Никола Милованчев: Истраживања о. Жарка Гавриловића – Драгиша Васић и комунисти

У архиву протојереја Жарка Гавриловића налазимо потврду тврдњи г. Душана Буковића о Драгиши Васићу 

У вези са чланком г. Душана Буковића „Случај Владислава Рибникара“, који је објављен на сајту Стање ствари 15. октобра 2022, појавио се један коментар у којем се огорчено негира веза Драгише Васића са комунистима, односно са властима совјетске Русије.

Коментари испод текста Д. Буковића

Драгиша Васић је свакако био значајан књижевник, а у младости национални Србин, и зато је доживео трагичну судбину у Јасеновцу. Ствари ипак нису црно – беле, као што појединци мисле. Због објективног утврђивања чињеница, износим забелешку који је сачинио почивши о. Жарко Гавриловић, као и два документа сачињена у УДБ-и Југославије после рата, на основу архива Гестапоа који су Југославији 1945/6. изручили совјетски органи (НКВД, после заплене архива Гестапоа у Берлину маја 1945).

Као што се зна, НКВД је УДБ-и Југославије после Другог светског рата предао хиљаде досијеа Гестапоа са подручја Југославије. Многи од њих су доступни јавности (највише из архива београдског Гестапоа – Bds – у Архиву Београда); нису додуше јавно доступни досијеи Димитрија Љотића, Милана Недића, и неких других истакнутих личности. Међутим, занимљива је чињеница да НКВД Југославији није изручио досије Драгише Васића! Зашто – можемо само да нагађамо.

Драгиша Васић држи предавање на Коларцу (Фотографије из књиге „Драгиша Васић и српска национална идеја”)

Са тим у вези цитираћу запис протојереја др Жарка Гавриловића. Он је око 1990. године очито имао свог информатора у Служби државне безбедности Србије, који му је обезбедио део, тада недоступних, досијеа из архива београдског Гестапоа.

Отац Ж. Гавриловић је записао: „О Драгиши Васићу из других досијеа, пошто његов Руси, очигледно, нису предали Југославији“.

Уз то, приложена су фотокопије (свега) 4 странице резимеа, које је УДБ-а сакупила о Д. Васићу, на основи досијеа других личности. За нас су посебно занимљива два запажања:

из досијеа генерала Милана Недића је аналитичар УДБ-е записао:

Васић, Драгиша,

Извор: Архива Бдс-Бгд.

НЕДИЋ Милан

Из акта претседника српске владе генерала НЕДИЋА од децембра 1941 године упућеном опуномоћеном главнокомандујућем у Србији немачком генералу БОЕМ-у, види се да је ВАСИЋ Драгиша, који се налази у штабу Драже МИХАИЛОВИЋА, издавао тајне Драже МИХАИЛОВИЋА комунистима.“

– једна друга забелешка, која је сачињена у УДБ-и на основу гестаповског досијеа о Аци Милићу, гласи:

„ВАСИЋ Драгиша

Извор: архива Бдс = Бгд

МИЛИЋ Аца

Неки функционер у ДМ Главном штабу. Њега наводи у своме извештају од 11.3.44 повереник СА, Бдс-а Бгд, где каже да је планиран пуч за одстрањивање ВАСИЋА зато што је овај хтео пакт са ТИТОМ. Главни носиоци овог пуча су били командант ЦЕКОВИЋ, РАКОВИЋ и бивши адвокат и претседник Равногорског одреда Чедомир ПЕТРОВИЋ.“

Уз сав критички опрез према обавештајним информацијама, можемо да претпоставимо:

  • да Милан Недић у свом службеном допису једном високом официру окупационе силе не би свесно износио неистине;
  • да је информација о припреми пуча против Д. Васића у Дражином штабу марта 1944. јако прецизна и делује веродостојно.

Обе ове претпоставке потврђују веродостојност тврдњи г. Душана Буковића о Д. Васићу.



Categories: Разномислије

Tags: , , ,

5 replies

  1. Licno nemam svoga informatora iz UDBA da mi dostavi podatke a TA organizacija nije kulturno umetnicko udruzenje.. Tako znajuci cemu su skloni da li im treba verovati? Ide se na to da cestite Srbe ,treba sada mrtve ukaljati , dodati podatke od UDBE, ocrniti. Zalosno I bedno. Da dodam da su svojevremeno izlazili I clanci da je djeneral Draza doziveo starost u Rusiji, izaslo iz iste kuhinje.

    18
    1
  2. Све ми се чини да ћемо ускоро читати „открића“ да је Дража био члан КПЈ и Стаљинов човек! Одакле овако бомбасти закључци само на основу записа личног мишљења неких чиновника Удбе?
    Шта заиста пише у том Недићевом акту?
    Даље каже, Васић се колебао између Драже и Тита! И то неколико месеци пре него што је дошао онај фамозни проглас краља Петра II ? Па како то да, онда, не пребеже партизанима у тренуцима кад је било јасно да су четници поражени и да му је погибија врло извесна?
    Тачно је да је у многим штабовима ЈВУО тих дана владао је кошмар. Али он је кулминирао тек после краљевог прогласа, кад је постало потпуно јасно да су четници остављени од свих на свету. Тада би се, логично, могло очекивати да и међу високим функционерима дође до колебања. Али зар Васић да буде таква „крпа“ у Дражином штабу, као што рече Синиша Павић за Калабића у оној серији? Разумем да је у оно време тадашњим властима било потребно да прикажу Калбића као крпу, али коме сада треба да то чини и са Васићем?

    19
  3. Не упуштајући се ни у какве коментаре о залуђеним комунистима, западно-европским и америчким буржоаско-банкарским најамницима, који су трајно осакатили Србе и Русе, цитирали бисмо четничког публицисту др Вукашина Р. Перовића, који је у емиграцији објавио значајно дело под насловом „Енциклопедијски и политички коментар геносида – Прва четничка енциклопедија“ где измећу осталог стоји:

    „Поента мог реферата тицала се метаморфозе Драгише Васића, који је од ‘Црвених магли’ еволуирао у правцу равногорског национализма; Слободан Јовановић од теоријског републиканизма у правцу Карађопђевићског монархизма; Радоје Вукчевић од идеолога марксистичког правца у опозиционера комунизму као практичној политици, а Јован Ђоновић се огласио републиканцем у својој ужој отаџбини, да би из те позиције бранио интересе династије Карађорђевића,…

    Док једни, чланови Уставотворне скупштине на листи Комунистичке партије Југославије: Сима Марковић, Павле Поповић, Душан Чекић и Ђура Ђаковић, као вође Комунистичког клуба, већ 21. маја 1921, путују уредним папирима у Москву, да би се договорили с Лењином и Стаљином о свом ставу поводом Уставотворног питања и борбе против Монархије, дотле се друга екипа: Брацан Брацановић, Марко Машановић, Дмитар Лекић, Машан Ђурановић, Петко Распоповић, Видакн Арсенијевић, који је касније стекао славу совјетског ‘хероја’ на Стаљинграду под именом Шелеметина, а затим страдао у Југославији после рата; Иван Жерјавић, Мустафа Дедић; вођа немачких комуниста у Југославији, Штефан Хеберлинг, прима на школовање на Свердловски терористички Универзитет, да би се иза тога нашао у Москви, тада као студент, једног од послератних врло гласовитих ‘Равногораца’ у емиграцији, а иза њега трећа екипа Хрвата, прво Стјепан Радић, затим Мирослав Крлежа, упутила на поклоњење Стаљину, да би изнела преда њ ‘страдање’ народа Југославије под Александровом ‘чизмом’. Регистровани као совјетофили и одани следбеници идеје Светске револуције, приликом прославе десетогодишњице Октобарске револуције, нашли су се у Москви као почасни гости: директор ‘Политике’ Владислав Рибникар, Драгиша Васић, Мирослав Крлежа, Август Цезарец, Сретен Стојановић, брат комунисте др Младена Стојановића, који је како се каже, био Титов лекар јер су били од ‘партиског праискона’ пријатељи, да би овај ‘стручним’ путем дошао до сазнања о расном поретку будућег маршала, али исто тако на елегантан начин главу изгуби, што Дедијер жели да озваничи мистификаторски, заборављајући да сви сведоци нису изумрли, већ има још живих у Београду, али с ‘језиком за зубима’…“(Види: Вукашин Р. Перовић, Енциклопедијски и попитички коментар геносида – Прва четничка енциклопедија, Књига 1, св. 3, Минхен, 1973, стр. 412, 415 и 416).

  4. Добили смо један коментар/сведочење путем ел. поште, па га – у циљу да се чује и друга/трећа страна – овим путем преносимо:

    „У вези са текстом г. Милованчева о Драгиши Васићу, одн. његовој супрузи Рускињи, питао сам маму јер су моји пре рата били блиски пријатељи са Драгишом Васићем, а касније у Чикагу са Тањом, његовом ћерком са том Рускињом. Мама ми каже да је апсолутно искључено да је супруга Рускиња Наташа била агент НКВД. Она је била ћерка руског адмирала и као врло млада је емигрирала у Србију. Хтео сам да вам на ово скренем пажњу из угла некога ко је протагонисте познавао у релевантном периоду.“

    13
  5. У мојој објави удбиног документа (сачињеног на основу гестаповске архиве, коју је запленио НКВД у Берлину маја 1945) до којег је дошао почившио протојереј др. Жарко Гавриловић, ни једном речју не спомињем супругу Д. Васића! До забуне је очито дошло јер је мој чланак повезан са коментаром непотписаног читаоца (@Душану Буковићу, од 16. октобра), који је искривио (вероватно ненамерно пермутовао податак) – агенткиња НКВД је била извесна „Евгенија“, љубавница Вл. Рибникара у Москви, а не часна супруга Д. Васића!
    Зато сам се одлучио да ипак објавим део записника о саслушању Вл. Рибникара у Специјалној полицији 1942. године – иако то нисам мислио да учиним.

Оставите коментар