesco-a kao nesto svoje:

    “Ojkanje” is the oldest type of singing in the Republic of Croatia, which dates back to ancient pre-Slavic times (prehistory and antiquity), that the Croats adopted and preserved from oblivion through many centuries. It is a distinctive feature of the Dinaric region where it occurs in several forms, in Lika where it is called “ojkanje”, in Dalmatian Zagora where we have both „ojkanje“ and “rera” (known Sinjska rera), and “ganga” in the border area around Imotski in Croatia and in the western part of Herzegovina in Bosnia and Herzegovina.

    Док чекамо да се прозвани јаве ево мало ‘ћирилице’ за слушање:

    [youtube https://www.youtube.com/watch?v=wL-DTBQl26o?version=3&rel=1&showsearch=0&showinfo=1&iv_load_policy=1&fs=1&hl=sr-RS&autohide=2&wmode=transparent&w=700&h=394%5D





    7
    3
  38. МЕ – нисам мислио на твоју и Џеромову (Евсову) фрустрацију већ на ону која је отерала ДнТа. Започео је витез (који није био Којо) па све до оног веселог Филкета који је то назвао најобичнијом глупошћу. Било је стављено на јавну дискусију и референцирање али је назор прекинуто.

    Ево сада неки кажу да је помињање Винче (и Вука?) нешто ‘перфидно’ а онда кажу о ћирилици – ‘да није проблем или решење само у прописима, него у чињеници да смо се отуђили од својих корена.“

    То сам управо и ја рекао а испало је ‘намерно перфидно’. Па хајде да видимо да ли ће дотични и сличне шенге-пенге рећи нешто о нашим коренима и коренима ћирилице!

    ПС. Иначе, нисам знао да је Бранко Павловић Борин син иако смо често играли раније баскет. Иначе је тада Тито сломио Србима кичму јер је са либералима смењено 10.000 српских функционера од месне заједнице до федерације, укључујући Кочу Поповића, Мирка Тепавца, Чанадановића и све друге. Парадокс је да су сви они претходно подржали смену Ранковића и претходну чистку српских функционера. Смењени су сви директори друштвених фирми у Србији. Од свих њих се у јавности појављује само Латинка мада је давно пролупала и сведочи какав је био правац либерала.

    Трагика либерала је да су били растргнути између титоизма, југословенства и испразног либерализма за које није постојао српски народ и српски политички интереси. Наследили су их Дража Марковић, Пера Коњ и Стамболићи да дотуку оно мало Србије што је остало и да може на миру да се донесе Устав 1974. Тек је Слободан Милошевић успео да уклони српског гробара Дражу и да после дужег времена истакне српске интересе.

    5
    2
  39. @ Онорије
    Извините, мало је збрда-здола ваше писаније. И Винча, и Јероним, и ојкање…мало ми је тешко да похватам конце онога што пишете, као и ток ваших мисли.
    Уз то сте и контрадикторни:
    „…а свако приватно може да пише писма, хвата белешке на часу, и слично на латиници или чак на енглеском ако хоће“
    „Позвао бих горе наведене да кажу зашто Срби треба искључиво користе ћирилицу (зашта се и ја залажем).“
    Што се мене тиче, сматрам да ћирилица, ова садашња, актуелна (јер другу данас не користимо, а можемо је, ако хоћете назвати и ћирилица 2.0 или 3.0 у односу на претходну/претходне, пре-вуковске) представља део православно-хришћанског идентитета србског народа. Стварно не знам какве везе има данас питање винчанског писма са србским језиком. Ако некога занима и евентуално хоће да пише винчанским писмом, нека изволи. Нека га реконструише и нека пише њиме, али не знам на ком језику. Што се тиче латинице, она је можда на почецима, у 4. веку и неким мало каснијим била коришћена од стране србског народа. Али све што се тиче Срба и српске државе у оквиру православног идентитета, везано је за ћирилицу, и то је оно што баштинимо барем 12 векова. У међувремену, током векова, латиница је, што се србског народа тиче, с једне стране, уско везана за верске и државне ентитете који су били непријатељски усмерени према србском народу и држави, а то није занемарљив моменат, почев од психолошког. С друге стране, ова латиница, која је сада „друго“ србско писмо, када је настала? Није ли она у ствари гајевица, створена половином 19. века, и није ли везана за буђење словенских народа и њихове тежње за уједињењем у 19. веку? Након тога, ово „јединство“ словенских народа се прелило у Краљевину СХС/Југославију, па у авнојевску Југославију. Значи та „српска“ латиница је стара око 150 или нешто више година, а уведена је као друго српско писмо или у Краљевини Југославији или, пре ће бити, у Титовој Југославији, а све у оквиру (испоставило се) лажног и надасве штетног пројекта југословенског „братства и јединства“.
    Тако да ја не видим никакав реалан разлог да неко пише латиницом, која баштини идеју лажног братства и јединства у оквиру Југославије. Али нисам од оних који намећу ствари силом или их, пак, забрањују. Ако неко хоће да пише латиницом, не бих му бранио пошто-пото. Али бих му покушао објаснити неке ствари.

    4
    3
  40. Приписвати навијачима или радништву и сељаштву рѣцимо националну (не)освѣшћеност услѣд (не)употрѣбе овог или оног писма те из тога извлачити нѣке далекосежне закључке је бесмислица. Навијачи се баве навијањем – да су духовно добацили барем до основа писмености нѣ би енергију тратили на тако примитивну забаву. Широке масе увѣк слѣде примѣр „врха“ тј. „елите“, што из приложеног можемо и видѣти. Тако је у свѣм народима, нѣсу Срби никакав изузетак. За духовне потрѣбе тѣх најширих слојева становништва свако писмо је заправо излишно – све што им трѣба могу обавити једном обичном путачом (х), па је читајте по вољи као „икс“ или „хер“, њима је свеједно. Нѣ можете питање писма рѣшити с пониженом, срозаном и урнисаном просвѣтом, – да нѣ идемо даље, јер ту све почиње.

    Данас чак имамо тзв. писце који ниједну своју књигу нѣсу објавили ћирилицом. Колико год они иначе били признати, продавани, читани, за мене су то ПИСКАРАЛА, па се према њима тако и односим, а о језику с њима нѣмам о чему да се разговарам. Нѣ због политичких убѣђења или чега другог, већ зато што употрѣбом латинице зорно показују сопствену мањкавост у знању матерњег језика, које по правилу у таквим случајевима нѣ иде даље од више или мање солидног познавања стандардног језика, правописа и жаргона; стога и нѣсу у стању разумѣти да је и овако осакаћена, вуковска ћирилица, савршенија за српски језик од било какве латинице. А правом писцу је на првом мѣсту свагда ширење могућности свог језика и тачност његовог записивања.

    Са друге стране, потпуно одбацивање латинице је тешко национално штеточинство. Сѣћам се да је 90-их у околини Призрѣна пронађен комад надгробне плоче, датиран у II вѣк наше ере, с латиницом уклесаном рѣчју praotec – да ли је тај натпис остао од нѣког Илира, шиптарског прѣтка, пошто по логици љутѣх „ћириличара“ Срби никакве везе с латиницом нѣмају? Овдѣ нѣје рѣч о каквим год теоријама, већ о конкретном, опипљивом, МАТЕРИЈАЛНОМ факту. Практично до Светог Саве језгро српских земаља налазило се у римском, католичком културном кругу и под његовом јурисдикцијом, па се и за „ћирилизовање“ са солунском браћом сагласност морала тражити од римских папа. Из тог културног круга Срби су се отргли због упадања римокатолика у јерес, и то нам они никада нѣсу опростили. Даље, нова истраживања Ђорђа Јанковића наговѣштавају да су и Руси у први додир са хришћанством дошли давно прѣ кнеза Владимира, баш прѣко латиничних књига из Србије. За ово засад нѣма материјалних доказа, али нѣје искључено да ће се једном појавити, уколико и једни и други у меуврѣмену нѣ пропаднемо као народи. Још даље, можда нашим јаросним ћириличарима уопште нѣ трѣбају Џиво Гундулић или Марин Држић, али, ето, менѣ трѣбају, зато што знам да до прѣ сто година тај мали језичак српске земље око Дубровника никакве везе с Хрватима нѣје имао – ако дубровачку духовну и материјалну баштину имамо с кѣм дѣлити, онда су то Италијани и нико други.

    Најзад, чујемо да и НБС књиге Бранка Ћопића или Иве Андрића, штампане усрѣд Србије латиницом, каталогизује под „босанску“ и „хрватску“ књижевност – сасвѣм у складу с идејом да је српско само оно што је „ћирилично“. Па зашто самозвани „ћириличари“ нѣ хвале поступање бар те државне установе? Оно је сасвѣм у духу онога што они заступају.

    12
  41. @Евсевије

    „Срби су се од запада одвојили тек кад је он постао окупиран (од Франака) а затим и коначно и формално јеретички, проклет. То јест – „недодирљив“ (гр: αθίγγανοι, ἀτσίγγανοι, срб: цигани; грчко θιγγάνω је етимолошки тицати, тичем, тицано).“

    Интересантна етимологија и сличност са концептом недодирљивости: https://en.wikipedia.org/wiki/Untouchability, нема одредница на српском. Концепт недодирљивости постоји у разним културама, а специфично за индијски потконтинент је овде: https://sr.wikipedia.org/sr-ec/Dalit

    Још интересантније је што недодирљив има негативно значење, док би директнији превод грчке варијанте био нешто попут нетакнут, што на српском има позитивно значење. Зашто је дошло до ове инверзије значења?





    2
    1
  42. @ Родољуб Лазић

    Дакле, не само префидно већ и збрда-здола писаније. Пре ће бити да је конфузија у глави која спречава да се споје две три тачкице. Још кад се надода оно ојкање то збуни чак и Немању и транге-франге-та па они изаберу да се не јављају. Па хајде да видимо пошто је Муса продао јарца. Две су тврдње:

    РЛ1- латиница је на почецима (чега?) у 4.в. коришћена од стране Срба а и нешто касније (?)
    РЛ2 – ћирилицу као православци баштинимо 12 векова

    Ево неколико перфидних (тј. логичких) збрда-здола питања:

    1.Закључујем из РЛ1 да тврдиш да су Срби староседеоци на Балкану (браво). Ако су користили латиницу у 4.в. онда су је вероватно користили и неколико стотина година пре тога (када је настала латиница и како?). Нпр. српски император Декијус (за ортаке, Деки) је први почео са прогоном хришћана путем издавања писаних сертификата о лојалности. Зашто би Срби (не само императори) у римској империји престали да користе ту латиницу касније?

    2.Цркве су се раздвојиле пре мање од 1000 година, значи нисмо били православци 12 векова. Како то да имамо ћирилицу 12 векова? Да ли тиме мислиш да је ватикански службеник Константин (коме је касније додељена моја титула) донео Србима однекле готову ћирилицу? Зашто му Ватикан није наложио да Србима донесе већ разрађену латиницу? Зашто је онда Моравцима (Чесима) однео (ако јесте) латиницу? Где је он то и коме лично у Србији предао азбуку?

    3.Ако су Срби већ били староседеоци на Балкану и живели измешани са Грцима (који су примили писменост у 6.в.п.н.е) зашто су Срби чекали 1500 година да преузму ћирилицу од Грка? Или, ако је римска прeстоница већ била у Сремској Митровици где је службени био латински, зашто нису наставили да користе то латинско писмо и после пропасти западног царства?

    4.Ако неко сада ипак дође и каже да су се Срби доселили на Балкан у 7.веку (иако за то не постоји ни један једини доказ), како објaснити у том случају да су Срби ту били 250 година и да нису преузели нити латинско нити грчко писмо већ су чекали неког Константина, који је био Грк/Србин/Шталивећ, да им донесе ћирилицу?

    Ако је ово последње случај, ја лично не осећам никакву обавезу (историјску, културну, моралну) да сам данас користим ћирилицу.

    Значи, за пролаз треба да одговориш тачно (тј. логично) на сва претходна питања а то ће Евс да непристрасно оцени. Ако прођеш ја ћу ти написати опширан коментар-хвалоспев. Ако не, онда ћеш 6 месеци користити овде псеудоним @Limes (тако да и он сам поштено дане душом јер му виси као камен око врата). Можеш да га користиш и као @Лимес. Такође ћеш се уздржати годину дана од (анти)пропаганде ћирилице а за то време ћеш преко рођака добити приступ бази и у циљу само-едукације ишчитати све Евсове коментaре у последње две године.

    7
    2
  43. У овој дискусији о ћирилици мислим да би било веома корисно упоредити нпр српску и руску ћирилицу па да видимо да ли је Вук ‘обогаљио’ ову српску.

    У руској ћирилици имамо:

    И и јер И (И , Ы)
    Е и Е абаротнае (Е, Э)
    двогласе – ја, јо, ју, шћ (Я, Ю, ё, Щ)
    меки и тврди знак (Ь, Ъ)
    Ч, које се изговара као Ћ или Ш (нићево или штоби)
    О, које се изговара као О или као А (спaсибо)
    …вероватно још сличних ствари…

    У српској ћирилици немамо ништа од овог. Имамо савршену фонетику и један знак за сваки глас. Странцима кажем да за 3 минута могу научити да читају српски текст без грешке. Нема спеловања нити 4 слова за један глас (TSCH=Ч).

    Знам да не само Лимес већ су и многи други заинтересовани одакле потиче идеја за дефиницију српског идентитета. Из доњег видеa се то може видети. Са самог прага Вукове куће где сам проводио школске распусте седећи на његовом прагу или под липом испред куће. Ту бих на прагу прочитао целу школску лектиру. Мој деда је живео у том крају и сваког дана бих долазио бициклом. Кустос је био стари Данило Лечић, обучен у српску ношњу, чије имање се граничило са Вуковим. Он је преко дана радио на свом имању а ја бих га седећи на Вуковом прагу дозивао да дође када се појави неки путник намерник. У јуну је било пуно екскурзија (вероватно су сви читаоци СтСт-a били тамо) али би преко лета било дана када нико не би дошао. Када би се неко појавио трчао сам ка суседном дворишту и викао – Данило, ево те Бранко (Ћопић) тражи да откључаш врата. Или – Данило ево оне Десанке из Зоћиног краја. Или – ајде дођи, ево Меша (Селимовић) те чека. Иво Андрић је био пре мог времена, мора да је јадничак морао да онако нобеловски сам тражи Данила по комшилуку.

    Стара кућа мог деде, који одавно није жив, је била скоро идентична само је била мало већа и имала је бурад за ракију. Исте санке за снег, вајат, иста ‘копања’ и карлица. Ту сам се хранио шумским јагодицама којих је било пуно по Вуковом дворишту и пио хладну изворску воду коју је и Вук пио. Једино у моје време није било црквице на саборишту нити камених стаза са видеа већ је свуда била само земља. Ето, то је оно што сам ja имао да кажем о томе:

    9
    3
  44. @Онорије
    „Значи, за пролаз треба да одговориш тачно (тј. логично) на сва претходна питања а то ће Евс да непристрасно оцени. Ако прођеш ја ћу ти написати опширан коментар-хвалоспев. Ако не, онда ћеш 6 месеци користити овде псеудоним @Limes (тако да и он сам поштено дане душом јер му виси као камен око врата). Можеш да га користиш и као @Лимес. Такође ћеш се уздржати годину дана од (анти)пропаганде ћирилице а за то време ћеш преко рођака добити приступ бази и у циљу само-едукације ишчитати све Евсове коментaре у последње две године.“

    Пријатељу, нешто си побркао. Ниси у позицији да било коме постављаш било какве услове, нити ме занима да их испуњавам. То можеш својој деци, ученицима или коме већ. Овде не. Јер бих на исти начин ја могао да условим твоје постављање питања мени. На пример – можеш ми поставити питање ако разрешиш своју контрадикцију
    „…а свако приватно може да пише писма, хвата белешке на часу, и слично на латиници или чак на енглеском ако хоће“
    „Позвао бих горе наведене да кажу зашто Срби треба искључиво користе ћирилицу (зашта се и ја залажем).“
    јер се у исто време залажеш да Срби користе искључиво ћирилицу и да свако може да пише писма итд. на латиници или чак на енглеском. Али ме не занима да водим такав дијалог. Нити прихватам такав дијалог с твоје стране.
    Но да ми се не би потпуно разочарао и оптужио ме да сам овакав и онакав, одговорићу ти на ово, чисто да би ти понешто и научио:
    „Цркве су се раздвојиле пре мање од 1000 година, значи нисмо били православци 12 векова. Како то да имамо ћирилицу 12 векова?“
    Па пријатељу, за твоје обавештење, били смо православни и пре отпадања Римокатоличке цркве. А и римокатолици су били православни, па су престали да буду кад су отишли из заједничке куће 1054. године.
    Предлажем ти да мало спустиш дурбин у следећем одговору, јер од тога зависи да ли ћемо наставити (колико-толико) нормално да комуницирамо или ћемо се разићи. Нема потребе да ни ти ни ја губимо време и енергију на лошу комуникацију. Има толико лепших и значајнијих ствари у животу.

    4
    4
  45. @R(L) – Недостатак знања је обично извор фрустрације (већ виђено овде више пута) и праћено одсуством смисла за хумор, а богоми, и логике. Нема никакве контрадикције. Лепо сам рекао – ћирилица обавезна у службеној употреби: администрација (суд, полиција, војска, државна управа), медији (штампани, електронски), издаваштво (fiction и non-fiction), образовање (од обданишта до пост-докторских студија). Ко хоће може приватно да хвата за себе белешке на факултету на латиници или пише смс-ове својој вереници и слично. Мекдоналд, Кока-кола, Адидас, итд – све на ћирилици.

    Нисам нечовек и одустајем од псеудонима @Лимес (такође је проблем и са ‘intellectual property’ власника) али би барем због безбедности других учесника у саобраћају требало истаћи (Л) (learner) у загради. И сам сам студент па примењујем то прво на себи.

    Остаје чињеница да ни једно питање није одговорено и Евс остаје празних руку. Ипак остајем при ишчитавању његових кoментара у последње 2 године. Изгледа да су ‘борци за ћирилицу’ дали динар да уђу у коло својe само-промоцијe а сада би дали два да изађу из њега. Како би дотични, хипотетички, репрезентовали своје ставове у некој формалној полемици (нпр међународној) када немају основне појмове о ћирилици?

    Пошто неће одговорити ни на једно питање, дотични Р(Л) би требао да објасни сопствени став да су Срби писали латиницу на почетку (чегагод) у 4.веку. Значи писали су латиницу 500 година пре него што су добили ћирилицу. Зашто онда Срби треба да пишу ћирилицом?

    4
    2
  46. @Онорије
    „Лепо сам рекао – ћирилица обавезна у службеној употреби: администрација (суд, полиција, војска, државна управа), медији (штампани, електронски), издаваштво (fiction и non-fiction), образовање (од обданишта до пост-докторских студија). Ко хоће може приватно да хвата за себе белешке на факултету на латиници или пише смс-ове својој вереници и слично. Мекдоналд, Кока-кола, Адидас, итд – све на ћирилици.“
    Слаб покушај извлачења. Не говоримо о томе, говоримо о другој вашој изјави, после пуна два пасуса текста:
    „Позвао бих горе наведене да кажу зашто Срби треба искључиво користе ћирилицу (зашта се и ја залажем).“ Нико од нас, које прозивате, није говорио о искључивом коришћењу ћирилице (само) у СЛУЖБЕНОЈ употреби, да бисте на то могли да наслоните своје залагање (како тврдите у „извлачењу“) тако да се не може ваша реченица да се и ви залажете за искључиво коришћење ћирилице тумачити да се то односи на службену употребу. Па контрадикција остаје.
    „Изгледа да су ‘борци за ћирилицу’ дали динар да уђу у коло својe само-промоцијe а сада би дали два да изађу из њега.“
    Чиме се ми то самопромовишемо? Тиме што на Стању ствари учествујемо у разговору о ћирилици, за чије се коришћење (искључиво, притом) и ви залажете!? (Ја сам, уосталом, ставио одређене резерве, ако сте приметили, рекавши да не бих никога терао да пише ћирилицом, односно не бих му бранио да пише латиницом, ако то, из њему знаних разлога, жели). У чему се, дакле, наша самопромоција, ако је самопромоција, разликује од ваше? Или она и не постоји, него постоји ваша потреба да саговорника некако дисквалификујете, јер се тако осећате сигурније у разговору?
    „… дотични Р(Л) би требао објасни сопствени став да су Срби писали латиницу на почетку (чегагод) у 4.веку. Значи писали су латиницу 500 година пре него што су добили ћирилицу. Зашто онда Срби треба да пишу ћирилицом?“
    То је мој узгредан исказ, дат у функцији онога што сам у следећој реченици написао. Ово је оно што сам написао:
    „Што се тиче латинице, она је можда на почецима, у 4. веку и неким мало каснијим била коришћена од стране србског народа. Али све што се тиче Срба и српске државе у оквиру православног идентитета, везано је за ћирилицу, и то је оно што баштинимо барем 12 векова.“
    Исказ није мој став, него преузимање вашег исказа (ви сте писали о томе да је Јероним, кажете Србин, писао латиницом у 4. веку), без полемисања са њим, а у функцији онога што сам потом написао о ћирилици. Једноставно сам ваш исказ, без полемисања, употребио за оно што ми је било битно да кажем о ћирилици. А ако бисмо хтели да причамо о Србима, о Јерониму, о латиници, било би много тога што би се могло казати. Почев од тога којим језиком је писао Јероним када је користио латиницу? Србским?
    Иначе, и више узгред (а у контексту недостатка знања, које ми надмено пребацујете, заборављајући сопствено), без обзира што пишемо више о ћирилици него о србском језику, то вас ипак не ослобађа обавезе да не правите грубе грешке против србског језика, у шта спада и исказ „он би требао да објасни“.
    А то што мислите да би ТРЕБАЛО да објасним (зашто Срби треба да пишу ћирилицом) свакако је довољно јасно објашњено у мојим досадашњим коментарима. Ко хоће да разуме. Уосталом, енигма је за мене да ми то питање постављате ви, који се залажете за то да Срби треба искључиво да користе ћирилицу. Можда је једноставније да питате себе? Или је то неки проблем?

    3
    1
  47. Исправка: Нико од нас, које прозивате, није говорио о искључивом коришћењу ћирилице (само) у СЛУЖБЕНОЈ употреби, да бисте ви на то могли да наслоните своје залагање (како тврдите у „извлачењу“) за искључиво коришћење ћирилице само у контексту службене употребе. Па контрадикција остаје.

  48. Онорије АЕ Илирије
    Прво,нисам веровао да постоје људи који себи дају за право да нешто условљавају власнику портала на којем им је омогућено да износе своје ставове.Њихов мотив није да победи неки њихов став,него би да омаловаже онога са којим полемишу.
    Друго,упредио је „борце за ћирилицу“ са бабама,односно он им се наругао и још навео да им је мотив само-промоција.Па да то питање мало приближим посетиоцима сајта.
    Првоосновано удружење „Ћирилица“ Нови Сад имало је преко 1500 чланова,од средње стручне спреме до академика.Нико од њих није тражио начин да се повуче,него су „отпадали“ само старошћу и смрћу.Сви су жалили што нису могли да учине више.Било је само „пацификације“ неких удружења насталих после оснивања „Ћирилице“ Нови Сад тако што је руководство одустајало од једноазбучја. Док Илирије смишља како да омаловажи власника „Стања ствари“, Срби су у прилици да читају на фиксним транспарентима поруку ИЗДАЈА ЋИРИЛИЦЕ
    ПРАВОПИСОМ И ЗАКОНОМ
    Први се налази на далеководном стубу испред робне куће ИДЕА на Бежанијској Коси, а други у улици која води од Студентског града узбрдо према Поликлиници на Бежанијској Коси.Мноштво народа вози ауто низбрдо између Спортског центра „11.април и паркиралишта на супротној страни.Кад скрећу лево или десно у поменутој улици „удара“ иму очи транспарент на брду. Биће њих још да би се сачувала ћириличка клица, и можда застидели они који су у српском правопису написали да Срби имају и своју латиницу.Они ће стићи и пред врата САНУ и Матице српске. То кошта и тражи труда,али је веома јака воља „бораца за ћирилицу“ за сопственом само-промоцијом.Да су на време знали за Илирија они се у ово не би упуштали,и не би се држали мудрости да је бољи грам акције него тона приче.

    3
    3
  49. Родољуб Лазић

    Прво о поводу

    Повод је Ваша реченица:“Али ЈЕДНОСТАВАН ТЕСТ показује по свој прилици да лажемо и себе и друге,да је та наша љубав у ствари само декларативна.“
    Мишљења сам да је српски народ током протеклог века преумљен од стране своје елиете да има и своју српску латиницу,чиме је ћирилици одузет карактер симбола националног идентитета,па је свеједно којим писмом се пише.При томе треба имати на уму да је неупоредиво много више Срба који читају јавно исписано,него оних који исписују,те да би први желели да читају своју ћирилицу.Да није тако не би могао бити изгласан постојећи уставни пропис о језику и писму на референдуму за Устав из 2006.године.
    Не може се народу приговарати ни због занемаривања Косовског завета ,ни због заборављања својих легендарних јунака,јер о истима нису учени.Па све је то могао да створи народ можда управо зато што у ропству није имао елиту,која је често прешла у ислам.Није ли и епископ даламатински Никодим писао да за очување идентитета није највећа опасност несрпска власт,него школовани Срби.Косовски завет се преносио са колена на колено уз гусле,па ништа није могло ни да га затруни ни замути,али је ненародно кренуло када је гусле заменила „елита“.
    Сваки пут када сам одлазио на скупове поводом српских националних питања страховао сам да ће нас бити мало.Тако,на протесту „Никад граница“ било нас је мање од 3000,а 100000 Хрвата је дочекало Готовину када је пуштен из Хага.Добро, можда о Србима и не треба судити баш по Београду.Сећам се како сам једном рекао пријатељу проф.др Слободану Турлакову да увек возим у гепеку ћириличку муницију ( самолепљиве плакатице ОСТАНИ СРБИН ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ, СРПСКА ЈЕ САМО ЋИРИЛИЦА и сл.) и да их делим деци по Војводини када моја фирма тамо изводи радове.На то ће он мени оштро:“Пусти ти крају Војводину, Београд је центар зла.“
    Тако једном покажем своје разочарење у народ пред инжењером Владимиром Лепојевићем,а он ми одговори муњевито:“Јој, немој тако,Да је непријатељ у последњих 200 година насртао на неки други народ као на Србе, политички, економски, пропагандом,оружјем, од њега не би остало ни имена.
    А да ли је важан суд тог инжењера? Он је био асистент на Рударском факултету у Београду и почетком осамдесетих одстрањен је из наставе јер се није повиновао наредби декана да у раду са студентима користи латиницу. Касније је Рударски институт организовао симпозијум,за који је и он пријавио свој рад.Позвао га је директор и врло љубазно обрађивао:“Знате,биће ту радови из Словеније,Хрватске и осталих република,а и до сада пријављени радови из Србије сви су латинички,па да ли бисте били љубазни..!
    Опет Лепојевић није био љубазан,па га из Института пошаљу у неки рудник код Ваљева.Тамо упозна предратног радника који је потомак Танаска Рајића.Чак и у првој Југославији када је неки пук из Крагујевца славио славу овај је позиван на смотру,облачен у белу официрску унигформу и посађиван на коња.Зато је онда народ још увек држао Косово и јунаке за своју светињу.
    Лепојевића је рехабилитовао тек ректор Слободан Ускоковић када је Србија поново постала држава.
    Тако се понео један инжењер,а лингвиста,будући академик Милка Ивић је писала да се Србима осладила латиница.

    Закључак: Не може народ бити крив за своје латиничење,јер је преварен,научен у дугом временском периоду навикнут да има и своју латиницу.А да би до тога дошло ИЗВРШЕНО ЈЕ ДРЖАВНО НАСИЉЕ НАД ЋИРИЛИЦОМ!

    А сада о смислу уставног прописа о језику и писму

    Подсетимо се још једном како тај пропис гласи:“У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.Службена употреба других језика и писама уређује се законом, на основу Устава.“
    Да подсетимо и на то како је уопште дошло до тог прописа.Стекле су се следеће срећне околности:буна за враћање ћирилице српском народу, поведена од стране удружења „Ћирилица“ Нови Сад ,била је у пуном замаху, она је охрабрила помоћника министра културе лингвисту мр Бранислава Брборића да крене у акцију позивајући се на народно хтење, а здушно га је подржао министар културе Драган Којадиновић.И још,све је прихватио председник Владе проф.др Војислав Коштуница.
    У то време Брборић је био и секретар Одбора за стандардизацију српског језика (председник академик Иван Клајн),али се дрзнуо да питање писма уопште не ставља пред Одбор.Да је питао њега,данас не би било постојећег уставног прописа.
    Брборић је изненада преминуо,али је иза њега остао заветни текст:“За суштинско једноазбучје“.,што и јесте смисао уставног прописа о језику и писму,тј.њиова нераздвојивост!Тај текст је објављен у часопису „Нова Зора“,чији је уредник био проф.др Милош Ковачевић.Данас је он главни тумач испред струке о судбини ћирилице, а још је и написао књигу „У борбу за ћирилицу“.У уводу се изјаснио за примарност ћирилице,што знали да Срби имају још једно писмо.Даље књигу чине изабрани текстови о ћирилици разних аутора,али нема заветног текста најугледнијег аутора Бранислава Брборића, јер се овај-супротно Ковачевићу и целом лингвистичком клану-определио само за ћирилицу.Дакле,рад Брборића је „научно“ сакривен!
    Да ли је Брборић могао да у пропису избегне реч „службеној“.Није могао,и то из два разлога.Прво, онда би се тумачило да се ћирилица прописује и у приватној употреби,а што је бесмислено.Друго,пропис је морао проћи разне процедуре до усвајања,па би у неком другом „строжијем“ облику могао бити и оспорен.У прилог томе сетимо се Устава из 1990.Ћирилица је и њиме била фаворизована захваљујући само и само легендарном професору права и социологије академику Лукићу,а никако професорима лингвистима. Инерција србохрватства је била још увек толико јака .да у том српском Уставу није фигурирао српски језик,него српскохрватски! Па ти лингвисти су и две године касније имали своје „Друштво српскохрватског језика“ и кликтали су од среће да њима нико није наметнуо такво име језика,него је оно резлтат њиховог научног уверења.!!! Ја пишем већ две деценије да је глава латиничке змије у САНУ и у Матици српској,а и сада на овоме сајту можемо видети како се САНУ брани од критике др Мише Ћурковића због њене израде српскохрватског књижевног и народног језика уместо српског. језика.Оправдање је у томе што је већина лингвиста за србохрватство.

    Нема позитивног у спомињању ћирилице у закону као матичног писма

    Та матичност је смртоносна по ћирилицу јер сведочи о постојању још неког српског писма.Борба се и води око тога да ли Срби имају једно или два писма.Ако је у питању ово друго,за њу нема спаса.Давани су ћирилици и многи други атрибути: основно,главно, изворно,примарно,доминантно (проф.др Ломпар) и какво све не друго писмо,али не и онај једини атрибут који њу спашава-српско писмо.Тако сам пре две деценије био у комисији за закључке са професорима Пижурицом и Ковачевићем на неком скупу о ћирилици,па их нисам хтео потписати јер су они написали да је ћирилица примарно српско писмо.

    Чини ми се да и Лазић сматра да је службена употреба писама само оно што пише држава

    Лингвисти су још деведесетих година измислили поделу употребе писама на службену и јавну ,да би у јавној и даље владала хрватска латиница.Поменути академик Лукић је тумачио да је јавно све оно што није приватно,што значи и комуникација са државом,и све што је упућено јавности.Уосталом,ако нико не може оспорити обавезност ћирилице у службеној употреби,да ли може оспорити да су службени документи приватних фирми који су оверени потписом лица евидентираног у државној евиденцији (АПР),и печатом такође регистрованим у АПР-у?Или можда нису службени и ови документи из пословања приватних предузећа: понуде, уговори,рачуни, отпремнице,погодбе итд.који могу даслуже као докази у судском поступку.

    Још само о последицама неспомињања ћирилице уз српски језик

    Пример 1.
    У свим законима у Србији у којима се прописује обавезност коришћења српског језика не спомиње се и ћирилица,па ње зато нема у продавницама
    Пример 2.
    Држава и књижевници су водили кампању НЕГУЈМО СРПСКИ ЈЕЗИК, уместо НЕГУЈМО СРПСКИ ЈЕЗИК И ЋИРИЛИЦУ.Тиме је председник државе потврдио да је Србима довољан једноцифрени постотак ћирилице,те да се неће спроводити постојећи уставни пропис о језику и писму,којег он, вероватно случајно, никада није ни поменуо

  50. @ Немања Видић
    „Чини ми се да и Лазић сматра да је службена употреба писама само оно што пише држава“
    Господине Видићу, ја сам правник, надам се да сте то до сада могли да схватите. А и право, као и свака струка, има своја правила и логику. То се односи и на значење правних термина. Оно је одређено правном теоријом и прописом. Тако је и са термином „службена употреба језика“. Садржина тог појма дата је у правној теорији и прописана je законом, у овом случају у Србији – Законом о службеној употреби језика и писама. Тако да нема Лазић шта да сматра шта је службена употреба језика, то не зависи од Лазићевог или Видићевог мишљења, као што не зависи од мог мишљења ни шта је појам брака или хранитељства.
    Упркос томе што вас веома ценим, мислим да уз сву добру упорност и истрајност, имате и лошу упорност, која је и ригидна и непотребна. Њоме успевате да се конфронтирате и са онима који се суштински боре на истом фронту и за исте вредности као и ви. Док сви не усвоје ваше мишљење, ви ћете инсистирати и инсистирати. Не разумем вас. Можете до сутра да причате да је ћирилица једино српско писмо, то неће променити ситуацију да је то у овом тренутку неостварив максималистички приступ, јер држава тај став не прихвата, а колико разумем ни струка. Односно, у струци постоје поборници и једног и другог става. Када ствари тако стоје, рационалан је приступ борити се најбоље у датим оквирима, а не инсистирати на поставкама које су у овом тренутку нереалне.
    Ако постоје закони који дају могућност за проширивање поља ћирилице и побољшање њеног положаја, треба користити могућности које они пружају ( и радити на томе да се те могућности додатно проширују), а не дезавуисати их зато што нису у складу са теоретски исправним, али практично, у овом историјском тренутку, неостваривим ставовима. Тим ударањем главом у зид се, хтели ви то или не, наноси штета борби за ћирилицу.
    И овде ћу вам, добронамерно, поновити оно што сам на другом месту већ рекао: неретко ваше поимање и тумачење прописа и правних термина није исправно, а онда, на основу таквог тумачења износите и погрешне закључке. Било би вам од велике користи и помоћи да се, када просуђујете о питањима везаним за правну струку, саветујете са правником.





    3
    1
  51. Можда је време и да се за појас задене, поготово што ‘борци’ не могу да понуде ни једну једину смислену реченицу или чињеницу. Прво сам био ‘перфидан’ (јер сам поменуо Винчу) па онда ‘надмен’ и на крају се ‘извлачим’ (јер ме је неко провалио да сам крипто ‘латиничар’). Нема транге-франгета али је ту Немања који је сада утврдио да вређам бабе иако их уопште нисам поменуо!

    Свега има, сад су почели и неистинама да читаоце праве лудим, само нема ни једног одговора. Истина има и комике мада ниједан борац нема трунку смисла за хумор. Тако је један од њих рекао да је преузео мој став о Џерому из 4.века као чињеницу да су Срби тада писали латиницом али се ето назор предомислио и сада верује у дисање на трску.

    Немања је изгледа помешао Р(Л)а и АЛа, импутирајући ми да омаловажавам уредника сајта. По сопственом признању он је успео да за 30ak година убеди само једног пословног партнера да користи ћирилицу. Да нисам ‘захваљен’ за разумевање имао бих шта да кажем. Једино што сам закључио је да треба да више обраћам пажњу на далеководе.

    Ипак мислим да је ово пискарање било за њих корисно јер сада знају да ништа не знају а то је по Сократу велики напредак. Aко им је тешко да пронађу Евсове старе коментаре саветујем их да га лично потраже и кажу му да сам их ја послао. Нека мало искулирају, тиме ће дати најбољи допринос пропаганди ћирилице. Неће бити ни први ни последњи који су били истерани на чистину где су показали шта (не) знају. A cад ћете ме господо испричати, имам један озбиљан бизнис cа Мр Годоом.





    6
    3
  52. Ово је један од најзначајних ланаца коментара које памтим на СтСт, јер када се на исту тему огласе и аутор текста Родољуб Лазић, и Онорије АЕ Илирије, и Евсевије, и Гремлин, а извињавам се свима које нисам поменуо поименце, онда је тема заиста изузетна.

  53. Родољуб Лазић

    Иако сте ме већ саветовали да тражим помоћ правника,из тога се не може закључити да сам могао схватити да сте правник. То се није могло схватити ни на основу Вашег тумачења такона о језику и писму.А да се овде радило о неком старатељству,или слично,лако бих разумео дасте правник.Али ја с еи н епетљам у такве ствари.
    Сматрам да тумачење закона о језику и писму није првенствено правно питање,па су се њиме навелико бавили и лингвисти. Биће да је овде било више питање логике него права, а пошто сам инжењер са пет сопствених примењених патената, верујем да у доброј мери знам логички размишљати.
    Наравно да, у принципу,по питању писма треба консуслтовати правнике.Али какве правнике? Ето, за мене је неприкосновени ауторитет професор права и социологије академик Радомир Лукић.Зато моја књига „Издаја српске ћирилице “ и почиње његовом фотографијом и насловом: СМИСАО УСТАВНЕ ОДРЕДБЕ О ПИМУ ПО АКАДЕМИКУ ЛУКИЋУ- ДА ЋИРИИЦАОПЕТ ВЛАДА У СРБИЈИ. Даље следи и ова његова реченица:
    „И у оно срећно време кад је у Србији,као и у свакој нормалној држави,владало њенонационално писмо-ћирилица.“А н акрају његовог текста и ова реченица:
    „Из наведених разлога треба свесрдно поздравити овај пропис нацрта Устава Србије и пожелети дашто пре постане пуноважан како се најзад једном решило једно од најважнијих питања културе и националне самосвести српског народа.“
    Наведене реченице су из његовог текста „Против посебног закона“,објављеног у „Политици“ 21.јула,1990. Те године искључиво његовом заслугом је ћирилица заштићена Уставом,први пут у српској историји. Смисао уставног прописа је био -ћириличко све што је намењено јавности.А кад је академик је разабрао из штампе да се спрема лингвистичко и политичко обесмишљавање уставног прописа доношењем посебног закона којим се употреба писма дели на службену и јавну,како би у овој другој и даље владала хрватска латиница, морао је да се огласи на показани начин.
    И нађоше се врли правници који удовољише лингвистима и политичарима.
    Итакако је после доношења тог антићириличког закона удружење „Ћирилица“ потражило помоћ правника,и то не било којих него оних у Уставном суду Србије!У томе се нарочито истакао економиста Ђорђе Јањатовић,коме је помогла супруга правница.Уставни суд позове и представника удружења (проф. Драгољуб Збиљић), и представника лингвиста проф.др Мату Пижурицу.Предмет спора је неуставност Закона о службеној употреби језика и писма у смислу што је њиме прописана и латиница уз ћирилицу уз српски језик у службеној употреби.Уставни суд је нашао да то није противно Уставу,што је противно не само праву,него и здравом разуму.
    Ваљда морају бити озбиљни правници и у нижим судовима,али кад сам у једном привредном спору у Привредном суду у Београду захтевао да ми се уручи записник на ћирилици, суткиња је почела да ми држи предавање како су у Србији ранвноправне ћирилица и латиница.Онда сам јој рекао да ме само судска полиција може избацити из суднице без ћириличког записника,те да ће и пресуда морати бити ћириличка.Попустила је,а ја сам онда писао у име удружења министарки правосуђа,захтевајући да мора бити ћириличка не само пресуда,него и сви поднесци адвоката,јер су они редовно латинички.Добијем одговор да ће бити ћириличко све од суда,али да адвокати имају право на избор писма.Опет пишем ситно писмо,наводећи правни основ, али добијем одбијеницу од Апелационог суда које би се требао стидети сваки здраворазуман човек.Наиме,ја сам тврдио да Устав и Закон не дају право на писмо само онима који пишу,негои онима који читају,па ако суд прими латинички поднесак адвоката на српском језику,има да га преведе на српску ћирилицу о трошку љубитеља хрватске латинице.
    Удружење је тражило правну помоћ од адвокатских комора Србије и Београда,али није било одговора.
    Остајем при учењу академика Лукића, и не занима ме да ли ће ћирилице бити на улицама 1,5% колико је избројао председник Матице српске,или чак читавих 4%,него само ВЛАДАВИНА ЋИРИЛИЦЕ Толико ћу тражити,јер само тако нећу издати

  54. Шта да вам кажем што већ нисам рекао. Слободни сте да радите, тумачите, закључујете шта год хоћете. Ја сам вам врло добронамерно и детаљно објашњавао у неколико наврата у чему грешите, када се ради о читању и тумачењу прописа.Нпр. оно када сте тврдили да се став 4. члана 3. Закона о употреби србског језика у јавном животу…. односи само на професионална удружења. Или да се чланом10. Устава Србије потврђује једноазбучност србског језика. Али очито не прихватате ни добронамерне савете . Шта да се ради, то је ваш избор. Потпуно сам сигуран дато неће бити без штете у борби за ћирилицу. Желим вам свако добро.

    4
    2
  55. Мало сте ме и превише саветовали и оцењивали,а ја Вас нимало.Уз текст проф.др Рајка Буквића има коментар неког добронамерног човека како је нека фирма у Новом Саду полатиничена,а нису помогли никакви протести. Ја сам слично протествовао пре три деценије, па не приличи да после толико времена поново идем у први разред, и поред Ваших добронамерних сугестија.Временом сам напредовао и почео да се бавим узроцима, уместо последицама.У том смислу .сам лансирао тезу да се латиничка глава налази у САНУ и Матици српкој,а не у необавештеном народу.
    Није ми баш пријатно кад на растанку јавно исказујете да ћу сигурно бити штетан по ћирилицу, али они који ме познају знају да имам много година, па штеточинство неће дуго потрајати.Осим тога, међу толиким мноштвом „бораца за ћирилицу“ мора неко и да застрани.

  56. Саветовао сам вас у вези са питањима која се тичу права. Да нисте износили аподиктичке судове о појединим правним питањима, не бих вас саветовао. Једноставно, тврдили сте нешто што не стоји и износили закључке на основу погрешних тврдњи.
    Што се оцењивања тиче, зар нисам у више наврата изразио велико поштовање за ваш труд у вези одбране српског језика и ћирилице? Али не могу ни да не коментаришем истрајавање на максималистичким позицијама које су у овом тренутку неоствариве.
    Нисам рекао да ћете ВИ бити штетни по ћирилицу, него да ће ваше одређено понашање бити штетно у борби за ћирилицу. А то није исто.

    3
    4
  57. Ukljucio bih se u polemiku sa porukom da u Srbiji latinicu ne treba zabraniti. Nezadrzivo i sve brze, engleski jezik i latinica osvajaju svet. Na svim aerodromima, na svim granicnim prelazima, svi putokazi, sva objasnjenja i uputstva na aparatima i proizvodima, pisani su na engleskom, latinicom sa 24 slova. Ne samo u anglofonskim zemljama (GB, USA, CAN, AUS), nego i u mnogoljudnim zemljama kao na pr EU, Indija, Kina, Japan, Pakistan, Brazil, Turska, Egipat, Kenija, Magreb, Arabija . . . Svi znamo da su lokomotiva latinice ekonomija i tehnologija Zapada, kao na pr GAFA (Google, Apple, Facebook, Amazon) i sl. Ukidanje latinice u Srbiji bilo bi katastrofalno. U tom slucaju buduce generacije Srba ne bi mogle da komuniciraju sa ostalim svetom. Cirilicu moramo cuvati i negovati, ali ona ostaje lokalno pismo. Zato smatram da nam je latinica neophodna i da je i ona nase pismo.





  58. Поштовани госп.Лазићу!

    Употребили сте израз аподиктичан суд,па сам погледао у речник и видео да то значи необорив,безуслован.Онда сам погедао уназад да видим који су то моји судови могли бити такви.
    Одговорио сам Горану 1 9.децембра 2022 у 16,12 :
    Узалудно је подношење тужбе јер је казна предвиђена само у овим случајевима:
    „Професионалних и струковних удружења која представљају своју власт на националном и међународном нивоу.
    4.Јавне медијске установе „Радио-телевизија Србије и медијске установе Радио-телевизије Војводине“

    А Ви сте ме исправљали коментаром од 9.децембра у 19,5 и закључили:
    „Дакле,сви горе наведени правни субјекти и све њихове радње,односно пропуштања су предмет санкционисања на основу члана 10.Закона, а не само они које сте навели.“
    Па нека посетиоци сајта прочитају написано и сами закључе ко је овде у праву.
    Када сте ми раније указали на мој пропуст (по Вама),ја сам оћутао јер није време да се „ћерамо“,нити је време за Кишов „час анатомије“.Али сада је нова ситуација када бисте Ви преко мог пропуста хтели да поентирате,односно да оспорите мој став да је овај закон још гори од претходног, под којим је ћирилица доживела катастрофу.
    Такође ми оспоравате да је смисао данашњег уставог прописа српско једноазбучје.То сам доказао у два потеза.Прво, велики родољуб, једини светионик међу лингвистима поред проф.др СветеТанасића, мр Бранислав Брборић,који је издејствовао тај пропис у тесној сарадњи са удружењем“Ћирилица“ Нови Сад,оставио нам је у аманет текст „За суштинско једноазбучје“.Друго,сербокроатистичка лингвистичка школа,која испред САНУ израђује томове речника српскохрватског књижевног и народног језика, уместо српског језика, гурнула је под тепих и Брборића и удружења која се залажу за једноазбучје (поред поменуте „Ћирилице“ још само „Српска азбука“ Београд).А доказ за то је књига проф.др Милоша Ковачевића „У борбу за ћирилицу“, у којој се он определио за два српака писма,а међу ауторима многих текстова нема Брборића.
    Ви ме осуђујете због максималистичког захтева: једно национално српско писмо-ћирилица, иако ниједан други народ у свету нема два конкурентска писма у своме језику.Па ако тражење једноазбучја и јесте данас нереално, ја сам само „сламка међу вихорови“ која не позива на неку револуцију,него само да волимо и поштујемо своје,да останемо оно што смо били,тј. да ћирилица остане лице српско!.
    Хтели сте да нешто ублажите свој суд о мени,па сада штета није од мојих ставова него од мога понашања, али све Вам опраштам. Ако имате времена отиђите на сајт „Наука и култура“ проф,др Зорана Милошевића,где је поново мој текст „Пораз лингвиста на примарности ћирилице,,,“Тамо сам ћирилицу назвао српском самоодбраном!
    Од Бога Вам добро здравље и свако друго добро!

  59. @Немања Видић

    „…једно национално српско писмо-ћирилица, иако ниједан други народ у свету нема два конкурентска писма у своме језику.“

    Да сте провели два минута тражећи по интернету (укуцајте у претраживач: languages with multiple alphabets), могли сте да пронађете читаву листу језика који користе више од једног писма. Неке од тих језика говори много више људи него број који говори српски. Нећу да Вам кажем који су, пронађите сами.

    Ако сте погрешили у нечему тако једноставном, у чему сте још погрешили?

    3
    3
  60. @Деда Ђоле

    „pisani su na engleskom, latinicom sa 24 slova“

    Која сте то два слова избацили из енглеског? Ако нисте сигурни која два су избачена, питајте госн. Џони Вокера, протестанта из Ваше зграде у Београду.

  61. @Деда Ђоле: Ви сматрате да би укидање латинице.у Србији било катастрофа и да у том случају Срби не би могли комуницирати са светом!? Одакле такав абсурдни закључак? Па, побогу, човече, ако не знам стране језике који као своје писмо користе латиницу, могу до бесвести да бубам то писмо – али без знања тих језика (за чије учење ми је њихово писмо ионако неопходно, па ћу га у ту сврху и само тада учити), та Ваша “српска”, уствари хрватска латиница са њеним кукама и мотикама изнад неких латиничних слова ми АМА ич не помажу у комуникацији са странцима (дапаче, могу само да ме збуњују). Другим речима, Ваш став потиче или из незнања страних језика, или – што је далеко вероватније је одраз подмукле демагогије да се по сваку цену у српском језику задржи кукавичије јаје – хрватско писмо.

    13
  62. @Немања Видић
    Господине Видићу, можемо се ви и ја дуго и дуго овако надгорњавати. Не видим никакву корист од тога. А жао ми је што тако површно читате (или селективно преносите?) оно о чему смо разговарали. На пример:
    „Одговорио сам Горану 1 9.децембра 2022 у 16,12 :
    Узалудно је подношење тужбе јер је казна предвиђена само у овим случајевима:
    „Професионалних и струковних удружења која представљају своју власт на националном и међународном нивоу.
    4.Јавне медијске установе „Радио-телевизија Србије и медијске установе Радио-телевизије Војводине“

    А Ви сте ме исправљали коментаром од 9.децембра у 19,5 и закључили:
    „Дакле,сви горе наведени правни субјекти и све њихове радње,односно пропуштања су предмет санкционисања на основу члана 10.Закона, а не само они које сте навели.“
    Међутим, мој одговор је гласио овако:

    Поштовани господине Видићу, немојте замерити, мораћу вас исправити. Наиме, чланом 10. Закона о употреби српског језика у јавном животу и заштити и очувању ћириличног писма прописано је да ће се казнити правна лица и одговорна лица у тим правним лицима ако поступају супротно одредбама члана 3. став 3. и 4. тог закона.
    А став 3. и 4. члана 3. гласе:
    „(став 3) Српски језик и ћириличко писмо, као матично писмо, обавезно се употребљава и у раду и пословању, односно обављању делатности:
    1) привредних друштава и других облика организовања који послују односно обављају делатност са већинским учешћем јавног капитала;
    2) привредних друштава и других облика организовања у области научноистраживачке делатности који се не оснивају по прописима о јавним службама а који послују односно обављају делатност са већинским учешћем јавног капитала;
    3) професионалних и струковних удружења која представљају своју област на националном и међународном нивоу;
    4) Јавне медијске установе „Радио-телевизија Србије“ и Јавне медијске установе „Радио-телевизија Војводине“, у складу са законом којим се уређују јавни медијски сервиси и овим законом.
    (став 4) Обавезна употреба српског језика и ћириличког писма, као матичног писма, од стране субјеката из става 3. овог члана обухвата и правни промет и укључује и исписивање пословног имена односно назива, седишта, делатности, назива роба и услуга, упутстава за употребу, информација о својствима робе и услуга, гаранцијских услова, понуда, рачуна (фактура) и потврда.“

    Дакле, сви горе наведени правни субјекти и све њихове радње, односно пропуштања су предмет санкционисања на основу члана 10. Закона, a не само они које сте ви навели.“

    Значи, рекао сам тада, а и сада понављам, СВИ наведени правни субјекти (тј. и они из тачке 1. и 2. -разна привредна друштва и други облици организовања, а не само они правни субјекти из тачака 3. и 4. става 3. које сте ви навели)јесу предмет санкционисања из чл. 10. Закона о употреби српског језика…
    Што се тиче чл. 10. Устава, тврдили сте да он доказује једноазбучност српског језика, што сам оспорио опсежном елаборацијом овде, на овој теми, у одговору од 7. децембра у 22:34 (да га не бих овде копирао, може да тамо погледа кога интересује).
    Видим да Закон о службеној употреби језика и писама поново називате „претходним“, што асоцира да мислите да је тај Закон укинут Законом о употреби српског језика у јавном животу…, што није тачно, јер се они преклапају, не регулишу у потпуности исту материју. Закон о службеној употреби језика и писама је и даље на снажи. Ако нисте мислили да ЗУСЈЈЖ укида ЗСУЈП, онда не би требало да користите израз „претходни“ за ЗСУЈП.

    Кажете: „Хтели сте да нешто ублажите свој суд о мени, па сада штета није од мојих ставова него од мога понашања, али све Вам опраштам.“
    Не, нисам ништа хтео да ублажим, него да објасним да нисте исправно пренели/схватили моје речи . Вашој тврдњи да сам наводно рекао да ћете ви сигурно бити штетни по ћирилицу претходила су ова моја два исказа:
    „Ако постоје закони који дају могућност за проширивање поља ћирилице и побољшање њеног положаја, треба користити могућности које они пружају ( и радити на томе да се те могућности додатно проширују), а не дезавуисати их зато што нису у складу са теоретски исправним, али практично, у овом историјском тренутку, неостваривим ставовима. Тим ударањем главом у зид се, хтели ви то или не, наноси штета борби за ћирилицу.“ И у каснијем одговору рекао ово:
    „Али очито не прихватате ни добронамерне савете . Шта да се ради, то је ваш избор. Потпуно сам сигуран да то неће бити без штете у борби за ћирилицу.“
    Ви сте моје речи пренели овако:
    „Није ми баш пријатно кад на растанку јавно исказујете да ћу сигурно бити штетан по ћирилицу…“, на шта сам реаговао рекавши: „Нисам рекао да ћете ВИ бити штетни по ћирилицу, него да ће ваше одређено понашање бити штетно у борби за ћирилицу. А то није исто.“ Тако да ништа нисам ублажавао, нити ви имате разлог да ми опраштате. Јасно је шта сам рекао.
    А остајем и даље при својим добронамерним саветима, мада сам (после дугачке, повремено исцрпљујуће, делимично потпуно непотребне, сувишне преписке са вама) сада прилично сигуран да ћете их превидети и наставити да радите, тумачите и закључујете (нарочито у вези са правним прописима) на потпуно исти начин као и пре нашег разговора. На жалост.
    И вама свако добро од Господа!

  63. @Деда Ђоле

    Рекли сте: „Ukljucio bih se u polemiku sa porukom da u Srbiji latinicu ne treba zabraniti.“

    А ја бих на то рекао да би у српском језику латиницу требало напустити.*

    То није исто што и забранити латиницу у Србији..
    Никад у Србији није латиница била забрањена него је за српски језик, док је постојала Краљевина Србија и док је било националне самосвести и слободе у Срба, за писање српским језиком коришћена српска ћирилица.

    У Србији, наравно, живе припадници разних народа и култура у чијим језицима је писмо латиница, у разним својим варијантама, па би свако укидање латинице њихова права угрозило. То нико нормалан не жели. Ако се боримо за своја права, која ничим туђа не угрожавају, онда је свака тврдња да „латиницу треба забранити у Србији“ злонамерна.

    Али уопште се не ради о томе нити ико од иоле релевантних и разумних заступника ћириличног писма у српском друштву и култури не заговара укидање латиничког писма у Србији него, евентуално и не сви, у исписивању српског језика.

    Што се тиче доминације абецеде коју користи енглески језик, требало би транскрибовати све наше називе на ту абецеду, као што су у Краљевини Србији имена у пасошима транскрибована на француски, јер је тада то био језик дипломатије….

    *jер је,, између осталог, „културно“ наслеђе разних насиља над Србима и разних окупатора. Па као што не користимо окупаторску симболику у топонимима не би требало да нам та симболика боде очи ни у текстовима. Почевши од „U“ па надаље..

  64. @Немања Видић
    „Борба се и води око тога да ли Срби имају једно или два писма. Ако је у питању ово друго, за њу нема спаса. Давани су ћирилици и многи други атрибути: основно, главно, изворно, примарно, доминантно (проф. др Ломпар) и какво све не друго писмо,али не и онај једини атрибут који њу спашава-српско писмо.“

    Свим „другим атрибутима“ описано је постојеће стање, оним „јединим“, жељено стање.

    (Да отклоним могуће неспоразуме – потпуно се слажем са ставом да је једино ћирилица српско писмо. Као такву су је препознавали и наши сународници „друга два закона“, пре несрећног уједињења из 1918, о чему имам искуства из прве руке у преписци коју су моји преци, Срби католици, са својим сународницима, католицима, водили.)

    Али, или авај, то жељено стање употребе писма, нераздвојно је повезано са стањем нације.
    Претпостављам да би се са овим до сада написаним и Ви сложили.

    Даље, уколико сам правилно разумео, Ви мислите да је једини ефикасан пут промене оба „стања“ кроз деловање државе, при чему одричете делотворност рада „одоздо нагоре“, оног „ситног рада“ о којем проф. Ломпар говори. Разумем да сте и то покушали, али без нарочитог успеха у Вашем непосредном окружењу.

    Напротив, мени се чини да су могућности и поље „ситног рада“, захваљујући технологији, повећане и проширене, па самим тим и делотворност таквих прегнућа. Само, као и у другим стварима, за успех у неком подухвату, потребно је ангажовати стручњаке. У овом случају, стручњаке за пропаганду, маркетинг, утицање на јавно мнење..Они би имали задатак да осмисле стратегију а затим и флексибилан план деловања… За финансирање таквог подухвата, верујем, нашло би се, нарочито у дијаспори, заинтересованих..

  65. Зашто нико не види проблем у школству где се Гајева абецеда учи у другом основне? Деца немају шансу ни да науче ни заволе азбуку како треба а већ су им увалили туђе писмо. Зашто је азбука постала формалност?

  66. УЕФА и ФИФА су примили у своја недра шиптарску организацију под именом „Косова“. Свако српско учешће у такмичењима која та удружења организују су корак имплицитног признања наведене творевине. Не оспоравам залагање за ћирилицу као значајну компоненту српског идентитета, већ скрећем пажњу на појаву у којој се баба чешља док кућа гори.

  67. @ ДБ/ОМ

    Тачно тако, ствар је системске природе и тако је треба решавати. Бесмислено је истицати качање пароле ‘пиши ћирилицом’ на далеководу код кванташа као неко доcтигнуће. Нема много смисла ни нека пропаганда на медијима са сличним клиповима. Нити неко завлачење са деловима неког периферног параграфа који наводно само правници могу да истумаче и да креирају случај за суд где би се годинама надгорњавали.

    Већ сам рекао, обавезна ћирилица у државној управи, суду, војсци, полицији, образовању од обданишта до академика, медијима (штампаним и електронским), издаваштву, на свим јавним натписима укључујући и мулти компаније (кока-кола, мекдоналд, најк, итд). Приватно, свако може да пише како хоће. Не може се очекивати да то разуме неко ко нема појма о пореклу ћирилице.

    Али такви, попут разних одбора за одбрану КиМа, се самопрогласе за главне браниоце (ћирилице, КиМа), затворе се и спречавају друге да се укључе, формирају медијски монопол са неким блоговима, користе ту позицију да се повремено сликају и за промоцију неких других интереса (пр професуре, итд). Косово или ћирилица су им хоби којим се баве с мене па на уштап. Зато их нигде нема иако је КиМ на ивици рата, зато није било ни реакције на пријем Косова* у ФИФУ или МОК. Нема никакве иницијативе ни Скупштини ни Академији чак ни промоције сопственог програма реинтеграције КиМа.

    Држе симпозијум о српском идентитету а не одговоре шта је то и из чега се састоји. Не могу ни да кажу јер кукавички ћуте о српској историји о којој чак сељаци на пијаци разговарају а која је у основи свега тога. Бесконачно понављају неке заветне флоскуле а не објашњавају њихово порекло. Главна публика су им ограничени фрустрирарни медиокритети чији допринос јавној расправи је нула али који сматрају да свако сме да прича само о стварима које је студирао на факултету а да о историји може да говори само онај коме су H.Самарџић, Дубравка или Љушић потписали индексе.





  68. Шенге Пенге

    Обично не реагујем на коментаре оних који се јављају под шифрама, али Ви сте се обратили мени,и то на добронамеран и уљудан начин,па Вам одоварам.И још се извињавам што нисам био у могућности да раније реагујем.

    О утицају државе на стање нације
    Рекосте да је ћирилица повезана са стањем нације.Наравно да јесте,и жао ми је што нисам могао наћи речи Андрића о томе да држава често својом лошом политиком може довести до слабљења националне свести.
    Веома давно сам чуо од инжењера Владимира Лепојевића да се у Србији спроводи стари необјављени ватиканско-бечки програм латинизације Срба.Тај програм је зачео и спроводио Јернеј Копитар,државни цензор Аустријске царевине,а слуга му је био Вук Караџић. Чувени књижевни Бечки споразум из 1850. потписали су неки Хрвати и Словенци у име иституција њихових народа, а Вук Караџић и Ђура Даничић потписали су се у своје лично име,и то латиницом.Следећи важан догађај се збио 1914. приликом стварања Нишке декларације о ратним циљевима Србије, када је потоњи академик Александар Белић ( изворно Weiss) први пут споменуо српскохрватски језик. Онда је тај исти академик 1953. променио име Речника српског језика у Речник српско-хрватског књижевног и народног језика.А кад је већ настао српскохрватски језик, у њега се следеће године могла уденути хрватска латиница Новосадским књижевним договором Срба и Хрвата.Још и 1992.г.,када се братсво Срба и Хрвата распадало у крви, српски лингвисти су кликатали од среће говорећи да њима нико није наметнуо српскохрватско име језика,него је оно резултат њиховог научног уверења!!! А кад је већ тако, онда кад је Србија поново постала држава први пут после 1918., могла се српским правописом и хрватска латиница именовати за српско писмо.Јер је тако рекла висока струка!Тако стигосмо и до задњег државног чина спровођења државноог програма латинизације Срба: Законом о јавној употреби српског писма и заштити и очувању ћириличког писма. А пошто су то Срби лако прогутали,а лингвисти и подржали,читамо ових дана правдање САНУ због чега је она одбила да се речнику врати српско име-већина лингвиста је против.Они гласају као на радничком савету, а джаву тоне занима. Раније сам негде прочитао да је директорица Института за српски језик САНУ, или вођа тима за израду речника,чак запретила оставком.Каква би тек то била катастрофа за српски народ!
    Дакле,глава латиничке змије је у САНУ,а онда може и да палацне из Матице српске..

    О деловању „одоздо нагоре“

    Ја се тога никад нисам одрекао,па тако радим и данас.Али, исто тако, треба знати да и веома велики брох удружења не може ратовати против система,тј. државе.Зато се и стварају државе,готово увек у крви. Што се тиче сугестија Ломпара, он је учинио страшно лоше ћирилици,посветивши њој укупно две реченице у књизи тешкој 1, кг у свом култном делу „Дух сампорицања“ ,рекавши да Срби имају два писма, с тим да је ћирилица доминантно писмо.Е,баш је много доминантна са оних читавих 1,5% ћириличких исписа на улици Новог Сада, и то по бројању лично председника Матице српскохрватске,21000 Нови Сад, Улица Матице српске бр.1.А пошто је Ломпар велики ауторитет, кога можемо утицати на судбину ћирилице ми ситна боранија?

    Потребно је ангажовати стручњаке

    Колико сам пута још пре две деценије покушавао да нађем стручњака за маркетинг,особито за утицај на омалдину,али мрка капа. Гледали су у мене као да сам пао са Марса.Да би они нешто смислили потребно је да се удубе у проблематику,а њима је разумевање ћирилице као националног симбола било далеко као најдаље сазвежђе.
    Нудио сам ономе композитору који је аутор песме о Видовдану да осмисли химну ћирилици, али је био много скуп.

    Финансирање ћирилице од стране дијаспоре

    Познато ми је да држава Србија није ништа урадила за ћирилицу на интернету, него су то урадили бесплатно српски инжењери у иностранству.
    Једном приликом одјурио сам у „Сава центар“ у задњи час,где се била окупила наша дијаспора,и то по дојави проф.др Слободана Турлакова. Поредао ја у холу књиге Драгољуба Збиљића и разне самолепљиве плакатице о ћирилици. Приђе ми једна старији човек и рече да се његова књига о ћирилици налази у Њујоршкој библиотеци.И још је додао да нећу продати ни једну књигу,јер ови који су у сали су дошли само зато да покажу да су неко и нешто,чим се Србија узда у њих.Тако је и било.

    Закључак:

    Ћирилица се може вратити српском народу само,и само онда ако за то постоји политичка воља (први је ово рекао Василије Клафтакис Велики,и то управо на овом сајту).Да такве воље има до сада би председник државе макар једном, откад је на великој власти, споменуо уставни пропис о језику и писму,а камоли да је обећао његово спровођење. Он то ни не може јер је државни план онај исти ватиканско-бечки да се Срби удаље од православне и ћириличке Русије.

  69. Онорије

    Прво о сајту Стање ствари.Лазић макар покушава да разбије жабокречиу по питању писма, док други не чине ништа.Накупило се и 68 коментара,али је то мало за овакву тему.Особито одзив на текст Милана Ружића сведочи о бедном стању националне самосвести српског народа.
    Шенге Пенге је лепо писао да је потребан „ситан рад“ и деловање „одоздо нагоре“.Удружење ЋИРИЛИЦА Нови Сад је тако радило две деценије тражећи од језичке струке и државе да мењају систем који затире ћирилицу, и да Уставом врате српском народу једноазбучје у ћирилици. Лингвиста мр Бранислав Брборић у улози помоћника министра културе и секретара Одбора за стандардизацију српског језика препознао је у раду ЋИРИЛИЦЕ народну енергију и хтење да се прекине са растакањем националне самосвести српског народа,па је наговорио министра културе Драгана Којадиновића да се подржи ЋИРИЛИЦА.Ускоро је организован скуп ЋИРИЛИЦЕ на коме је министар Којадиновић пред многобројним ТВ камерама изјавио да се држава определила за једноазбучје и да ће са њиме ићи на референдум.На референдуму се народ изјаснио за ћирилицу,па је тако настао данашњи уставни пропис о језику и писму.Било је то у време када је председник Владе Србије био истински српски родољуб проф.др Војислав Коштуница.Али кад је он изгубио власт,,држава се поново вратила на стари необјављени ватиканско-бечки државни програм латинизације Срба.У том смислу охрабрила је Матицу српску да не усклади правопис са Уставом,односно да у њему задржи и хрватску латиницу као друго српско писмо. Ако Матица српска није хтела да усклади правопис од 2006. до данас, онда је она Матица српскохрватска, и њено руководство треба стављати на стуб срама
    Да би ЋИРИЛИЦА остварила тако велико дело и поред тога што је српски народ већ увелико захватила болест звана свеједност,она је штошта „качила“, што онорије обесмишљава,и писала је на асфалтима Београда и Новог Сада НЕ ГАЗИ ЋИРИЛИЦУ. Итд.,итд.Много се радило „на терену“,уместо да се филозофирало из фотеље,а главни и непоновљиви подвижник у свему томе био је Драгољуб Збиљић.Кад је он послао проф.др Мати Пижурици своју најновију књигу „Силовање ћирилице“, овај га је назвао телефоном и рекао да је том књигом подигао монументални споменик и себи и ЋИРИЛИЦИ.
    Онорије није разумео разлику између „ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ“ и „ИЗДАЈА ЋИРИЛИЦЕ ПРАВОПИСОМ И ЗАКОНОМ“.Првом се сугерише да се у мору хрватске латинице угледа за који постотак више сироте ћирилице,а другим се буни народ да затражи од државе да системски реши питање писма у складу са Уставом И, ово друго није „закачено“ на кванташу, него испред робне куђе ИДЕА,па итекако „боде очи“ пролазницима.

  70. Бато, сам исказ да ја не разумем разлику између ‘пиши ћирилицом’ и ‘издаја ћирилице’ на транспаренту окаченом на далековод довољно говори о нивоу на коме се брани ћирилица. ‘Ситан рад’ који је препоручен у борби за ћирилицу је конструкт преузет од М.Ломпара са референцом на Чехословачку за време Варшавског пакта када су грађани легалним ситницама исказивали своју грађанску непослушност сили која им је наметнута. Он је узео наш пример комшије који залива цвеће испред зграде у време преноса приредбе ‘дана младости’. Нећу се упуштати у бесмисленост употребе овог метода кад је ћирилица у питању a парадокс је и да он заступа два писма. Код нас је обратна ситуација. Треба грађане освестити да користе ћирилицу. Далековод би имао значење на Косову или Хрватској а овде би био примерен протесту старијих основаца.

    Све у свему приступ је тотално погрешан а код Радована је све било килаво па и то. Нисам ништа рекао против намере СтСта да помогне у тој борби али поента је на другом делу исте реченице – други не чине ништа. Зашто је тако и да ли више далековода могу ту да помогну? Треба погледати даље од носа (и од далековода). По мени је ‘првородни грех’ тј. незнање порекла ћирилице (и много чега другог) и њеног значаја. На то обично ‘борци’ завуку главу у песак и чекају следеће питање. Одговором на то питање би корак по корак логички дошли до праве стратегије за институционализацију ћирилице као српског писма.

    Садашњи предводници те борбе једноставно немају ни стратегију ни идеју шта учинити. Наведени пример ‘ситног рада’ током 20 и више година није дао апсолутно никакав резултат. Књиге малог тиража о императиву коришћења ћирилице и њихови аутори су за похвалу али и њихов утицај је скоро безначајан. Имао би смисла као део неке осмишљене стратегије које нема. Зашто неко рече горе да ни једна књига на скупу посвећеном и ћирилици неће бити продата? Зато је време да се отворе очи, да ce људи који су засели у позицијe бранитеља ћирилице већ 20-30 година мало помакну и уступе место другима који имају знање, идеје, патриотизам, методологију и енергију да постигну неке резултате. Сигуран сам да има довољно оних који би то боље од мене урадили а ви ми реците ако сам у криву.

    7
    3
  71. ПП: Само пар додатних линија (не само за Бату)…

    Ево, кажу, да се Казахстан спрема да пређе са ћирилице на латиницу. Пре тога су то били Румунија и Молдавија. Код нас прво муслимани, после монтонигери. Смакедонци ће вероватно у пакету са Бугарима. Кладим се да ће и Укрима то бити један од приоритета пре него буду згажени.

    У том контексту треба гледати и ситуацију у Србији. На цивилизацијске мегатрендове се не може утицати ситним прцкањем, бандерашењем и поливањем цвећа ћирилицом. Борци за ћирилицу тврде да је она ознака нашег идентитета али не умеју да одговоре зашто и шта је то српски идентитет. Мисле да је цео проблем започео Александровим стварањем Југославије а да је Броз то касније наставио. Зашто се није десило да Словенци и Хрвати пређу на ћирилицу пошто су Срби као ратни победници били у доминантном положају, били су бројнији и имали су неупоредиво дужи период државе, културе, књижевности, језика и писма и уопште, постојања?

    Значи, проблем је цивилизацијске природе. Зашто, од када је то почело? Ко смо ми у ствари? Шта уопште умишљају тамо неки без генома који су јуче из мочваре изашли са трском заденутом за уво? Или је можда ипак истина мало другачија? Па хајде, нека борци за ћирилицу заврше реченицу – Ми Срби смо баштиници ….





    7
    3
  72. Онорије АЕ Илирије

    С обзиром на досадашње делање Родољуба Лазића, било би сасвим нормално да му не треба захваљивати на томе што је на свом сајту својим текстом отворио полемику по пиању писма у Срба.Али пошто то не чини нико други у васцелом србству, изражавам му велику захвалност.

    Неко се сакрио иза шифре Онорије АЕ Илирије,па је написао:

    „Зато је време да се отворе очи, да се људи који су засели у позиције бранитеља ћирилице већ 20-30 година мало помакну и уступе место другима који имају знање,идеје,патриотизам,методологију и енергију да постигну неке резултате.“
    Што се тиче знања,знам ја као и Онорије да страдање ћирилице није почело са Александром, него је део ватиканско-бечког програма удаљавања Срба од Руса,започетог латиничким потписима Караџића и Даничића на језичком договору са Хрватима и Словецима у Бечу 1950.г. Оно што не знам је како се србски народ упецао на тај антисрпски и антируски програм.
    Немам право да се оглашавам у име свих оних који су „засели“,поготово зато што их је јакомного,али морам да макар понешто изнесем пред свој народ,Притом се плашим да ће,због мојих честих оглашавања,неко помислити да нисам национални радник,него национални болесник.
    Родом сам из Републике Српске,а од 1977.до рата живео сам у Осијеку.Отуда сам избегао у Београд,с оним што се могло ставити у ПВЦ кесе,и радовао сам се слободи што могу писати о ћирилици у „Политици“.Један текст сам завршио,отприлке, оваквом реченицом:“Када бих чуо да је основано неко удружење за бригу о ћирилици, материјално бих му помогао.“Само који дан касније прочитам да је основана ЋИРИЛИЦА у Новом Саду.Назвао сам Матицу српску и питао за контакт, и сазнам телефон оснивача проф.Драгољуба Зиљића,у чијем стану је седиште ЋИРИЛИЦЕ.
    Назовем ,представим се и рекнем да оде у продавницу „Глобал“ и преузме факс који сам платио за удружење. У то време сам био подстанар,и нисам имао кревет него је душек лежао на поду.
    Платио сам штампање прве Збиљићеве књиге „Српски језик под окупацијом латинице“,као и штампање својих књига.Штампање осталих Збиљићевић књига платио је песник Душан Гајић Жоља, новцем зарађеним возећи тешке камионе у Аустралији.Тамо је избегао из Книнске Крајине и патио за родним крајем.Када је проф.др Драган Станић „засео“ на позицију председника Матице српске,забранио је да ЋИРИЛИЦА и даље користи просторије те његове прћије,па се сва тада активна ћириличка војска од нас десетак састала у некој библиотеци.Збиљић је са своје високе „запоседнуте“ позиције подносио неки извештај, и стојећи предложио да прво прочита поздравну реч песника Душана Гајића Жоље. После добијене сагласности замолио нас је да стојећи одслушамо реч песника.

    Седишта ЋИРИЛИЦЕ Нови Сад и СРПСКЕ АЗБУКЕ Београд су и данас у становима оних који верују да раде за ћирилицу најбоље како знају и умеју,а све о „о свом руву и круву“.Није згодно да пишем шта је рађено и урађено од 2001.до данас,па наводим само
    ово: данас постоји уставни пропис о језику и писму,захваљујући којем је ћирилица требала да буде враћена српском народу.Они који су „запослели“ високе позиције нису криви што председник државе никад није ни споменуо тај уставни пропис,а камоли да је народу обећао његово спровођење..

  73. СВЕ ДОК САМО У СРБИЈИ ПОСТОЈИ НЕУСТАВНА И АПСУРДНА СПРЕГА ЛИНГВИСТА И ВЛАСТИ ЗА ДВОАЗБУЧЈЕЕ САМО У ЈЕЗИКУ СРБА, СРПСКАА ЋИРИЛИЦА МОРА ОДЛАЗИТИ И ДАЉЕ НА ГРОБЉА

    Обећавам да се нећу јављати више пута, те стога молим за толеранцију на дужину мог јављања овим поводом

    Прилично ме је охрабрио овде најпре Лазићев текст, али и већи део добрих коментара. Имам радостан утисак да је у последњих 20 година дошло до видног освешћивања дела Срба у вези с ћириличким писмом. На основу ових коментара (посебно Видићевих, Поповићевих и многих других) оцењујем да се у свести неких Срба у вези с ћирилицом догађају вредне промене или преумљења. Мада још има доста оних који мисле да је враћање српског језика на једноазбучје (какво иначе прописује народ у Члану 10. Устава Србије у вези са службеном употребом српског језика) некаква ЗАБРАНА латинице. Језик и народ не могу нормално да функционишу на два или више писама. Само Србима су смишљено, са задњом мишљу и(ли) намером, уведена алтернативно два писма да би се имало чиме избацивати и замењивати српско писмо, што се насилно и лукаво чини у хиљадугодишњој историји Срба. Не би једини Срби имали данас два писма да нису Хрвати прихватили српски језик или макар да нису пристали да деле исти језик са Србима. Они су прихватили српски језик, али су пристали (подржани од Беча и Ватикана) само уз услов да за њих не важи исто писмо са Србима. Хрвати су најдуже у црквама користили глагољицу, али су им Беч и Ватикан наметнули неизбежно латиницу, а онда су заједнички прогонили Србима ћирилицу. То је чињено и забранама уредбама и законима, поготово у току окупација Срба, али и у миру /данас се, на пример, ћирилица разбија чекићима или се премазује фарбама на путним правцима у БиХ, на пример. Ми нисмо ни за каву забрану латинице у неком другом језику и народу. Ми смо само за оно што чине сви други народи у свом језику, јер нико не може да нормално функционише шизофрено и равноправно на два или више писама у свом језику. Нити ико други тако ради јер еј то не само штетно него је и немогуће. Ми треба ад свој језик пишемо само својим (ћириличким) писмом, а свакако је корисно ад научимо и корисно даа знамо и хрватско латиничко писмо јер зашто бисмо се одрекли могућности да, без превођења, читамо оно што пишу Хрвати кад нам је језик исти, минимално је различит само у лексици и нешто мало у стилистици, али се лако (макар језички) с Хрватима добро разумемо. Нама није исти језик, на пример, с Енглезима, па нам је џабе да знамо њихово писмо ако не научимо њихов језик. Хрватски језик не морамо посебно да учимо, јер га разумемо, па је само зато корисно и потребно да знамо и њихово писмо. Али је непотребно и вишеструко штетно у сваком погледу да ми заменимо своје ћириличко писмо хрватским писмом, поготово што је српска ћирилица за српски језик, али и за оно што се зове данас зове хрватски језик, босански/бошњачки и црногорски језик српско ћириличко писмо у неким елементима објективно савршеније, подесније, лепше, читљивије и лакше, јер је једноставније. Наравно, будући да су неки истојезички народи овде изграђивали свој идентитет на антисрпству, они не воле (ад не кажемо ад не подносе) и неће да тај, лингвистички исти језик пишу чисто српским саставом писма, кад већ могу да га пишу латиницом која није општсрпско писмо, нити је ико састављао за све Србе алтернативно латиничко писмо. Тако се Хрвати, Бошњаци и Црногорци данас, у жељи да се разликују од Срба, служе радије латиничким писмом. Али јее и њима корисно да знају и ћирилицу, а тек би је знали и учили када би се сви Срби вратили своме писму. Онда би и они учили ћирилицу да не би морали ад преводе за себе исти, српски језик. Овако, ти други истојезичници не морају знати српско писмо, јер им Срби готово све пишу писмом које су они изабрали.
    А што се тиче српског враћања на своје, по многим елементима савршеније и подесније за природу српског језика ћириличко писмо од латиничког, то враћање у већој мери није данас могуће све док и српски лингвисти не нормирају српски језик (као сваки други језик) у (ћириличком) једноазбучју и све док српска власт, као свака друга власт не сачињава непотребан закон противан уставној обавези из јасног става првог Члана 10. Устава Србије. Српска власт чак је учинила нешто што ниједна друга власт до сада није. Она држи на снази два закона у којима се регулишу обавезе о српском језику и писму. Онај први и стари из 1991. године који није никада усклађен с новом уставном обавезом из 2006. године, а донела је 2021. и нови закон који чак и не спомиње уставну обавезу и чак је уведена њиме невероватна у свету непостојећа апсурдност у томе што пред тим законом немају сви иста права и обавезе у вези с писмом. Једни морају да пишу српски језик ћирилицом, а други не морају. Не морају сви они који су приватни власници предузећа, банака, продавница и свакаквих других приватних асоцијација не морају да српски језик пишу ћирилицом. Истина не наводи се којим то другим и каквим туђим, приватним писмом могу да пишу српски језик. А замислите и ово: у том новом закону ако се приватни власници новина, телевизија и свега другог где се користи језик и писмо одлуче да српски језик ипак пишу ћирилицом, само ће они бити још награђени (смањењем пореза), што је без примера у свету. Где то још има, осим у Србији, да ико има мањи порез ако свој језик пише својим писмом, а што је уставна обавеза која се тог новог српског закона не дотиче. Апсурд којег нигде изван Србије нема!
    Други народи и државе углавном немају посебан закон у употреби националног језика и писма, него имају само закон о службеној употреби језика мањина. На пример, Хрвати у суседној држави) немају посебан закон о употреби хрватског језика и писма, па сваки Хрват никад не промаши писмо, па да свој језик пише српском ћирилицом, нити један једини Енглез, Рус, Француз и било ко други никад нема дилему, али ни могућност, да бира за свој језик неко друго писмо. Сви други пишу јединствено свој језик истим, својим писмом. Дакле, други народи углавном немају ни један (а камоли два!) закона о употреби националних језика и писама, него углавном сви имају само уставну одредбу о језику и писму и њу спроводе стопостотно и без икаквог кажњавања јер су сви други народи јединствени у свом нормативном језику и писму и ниједан други народ, осим српског, не омогућује деобу свог народа у језику и писму.
    А ту деобу само српског народа у језику и писму омогућују најпре лингвисти а онда власт. Лингвисти омогућују ту деобу неусклађеним правописним решењем питања писма за српски језик у Одбору за стандардизацију српског језика у двоазбучју с уставном обавезом која обавезује, сасвим, у складу са светом, писање српског језика само српским (ћириличким) писмом, а законодавна власт у Скупштини Србије није ниједан закон о језику и писму ускладила с јасном уставном народном) обавезом о једном писму за српски језик.
    А како сам по струци језикословац, потпуно ми је јасно ад су лингвисти већи кривци од власти, јер власт може да буде заведена правописним решењем стручњака, а лингвисти не смеју да не разумеју јасну уставну обавезу и не смеју да не знају зашто сви други лингвисти решавају питање писма у свом језику у једноазбучју. Знам, као стручњак за језик и ово: деца и ђаци углавном не читају законе да из њих уче које је њихово писмо и језик. То се учи у школама, а код нас се учи двоазбучје за српски језик, а деца не читају ни устав да би из њега (на)учила којим се писмом пише српски језик, него то могу да знају само учећи у школи од стручњака за језик и писмо. А видели смо шта каже онај професор у школи за ћирилицу и шта га позади за њу „боли“.

  74. Немања, чињеница је да имам симпатије нашем прекодринском народу, не зато што су морали у избеглиштво већ због других ствари али то не мења присутне чињенице. Не знам да ли би моји аргументи били уверљивији да сам их потписао као Драган Џајић. Овако, моје име је обавило функцију пошто су читаоци били спречени да сазнају више о мени а један (каљави) читалац је чак истражио и јавно ме ‘провалио’ ко сам и шта сам. Мој приступ није оригиналан, преузет је од једног претходног чије име је постало метафора и разбистрило мутљаг тако да се открило да нам се званична историја одржава на једној јединој стабљици трске.

    Твоје сведочанство да си напустио Осек са Идеја кесама у рукама више говори о скучености твојих видика и немању осећаја за окружење. Добро, био си млад и мало блентав као сви прекодринци али си ваљда у међувремену стекао неко животно искуство. Можда сам ја превише времена провео у корпорацијама па ми је професионална деформација да само гледам резултате. Нико не негира добру вољу твоје групе и напоран рад (није се лако пентрати по бандерама под старе дане) али су резултати такви какви су. У претпоследњој реченици свог коментара (00:32) сам набројао шта је све потребно. У последњој сам вас позвао да ми јавите ако сам у криву и нисам добио потврду за то. Уз претходно могу да додам и своју спремност да преузмем вођење тог пројекта (све је пројекат).

    Као своју референцу могу да наведем вишелетно седење на Вуковом прагу и читање лектире на ћирилици, десетине испијених тестија (шта је сад то?) са троношког леденог извора (Зоћа мудролијаш би рекао – идеална за табарку), два сата зезања са прекодринцем Бранком Ћ. (на голој ћирилици), успешну пропаганду ћирилице код дела мађарске популације у Војводини (референце на захтев расположиве), успешно руковођење нерегистрованом (једночланом) НВО у борби против малигног утицаја морона (у оклопу или без) на ментални склоп српског народа.

    Био сам превидео прву полупоспрдну реченицу овог текста па би ти, сам или са твојим саборцем-правником, могао да је напишеш у озбиљној форми. То ће бити мој предуслов да размотрим све ваше потенцијалне будуће понуде.

  75. У моје време и много пре мене, такорећи одувек, се у Дувну говорио српски језик. Мало ко зна (мало за едукацију) да је по Дувну добила име Далмација. Много тога се променило од тих црквено-народних сабора и Дувно је у модерно доба постао најусташкији град где се још док је Југославија постојала, певало – Дувно моје, не волим те више, у теби се ћирилица пише! У међувремену му је и име промењено у име измишљеног краља о чему је давно још кантадур Фарчић писао. Парадоксално је да се проценат јавне употребе ћирилице у неким деловима Србије приближава проценту које је Дувно имало док се певала она песма.

    <a href="void(0)" title="Свиђа ми се" rel="nofollow ugc"><br />
    <i></i><br />
    </a>

    <a href="void(0)" title="Не свиђа ми се" rel="nofollow ugc"><br />
    <i></i><br />
    </a>

  76. Да ли је штетно по ћирилицу тражити једноазбучје по Уставу?

    Удружење ЋИРИЛИЦА Нови Сад окупило је почетком овог века 1500 чланова,са циљем да се од лингвиста и државе затражи враћање српском народу једноазбучја у ћирилици.Угледајући се на професора права и социологије академика Радомира Лукића,чијом искључивом заслугом је ћирилица први пут заштићена Уставом из 1990.,
    и оно је веровало да ћирилица не може опстати ако се не решава као државно питање, и то Уставом.Лингвиста мр Бранислав Брборић је био двоазбучњак,али посматрајући једногодишњу народну енергију и хтење за ћирилицу,охрабрио се и приклонио ставу ЋИРИЛИЦЕ да је спас ћирилице само у једноазбучју.У том смислу је заједно са ЋИРИЛИЦОМ дефинисано референдумско питање о језику и писму.Народ се на референдуму за Устав 2006.г. определио за ћирилицу уз српски језик, и тако смо добили данашњи уставни пропис о језику и писму..А њега ни не спомиње председник државе.
    На овом сајту се неки ругају тој народној вољи,иако је она епског карактера и по чињеници да је један песник Душан Гајић плаћао штампање књига о ћирилици Драгољуба Збиљића.О томе би требало снимити филм,како би се српски народ оплененио подвизима својих појединаца, а на оне који се ругају народном труду не треба обраћати пажњу.
    Чини се да се коментатори нису изјаснили по неким основним питањима покренутим на овом узорном сајту.
    Прво,да ли је ћирилица „отписана уз елементе достојанства“ или је спашена Законом о јавној употреби српског језика и заштити иочувању ћириличког писма?
    Друго,да ли се чини штета ћирилици ако се и даље захтева враћање српском народу једноазбучја у ћирилици,сагласно Уставу Србије?
    Потенцијалне коментаторе упућујем на следеће:
    На сајту „Борба за истину“ има текст „Отписивање ћирилице уз елементе достојанства“,а у њему су и мишљења академика о удружењима за одбрану ћирилице.Академик Пипер саветује да се не тражи једноазбучје,јер је то оно превише које би могло одвратити од ћирилице умерене Србе,па постоји опасност да се смањи онај проценат ћирилице на улицама Новог Сада у износу читавих 1,5%. Академик Јован Делић је страшне „ћириличаре“ назвао милитантима.Све је то ипак блаже од писања друге Србије, која их је поредила са фашистима(Теофил Панчић) и називала ћириличким талибанима.
    На интернет страници Пипера писало је:“Треба писати ћирилицу увек када се пише на српском језику.“ Па зашто ће нам онда хрватска латиница у српском правопису?
    Пипер је заједно са академиком Иваном Клајном написао „Нормативну граматику српског језика“,у којој на стр.17. стоји и ово „Ћирилица се назива српским,а латиница српскохрватским писмом,уз недвосмислено давање предности ћирилици.“
    Молим потенцијалне коментаторе да ми помогну како би се снашао у овом лингвистичко-политичком муљу..Особито ме занима како се ћирилици даје та предност,како би се зауставио пад оних 1,5% ћирилице, на улицама Новог Сада.. Бројао је лично председник Матице српске, који је знао да овако ода признање ономе који је трасирао све наше срећне путеве:
    „Које у политичкој сфери учинио да се овакав драгоцени ,спасоносни пут утврди на државном нивоу,не морамо посебно наглашавати.То је довољно јасно сваком патриоти који уме политички и духовно ваљано да мисли.“ ( „Политика“,9.8.2021).

  77. Ако овај гдин Онорије АЕ Илирије стварно и озбиљно мисли ово што је написао на адресу Немање Видића

    „Зато је време да се отворе очи, да се људи који су засели у позиције бранитеља ћирилице већ 20-30 година мало помакну и уступе место другима који имају знање,идеје,патриотизам,методологију и енергију да постигну неке резултате.“

    — учинио је велики ћорави промашај. Ако стварно мисли да Немања Видић нема „знање, идеје, патриотизам, методологију и енергију“, па ко то све од вас „нових бранитеља ћирилице“ има више од Немање Видића??? Кажите, ко свега тога има више од стварног бранитеља српске ћирилице Видића?

    6
    1
  78. Већ је постало мало заморно се прегањати са самопрокламованим борцима за ћирилицу који појма немају одакле Србима ћирилица. И овај коментар, као и други, сведочи о изигравању неке увређености и неке неправде која је њима лично нанесена. Нити познајем икога од претходних нити ме они лично интересују.

    Пишем о општим стварима које су далеко изнад личних односа. Симптоматично је да сви полемишу са мојим ставовима а онда потврде да су тамо неки заузели позиције тобожње одбране ћирилице али им то није приоритет. Лепо се из цитата може видети да износим генералне ставове а не говорим о личним особинама појединаца.

    Већ сам рекао да је похвалу њихово залагање али то није довољно. Поменута особа вероватно има све наведене особине осим нпр методологије. Он то потврђује својим успехом да је за 30 година успео да ‘конвертује’ само једног познаника да користи ћирилицу. Како велики успех наводи тај далековод што заиста може мало да иритира. Очигледно је да је та велика посвећеност борби за ћирилицу примерена у оперативном домену али није за креирање стратегије, методологије и егзекуције.

    О томе говоре резултати у чему се сви слажемо али никако да пронађемо узроке неуспеха. Иста ствар је и са нашом борбом за Косово и са борбом за титулу светског првака у фудбалу. Сви знамо да нема резултата, често чак знамо и шта није добро али не знамо одакле крећемо нити имамо стратегију да то остваримо.

    6
    1
  79. НЕПРАВЕДНО ЈЕ И ПОГРЕШНО ДА Г. ОНОРИЈЕ СВЕ БОРЦЕ ЗА ЋИРИЛИЦУ СТАВЉА У ИСТИ КОШ

    За г. Онорија АЕ Илирија

    Имамо, гдине Онорије, све: и циљ (враћање у живот српске ћирилице сто посто у српском језику), имамо и то што Ви кажете да „не знамо одакле крећемо“ (крећемо из свих српских подручја где се користи српски језик), имамо и јасну стратегију (притиском из народа на оне који су једини плаћени и званично (професионално) задужени задужени и обавез(а)ни за враћање ћирилице у пуни живот (прво лингвисти, а друго законодавна власт и инспекције који су плаћени за спровођење уставне обавезе у вези с ћирилицом из става првог Члана 10. Устава Србије, знамо тачно ко је кривац што у томе нема успеха (за разлику од Вас који то још не знате), а кривци су директно и непогрешиво први српски лингвисти, пре свега у Одбору за стандардизацију српског језика који су неуставно и противно целокупној европској и светској пракси у решавању питања писма само у језику Срба задржали из српскохрватског језика и Новосадског договора о српскохрватском језику са два писма (српским и хрватским које су Србима наметнули лукавством и насилно политички комунисти у њиховој дугој владавини у Југославији уместо српског (ћириличког, наравно) писма, а српске власти све до данас и после разбијања Југославији, уместо да, једноставно, спроведу уставни (народну) обавезу из реченог става првог Члана 10. Устава Србије — задржавају стари неуставан Закон о службеној употреби језика и писама из 1991. године а недавно (2021) усвојили су још један још неуставнији и још апсурднији закон о употреби у јавности српског језика и ћирилице који не само ад није усклађен с уставном (народном) обавезом него је толико апсурдан да је невиђена светска аномалија јер еј то једини закон у свету чије се одредбе не односе све подједнако на све грађане и асоцијације, него обавеза о коришћењу ћириличког писма у језику Срба зависи од тога да ли је реч, на пример, о приватној, државној и(ли) јавној радној организацији и другој врсти асоцијације. Тако, ревимо, по том новом закону, они који имају приватне фирме не морају користити ћириличко писмо у српском језику, а да све у том закону буде још апсурдније као светска невиђена глупост јесте и то што по таквом нашем закону они који не морају, а ипак се одлуче за писање српског језика ћириличким писмом, једино ће приватници бити новчано награђени (смањењем пореза). Тако, на пример, ако латинички листови, на пример, Данас, Време, Информер и други пређу на штампање ћирилицом, биће награђени мањим порезом.
    И Ви, гдине, Онаније, сада, пошто све ово не пратите и не познајете, окривљујете праве и упућене борце за ћирилицу који ово све знају окривљујете овако: „често чак знамо и шта није добро али не знамо одакле крећемо нити имамо стратегију да то остваримо“. Не можете за све борце за ћирилицу, поготово не за гдина В. Видића и мали број још сличних њему, стављате у исти кош са онима који не знају.

    7
    1
  80. @Драга….: Не знам да ли Вам је у претходном коментару оно “Онаније” упућено опоненту било само lapsus linguae, или намерно, али то је био пун погодак!
    На страну сва прегањања, сви виде да ћирилица у јавном животу и писменој комуникацији плански све више тавори, упркос свим уставима, законима, итд., јер – властодршцима је то у најмању руку последња рупа на свирали, чак и мање од тога. Прођите улицом, погледајте фирме, погледајте киоске и штампу у њима, погледајте излоге књижара, и….? Колико је ћирилица заступљена данас у штампаним стварима (књиге, штампа) у односу на… рецимо пре 10 година? В.Клефтакис је то обрадио до 2012г., показао све жалосније стање, па схватио да нема коме и за шта да се залаже , па се окренуо и отишао… Од 2012 г. на власти више нису “жуте продане душе” него све саме странке са “националним предикатом”, можда се стање у присутности српске ћирилице у штампаним медијима променило, побољшало – или…? Врло је лако то утврдити користећи методологију коју је описао Клефтакис, али да ли се неко од ћириличних нагваждала сетио/ла да покуша? Ма, доста би било само отићи до Народне Библиотеке Србије, она има и библиографско одељење и у садашњем времену ИТ технологије би тим службеницима било довољно два минута да пруже одговор – али очигледно никоме није пало на памет да се потруди и то затражи, а очекивати од чиновника да то самоиницијативно ураде је илузорно.
    Сигурно да само поседовање савремених података не решава проблем, али би то бар показало како су се ствари током 10 година владавине патриотских (са, или без “. “) променило – или не. Али, да вас не гњавим више… ионако се ништа не може поправити без воље властодржаца.

    12
    4
  81. Исправка куцачке омашке. Уместо имена великог борца за ћирилицу В. Видића треба исправно да стоји Н. Видић. Наравно, није реч о славном српском фудбалеру, него о дипл. инж. машинства Немањи Видићу.

    1
    1
  82. ЗА ЗАТИРАЊЕ ЋИРИЛИЦЕ ОДГОВОРНИ СУ СРПСКИ ЛИНГВСИТИ И ВЛАСТОДРШЦИ

    Поштовани Пајо,
    тачно сте казали да се без властодржаца ствар у вези с ћирилицом заиста не може поправити. Јер, властодршци сви од 2006. године, једноставно, неће да примене оно што је у Уставу Србије народ већински изгласао у ставу првом Члана 10., где јасно, кратко и недвосмислено пише: „У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.“ Дакле, за писање српског језика народ је изгласао да се пише ћириличким писмом и ни једним другим писмом. А зна се ко то треба да преточи у стварност. Наравно, власт. Она је та која дугује спровођење Устава. Али власт неће да у том Члану спроводи Устав већ 16 година. И зато немамо више од десетак процената ћирилице у Србији. Она је, једноставно, окупирана туђим писмом, што је нелегално, јер је противно Уставу Србије.
    Има још једно место које квари посао у вези с ћирилицом. То су, наравно, лингвисти и Матица српска који су, противно Уставу, задржали у српском правопису правила из српскохрватског језика из времена југословенске државе, када је плански исфаворизована хрватска абецеда уместо српског писма у српскохрватском језику. Кад би лингвисти и Матица српска урадили Правопис српског језика у складу с Уставом Србије и општом праксом у решењу питања писма у другим језицима (једноазбучеје), деца би у школи научила да је ћирилица српско писмо, а не хрватска латиница и тако би се вратило српско писмо у употребу.

    4
    1
  83. ДМС – Сложили смо се. И вама све најбоље у Новој години.
    Уз један од најлепших светских валцера и cа погледом на родно место ћирилице.

    4
    2
  84. @Драга Мирсин Сибничанин

    Занимљиво је да особа која се потписује са Драга Мирсин Сибничанин пише идентичним стилом као и особа која се потписује као Драгољуб Збиљић, и чак праве и исте грешке у писању (да = ад, је = еј, итд.). Е сад, да ли је ДЗ писао текст који је објавила ДМС, или је ДЗ, који је рекао „обећавам да се нећу јављати више пута“ прекршио обећање па се јавио опет под другим именом, не знамо.

    Такође примећујем да особа која се потписује са Ристо Бобар користи готово идентичну фразу као и Немања Видић, а то је како је наводно лично председник Матице Српске избројао 1,5% ћириличних натписа на новосадским улицама. Колико стотина или хиљада километара су скупа дугачке све новосадске улице? Нисам успео да пронађем, али процењујем да је хиљаду километара могућа бројка. Али находао се човек због науке, треба то поштовати.

    Такође ДМС: „…имамо и јасну стратегију (притиском из народа на оне који су једини плаћени и званично (професионално) задужени задужени и обавез(а)ни за враћање ћирилице у пуни живот…“

    Како ће и зашто народ који већином пише гајевицом или чак енглеском абецедом (не знају како да промене тастатруру на компјутеру или телефону) притискати на професионалце да враћају ћирилицу? Ваљда би и сами користили ћирилицу да им је довољно стало?

    Да се разумемо, као и Онорије, и ја поштујем ваш колективни рад на очувању и промоцији ширења ћирилице. Али ако су, као што и сами признајете, након свих ових година резултати танки, можда је заиста време за другачији приступ. Да ли је неко од вас стручњак за маркетиншке кампање? Ако није, да ли можете да нађете неку маркетиншку агенцију да вам уради кампању, и ко ће то да плати? И ко ће то да настави да ради и плаћа следећих 20 година? Нисам циник, само сам реалиста.

    7
    4
  85. За Марка Еугеникоса
    1. Ви, поштовани Еугеникосе, највероватније радите у БИЈ-и или некој другог сличној асоцијацији чим истражујете овде ко је ко, ко је коме сличан и ко од нас прави „исте грешке“. Ви, поштовани Еугеникосе, спајате нас поједине потписнике овде по сличности мишљења, паа личите на оне у „задругама“ и „фармама“ на ТВ Пинку који, у својој памети тврде: „Није важно шта каже, него ко каже“. А ваљда је сасвим обрнуто: „Важно је шта се каже, а не ко каже.“ Ваљда је важно само шта (истину) неко каже, а не ко је рекао истину. Свакако је важно ко је рекао, а није много, или није превасходно важно ко је рекао ако је рекао истину. Препуштам Вам да даље обављате свој посао таквог „истраживања“ и да даље нагађате, па и да погађате ко је ко, ако вам је то кључно.. Мени је важније шта је речено и да ли је то добро и истинито речено. А највише истине у реченом у вези с ћирилицом видим у писању Н. Видића. Оно што он тврди, гарантујем да ће се тврдити све док се не спасе српска ћирилица. А она се може спасти само по методологији и правним и лингвистичким поступцима какве нуди Видић и још понеко сличан њему. Питаћете, можда ЗАШТО. Па, одговарам, само зато што у свим престижним језицима већ је одавно постојећа пракса какву предлаже Видић (и мали број сличних њему) и нигде више ниједан народ у свом језику нема никакав проблем са својим писмом у свом језику. Имају само Срби и само зато што једино наши лингвисти и једино наши правници сачињавају законе о језику и писму какве у пракси нико више не сачињава.
    Дакле, Видићева (и малог броја сличних њему) теорија и пракса у вези са српским писмом усклађена је с праксом и теоријом у целој Европи и свету (наравно, изван Србије). И зато су Видић и мали број сличних њему непобедиви су у истини теорије и праксе.
    2. Еугеникус еје половично у праву када резонујее овако: „Како ће и зашто народ који већином пише гајевицом или чак енглеском абецедом (не знају како да промене тастатруру на компјутеру или телефону) притискати на професионалце да враћају ћирилицу? Ваљда би и сами користили ћирилицу да им је довољно стало?“
    Одговарам: нажалост српском народу се вековима отуђује његово писмо насилно, чак законским забранама у време окупација, а ансилним и(ли) лукавим притисцима у време комуниста, па еј данас српски народ увелико преумљен и отуђен од свог писма, јер је, како и Видић тврди, српском писму врло смишљено отуђен као национални симбол јер су и лингвисти (наравно, под комунистичким притисцима) и власт много дуго лагали ад „Срби имају два писма (иако, наравно, немају, јер нико од Срба није званично састављао за све Србе ПИСМО НА ПИСМО, него су Србима вековима насилно забрањивали ћирилицу и, уместо ње, наметали не енглеску, француску и било коју други латиницу, него баш хрватску латиницу јер је она једина, како тако, преуређена (подешена, да не кажемо прилично лоше скарабуџена) за природу српског језика у хрватској варијанти коју су они озваничили данас као „хрватски језик“. Да није српски народ, ипак, у односу на друге народе доста „тврд“ и „непослушан“, он би давно напустио и ово мало данас преостале ћирилице. Да није било људи правника попут академика Р. Лукића, сасвим ретких лингвиста попут Б. Брборића, инжењера попут Н. Видића и малог броја сличних њима, до данас не би остало ни оволико ћирилице колико је данас међу Србима још ипак има.
    Срећа је што у народу има још оних који разумеју дела малопре споменутих, па сам испраавно рекао да се на лингвисте и власт може и мора деловати ИЗ НАРОДА. Јер нема ко други да покуша(ва) да убеди лингвисте и власт да се на њихов неуставан и нестручан (неусклађен са светом) начин ћирилица НЕ МОЖЕ спасти.

    3
    3
  86. Бравоооооооо…Еугенико!
    Нисам обраћао пажњу и хтео сам што пре да се откачим од њих.
    Погледај сличице, иконице, како се већ зову поред њихових имена и упореди их. Овај фудбалер са далековода је ненадмашан. Да ли је онда уопште чудо што су резултати ‘борбе’ за ћирилицу овакви какви јесу?





    4
    4
  87. За Немању Видића
    Постоји Химна о ћирилици и то много медернија и боља од онога што пише композитор коме сте нудили да састави ту химну (вероватно сте мислили на М. Поповића Захара који је писао и „углазбио“ (како кажу „браћа“ Хрвати) „Видовдан“. А Захар би могао да је само „углазби“.

  88. Онорију, такође, срећна нова 2023. година и свима другима, као и Лазићу који нас је својим добрим текстом подстакао да се корисно расправљамо овде.





  89. Драгољуб Збиљић АКА Драга Мирсин Сибничанин

    Немања Видић АКА Велимир Поповић АКА Ристо Бобар

     “Обично не реагујем на коментаре оних који се јављају под шифрама.”

    Да није жалосно било би смешно.
    A стигао је и ‘паја патак’ па су сад комплетни.

    4
    6
  90. Свима који мисле да мисле боље од мене у вези с ћирилицом СРЕЋАН НОВА 2023. ГОДИНА. Као и онима који се баве истраживањем ко је ко. За мене је важније како и шта неко каже, а мање је важно какво је име тога што каже.
    На пример, џабе је што председник Матице српске Драган Станић каже исто оно што каже његово друго, песничко име Драган Негришорац: „Историја је нама дала два писма и тако мора да остане до последњег српског ћириличког слова.“ Одговорено му је: „Историја је Србима понекад давала окупације, па срећом, није морало тако да остане, него су се Срби ослобађали окупација. Тако и окупација хрватским писмом не мора заувек да остане у језику Срба. Али треба да у Матици праве и објављују шизофрени правопис са два писма, као ниједан други правопис.

    4
    2
  91. Мала исправка. Уместо „Али треба да у Матици праве и објављују шизофрени правопис са два писма, као ниједан други правопис“, исправно треба да пише: .Али НЕ треба да у Матици праве и објављују шизофрени правопис са два писма, као ниједан други правопис.“ Дакле, у куцању је било испуштено једно НЕ које може скроз да поквари истину.

    1
    1
  92. Паја,Марко,Онорије

    Пајо,да ли си ти могао нешто учинити,и тиме помоћи онима који су нешто хтели, а нису знали?
    Марко, оних 1,5% ћирилице је помињано овом приликом макар пет пута,и онда је нешто сумњиво када се спомене и шести пут. Није важно колико километара улица има у Новом Саду,него је важно то што је тај проценат утврдио председник Матице српске и негде објавио, па то Видић експлоатише.Читава једна улица је сасвим довољан узорак за закључак о заступљености ћирилице.
    Рекао си да, као и Онорије,поштујеш рад оних који су нешто радили,али изгледа да није тако.Онорије осцилује.Почне са ругањем,па спомене чак и посвећеност, а на крају си га ти охрабрио па опет бива искрен писањем о ономе фудбалеру са далековода. И поред тога је написао да је чињеница да он има симпатије према Србима прекодринцима,иако то не може бити никаква чињеница.Том приликом он пише како ти прекодринци немају довољну ширину гледања и не разумеју тренд напуштања ћирилице у неким државама.Само што није рекао да пред латиницом требамо унапред добровољно спустити гаће. На крају је рекао да је хтео да се што „пре откачи од њих“,као да су га они закачили за себе.
    Рекао си да је резултат слаб,и да је можда време за другачији приступ.Ако је истина да су они из удружења заслужни за данашњи уставни пропис о језику и писму,мени се чини да је то чак огроман успех. А шта треба, и да ли уопште треба чинити нешто да народ чује за тај уставни пропис.? Било би превише да се то очекује од оних који су се трудили за ћирилицу 30 годин.
    Неко је овде написао да је Ломпар саветовао да се ради на ситно „одоздо“.С обзиром на то да је он велики ауторитет,мало је вероватно да ће од таквог рада бити користи,јер је он „одозго“ написао у некој својој књизи да Срби имају два писма, стим да је ћирилица доминантно српско писмо.
    Господин Лазић је омогућио да макар кроз коментаре процури нешто истине о следећем:

    Да постоји уставни пропис о језику и писму,и то веома повољан по ћирилицу.
    Да је правопи сна норма о два српска писма у директној супротности са Уставом.
    Да председник државе никада није споменуо уставни пропис,из чега би се дало
    закључити дау Србији не постоји политичка воља да опстане ћирилица.

    Такође се да закључити на основу броја позитивних и негативних поена на коментаре
    да је посетиоцима сајта свеједно ћирилица или латиница,а и сам Онорије је написао
    да гледа како да се откачи „од њих“, па је моје учешће у кометарисању овим окончано.

    Користим прилику да поводом долазећег Божића свим коментаторима и Родољубу
    Лазићу пожелим здравље од Бога,и свако друго .добро. Лазић да се не разочара што
    смо овакви никакви, те да верује да поводом ћирилице нема предаје.

    3
    2
  93. КРИТИАЧРИ НАС „НА ПОЛОЖАЈИМА ЗА ОДБРАНУ ЋИРИЛИЦЕ“ НИСУ НИЧИМ ОД НАС СПУТАНИ ДА УЧИНЕ ВИШЕ ОД НАС, ПА ТРЕБА ДА НАМ СВИМА ТАЧНО КАЖУ КАКО ТО ОНИ МИСЛЕ ДА УЧИНЕ, КАД ВЕЋ ДОСАД ОНИ НИСУ НИ КОЛИКО МИ УЧИНИЛИ

    Како је овде било доста приговора и критика нас дуговеких који, како је речено, „нисмо ништа успели да учинимо за српску ћирилицу (а како тим критичарима наш успех у усвајању исправне уставне одредбе после 70 година у Члану 10. Устава Србије није никакав успех)“, имамо наду и потребу да нам ови критичари и новоборци за ћирилицу ИСКРЕНО помогну (и нама и ћирилици) предочавањем како то они имају боље и веће знање, бољу методлогију да би нам се „отвориле очи“, да се ми „људи који смо засели у позиције бранитеља ћирилице већ 20-30 година мало помакнемо (не знамо одакле да се помакнемо и куда!) и уступимо место другима који имају знање, идеје, патриотизам,методологију и енергију да постигну неке резултате“.
    Искрено вас молимо да нас тиме што ви поседујете убедите ад се ми помакнемо ада бисте ви лакше спасили српску ћирилицу. Предочите нам како ћете ви да спасете ћирилицу да бисмо ми имали разлога даа вас послушамо и да се помакнемо. И ми ћемо то сигурно учинити ако нам предочите то ваше што, по вама, гарантује већи успех у одбрани ћирилице.
    Дакле, молимо да нам овде предочите све то што обећавате. Како да вам верујемо унапред када ви „нови“ нисте још ништа учинили. Нисмо ми „заузели“ било какве и чије добро плаћене позиције па да нам будее тешко ад их напустимо. Ми буквално одвајамо од својих уста више од 20 година да убедимо власт и лингвисте да учине за ћирилицу оно ШТО САМО ОНИ МОГУ и за шта су од народа САМО ОНИ плаћени.

    4
    2
  94. МИЛОШЕВИЋ, КАРАЏИЋ И КРАЈИШНИК СУ ЗА СРПСКИ ЈЕЗИК ЋИРИЛИЦУ УРАДИЛИ ВИШЕ У МНОГО ДЕЦЕНИЈА УНАЗАД И ВЕЋ ДЕЦЕНИЈАМА ОД СВИХ ДРУГИХ ВЛАДАРА ПОСЛЕ ЊИХ

    Треба нешто још обавезно овом приликом рећи.
    Да ништа друго није урадио за српски род (а много да уради није ни могао), ДОВОЉНО је за подизање њима тројици споменика само то што је Милошевић у Србију вратио српско писмо сто посто макар у све државне институције. Пре њега и после њега нико није додатно за српску ћирилицу ништа добро урадио, осим што су Б. Брборић (с Удружењем „Ћирилица“) и Д. Којадиновић и В. Коштуница који су најзаслужнији за стварање темељне основе — става првог Члана 10. Устава Србије и народ који га је већински прихватио. Сви други иза њих (лингвисти у Одбору за стандардизацију, у Матици српској, у Институту за српски језик и на катедрама на факултетима за српски језик већ 17 година су издали ћирилицу јер им ни народни Устав није довољан да спроведу уставну обавезу него задржавају у струци за српски језик двоазбучје из српскохрватског језика и задржавају апсолутно неуставне и апсурдне законе који су постављени изнад Устава, што је јединствен случај у свету — да су закони јачи од Устава. Да је жив академик Р. Лукић, врискао би због тога на власт до неба, као што и ми неки из два удружења чинимо колико имамо снаге и ауторитета. А ова удружења која се још поданички увлаче лингвистима у реченим институцијама и деле им признања мислећи, ваљда, да ће тако постати важнији и „успешнији“ у одбрани ћирилице. И ми смо се у „Ћирилици“ из 2001. године надали у њих, али смо већ после годину дана схватили да од њих НЕМА ВАЈДЕ, па о њима говоримо истину. Б. Брборић се једини од њих био УЗДИГАО и схватио да смо ми у праву и просто је с нама издејствовао уставну обавезу аз ћирилицу (без алтернативе), али је урадио пред саму прерану смрт и онај стручни текст („ЗА СУШТИНСКУ ЈЕДНОАЗБУЧНОСТ“, чиме је јасно трасирао пут лингвистима, али се још показује да није имао коме да трасира тај прави пут за стварни и једино могући СПАС српске ћирилице.
    Истина, на подручју Републике Српске а симболично и изван ње др Радован Караџић и др Момчило Крајишник урадили су максимум и превазишли су у нормирању у пракси максимално добро и корисно у језику и ћирилици Вука Караџића. Нажалост и лингвисти и властодршци после њих поништили су то њихово дело, па су и даље у изговору и писму Срби најнејединственији народ на свету.
    (3. ЈАНУАР 2023)

  95. @Марк Еугеникос
    Нѣсте једини примѣтили самоумножавање виртуелних идентитета г-дина Видића и мр. Збиљића. Вѣроватно су осѣм нас двојице то примѣтили многи други, јер је ствар толико провидна да заиста нѣје потрѣбна никаква БИА да би је потврдила, како поменута господа мисли – умѣсто да се постиди свог ружног поступка, који у једној ситној баналности говори о њиховој дослѣдности у мишљењу. Можда још има онѣх који се попут мене зато и нѣсу укључивали у разговор. Сами „ћириличари“ су га обесмислили већ у старту.

    „Ћирилица“ је заслужна за уношење уставне одредбе о српском писму? Дубоки наклон, свако признање. То у земљи Србији заиста јесте велик и опипљив успѣх. Одредба се занемарује и нѣ спроводи? Па нѣ спроводи се зато што смо сви ми који смо ван система власти у очима људи у том систему нико и ништа, парије, гамад или у најбољем случају – обичне будале. С овом чињеницом ваља нам да се прво суочимо, према њој да се равнамо, па да видимо шта ћемо и како ћемо даље – нѣ само поводом писма, већ по сваком спорном питању. Док то нѣ рѣшимо, свако прѣгнуће и труд ће нам као и досад одлазити у ништа, „Ћирилица“ ту нѣје никакав изузетак.

    Међутѣм, заслуга у једној ствари нѣ даје вам право да правите штету у другим стварима. Нико вам нѣје дао право да тзв. „гајевицу“, а с њом и читав један слој изворно српске културе и повѣсти поклањате Хрватима. Тѣм прѣ што таквим поступком с прљавом водом избацујете и дѣте. Нѣмате одговор како да се избѣгне такво национално штеточинство? Онда се по датом питању нѣ изјашњавајте, бавите се онѣм што разумѣте, умѣсто што упирете прстом у друге и оптужујете за велеиздају људе који су за српски језик ипак урадили више од вас. Ништа нѣје црно-бѣло да би се тек тако могло ломити прѣко колѣна. Ето, исти пок. Брборић, захваљујући коме је одредба о писму унѣта у србијански Устав, 90-их је дѣлатно подржавао сумануту идеју академика П. Ивића о укидању јекавице у Републици Српској. А спрѣчио их је баш круг језикослова око лингвиста Ковачевића, Маројевића и Милосављевића, које удружење „Ћирилица“ уопште нѣ мирише, зато што им је став о латиници исти као и Ломпаров. Може се на ову тему много причати, али овдѣ томе нѣје мѣсто – разговор је, рѣкох, у старту скренуо у прѣпуцавање, бусање у груди и ситну зафрканцију.





    1
    2
  96. Поштовани Гремлине,

    Цитираћу Ваш кључни ЗНАТАН део у коме сте, као (не)лингвиста, жалосно погрешни, јер сте усвојили Милосављевићево и Маројевићево накарадно становиште по којем — да бисмо (са)чували дубровачку (и другу српску) књижевност која је стицајем околности писана српским језиком, али на латиници. Као споменута двојица (ако ово „Гремлин“ није њихов псеудонинм?), Ви т в р д и т е:

    „Међутѣм, заслуга у једној ствари нѣ даје вам право да правите штету у другим стварима. Нико вам нѣје дао право да тзв. „гајевицу“, а с њом и читав један слој изворно српске културе и повѣсти поклањате Хрватима. Тѣм прѣ што таквим поступком с прљавом водом избацујете и дѣте. Нѣмате одговор како да се избѣгне такво национално штеточинство? Онда се по датом питању нѣ изјашњавајте, бавите се онѣм што разумѣте, умѣсто што упирете прстом у друге и оптужујете за велеиздају људе који су за српски језик ипак урадили више од вас. Ништа нѣје црно-бѣло да би се тек тако могло ломити прѣко колѣна. Ето, исти пок. Брборић, захваљујући коме је одредба о писму унѣта у србијански Устав, 90-их је дѣлатно подржавао сумануту идеју академика П. Ивића о укидању јекавице у Републици Српској. А спрѣчио их је баш круг језикослова око лингвиста Ковачевића, Маројевића и Милосављевића, које удружење „Ћирилица“ уопште нѣ мирише, зато што им је став о латиници исти као и Ломпаров. Може се на ову тему много причати, али овдѣ томе нѣје мѣсто – разговор је, рѣкох, у старту скренуо у прѣпуцавање, бусање у груди и ситну зафрканцију.“

    Ако овако кажете: „Нико вам нѣје дао право да тзв. „гајевицу“, а с њом и читав један слој изворно српске културе и повѣсти поклањате Хрватима“, ви, очигледно не знате готово ништа из историје српског језика и ћириличког и латиничког писма. Ми, али ни Ви ни било ко други не можемо ништа поклонити Хрватима што еј створено ан српском језику, без обзира на то којим јее и чијим писмом писано. Ви, очигледно не знате ада су Срби у Дубровнику писали свој језик најпре ћириличким писмом. А на латиничко писмо су прешли, истина не на ово латиничко писмо гајицу које је за Хрвате саставио Љ. Гај) онда кад су то морали да учине када су се верски морали издвојити у католике. (Вама, изгледа уопште није познато да дубровачки Срби католици у Дубровнику и другде нису изворно писали хрватском латиницом (ни оном која је била слична мађарској латиници и која је претходила хрватској гајици), него посебном латиницом (налик италијанској). То је било србокатоличко (као мањинско, обавезно наметнуто по снази католичке вере) латиничко писмо тог дела Срба, за разлику од свих других Срба (православаца) који су сви писали српским ћириличким писмом (у разним варијантама све до ове данашње зване вуковске ћириличке варијанте. Да сте прави стручњак за језик, да сте ишта озбиљно читаали и научили о планском насилном полатиничавању свих Срба, а нарочито успешном у окупацијама Срба и под комунистима, као и да сте схватили зашто се то радило (наравно ради однарођивања Срба и њиховог коначног расрбљивања, тј. асимиловања — нестајања, з н а л и бисте да у случају дубровачке и других српских делова књижевности не може да одлучује писмо којим је та књижевност писана. Да ли је то српска или нечија друга књижевност, одлучује само језик. То да неко може да од Срба „преда“, „изда“ ту књижевност Хрватима или било коме другоме на тај начин ако призна истину да су Хрвати у 19. веку створили за потребе свој нормативног језика прихваћеног од Вука (а нису га хтели примити на српској ћирилици (у чему су кључну подршку добили од Беча, па на крају и од Вука и Даничића 1850. године). Ви сте (кажем, ако нисте њихов псеудоним, што није ни важно за ово питање). Погрешно су Вас упутила та двојица (познатих филолога и стручњака, који су врло наивно „бранили“ и „бране“ дуброавчку књижевност као српску тиме што су замислили да може да прође ситношићарџијска лаж о гајици као „српској латиници“. Та латиница никада није била (опше)српска јер је нико од Срба званично није ни састављао за Србе, јер су Срби већ имали опшетнационално српско ћириличко писмо, па ниједан нормалан Србин не би ни право писмо на писмо (јер уј сваком језику могуће нормално функционисање једног писма. Као што ниједном природном језику (руски, енглески, француски, италијански, бугарски, словеначки итд. језици) нису потребна два или више писама, тако ни језику Срба нису потребна два писма у његовој природној писаној употреби. Довољно му је и функционално само ћириличко писмо. (Сасвим је друго питање што је озваничени у свету од 1992. године политички назив „хрватски језик“, као после тога и босански / бошњачки и црногорски језик, сваки нормалан Србин па и лингвиста зна да јее корисно да Срби науче и знају и хрватско писмо — гаајицу, јер без тог писма не могу да читају хрватске књиге. А могу не захваљујући с а м о хрватском писму, него зато што су то, чисто лингвистички, само в а р и ј а н т е српског језика, али пошто они немају више нормирано српско ћириличко писмо као алтернативно, морамо знати њихову латиницу да бисмо разумели хрватски писани језик, Иако су Хрвати парирали двојици овде споменутих српских лингвиста, па су и њихови научници прихватили да је „и ћирилица хрватско писмо“, њима не пада на памет да и они, као споменути Милосављевић и Маројевић, уводе двоазбучје данас у њихову варијанту српског језика, јер нормални језикословци знају да нема нормалне језичке функције на више писама од једног у свакодневној употреби.)
    Дакле, Срби су често под насиљем и забранама ћирилице или њеног политичког затирања писали латиничким писмом, и то сви нормални језикословци и историчари знају, као што знају да само писмо у језику Срба не може никако да буде пресудно у одређивању власништва над књижевним делима. Нама су данас Кинези велики пријатељи у много ком смислу. Може некоме данас да падне на памет да кинеско писмо прилагоди српском језику и да неко пише романе на језику Срба а на том прилагођеном кинеском писмо, па нико не би могао рећи да је то кинески роман ако би био написан тим евентуално прилагођеним кинеским писмом за Србе и њихов језик. То би ипак био српски роман, као што је Гундулуићево дело на латиници а ан српском језику ипак српско или у најмању руку и српско дело.
    Ви и ово т в р д и т е без икакве истине него на основу своје з а в е д е н о с т и непотребно нагађачком лингвистиком споменутих: „Ето, исти пок. Брборић, захваљујући коме је одредба о писму унѣта у србијански Устав, 90-их је дѣлатно подржавао сумануту идеју академика П. Ивића о укидању јекавице у Републици Српској.
    То нема никакве везе ни с истином ни с лингвистиком. Ви то уопште нисте схватили, него нагађате по ономе што сте од некога чули.
    Прво, Ни Павле Ивић, ни Б. Брборић ни било који други нормалан српски лингвиста није никада у к и д а о ни (и)јекавицу, ни екавицу, ни икавицу у језику Срба. Ви не схватате зашто постоји учевни (књижевни, стандардни) језик, за разлику од језика у српским говорима (дијалектима).
    Ви не знате, очигледно, по науку и нетачним инсинуацијама (да не кажемо обманама и лажима) споменутих, да нису забранили (и)јекавицу у Републици Српској др Р. Караџић и др М. Крајишник са својом екипом у стварању Републике Српске, као јединог могућег спаса од нових геноцида над остатку Срба у БиХ, него су урадили нешто што Вук није успео ни знао да уради у том новом учевном језику свих Срба.
    Вук није ни знао ни хтео (Копитар му у томе није хтео помоћи јер јединствен језик за све Србе није био бечки налог тада. Нови Караџић с Крајишником и екипом практично су побољшали Вука тако што су дали допринос новом, бољем, срећнијем језичком и графичком обједињавњу свих (па и прекодринских) Срба. Они су у Скупштини РС, за општесрпско народно обједињење и добро п р е д л о ж и л и да се у Републици Српској Срби у свом језику, као сви други народи, обједине само у учевном и службеном језику на једном изговору и ан једном писму (екавица — ћирилица). То еј било нешто што еје у складу с језицима свих других народа. Они нису, дакле, забранили ни (и)јекавицу, ни екавицу ни икавицу у свим другим областима употреебе српског језика, у књижевности и сл), само су предложили, виспрено и мудро у најтежем времену за Србе да се и они обједине само у службеном језику и у изговору и у писму, а Скупштина је то демократски изгласала. Ивић и његова подршка Б. Брборић примили су то с основном констатацијом у овом смислу: Није до нас Срба изван Републике Српске да то Србима из РС посебно пропагирамо и тражимо. То обједињавање јее до њих, а ако се они за то одлуче, није до нас да их у томе спречавамо. Има Ивић „своје грехе“, на пример, у томе што је до последњег даха Србима препоручивао српски језик у двоазбучју, као што је чинио и Б. Брборић све док није почео да сарађује, као секретар Одбора за стандардизацију српског језика и Саветник у Министарству културе Србије, с „Ћирилицом“ где је добио добар подстицај и импулс из народа и схватио да за српску ћирилицу н е м а с п а с а без данашње усвојене одредбе у ставу првом Члана 10. Устава Србије, али и њене примене, као и без враћања у српски језик једноазбучја и у српски правопис и у језичку струку.

    Нажалост, после Р. Караџића, Крајишника и њихове државничке екипе, као и после Б. Брборића српски лингвисти (међу којима први споменути П. М. и Р. М.) и нове власти ликовале су што су одмах поништиле њихова дела у српском језику и писму, не знајући какав су тежак пропуст урадили.

    Свака Ваша реченица, поштовани Гремлине, алијас П. М. и Р. М., препуни су промашаја и непознавања с т а њ а с т в а р и у српском језику и писму, али, знајући да овде не могу добити сав потребан простор, упућујем Вас макар ан једну од 20 књига „Ћирилице“ — „Латиничење Срба по прописима српских лингвиста сербокроатиста“, али да прочитате свих тамо 1060 страна. Само тако бисте схватили да су Ваша гледишта овде предочена (вероватно као псеудоним за П. М. и Р. М) све сами тешки промашаји.
    Никад није касно, поштовани Гремлине: читајте, учите и казаће Вам се.
    П. С. На жалост Вашу, моје гледиште у вези с ћирилицом није подударно са М. Ломпаровим. За њега је ћирилица „доминантно“, а латиница „примарно“ писмо. То нема везе с истином. За нас, а вероватно и за свакога ко добро види: Србима је хрватска латиница смишљено од комунистичке власти наметнута у последњих 77 година као 90-процентно у Србији ДОМИНАНТНО писмо, а српска ћирилица је, противно данас и Уставу Србије, протерана у Србији и једва се држи на десетак процената у писању језика Срба.

    6
    1
  97. Поштовани Гремлине,

    Све што сте малопре написали у вези с „Ћирилицом“ и Д. Збиљићем све су сами промашаји. О неким промашајима малопре сам писао, а сада морам унајкраће да Вам објасним да вам је и ово што сте написали: „А спрѣчио их је баш круг језикослова око лингвиста Ковачевића, Маројевића и Милосављевића, које удружење „Ћирилица“ уопште нѣ мирише“. Тачно је да су сва та тројица, али не само они, за сада, спречили у РС обједињавање свих Срба у екавици и ћирилици у службеном језику, на начин како су сви други народи обједињени у свом језику и писму. Али је у потпуности нетачно ово друго. Истина је да „Ћирилица“ њих „нѣ мирише“, али их цени као стручњаке (Милосављевића у тумачењу књижевности, Маројевића у многим историјским погледима и тумачењиам српског језика и писма у историји, а М. Ковачевића сматрамо данас једним од ретких великих живих српских лингвиста данас. „Ћирилица“ је 2022. године Милошу Ковачевићу доделила и уручила Награду „Мркаљ и Вук“ поводом 20 година од оснивања и рада „Ћирилице“. „Ћирилица“ једино очекује од свих лингвиста, па и од М. Ковачевића, да и српски учевни и службени језик нормативно обједине на једном изговору и једном писму, како су то већ одавно урадили сви други лингвисти у својим језицима.

  98. Гремлин

    Уместо да се господа (Видић,Збиљић) „постиде свог ружног поступка“ (јављања и под измишљеним именима).
    Гремлин је потпуно промашио у оцењивању карактера поступка „ћириличара“ у виду јављања и под неким другим именима.То је рађено само са циљем да се јавности покаже да има доста „ћириличара“, да се охрабримо.Кад сам писао под својим стварним именом приговарали су ми на истицању свог великог ЈА.Просто нисам могао другачије, јер сам могао сведочити само као ја,а пошто је таквих сведочења било много, онда је много малих ја створило и велико ЈА.Не стидимо се Збиљић и ја због оног зашта смо оптужени, него бисмо се стидели када не бисмо износили у јавност проблематику писма која нам је прилично добро позната. Осим тога, други сајтови не омогућавају овакву расправу о ћирилици,па ми користимо ову богомдану прилику да и под измишљеним именима износим у јавност што више чињеница о ћирилици.Било би ми веома драго ако би Гремлин поверовао у напред написано,као и у то да су ово само послледњи вапаји последњих Дон Кохота да се народ ангажује на враћању ћирилици.
    Осим тога, ти Дон Кихоти данашњим писањем бране свој тродеценијски рад и муку на одбрани ћирилице Такође пишу због оних који ће можда наставити такав рад,да имају од чега почети,да не измишљају топлу воду и рупу на саксији.
    Гремлин је ставио под упитник констатацију да је „Ћирилица“ заслужна за постојећи уставни пропис о језику и писму,али хвала му и за толико признања.
    Неки су ми овде одали признање за труд око ћирилице, а истовремено су написали да јој правим штету инсистирањем на данас неостваривом једноазбучју.Овде Гремлин замера на нечему сасвим другоме:“…читав један слој изворне културе и повести поклањате Хрватима“. То је прилично чест аргумент поборника двоазбучја,али је неоснован из следећег једноставног разлога. Како год су Хрвати написали у своме правопису да се хрватски језик пише латиницом,а негде даље се каже да и сва дела хрватских аутора писана некад у прошлости ћирилицом спадају у хрватску културну баштину,аналогно томе могу поступути и Срби.Али српски лингвисти не могу написати у правопису да се српски језик пише ћирилицом,него данашњим српским књижевницима правописом остављају могућност да и данас и у будуће српску књижевност стварају на „српској“ латиници.Хрватису су могли написати оно у правопису зато што њихови књижевници данас не пишу латиницу,а Срби не могу написати аналогно јер су њихови књижевници готово напустили ћирилицу. Пошто им се за то даје подршка „одозго“,ја сам на Сајму књига радио „одоздо“, тако што су плаћене студенткиње и мој унук гимназијалац поделили народу око 20.000 листова формата А4,на којима су биле и следеће поруке:КУПУЈТЕ САМОЋИРИЛИЧКЕ КЊИГЕ НА СРПСКОМ ЈЕЗИКУ ; ВОЛИМ СВОЈЕСРПСКО-ЋИРИЛИЦУ ; ЋИРИЛИЦА-ЛИЦЕ СРПСКО ; НЕ ДАМО СВЕТИЊУ-ЋИРИЛИЦУ

    Следи наставак ако модератор процени да ово написано „не угрожава мир и стабилност у региону.“( Стална порука председника државе,а пошто је ћирилица омражена у региону,није згорега да будемо опрезни).

  99. @Д. М. Сибничанин (коментар 1. јануара 2023. • 05:27)

    „Ви, поштовани Еугеникосе, највероватније радите у БИЈ-и или некој другог сличној асоцијацији чим истражујете овде ко је ко, ко је коме сличан и ко од нас прави исте грешке.“

    Не знам шта је БИЈ а и мрзи ме да тражим; претпостављам из контекста да је некаква полицијска управа. Одлично, значи на нивоу смо да је „свако ко се не слаже са мном удбаш“; тако ћете сигурно сакупити пуно сарадника и истомишљеника. (/сарказам)

    Да правите исте грешке било је очигледно да очигледније не може бити. Следећи пут ако нећете да Вас неко ухвати на делу, немојте правити исте грешке. Уосталом, зашто инсистирате да се кријете иза различитих псеудонима? Шта мислите да постижете тиме, осим што испадате смешни и жалосни?

    „Да није било људи правника попут академика Р. Лукића, сасвим ретких лингвиста попут Б. Брборића, инжењера попут Н. Видића и малог броја сличних њима, до данас не би остало ни оволико ћирилице колико је данас међу Србима још ипак има.“

    Ма хајде? Да није то мало превише самотапшања по раменима? Мало превише давања значаја сопственом учинку? За академика Лукића сам чуо, за остале са Вашег списка до ове дискусије нисам. Не мислите ваљда да пишем ћирилицом (или било ко други овде ко такође пише ћирилицом) само због горе набројаних? Бесмислено.

    „…само зато што у свим престижним језицима већ је одавно постојећа пракса какву предлаже Видић (и мали број сличних њему) и нигде више ниједан народ у свом језику нема никакав проблем са својим писмом у свом језику.“

    Престаните више да се срамотите тврдњом да само Срби користе два писма у свом језику. То показује да сте или лењи да потражите или знате али прећуткујете. Као што сам већ рекао Н. Видићу горе, идите на претраживач и укуцајте „languages with multiple alphabets“ па ћете видети чега све тамо има. Ево Вам само један сажет одговор: https://www.quora.com/Are-there-any-languages-that-have-more-than-one-alphabet

    А одговор је, наравно да на свету постоје многи језици, од којих неке говори много више људи него српски, који користе више од једног писма.

    На крају, уз сво поштовање за Ваше намере и труд, ако оваквим методама браните ћирилицу, боље немојте.

    2
    1
  100. Гремлин, наставак 1

    Дакле,у првом коментару је оспорен став Гремлина да инсистирањем на једноазбучју дајемо Хрватима дела наших књижевника.Позивам га да јави посетиоцима сајта зна ли он за неки случај да је Удружење књижевника Србије устало против латинизације, прво наше књижевности а онда и свега осталог.Било једноазбучјем,или двоазбучјем.Или је врлим српским књижевницима сасвим потаман са њиховом Лагуном?
    Други разлог за постојање српског двоазбучја-читање дубровачке књижевности
    Збиљић је у своме коментару већ навео сасвим другачије оправдање постојања двоазбучности-дубровачка књижевност, а овде само допуна На састанку у Матици српској дана 20.05.2010 „ћириличари“ су гледали у проф. др Мату Пижурицу као у Бога спаситеља ћирилице,јер се ишчекивао иновирани правопис чији је он главни рецензент,и сви су понављали исто: да ли ће правопис бити усклађен са Уставом,или ће у њему и даље остати хрватска латиница.Он је одговорио да неће потписати ништа друго осим да српска деца науче латиницу у тој мери да могу читати латиничку дубровачку књижевност.А потписао је нешто сасвим друго- да је и латиница српско писмо,и то као остатак српскохрватског језичког заједништва!!!
    Трећи разлог за постојање српског двоазбучја: јер наша деца уче енглески језик (проф.др Љубомир Зуковић)
    Године 2011. ишла је у Бања Луку екипа водећих лингвиста из мајке Србије да у младој српској држави учврсти латиницу двоазбучјем у српском правопису заједно са тамношим лингвистима, а све у организацији Академије наука и умјетности Републике Српске.За дивно чудо проф.др Слободан Реметић је позвао и Драгољуба Збиљића.Био је то вероватно једини случај у минулих 20 лета да „велики“ лингвисти указују поштовање према „малом“ лингвисти Збиљићу,који нема своју катедру а усуђује се да опонира првима. Тема је била српски језик и писмо, а радова о писму је било седам.Причало се о писму у средњевековној Босни,у Дубровнику и сл. А ништа о писму данас,о томе колико је заступљена српска ћирилица а колико хрватска латиница,да ли је стање „редовно“ или треба нешто чинити.Само се Збиљићев рад односио на данашње стање и позивао је на узбуну. Али зато није могао ући у зборник радова.Додуше, нудио му је Реметић да мало усклади свој став са општим трендом како би рад могао ући у зборним,али је Збиљић остао несаломљив пред „великим“ лингвистима.И тако је остало сакривено да је „њих“ било седам,а Збиљић сам.
    Имали су ти „велики“ и предлог за Владу Српске, којим се отварају врата и за латиницу у службеној употреби,и то у вема фином паковању: да у службеној употреби ћирилица буде примарна,што значи да може и латиница.Подсетимо да су у Србији по Уставу (макар и само на папиру) у службеној употреби српски језик и ћириличко писмо. После се огласио и проф.др Љубомир Зуковић речима да ћирилица замире и да нам је потребно да загрми Кочић са Змијања.А пошто је у Бањој Луци прећутно подржан српски правопис са два српска писма,Зуковић није имао шта да понуди као излаз из ситуације у којој је потребна Кочићева грмљавина.Али је зато указао да неминовност нашег латиничког пута тиме што наша деца уче енглески језик.Тај језик уче и руска деца, и то без поштапања руском латиницом.
    Види се да су три ауторитета дала три сасвим другачија разлога за опстанак двоазбучја,
    па су они не само неутемељени, него и неозбиљни.

  101. ИНИЦИЈАТИВА ЗА ЋИРИЛИЦУ ДВОЈИЦЕ ПРЕДСЕДНИКА МОГЛА ЈЕ ДА ДА ПРИЛИЧАН РЕЗУЛТАТ, АЛИ, НАЖАЛОСТ, АПСОЛУТНО ЈЕ ПРОПАЛА. ЗАШТО?
    НОЖ ПОД ГРЛОМ ЋИРИЛИЦИ И АДЉЕ ДРЖЕ ДИРЕКТНО, ПЛАЋЕНИ ОД НАРОДА, СРПСКИ ЛИНГВИСТИ!

    Додао бих баш на овом месту ово. Покушај председника Србије Вучића који у ДЕЛУ народа (бар по изборима) још има приличног ауторитета и поверења могао је 2021. да да прилично велики резултат у одбрани ћирилице и њеном враћању у живот, јер се томе прикључио и Додик из РС. Била је то њихова кратка, али врло јака иницијатива и кампања пред изборе. Та се иницијатива некако појавила изнебуха. Нажалост, иако је донет на брзу брзину некакав закончић о употреби српског језика и ћирилице средином 2021. године, све је то спласло за врло кратко време и одмах се види, па се слободно може рећи, да је то у корист ћирилице апсолутно пропало. Ми смо у ћирилици ОДМАХ видели и знали да од тога неће бити НИШТА, па смо пред расправу о том закону у Скупштини Србије и РС одмах, из добре намере, замолили председника Скупштине Дачића и остале да се не брукају с таквим законом, него да га одмах сторнирају, па да се прави други нормалан закон који може да да резултат али после широке расправе у народу о таквом предлогу закона.
    Наравно, власт то није хтела да послуша и Скупштина Србије и РС усвојиле су невероватан, невиђен досад у свету накарадан закон који је немогуће ни спроводити, чак и кад би власт хтела да га спроводи. Такав закон, чак и када би се спроводио, не би могао дати ни два-три нова процента ћирилице у пракси.
    „Ћирилица“ је знала да од тог закона неће ама баш ништа бити када смо чули и читали да Председник Србије рече: „Спасићемо ћирилицу, иако је и латиница наша.“ Он, очигледно, зна за нека тумачења лингвиста о лажној „српској латиници“ и он им је поверовао и прихватио ада је „и латиница наша“. Да је имао довољну логику, размислио би зашто ад спасавамо (само) ћирилицу ако је „и латиница наша“. Ако је и та хрватска национална латиница (гајица) наша, какве везе има колико ће бити ког писма од та два „наша“.
    „Ћирилица“ је знала да од тог таквог закона неће никада бити вајде, јер се у њему и не спомиње уставна обавеза о ћирилици и чак је унет апсурд над апсурдима у светским оквирима: у том закону нисмо сви исти ни у правима ни у обавезама. Свако ко ишта зна о закону, јасно му је да закон не може бити изнад устава и не може бити различит према грађанима.
    Дакле, мора се признати, Вучић се ослонио на накарадне тврдње појединих лингвиста о томе да је хрватска национална латиница (гајица) „наша“, и то је била каписла за законски ћорак који се неће моћи никада спроводити и такав закон је аз побољшање статуса ћирилице у Србији и РС чиста нула, па и испод нуле. Боље да није ни изгласаван такав срамотан закон, кад се одмах могло видети колико је неуставан и накарадан у односу на све друге језике и њихова писма. Али то значи ад су баш лингвисти већи кривци и од власти и да су они у наопаком нормирању писма у српском језику практично з а к о п а л и српску ћирилицу. Дакле, нож под грлом српском писму и даље држе, као у комунизму и у сербокроатистици — српски стручњаци за језик у, плаћеним од народа, језичким институцијама.

  102. Марк Еугеникос

    Најпре свима поздрав ХРИСТОС СЕ РОДИ!

    Марк Еугеникос мени, стварном Д. М. Сибничанину, приговара тиме што мисли да је мени моје име туђе — псеудоним! А његово Еугеникос је — право име.
    Еугеникос наводи неке хијероглифе, па тврди да има МНОГО језика који ИМАЈУ два писма! (Шта ме брига да ли је то Ваше име или није, важно ми је рекосте ли нешто паметно и тачно. А Ви се и даље ломите колико хоћете и брините о томе да ли је ово моје право име.
    Историјски посматрано, има доста језика који су мењали писма, те у том смислу имају два, три или чак и више писама. На пример, Турци су се служили араапским писмом све до негде 1903. године. Онда је њихов Ататурк заменио арапско писмо латиничким да би се приближио Европи и да би био лакше и брже примљен у „европску заједницу народа“. Дакле, Турци се умиљавају Европи да их „приме“ већ преко двеста година, а Срби ипак много мање, тридесетак година. А, изгледа, примиће их у „европску заједницу народа“, као и Србе, вероватно на Куково лето, иако су Турци предавно прешли на ћирилицу, а Срби у ово време готово да су то исто учинили, треба још да замене ових преосталих мање од десет процената српског писма латиничким, па ће их такође, као и Турке, примити на исто Куково лето. Други пример, Румуни су своје ћириличко писмо заменили око 1860. године такође латиничким писмом, па су данас углавном неспособни да читају оно што су раније објавили ћирилицом.
    Много познатији лингвиста од Ранко Бугарски , да би се продужило лукаво смишљено за Србе двоазбучје, као начин за замену српске ћирилице и полатиничавање Срба, пропагирао је деценијама двоазбучје јер је хтео да Срби на тај начин замене своје национално писмо (по)ломио се да и он (као овде Ви Еугеникусе, докаже како немају само Срби двоазбучје. И, као познатији много од Вас као научник, навео је два или беше три народа на даљем Истоку који не користе у свему само једно писмо. Међу њима је навео Корејце (не сећам се тачно које (Северне или Јужне) и Јапанце. Истрага је показала да то за Корејце ипак није тачно, а за Јапанце је скроз наскроз нетачно. Они не користе два писма, него чак четири, али немају четвороазбучје, јер се та писма не користе у Јапанаца као алтернативна (замењивачка), него су у употреби комбиновано у појединим речима, приликама и сл., што нема никакве везе са српским лукаво наметнутим САМО Србима двоазбучјем, да би постојало друго, туђе писмо којим се може замењивати српска ћирилица како би постепено нестала, јер окупацијске забране ћирилице и комунистичко наметање латинице давањем апсолутне предности латиници није још завршило посао. Сада је у Србији и Српској донет (2021) закон по коме ће и даље моћи ад се намеће хрватска гајица, иако је то противуставно по ставу првом Члана 10. Устава. Али, код нас још влада оно Брозово „не држати се закона и устава као пијан плота“, него се и даље ДРЖИ свога ћефа.
    Нико ни Вама ни било коме другоме, Еугеникусе драги, није рекао да Ви и други који (вероватно знате које је српском писмо и шта каже народна већина у Уставу пишете ћирилицом „због имена“ које сте навели, него је речено: да није било борбе наведених (али не само њих), али наведених без икакве сумње, тешко би се до сада сачувало и ових постојећих данас десетак процената српског писма у српском језику.
    Ово Вам се, поштовани Еугеникосе (без обзира на то је ли Вам је то право име или псеудоним) морали одговорити због чињеница. Надам се да ћемо се на овај за Србе најсветији и највећи и најлепши дан разумети. Нажалост, незнабошци су нам много ожалостили и ово време јер поново убијају и рањавају и нашу деци и одраслије. Зато се ми радујемо рођењу Христоса а оплакујемо наше мале Христосе који на овај највећи празник страдају.
    Остаје нам нада да ћете и Ви схватити зашто се лукаво и даље само Србима намеће двоазбучје, уз задржавање алтернативног хрватског, гајичког писма како би српско писмо и даље било замењивано до последњег ћириличког слова. Чак и уз лажи да је хрватско национално писмо — „српска латиница“, како бисмо се мање опирали полатиничавању и, на тај, начин, олакшаном наставку асимиловања.

    7
    1
  103. Малопре сам превидео и написао: „Турци предавно прешли на ћирилицу“. Наравно, исправно је да су прешли на латиницу. Мада су они, док су били велика царевина, допустили су на Порти коришћење и ћириличког писма.

  104. Гремлин -наставак 2.

    Поштујем Ваше достигнуће у откривању да сам писао и под другим именима.Пошто то саопштавате пасле мога тумачења да сам тиме хтео показати да има доста нас „ћириличара“, сада могу рећи да је то ситница у односу на Ваше скривање у жбуну званом гремлин,одакле се јављате.

    Саветујете:“…бавите се оним што разумете,уместо што упирете прстом у друге и оптужујете за велеиздају људе који су за српски језик ипак урадили више од вас.“
    Ја ништа нисам ни радио нити урадио за српски језик,јер се у то не разумем,нити у било кога упирем прстом по томе питању. Само указујем на одговорност оних који су школовани о народном трошку,титулисани и плаћени да брину о националној култури,а противно Уставу Србије написали су у српском правопису да је и латиница српско писмо.Последица тога је1,5% ћирилице на улицама Новог Сада.

    Написали сте :“Ето,исти пок.Брборић,захваљујући коме је одредба о писму унета у србијански Устав,90-их је дјелатно подржао сумануту идеју академика П.Ивића о укидању јекавице у Републици Српској.А спречио их је баш круг језикослова око лингвиста Ковачевића,Маројевића и Милосављевића,које удружење „Ћирилица“ уопште не мирише зато што им је став о латиници исти као и Ломпаров.“Прва тројица су у Србији устројила србистику са ћирилицом и хрватском латиницом.

    Није истина да је Ивићева идеја да се ијекавица укине у Републици Српској,и није нико то предлагао, него се само хтело да она као језички стандард буде у службеној употреби.
    Препознајем да сте Ви отуда по ономе „србијански“ Устав,али и ја сам отуда и пратио сам рађање Републике Српске у ћирилици. Као резервни официр водио сам извиднице и пред штабом бригаде рекао сам команданту пуковнику Станку Балтићу да нећу излагати свој живот опасности која је везана за извиђања, ако ми наређење буде исписано хрватском латиницом.
    У своме почетку Република Српска је била сва окићена ћирилицом, а данас је она,углавном, на споменицима оних који су положили своје животе за њено стварање.И у таквим околностима Ви бринете за хрватску латиницу у српској држави!
    Када је пред сами рат Радован Караџић држао говоре на скуповима Српске демократске странке ја сам живео у Осијеку,али сам ишао чак у Добој јер је он био први Србин који је после 1945.г. јавно говорио о ћирилици као српској националној вредности.
    Пре рата у целој БиХ вдео сам четири ћириличка исписа: адвокатска канцеларија у Бијељини и Дервенти( Петко Миланковић),на продавници „Фрушка гора“ Рума у Добоју и на ознаци родног села Радована Караџића код Сарајева.Е,тај ће да сведочи о екавици
    у Републици Српској.
    Кад је Крајишник одлежао хашку казну написао је књигу о своме животу.Њена промоција је била у Дому омладине у Београду.Кад сам улазио у зграду са обе стране улаза су држани транспаренти којима се протестовало због гостопримства једном ратном злочинцу.Пљунуо сам на њих и ушао.Сала је била дупке пуна, јер је народ хтео да види у чује свог страдалника и хероја.Прво је поред њега говорио проф,др ЉубомирЗуковић,а кад је реч узео Крајишник,па дошла на ред и екавица,рекао је, отприлике, ово:“Ја сам био енергично за ијекавицу,као и сви остали политичари.Међутим, имао сам разговор са овим великим човеком,кога сам тек упознао,и прихватио сам његово тумачење зашто поред ћирилице требамо у Републици Српској увести и екавицу, јер своје српско име не можемо сачувати оним културним вредностима какве су у Загребу и Сарајеву,него онима које су Београду. До краја свога живота ја ћу говорити ијекавицу, а ова књига на екавици је мој завет младим Србима да се њоме сједине са мајком Србијом.“
    Кад је скуп завршен поклонио сам Крајишнику пет примерака своје књиге „Издаја српске ћирилице“.Хтео сам да једну поклоним и проф.Зуковићу,али кад је на њој приметио моје име,само се окренуо и отишао.То је због тога што је НСПМ објавила мој текст „Лингвисти одржали опело ћирилици“.
    У Републици Српској екавица је законом била уведена у службену употребу,а после насилног уклањања са политичке сцене Караџића и Крајишника, и кад се спласнуло сећање на изгинуле,из Републике Српске су склоњене и екавива и ћирилица.
    Разговарао сам са директором једне велике осмогодишње школе,који ми се хвалио како је и он лично допринео рушењу екавице. У Палама је одржаван велики скуп културно просвјетног друштава „Просвјета“,којем је и он присуствоао као председник исте у своме месту. Поносио се тиме што су делегати извиждали академика Милорада Екмечића кад је почео говорити о значају екавице за Републику Српску. Кад сам га упитао зашто је он звиждао,овако ми је одговорио: недамо ми Хрватима нашу ијекавицу!.Тамо су исто одговарали и сви други моји познаници. То и ништа друго.
    Добро се сећам залагања Ивића за екавицу у Републику Српској,али идеја није његова..Овако је говорио:кад Америка ојача Хрватску, па јој дадне миг да уђе у Републику Српску,она ће се осећати као код своје куће јер је дочекана ијекавицом и латиницом.

    3
    1
  105. @Д. М. Сибничанин

    Ваистину се роди!

    Ако Ви и Драгољуб Збиљић нисте иста особа, како то да пишете идентичним стилом и правите идентичне грешке? И зашто је онда Немања Видић (коментар од 5. јануара 2023. • 22:27) горе признао да то радите и чак рекао зашто то радите: „То је рађено само са циљем да се јавности покаже да има доста „ћириличара“, да се охрабримо.“

    Не замерам Вам ја борбу за ћирилицу, него немарност према истини и чињеницама. Кажете:

    „…да није било борбе наведених (али не само њих), али наведених без икакве сумње, тешко би се до сада сачувало и ових постојећих данас десетак процената српског писма у српском језику.“

    Како знате колико се процената ћирилице сачувало у српском језику? Шта мерите? Број страница текста? Број слова? У чему? У документима које издају власти? У свим јавним натписима? У свим приватним препискама? У медијима? Од када до када? Да ли мерите све документе или само узорак (семпловање, што би статистичари рекли)? Ко то мери, којим методама? Пошто претпостављам да би Ваш одговор на сва ова питања био „не знам“ или „не разумем о чему говорите“, онда не треба да самоуверено тврдите оно што не знате. Не помаже то Вашој ствари.

    Друго, како можете да тврдите да се ћирилица очувала због Ваших напора? Ћирилица се очувала зато што сви ми који пишемо ћирилицом свакога дана и свакога тренутка када нешто пишемо одлучимо да нам је стало да то буде на ћирилици, да нас не мрзи да пребацимо тастатуру, да нас није брига да ли ће нас други сматрати за чудаке због инсистирања на ћирилици, да нам не смета да се замерамо родбини и пријатељима који латиничаре када им говоримо да и они треба да користе ћирилицу. И да све то радимо због својих предака и због своје деце, а не због Ваших напора, који су неспорни.

    „Остаје нам нада да ћете и Ви схватити зашто се лукаво и даље само Србима намеће двоазбучје…“

    И овде тврдите нешто што не знате само зато што то лепо звучи. Како знате да се само Србима намеће двоазбучје? Урадили сте, или сте прочитали, студију из међународног упоредног права где се анализира однос власти према различитим азбукама у вишеазбучим језицима попут казахстанског, панџаби, монголског, малезијског, итд.? Нисте, наравно. Ево у Казахстану власти сада хоће да замене ћирилицу латиницом, као у Србији после 1945. Хоћу да кажем, ма колико Вама од тога било топло око срца, српска ситуација није јединствена у свету. Наравно нама је стало до наше азбуке зато што је наша, а не зато што су и други у истој или сличној ситуацији, али то Вас не ослобађа обавезе да се односите одговорно према чињеницама. Иначе и Ви радите суштински управо оно за шта оптужујете власти, а то је „не држати се закона и устава као пијан плота“.

    2
    1
  106. Дипл. инж. Немања Видић (титулу му пишем јер многи мисле да је реч о српском фудбалеру)

    ЕВО НА ОСНОВУ ЧЕГА ЈЕ Н. БИДИЋ ВЕОМА РЕДАК ПОДВИЖНИК У БОРБИ ЗА ЋИРИЛИЦУ

    Ако је неко иоле здраво упућен у језичку струку у вези с писмом, у историју великих борби српских непријатеља против српске ћирилице чак и њеним честим забранама законима и уредбама, ако је неко иоле упућен у комунистичко насиље и лукавство у протеривању (замењивању хрватским писмом) ћирилице у Југославији и Србији, ако је нормалан лингвиста упућен у то зашто други народи и њихови лингвисти не нормирају двоазбучје или вишеазбучје у било који други престижан језик, осим у тзв. српскохрватски и данас српски (поново) језик, ако неко иоле разуме опште језичке законитости и општу природу сваког језика, ако неко иоле схвата зашто ниједан други престижан народ не само данас у свету не уводи двоазбучје, ако неко иоле схвата зашто је писмо важно у животу сваког народа, а посебно српског народа у вези с његовим писмом на које се, нимало и никада случајно сурово атакује (као и већ дуго на Србе посебно на Косову и Метохији данас), онда је — с обзиром на све речено — онда је праведно и у вези са српским националним писмом (ћириличким, свакако) обавезно признати и рећи зарад будуће борбе за српску ћирилицу (а она ће, сигурно, још друго трајати у српском народу) да је дипл. инж. Немања Видић данас један од малог (веома малог) броја живих људи који су НЕЗАОБИЛАЗНИ по упорности и доброј методици и једином могућем ПРАКТИЧНОМ начину за враћање српске ћирилице у пуни живот (што значи стопостотан живот у српском језику, а не у неком малом проценту, како је то и у овом часу) у свакодневном нормативном и службеном језику Срба, али и у стогодишњој историји Срба у практичној и правој борби за српско национално писмо, Видић је, без икакве и ичије могуће оправдане сумње један од малог броја ПРАВИХ ПОДВИЖНИКА у нечему што се може слободно назвати РАТ ЗА СРПСКО ПИСМО.
    (Намерно смо ову истину казали једном сложеном реченицом да УШТЕДИМО простор иако можемо да на хиљаду страна говоримо о овом подвижнику, а они који не воле дуге реченице, нека нађу шта то у тој реченици није синтаксички исправно, осим могућих словних превида у куцању.)

    3
    1
  107. Поштовани Марк Еугеникос

    Питања су Вам или иста на која сам већ одговарао или су несврховита за судбину српске ћирилице.
    1. Основна је ствар да схватите и Ви и многи други да је једна ствар да ли ми треба да научимо и знамо да употребимо (искористимо) хрватску или било коју другу латиницу у одређеној ситуацији, или треба ми да радимо оно што нико други не ради: да уводимо хрватско писмо у свој језик у алтернативној (замењивачкој) улози у свом језику. Нико нормалан од лингвиста и власти не уводи у свој језик конкуренцију своме националном писму. А чак и да је тенденциозна лаж неких малобројних српских лингвиста (у основи сербокроатиста) да је хрватско национално писмо — „српска латиница“, нема здравог лингвисте који би оставио језичку норму ас два писма чак и кад би стварно оба била српска.
    2. Да би неко писмо било (опште)српско, њега би морао да за српски језик договорно и(ли) плански сачини званично неки српски стручњак, или свјеједно, може да је сачини и хрватски и неки други стручњак, али би то морало бити урађено по српској потреби за српски језик и српски народ. То за све Србе нико није урадио, а зашто би и урадио кад су Срби добили своје општесрпско писмо пре Хрвата из старе варијанте ћирилице реформисањем и заслугом у првој фази Саве Мркаља, а у другој и, за сада, коначној верзији Вук Ст. Караџић. Хрвати нису могли, ни хтели, нити би им верски било дато да се служе редовно и стално у употреби свог језика ћирилицом, па још српском ћирилицом и за њих је мелез Љ. Гај сачинио латиничку тзв. гајицу. Основно је и ово знати историјски. Латиницом (србокатоличком, а не хрватском) јесу, као мањина, писали Срби католици, али њих више нема, сви су милом или, чешће, принудом, отишли у Хрвате, па у изјашњавању нема више ни тих Срба ни њихове старе србокатоличке латинице. И каква је сврха да због те латинице ми данас заменимо и ове остатке српске националне ћирилице, која је, доказано, подеснија, читљивија, савршенија, лепша (Немац је доказао и — здравија за очи од латинице, а Енглез је доказао и да је ћирилица здравија за умоболне, па није чудо што данас, као и у прошлости, српску децу и Србе сумануто убијају српски непријатељи, пре свега они који се служе латиницом која, по научнику Енглезу, није добра за психу умоболних).
    3. У чему се ја то односим „неодговорно према чињеницама“. Зар Ви не видите да ћирилице у Србији нема више од десетак одсто у језику Срба, да туђе писмо влада у Србији 90 одсто, да само Срби данас једини су у проблему у вези са својим писмом у свом језику итд. Ако Ви то заиста не видите, ја могу да Вам препоручим да то (про)читате доказивано и доказано у више од 20 књига „Ћирилице“, у трима књигама Н. Видића, затим у трима књигама М. Ковачевића, у истраживањима чувеног Клефтакиса када је и како и у ком проценту нестајала српска ћирилица и како је и зашто нестајала (тј. зашто је ИСТИСКИВАНАА, ИЗБАЦИВАНА У КОРИСТ ХРВАТСКЕ АБЕЦЕДЕ) итд.
    Дакле, ко добро не види (или НЕЋЕ да виси) остаје му једино да чита књиге од оних који добро виде чињенице у вези са српском ћирилицом и њеним насилним прогонима у хиљаду последњих година, а посебно успешно у 19. 20. и овом 21. веку, када се модернизовало убијање ћирилице буквално чекићима у држави у којој је било убијено највише српске деце, српске нејачи због болести или година представника српског народа.

    Можемо још о тим чињеницама ако Вам је ово мало и ако нам овај стрпљиви сајт одличног имена „Стање ствари“ дарује простор. Али, и оволико је довољно да добромислећи реалиста схвати раније и данашње СТАЊЕ СТВАРИ у српском језику, а посебно у српском писму (ћирилици).

    3
    1
  108. Марк Еугеникос

    Ви цитирате Сибничанина:

    „,,,само зато што у свим престижним језицима већ је одавно постојећа пракса какву предлаже Видић (и мали број сличних њему) и нигде више ниједан народ у свом језику нема никакав проблем са својим писмом.у свом језику.“
    А онда Ви поентирате:
    „Престаните више да се срамотите тврдњом да само Срби користе два писма.
    у свом језику.
    *
    На крају уз сво поштовање за Ваше намере и труд,ако оваквим методама браните ћирилицу,боље немојте.“
    Чак и да смо ми „ћириличари“ у нечему погрешили то није разлог да нам приписујете срамоћење коришћењем наших метода, него је пристојно да нам.само укажете у чему грешимо.Наш метод рада је изношење истине,а у овој Вашој аргументацији, која Вам се чини убитачном по оне који су се усудили да кажу да је лингвистички цар го по питању ћирилице,са истином ствари стоје овако:
    Прво, није Збиљић тврдио да само Срби користе два писма,него је написао да ниједан други народ нема никакав проблем са својим писмом у свом језику.То је одлично речено и суштински се разликује од онога што сте му Ви приписали.Или Ви,можда, не сматрате да је проблем то што ћирилице има 1,5% на улицама Новог Сада. Бројао је лично председник Матице српске проф.др Драган Станић.Јаче писмо прогутало слабије,као код риба,и шта ту има за паметовање и јадиковање над судбином ћирилице.
    Друго, чак и да негде постоје два писма у истом језику,не може се наћи нигде другде случај да су лингвисти увели конкуренцију писму свог језика да би оно временом било замењено туђим.
    И поред тога што сам овде показао да је Марк потпуно промашио,ја не кажем да се он осрамотио.Он само нема бољих аргумената којима би оспорио да су се осрамотили „великани“ српске лингвистике.

    3
    1
  109. П. С. Гдин Еугеникос ми приговори ово, у чему је, на први поглед, сасвим у праву, када написа: „Иначе и Ви радите суштински управо оно за шта оптужујете власти, а то је „не држати се закона и устава као пијан плота“. Одговор нее може бити бољи и тачнији од овог:
    „Ја се Устава држим (реч је, пре свега, о ставу првом Члана 10. Устава Србије. То чиним и похављујем ЗАТО ШТО ЈЕ тај став Члана 10. апсолутно подударан с члановима свих уставних решења питања писма у најпрестижнијим језицима и државама. А два закона упорно морам да критикујем САМО зато што такви закони, с тим садржајима, не постоје нигде, осим Србије, у свету и то што је несаагласно са српским Уставом и са светским решењима види свако ко има макар једно здраво око за читање.
    Први Закон о службеној употреби језика и писама сачињен је давно (1991), а Члан 10. усвојен еј с Уставом 2006. године, па је логично ад је тај закон неуставан, јер никада није озбиљно усаглашаван с Уставом, посебно с јасним ставом првим Члана 10.
    Други Закон о употреби српског језика и ћириличког писма (скратио сам наслов који представља напор за памћење јер је непотребно „галиматијас“, па сам га овде скратио, али се зна да је, без икакве јавне расправе, донет (2021) на брзу брзину пред изборе и толико је видно да је противуставан, јер се на дотични члан (10) Устава није ни позвао. А, уз то, тај нови закон има невероватну апсурдност јер тај закон не важи исто у обавезама и правима за све грађане. Он личи, зато, као да је сачињаван за примену у давном систему робовласништва. И по томе није достигао ни вредност познатог Душановог законика из 13. века а који еј био врх по законитости у тадашњој Европи. Друга апсурдност је у томе што су оба закона на снази, а овај други је чак лошији од оног старог неуставног. Овај је још неуставнији и апсурднији. И док се онај први закон бар примењује доследно кад је реч о другим, мањинским језицима и писмима, овај други закон нити се примењује нити га је могуће применити. Ако би се применио за исто писмо једни би грађани и асоцијације морали бити кажњени, а други би могли бити за исто новчано награђени.
    Уз све то, треба додати да готово нико (или мали број држава га има) нема посебан закон о употреби свога језика и писма. Сви други, или готово сви, директно спроводе уставну одредбу без закона, а лингвисти нормално нормирају своје језике, за разлику од наших лингвиста, и тако чувају и користе свој језик и писмо.
    На пример, као многе друге државе, ни Хрвати немају посебан закон о „употреби хрватског језика и писма“, али имају нормалније до Срба нормиран свој језик“, ђаци њихови то уче у школи и сви Хрвати знају које је њихово писмо, сви пишу „свој језик“ својим писмом, и НЕМА ШАНСЕ да им је потребан закон који би казнио некога ко не пише „хрватски језик“ хрватским писмом.
    Срби имају два закона, па опет — по комуниситчкој традицији у наметању глупости само за Србе у вези с писмом — пишу свој језик у пракси 90 одсто на хрватском писму, јер је само српски народ 77 година обмањиван (и данас се обмањује) ад еј свеједно којим писмом пише јер су — „оба наша“!
    Ове све детаље и чињенице, поштовани Еугеникосе, треба знати, читати, пратити, учити, па ће бити мање збуњивања.

    2
    1
  110. Еугеникос

    Из поштовања одговорићу Вам и на ова дав питања. Питате Ви: „Како знате колико се процената ћирилице сачувало у српском језику? Шта мерите? Број страница текста? Број слова? У чему? У документима које издају власти? У свим јавним натписима? У свим приватним препискама? У медијима? Од када до када? Да ли мерите све документе или само узорак (семпловање, што би статистичари рекли)? Ко то мери, којим методама? Пошто претпостављам да би Ваш одговор на сва ова питања био „не знам“ или „не разумем о чему говорите“, онда не треба да самоуверено тврдите оно што не знате. Не помаже то Вашој ствари.“
    Ево, разумем Ваше „гигантско“ питање. Немамо ми истраживачи тај одговор баш у сваком проценту, али се на основу истраженог могло закључити да ћирилице у Србији има просечно око десет одсто. Наравно, тај проценат се спомиње на основу свега онога што у јавности пише данас ћирилицом у српском језику. Ту су на пример рачунате и, рецимо, данашње банке у којима се не користи ни 1 одсто ћирилице, јер српског писма има само у Поштанској штедионици и једино у остацима јавних исписа назива Комерцијална банка. Али, ни у Штедионици, ни у Комерцијалној банци само имате у формулару ћирилицу, али остало се све пише хрватском латиницом. У продавницама, рецимо, немате ћирилице ни на пушкомет, ни 1 одсто нема ћирилице. У српским улицама имате по градовима исписа на ћирилици од један до десетак процената. У издавачким кућама, осим СКЗ, не објављује се просечно више од десетак одсто, а у највећој (не)српској издавачкој кући у Србији „Лагуна“ не нуди Србима на српском језику ћириличких књига више од два одсто. Правдају се суманутим разлогом — нуде књиге и Србима на хрватском писму зато што им у Хрватској боље иду књиге због објављивања на хрватском писму (латиници). Замислите да ли би једана једина издавачка кућа у Хрватској рекла да објављује хрватске књиге на ћирилици јер оне „боље иду у Србији“! Таква непојамност не постоји нигде више у свету: да неко у свом језику мења своје национално писмо да би боље продавао књиге.
    Затим, на пример, Н. Видић Вам је овде предочио несумњив доказ о свега 1,5 одсто ћирилице у главној улици у Новом Саду (Српској Атини, није псеудоним, него познато из историје име за Нови Сад — Змај Јовиној, где је у близини славна институција Матица српска која није писана на два писма „српска“ када је основана, а та иста Матица српска увела је двоазбучје у свој Правопис српскога језика као и у време српскохрватског језика и од тога не одступа. Споменутих 1,5 одсто ћирилице у главној новосадској улици избројао је, истражио и објавио лично 2012. године
    лично председник Матице српске. Иако би човек очекивао да, онда, он предложи нормалан правопис у једноазбучју, какви су сви други правописи у другим језицима, он то није хтео да учини, него и он мисли да за њега и „његову Матицу“ (по логици: „Матица се муа“) не важи народна уставна обавеза о ћирилици по Члану 10. Устава Србије.
    Да даље не заузимамо простор овде још некоме, па знајте: кад се истражује проценат ћирилице у српском језику, има се у виду све оно што је исписано у српском језику. Ако сте Београђанин, отиђите сами у београдску главну улицу Кнез-Михаилову, па ИЗБРОЈТЕ. Више пута је то бројано и нађено је да у тој главној београдској улици има једва десетак званичних исписа ћирилицом. Све друго је или на хрватском писму или на страном и језику и страном писму.

    3
    1
  111. Одустајем

    У коментару Гремлин-наставак 2 погрешно сам написао да је ћирилички натпис био на улазу у родно село Радована Караѕџића, а требало је: родно село Момчила Крајишника- Забрђе код Сарајева.
    Одустајем од даљег коментарисања о ћирилици на овом порталу јер не видим смисао таквог деловања.Наиме,нема интересовања код народа.То закључујем по броју позитивних и негативних поена, а ако и има пратилаца који су лењи да кликну на потребно место,они ће бити лењи и да учине нешто за ћирилицу.
    Овде се јављају укупно три шифрована опонента који се баве ругањем и омаловажавањем оних који би да служе своме народу,радећи најбоље како знају и умеју.Овде има уједања уместо сабирањаснага. А ја сам кроз цео живот,од студирања и инжењерског стваралаштва па до ратовања за стварање Републике Српске, навикао да ме људи поштују.
    Осим тога,мала ми је пензија, па моја фирма мора још да ради.Од сваке зараде одвојим нешто за ћирилицу.Имам унука,четврти разред гимназије, са којим ћу направити и поставити још билборда с поруком ИЗДАЈА ЋИРИЛИЦЕ ПРАВОПИСОМ И ЗАКОНОМ.Унук ће основати удружење младих ћириличара и ићи ће на ХЕПИ ТВ да покаже шта млади мисле о ћирилици, и шта очекују од старих.

    5
    2
  112. Ја не одустајем

    Нека питају заинтересовани шта хоће, па макар и не нарочито паметно. Одговорићу на свако питање, јер је важно колико су добри одговори, а питање може бити колико хоће наивно и глупо.

    3
    1
  113. @Немања Видић, @Д. М. Сибничанин

    Чињеница да на ћириличном сајту, другим коментаторима који такође већином пишу ћирилицом, надугачко и нашироко и по седамнести пут на разне начине објашњавате шта Ви то радите, можда указује на то зашто Ваш приступ није ефектан. Да имате мало политичког осећаја, као што очигледно немате, дошли бисте овде на СтСт, приметили „овде је све већином на ћирилици, нема потребе да трошимо време и труд“ и отишли на неки латинични сајт да преобратите непреобраћене.

    3
    2
  114. Еугеникос

    Не можемо и не смемо да идемо на латиничке сајтове. Они тамо имају циљ да нас преобрате у латиничаре, па се ми њих плашимо!

    3
    1
  115. @Д. М. Сибничанин

    „Не можемо и не смемо да идемо на латиничке сајтове. Они тамо имају циљ да нас преобрате у латиничаре, па се ми њих плашимо!“

    А да ли се такође плашите мрака и бабароге? Храбар умире једном, кукавица умире сваки дан.

    Што више пишете то више постајем убеђен да сте трол. Нећу Вам више одговарати.

    2
    4
  116. Марк Еугеникос

    ГДЕ ЈЕ ГЛАВНИ ПРОБЛЕМ И ЦАКА?

    Превише ми је чудно да нисте схватили (него сте се навукли) моју најобичнију иронију када сам написао да се „плашим“ латиничких сајтова и тамошњих латиничара. Правите се наивни као сеоска млада. (Иако ја ценим све што је лепо на нашем селу, а много је лепог.)
    Ево и ћириличних новина на које, иако су ћириличке, не вреди ићи јер су и оне често антићириличке и антисрпске, па уводе цензуру за нормалне проћириличке коментаре. Ево примера из дневних новина „Политика“.

    Иза текста објављеног у „Политици“ у недељу, 08.01.2023. у 18:00 Сава Штрпца
    „Ћирилица у еврозони и шенгенском простору“ (у коме се пише о избацивању ћирилице у Вуковару) послао сам малопре коментар овог пристојног садржаја:

    „По политици која се тамо води и по логици ствари (мржња), јасно је због чега се српска ћирилица протерује у Хрватској. Проблем је много нелогичнији и дубљи у питању без одговора и у „Политици“ и у Србији: зашто се већ 77 година протерује ћирилица из Србије. Ту је главни проблем и цака.“

    „Политика“ је већ више од две године завела тешку цензуру на сваки мој понуђен им текст (иако су ми раније често објављивали текстове). И нису увели тешку цензуру само на моје ауторске текстове, него је „Политика“ блокирала моју е-пошту тако да не могу више да објавим никакав коментар испод неког текста. Тако се новине „Политика“ показале као стара права „курва“ у уређивачкој политици. Готово увек, као стара девојка: у писању воде рачуна да УВЕК ОСТАНУ НЕВИНИ. Зар онда, Еугеникосе, мислите да би ми, на пример, латинички „Данас“ објавио било шта ИСКРЕНО И ТАЧНО о ћирилици?

     

     

     

  117. „@Онорије АЕ и(Л)ирије
    Ово Ваше данашње увелико превазилази све досадашње! То је Ваше један, на свој начин задивљујући галиматијас, али се ипак очекује минимална доза логике, па се питам – откуд ја ту? Нити учествујем у овој полемици, нити ми је то пало на памет (ако сте Ви, видовити као што мислите да сте, можда то претпоставили)? Баш имате потребу да опљујете неког онако успут, а то је већ сасвим недостојно неког са таквом миленијумском биографијом и знањима!





  118. Са Небојшом К. сам али ми рекоше да сам поменут мада очигледно није било вредно помена. Кад сам већ ту на тренутак, само једна сличица за Ганимеда (pe: Весна Капор) и мини-таск за МЕа – ћирилични витез који сам са собом прича?

    https://upload.wikimedia.org/wikipedia/sr/2/22/Paja_Jovanovic-Takovski_ustanak.jpg





    2
    1

Оставите коментар