Милослав Рајковић: Један коментар на текст М. Петровића „Штетни томоси о аутокефалији“

Рекли бисмо да је давање томоса о аутокефалији „цркви“ у Северној Македонији није било по вољи Духа Светога, пише у коментару М. Рајковић на „Стању ствари“

Извор: Стање ствари

Уважени уредник Стања ствари је добро учинио, као зналац свог посла а на корист читалаца свог портала, што је уз овај чланак М. Петровића приложио и његов веома исцрпан осврт из 2020, Аутокефалност СПЦ, манастир Хиландар и титула „Васељенски. Исти је објављен и на грчком (Ортодоксос типос, 31, јануар 2020). Ко нема времена да чита Петровићеве научне радове о овој теми, наћи ће тамо и његова сазнања о години хиротоније архимандрита Саве у епископско достојанство (1210, од стране цариградског патријарха Михаила IV Авторијана) и години самосталности Цркве у Немањићкој Србији (1220). Византолог Божидар Ферјанчић такође сматра да је година добијене аутокефалности 1220. Исто тако, сазнаће подробно и о разлозима зашто је на Светој Гори обележена хиротонија Светога Саве за архиепископа, а не осам векова аутокефалије Српске цркве. То није била пракса у Хиландару и само се можемо надати да неће бити ни убудуће, да је ово био само један изузетак диктиран геополитичким и стратешким интересима САД и папским амбицијама Цариградске патријаршије у светском православљу. Нажалост, томе су, храњени својим ускогрудим етнофилетизмом, у већој или мањој мери следили и грчки научници. Ипак, не би требало сметати са ума давнашњу спрегу (још од патријарха Мелетија IV) ова два основна чиниоца у данашњем разбијању догматско-канонског јединства Православне цркве и да се њихово разорно деловање неће зауставити на овоме. Мета је и сама Света Гора са својим хиљадугодишњим монашким устројством и служењем Цркви Христовој, каква је она била од апостолских и светоотачких времена.

Миодраг М. Петровић: Аутокефалност СПЦ, манастир Хиландар и титула „Васељенски“

Треба напоменути да је и САНУ остала у споља задатом оквиру обележавања великог јубилеја са својом скромном, више пригодном, научном трибином (12. децембра 2019. године) на тему: Светогорски и хиландарски монах Сава. 800 година од посвећења за првог српског архиепископа. Аутокефалије није било ни у наслову. Нажалост, нису на висини јубилеја биле ни држава Србија ни Српска црква. Као да их та темељна годишњица наше државотворности, духовног и националног идентитета није већма занимала. Као да је пала у недоба, као да смо имали пречих послова од обележавања једног прекретничког догађаја у својој историји. Видети о томе: Др Драгиша Бојовић, Однос научних институција према великом јубилеју Српске православне цркве, Зборник радова 800 година аутокефалности Српске православне цркве, Косовска Митровица 2020.

Што се предметног чланка тиче, по мом скромном мишљењу, аутор је указао на три суштинске ствари: 1) издавање томоса о аутокефалији цркви непостојећег имена, 2) игнорисање Потврде почившег патријарха Павла митрополиту велеском и повардарском Јовану да је саборно изабрани, „канонски и законити Предстојатељ Охридске архиепископије, аутономне Православне Цркве у оквиру Српске Патријаршије“, кога сви треба да „као таквога признају и уважавају“, са титулом Архиепископ охридски и Митрополит скопски и 3) да звана „Македонска православна црква“, деценијама неканонска, на волшебан начин, преко ноћи, готово у тајности бива призната, са статусом самосталне и канонске црквене организације.

Миодраг М. Петровић: Штетни томоси о аутокефалији

Рекли бисмо да је давање томоса о аутокефалији „цркви“ у Северној Македонији, области од давнина под  јурисдикцијом СПЦ, сем у раздобљима када је неканонски од ње била отргнута, није било по вољи Духа Светога, јер је вођено антицрквеном и антидржавном логиком. Ко је окупљао српски народ крoз векове, ако не трон пећких патријараха? Не знамо шта је спорно и нејасно у реченици: „Догматско учење о томе да архијереји на Сабору одлуке доносе по надахнућу Духа Светога“. Коментатор се пита: „На ком то ‘сабору’? … Постоји ли упориште за такав став?“ Овде је, или реч о незнању или о хули на Духа Светога („образац размишљања који нас води све даље и даље од мудрости по плодовима њиховим ћете их познати“), што је неопростив грех (Мт 12, 31) или о оној народној из некада популарне канцоне Дубровачких трубадура Трла баба лан.

Моје основно знање из историје Цркве подсетиће само на једно: ако је Апостолски сабор (Дап, гл. 15) узор, а јесте, за све потоње архијерејске саборе у Православној цркви (васељенске, помесне или савремених помесних националних цркава), а на овоме су одлуке донесене по вољи Духа Светога, онда би и архијереји наши савременици, као апостолски прејемници (што они радо истичу!) требало да своје одлуке доносе по надахнућу Светога Духа (Јер би угодно Духу Светоме и нама…, Дап, 15, 28), а не по људској жељи и према нечијем политичком плану. Ако тога нема, не постоји Једна света саборна апостолска црква. Смисао овог Једна се губи уколико нема апсолутног сагласја.

Није ли Посланица Ефесцима химна благодарности Богу за благодат у Христу и Духу светоме? Многи стихови у Новом завету славе силу Духа Светога и надахнуће одозго, јединство Духа и вере у Цркви.



Categories: Разномислије

Tags: , , ,

4 replies

  1. „…о оној народној из некада популарне канцоне Дубровачких трубадура Трла баба лан.“
    Ха, ха, ха! Добро, ја сам први приметио (бар за сада нема коментара), али ово је стварно смешно. Нећу да кажем зашто. То знају и птице на грани.

    10
    1
  2. Одлична допуна Петровићевог чланка, и на правом мѣсту. Нѣма се шта одузети ни додати. Капа долѣ, Рајковићу!

    12
  3. @Суводолски
    Примѣтио сам и ја, али та омашка је потпуно нѣбитна за садржину чланка и ниуколико нѣ умањује његову врѣдност.

  4. Свети Сава, по полазној претпоставци писца чланка, није био п’атри-арх. Треба то понављати кроз употребу појма „архиепископ“.

    2
    1

Оставите коментар