Људима се шаље порука да прихватањем нарације о „родном идентитету“ постају „свемоћни“, а то делује привлачно, зар не? Међутим, „свемоћ“ је само илузија: ти људи постају, нажалост, само средства на путу за идеални логор
Извор: Печат
Недавно сам седео са једним пријатељем, који има сина у основној школи. Разговарали смо о чувеном уџбенику из биологије. Тај мој пријатељ ми је говорио како његовог сина у школи уче да није дечак, већ да тек треба да одлучи шта ће (све) да буде. Потпуно очајан, питао ме је: ко има право да ТО говори мом сину? Док сам га слушао, сетио сам се сцене из романа На Дрини ћуприја, где Османлије мајкама отимају мушку децу. Некада се то звало данак у крви, а данас изгледа, одлазак у школу.
Уместо ко, боље је питати се, на самом почетку, зашто? Одговор на ово питање није једноставан, иако почиње једним (наоко) врло једноставним текстом који је написала штићеница Светског економског форума, извесна Ида Аукен. Наслов текста гласи (дословно): Добродошли у 2030: ништа не поседујем, немам приватност а живот никада није био бољи. Ево како текст почиње: “Добродошли у годину 2030. Добродошли у мој град – или би требало да кажем ‘наш град’. Ја не поседујем ништа. Немам аутомобил, немам кућу, немам било какве апарате, нити одећу. То вам можда изгледа чудно, али за нас, у овом граду, то је потпуно разумно.”
Прво што читалац запази у овом (привидно) идиличном и ведром тексту јесте да се посед ствари претворио у право употребе ствари. На први поглед, изгледа као да можемо да користимо све што смо раније пожелели да имамо (а нисмо могли). Међутим, оно што се у тексту не каже – а не каже се много тога – јесте да нас посед над стварима чини слободним. Ако немамо ништа, онда то заправо значи да смо потпуно зависни у односу неки центар моћи који све то поседује и који нам даје право да ми то користимо… све док он то жели. Укратко, Ида Аукен идеалним градом назива идеални логор у коме су људи претворени у робове који у сваком тренутку могу да буду лишени права на, примера ради, храну – ако су рецимо, болесни или стари, или ако центар моћи који располаже храном, тог јутра, просто речено, пожели да тог роба више нема.
Разуме се, читалац се сада пита како ће људи бити натерати да буду део тог логора? Одговор на ово питање нуди нам сам текст Иде Аукен. Имагинарна јунакиња која ужива у овом граду будућности не спомиње ни оца, ни мајку, ни брата, ни сестру, ни сопствену породицу – дакле, јунакиња је, у ствари, усамљена у том мноштву људи попут ње, зато што је лишена било каквих трајних и стабилних веза са другим људима.
Још је Аристотел у Политици знао да тиранска власт мора да људе држи међусобно раздвојене. Наравно, то се неће догодити тако што ће вам неко упасти у стан и насилно вас одвојити од ваших ближњих. Постоје много суптилније технологије које се базирају на савременој пропаганди. Идеја је једноставна: људи постају усамљени тако што се вештачки ствара атмосфера у којој ће усамљеност људи постати “природна”. Рецимо, ако сваки контакт између мушкарца и жене може да се тумачи као сексуално насиље, онда је јасно да ће се мушкарци уздржавати од било каквог контакта. Ако се девојчица од младости учи да је бити мајка срамота за њу, онда ће вероватно живот посветити каријери, док ће сексуалне потребе задовољавати успутним партнерима, брижно пазећи да не затрудни. Укратко, људи ће бити дресирани да буду сами. Међу папирима у својој архиви налазим и неколико текстова који потврђују успешност овог тренинга: у тексту под насловом Американци живе сами више него икада раније, наводи се податак да 28% америчке популације живи у једночланим домаћинствима (у поређењу са 13% из 1960. године). Текст под насловом Осећаш се усамљеним: превише времена на социјалним мрежама може бити разлог доноси резултате који показују да је степен употреба социјалних мрежа повезан са појачаним осећањем социјалне изолације. (Питање да ли социјалне мреже узрокују ово осећање или га ублажавају, оставља се, јасно, по страни).
Поред ове физичке или тзв. спољашње усамљености постоји и друга, унутрашња усамљеност, која се намеће управо преко феномена “родног идентитета”, односно свесног дезоријентисања деце. Пол детета је биолошка датост, али то је исто тако, и чин првобитне, базичне оријентације у свету, јер се дечаци и девојчице биолошки разликују, као што то знају сви биолози осим аутора уџбеника с почетка текста. (Питањем да ли то сме да се каже, бавићемо се касније). Дечак постаје свестан да је дечак, а девојчица да је девојчица. Када се пол укине, односно када се деца дресирају као да пол не постоји, онда уместо дечака и девојчица које имају своје маме и тате, добијамо особе које тек треба да одреде своје идентитете. Нека од тих бесполних особа ће се изјаснити као девојчица, нека као дечак, а нека ни као девојчица ни као дечак; нека ће тврдити да је мачка, па ће се у ближој будућности сусрести са конзервативним, фашистички оријентисаним мачкама које неће да се паре са њом, јер не признају њен “родни идентитет”; нека бесполна особа ће пак, дићи руке од људскости, па ће тражити да буде третирана као alien, односно као не-људско биће страно свим људима и свим животињама.
Без обзира шта се изабрало да се буде, сви ови изабрани “родни идентитети” су само суплементи који прикривају унутрашњу празнину човека који негира своју биолошку датост у већој или мањој мери: управо зато што може да замисли да буде било шта, укључујући ту и бића која нису људска, ова особа прећутно пристаје да буде третирана тек као живо биће односно као биочестица са флуидним, несталним идентитетом који у сваком тренутку може да се промени. Стална је можда, само усамљеност ових биочестица. Наиме, можемо се запитати како особа чији идентитет није сталан, може да оствари тајне и стабилне везе са другим људима, будући да овој особи трајност у највећој мери недостаје и у властитом животу. А она недостаје управо зато што сваки пут када дође до трења између њих и света, ове особе могу да промене идентитет, надајући се да ће се проблем тако решити сам од себе. Дакле, уместо да учествују (такви какви јесу) у свету или да свет мењају ако тај свет жели да им укине слободу да буду то што јесу, ови људи се повлаче у усамљеност свог идентитета, који онда сами мењају, да би угодили свету, остављајући свет да буде онакав какав јесте, дакле, непромењив.
Тешко да је могуће замислити боље робове од овако дресираних људи.
Наивни читалац може да ме пита: а шта је са оним људима који се природно не осећају пријатно у свом биолошком полу? Верујем да је таквих људи веома мало и сматрам да им треба помоћи и заштитити их. Међутим, тема овог текста и нису такви појединачни случајеви, већ стварање друштвене климе у којој се “родни идентитет” намеће као једини дозвољени идентитет, а који се потврђује управо кроз чин негације биолошког пола. Лекар и истраживач Лиза Литман је у једном интервјуу 2018. године казала да су родитељи са којима је била у контакту “описали врло необичан образац трансродне идентификације, где више пријатеља или читава друштва истовремено [мој курзив] почињу да се идентификују као трансродне особе” (тј. да осећају нелагоду због свог биолошког пола и жељу да другачије “родно” идентификују). Литманова даље наставља: “Била бих неозбиљна, уколико не бих размотрила социјалну заразу и утицај вршњака као потенцијалне факторе који утичу на овај феномен.” Другим речима, Литманова се понела као прави научник, показујући да жеља за променом пола није само урођена потреба, већ у врло великој мери последица учинка друштвене климе која утиче на младе и која чини промену пола друштвено пожељном. Уместо да овај сасвим логичан закључак буде увод у толерантно и научно разматрање “родног идентитета”, Литманова је била изложена организованој кампањи која је довела у питање њен углед и научну репутацију.
И није једина која је тако прошла: доктор Ален Џозефсон је на једном панелу 2017. године, казао: “Не дозвољавамо им да гласају, не дозвољавамо им да возе – али ћемо зато деци од осам, девет година дозволити да одлуче да више нису дечаци или девојчице. Невероватно!” Џозефсон је после ове изјаве био смењен са места директора Одељена за дечију и адолесцентску психијатрију и психологију Универзитета у Луисвилу. У име толеранције. Има још таквих занимљивих, “толерантних” примера: професор Гермунд Хеслоу, са Универзитета у Лунду (Шведска) осмелио се да каже да су разлике између жена и мушкараца биолошки утемељене и да зато род (gender) не може бити посматран само као социјална конструкција: толерантно је оптужен је за трансфобију и антифеминизам, а његов универзитет је исто тако толерантно покренуо истрагу против њега.
Јасно је да се нарација о родном идентитету не може одржати у слободној дискусији са науком и зато се научници морају утишати или преподобити тако да речима једног немачког писца из 1949. године, не само признају првенство власти “већ и да интензивно раде на логичном образложењу тог првенства”. Овај прогон научника није само порука научницима већ и свима осталима: тако пролазе они који се буне. Они пак, који пристају на нарацију о “родном идентитету” добиће моћ да угрожавају свакога ко ту нарацију доводи у питање. Људима се дакле, шаље порука да прихватањем нарације о “родном идентитету” постају “свемоћни”, а то делује привлачно, зар не? Нажалост, “свемоћ” је само илузија: ти људи постају, на жалост, само средства на путу за идеални логор.
Укратко: када се научници попут Литманове и осталих утишају, на њихова места ће доћи робови који ће играти улогу “научника”. Процес је већ почео: већ сада је тзв. “претерана” жалост за покојном ближњом особом проглашена за болест, а ускоро ће цела јавност бити тако подешена тако да никоме не падне на памет да аргументима и позивањима на вредности као што су хришћанство или хуманизам доведе у питање овај процес великог “родног” осамљивања људи, који се тако припремају за живот у градовима у којима неће имати ни маму, ни тату, ни брата, ни сестру, ни вагину, ни “пишу”, ни мужа, ни жену, ни ћерку, ни сина, а ни трунчицу слободе јер ће “све што учине, помисле или сањају бити негде забележено“ – цитирам поново Иду Акунен. И да наставим њеним речима: “Све у свему, то је добар живот”.
Да, наравно.
Вратимо се сада на уџбеник из биологије којим почиње наш пут у Идину будућност.
Ресорни министар треба да поменути уџбеник једноставно повуче из употребе. Све мање од тога је мазање очију јавности.
Родитељи, са своје стране, треба да схвате следећу једноставну истину: ако желе да особе које су створили и у будуће буду њихова деца, онда ће морати да ту децу у великој мери васпитају сами. Упорно, сваког дана. У супротном ће остати без њих. (Знам да звучи патетично, али истина је управо таква).
Опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
Dobro došli u kokošarnik.
Rekla lisica.
Lisica kaže: Ja se “osećam” kao “kokoška”.
Pustite me u kokošarnik.
Lisac kaže: Ja se “osećam” kao “pevac”.
Pustite me u kokošarnik.
Odlučila LISICA I LISAC.
Ja se pitam:
Šta će “koke” i “kokani” da odluče.???????
Kako se “koke” i “kokani” osećaju.???????
Hoće li “koke” i “kokani” pustiti NOVE kokoške
sa žutom njuškom i dugim žutim repom u
SVOJ SOPSTVENI kokošarnik.?????????
Pitam se.
Dragi citaoce (da, vas dvojica :)))) mojih komentara, mozda se secas mojih komentara o slozenom odnos res privata (privatnom posedu) i res publica (janom posedu). Res privata je imala jedno sustinsku osobinu, ona je lisenost: 1) ona je stvar koje se mozemo lisiti (res publica to nije), 2) da bi se necega mogli lisiti, ono mora biti stvar nase volje, a to moze biti samo ako je lisena tudje volje (komentari o res privata i res publica su pisani po pitanju protesta oko zaplene zemljista za rudnike, cega vec bese. Iako se taj ptotest predstavljao kao borba za slobodu (vlasnistva), moja teza je bila da takva borba nije moguca u vezanosti za ono cega se mozemo lisiti (u medjuvremenu se res privata rasirila i na zemlju, pa su nekretnine postale oblik pokretnina) i da ce sve zavrsiti (samo)voljom jednog coveka – znate kojeg, cime ce se pokazati da je i drzava res privata i da je odnos drzave i privatnog poseda, odnos dva privatna poseda i da zbog toga privatni posed nema svoju punoci i nije stvar samo moje volje, vec i Domacinove (ona cuvena da:”Srbiju mora da vodi pravi domacin”, a naveo sam i primere srpskih znacenja reci otadzbina, domovina, drzava koja daje Vuk u svom recniku iz 1852. koje sve imaju znacenja ocevine, okucnice i imetka (izuzetak je rec otacanstvo, (i delimicno drzava)), 3) ono cega se mozemo lisiti je ono cega mozemo lisiti svoje volje i prepustiti drugoj volji. Dakle, ovde imamo jedno kruzenje volja. Res privata se mogu opisati kao pokretnine, ono sto se moze izneti na trg(ovinu) i prodati. Nekretnine se ne mogu prodavati, posebno ne strancima, a ono zemljiste koje je istorijsko izvoriste grada (npr. pripada rimskim senatorima) moglo se samo nasledjivati! Dok je u slucaju nekretnina kruzno kretanje volja izvor kretanja tela, u globalnom svetu, kruzno kretanje kapitala je posledica pretvaranja svakog poseda u vrstu pokretnine, pa se kretanje osamostaljuje od volje i postaje kretanje ljudi, roba i kapitala.
Neposedovanje nicega je cinicna dijalektika res privata. Umesto kretanja volja ili kretanja kapitala, ono postaje doslovna lisenost – neposedovanje (nicega). Rec doslovno realizuje svoju etimologiju.Zasto se dogadja ova etimologizacija vremena i stvarnosti, umesto da ona bude podredjena vremenu kao npr. dijalekrickom? Ovo je identicno sa pitanjenjem dominacije jezika u savremenoj filozofiji (tri najznacajnija izvora dominacije jezika u savremenoj filozofiji i kulturi poticu iz Austro-Ugarske: 1) Becki krug, 2) Vitgenstajn, 3) psihoanaliza. Iz AU su i neoliberali: Hajek, Sumpeter, Mizes…posle neko kaze da je americka kultura najdominantnija:))), ali i citavoj stvarnosti sto se ogleda u feministickoj i rodnoj intervenciji na jeziku. Dakle, pokazuje je sa da jezik trijumfuje nad vremenom i realnoscu kroz ovi ironicnu dijalektiku, gde ono sto je predmet moje (samo)volje postaje neposedovanje, odnosno nista. Covek postaje samo korisnik onoga za cim ima potrebe (u velikoj meri stvorene), bez ikakvog ucesca volje. Njegova bezvoljnost ne moze da se pobuni van sistema potreba i njihovog zadovoljenja (u americkoj literaturi o Marksu, gotovo apsolutno dominira razmatranje Marksove kritike potreba, sve ostalo je u zapecku!!!). Ta neposrednost potreba je u korelaciji sa neposredovanoscu jezika umom. Zasto se desava ova cinicna dijalektika, koja se vraca izvoru, ali neposredovana, pa ne moze da ga umno izdigne, vec se samo vraca i zato sto se samo vraca, realizuje njegovo banalno, neposreno znacenje. Ovaj povratak-i-obnova su razmatrani vise puta ranije i pokazano je da kapital mora da trazi novo makar u starom, a da svaki povratak-i-obnova zahtevaju POLITICKI TOTALITARIZAM, kako bi se sprecio povratak-i-obnova onih uslova zbog kojih je i potreban povrata-i-obnova. Medjutim, cak i ovde postoji nova negacija, ali ona odgovara svojoj suprotnosti, pa nije negacija negacije, vec samo negacija. To je u skladu sa progresivistickim shvatanjem vremena, gde buducnost treba proslost kao celinu da pretvori u proslost i prevazidje je pukim odsecanjem. To je negacija tela, kao ostatka res privata, jedinog jos cime mozemo raspolagati po volji, sto nije hriscanski, jer telo nije “mojost”, vec deo tvorevine Boga, pa Lajbic kaze da samoubica ubija citavu tvorenu, ne samo deo nje, kao ubica, dakle negacija tela u njegovoj kompjuterizaciji.
@Ovde, ovde i ovde
СЈАЈНО !
Нема се ђе глава склонити.
Одсекли су Личност, негацијом кроз вољу и res privata од : клонити, склонити, поклонити, наклонити, отклонити, уклонити, приклонити (СЕ) – нема се ђе покретнина склонити…
Даће Господ Свеблаги да је језик последње уточиште хуље метафизике. Искрено Вас питам – у чему, у коме, метафизика, отимањем, лишавањем, негацијом, после језика може уточиште пронаћи ?
U poslednjoj recenici PRVOG PASUSA treba:“Dok je u slucaju POKRETNINA kruzno kretanje volja izvor kretanja tela…
I dalje ni reči o negativnim pojavama u drugim delovima sveta, pre svega tzv Istoku.
Добар одговор су литије/протести и већ је постигнута велика масовност.
Али, са сваким даном наша инерција слаби, а њихова не!
Они су врло упорни и плаћени за кување жабе.
Ако не одговоримо још већом масовношћу, упорношћу, организацијом и одлучношћу следи … (то нам је већ познато и виђено по питању КиМ, Старе Србије, …).
Мислим да протест против ЛГБТ параде и осталих представа, треба преименовати у захтеве за:
– престанком државног финансирања свих невладиних организација (нека их финансирају државе и владе чије интересе заступају);
– укидањем свих закона које су те организације изгурале, попут „Чомићкиног“;
– укидањем свих од ЕУ наметнутих закона којима се задире у породицу и враћање на стање ствари од пре 2000. године;
– вратити закон о уџбеницима на онај од пре 2000. године + бесплатно преузимање истих са сајта министарства и државног Завода;
– …
Много је тога око чега ће се људи окупити без обзира на политичке симпатије, јер су нам свако људско достојанство и деца угрожени.
И није П.С.
Пре 30-так година смо се смејали када су Хрвати мењали језик, а то је радила њихова Академија знаности и уметности по узору на Пољски и Руски.
Нама сада језик мењају ЛГБТ организације и кур…е бабе!
Наши преци су склањали децу од „данка у крви“ и због тога радо ишли на колац.
Нама децу отимају суманути и праве их равним себи.
Ја то нећу, али усамљен сам немоћан!
@Zoran Nikolic (Valjevo)
Odgovorio sam Vam, ali sam slucajno zatvorio stranicu, pa je odgovor izbrisan. Posto me mrzi da kucam ponovo, moracete da mi verujete na rec da sam u pravu ja, ne Vi :)))))
Даница Петровић
Прича о насиљу
„Добро дошли у 2030 :ништа не поседујем, немам приватност , а живот никада није био бољи…“
Ида Аукен – Светски економски форум
Ове речи штићенице Светског економског форума дочекане су са одушевљењем најмоћнијих људи на свету, оних који поседују скоро све, а желели би да поседују баш све и да сви остали не поседују баш ништа.
Како постићи да сви људи на свету прихвате наметнуте стандарде ? Наравно - пропагандом. Од вајкада се тако радило. Хитлеру је Гебелс обезбедио милионе присталица лажима. Вешто сроченим лажима које много личе на истину .Захваљујући Гебелсу , Немци су и данас потчињена нација, нација под фашистичком стигмом, јер част и брука трају довијека .И над попом има поп, и над нацистом има већи нациста. То се десило Немцима . Данас њиховим мислима управља Велики брат.Тако је последице пропаганде искористила усавршенија и још моћнија пропаганда .Читава Европа је већ дуго жртва изузетно моћне пропаганде којом су јој наметнути до апсолутне нелогичности ненормални стандарди, правила која се косе не само са моралом , са свим стандардима на којима почива људско бивствовање, него и са животом самим.
„Добродошли у 2030: ништа не поседујем, немам приватност, а живот никада није био бољи.“ Да наставимо у том стилу. Добродошли у 2030: немам приватност, моје дете зна да има право на промену породице, мада не зна шта га након те промене чека и какве психичке последице та промена носи .Овај стандард, да дете има право на промену породице намеће се деци у српским основним школама у оквиру предмета који се зове Грађанско васпитање .
„Добродошли у 2030 :ништа не поседујем, немам приватност , а живот никада није био бољи.“Сада када сам тако ослобођен свих власничких стега, слободан као птичица на гранчици, могу да цвркућем по слободном избору да ли сам мушко, или женско, или сам жирафа, можда камила или снажни носорог, а ако желим, имам право да захтевам да сви признају да сам Марсовац, јер је моја слобода неограничена од момента када су ме пропагандом ослободили од свих видова прљавог , поробљавајућег власништва.Велики брат ће сваком ко жели да се на овај начин ослобађа и да друге овако ослобађа, обезбедити све полуге моћне заштите и насиља посредством закона који ће у дело спровести врхунско ослобођење – ослобођење од властите природе. Јер , кад се сви ми ослободимо свих стега и сваког облика поседа, Велики брат ће постати власник свега , а ми – његов посед и добићемо онолико зрнаца пшенице колико Велики брат процени да нам треба дати, а ако нисмо добри и довољно ослобођени, може и да нам не да и да за такву одлуку смисли неко дивно ослобађајуће образложење. И то је поента читаве ове злочиначке заврзламе. Међутим, та се заврзлама не изводи овако невешто како из мог текста изгледа . Она се спроводи одавно , упорно, стручно, на свим нивоима, свим облицима пропаганде, наравно, јер је Гебелс тата Великог брата.Много Гебелса, могло би се рећи . Сви највећи светски Гебелси су се бавили науком у служби Великог брата и осмислили генијалан план како да се човек ослободи од самог себе.
Науку о ослобођењу од себе, од сопствене природе и нарави, ми смо посредством ове научне екипе добили и у вртићима и у школама. Нашу децу ови стручњаци управо ослобађају свих породичних и чак и полних стега и образују их да они не знају да ли су мушко или су женско, да је пред њима све време овог света и да ће, кад дође време, моћи слободно да изаберу шта су и да ће то свако морати да поштује. У међувремену, Велики брат ће их учити да , ако то желе, могу да буду и мачке и Марсовци. Живела слобода, живела анархија, живело рушење свих стега и самог себе.И лети кроз еон слобода без икаквих ограничења, само , да ли се једе све што лети ?
Како натерати људе да прихвате такво лудило ? Наравно – насиљем . Да би се постигао тако сложен циљ, на људе се мора применити највеће могуће насиље, насиље које ће им паралисати све мождане функције, које ће их ослободити од ума, од мисли, од логичког закључивања, а то може само једно средство – ПРОПАГАНДА. Да би се то извело морају да се замене тезе и насиље мора да се врши под заставом борбе против насиља. Што већа смутња, што боље умотана лаж у што шаренију фолију, то боље.
Тако је у наше школе стигао предивни пројекат : „Школа без насиља“. Али, да ли је тако ? Да видимо како се у пракси спроводи овај ослобађајући пројекат. Уђимо у српске школе. На сваком кораку наићи ћемо на поруке у којима доминира реч НАСИЉЕ – кровна реч овог пројекта за социјални инжењеринг. На сваком кораку налетећемо на флајере у којима су до танчина, огавним стручним изразима описани сви видови и облици насиља и то је литература за малену дечицу од 7 до 14 година. Порука је наравно :“Ако нисте видели и нисте доживели, не брините, ми ћемо вам све то донети у школу и запретићемо мами и тати да не смеју ни да писну , јер ви, децо, имате право и да их замените ако не ваљају. Шта ће после с вама бити не знамо, али само да вам кажемо да можете све што хоћете,под једним условом : да слушате, беспоговорно, чика Великог брата . Ако не слушате , ми ћемо наћи начина да вас прогласимо за насилнике .
Како извести да се дериште од 8 година прогласи НАСИЛНИКОМ , а друго дериште ЖРТВОМ НАСИЉА , кад је и врапцима који су догађај посматрали јасно да је то било нешто што прати детињство откако је света и века – обична дечја чарка . Наравно, има и насиља, али га нема довољно, нема га онолико колико би Велики брат желео да га буде, па ћемо га направити. Како? Тако што ћемо сваку, али сваку дечју чарку прогласити НАСИЉЕМ, све ће бити НАСИЉЕ и сви ће бити или НАСИЛНИЦИ или ЖРТВЕ. А људска психа је рањива и подлеже притисцима, нарочито у детињству.За спровођење ове технике неопходно нам је да обезбедимо стручне гмизавце – људе који су делимично стручни, имају нека знања, али су у њих несигурни , будући да су свесни да у њиховом знању има бескрајно много шупљина. Када се ови полустручњаци сретну са блиставим стручњацима Великог брата који имају много више знања и који су научени да га примењују , полустручњаци осећају страх и прелазе у другу фазу – фазу удвориштва и подаништва . Да би задржали свој статус стручњака, иако у то нису сигурни, послушаће и учиниће све што им Велики брат, посредством својих стручњака нареди . Без размишљања о могућој штети, без савести јер су самољубље, себичност и сујета речи које почињу истим словом, а то нас води до речи које такође почињу на С – слобода и срећа .
„Добродошли у 2030 :ништа не поседујем, немам приватност , а живот никада није био бољи.“Смислићемо генијалне анкете које ће нас довести до бистрих закључака да су дечаци лошији у бављењу науком од девојчица и да су дечаци насилници .Ако код куће нису доживели шутирање, гажење и шамарање, научићемо их да то одглуме, причаћемо им непрестано огавне, језиве приче, јер деца воле да се јеже, писаћемо им по зидовима претње, писаћемо : НАСИЉЕ, НАСИЉЕ, НАСИЉЕ , НАСИЉЕ.Тачно је да то није истина, да између дечака и девојчица постоје природне разлике са којима се рађају и на којима почива шароликост и лепота света , али ми ћемо их ослободити те поседничке лепоте и Божанске промисли која је успоставила систем живота и поставићемо га ослобађајуће . тумбе и како Велики брат каже .
Да ћутимо и да трпимо . већ су нас научили.
Tako, vremenom, pokretnine postaju model stvarovitosti svake stvari, dok se res-publica – javna stvar, shvata kao stvar tek u metaforicnom smislu. Otuda su i moguce „apstrakcije“ subjekt-objekt realicija, gde se uslovi spoznaje demonstriraju na odnosu usamljenog subjekta prema nekom iz sveta izvucenom predmetu, da bi se onda, nefilozofski, pretpostavilo da je takva relacija svojstvena svakom subjektu spram objekta (medicina ima tu privilegiju da pretpostavi da svi ljudi imaju iste organe ili psihu, ali filozofija ne), tu takodje spadaju „prirodna stanja“, „prirodni covek“, svi oblici „misaonih“ redukcija…Ako se to ima u vidu, moje objasnjenje iz prvog komentara trebalo bi da u vecem delu bude sasvim suprotno od nakucanog. I, to je jedna od slabosti predstavljanja filozofskih teorija. Da bi postala sire razumljiva, ona mora, cesto, da znaci suprotno od onoga sto zapravo znaci. Ako treba sazeti neko sire razmatranje, ono u tom sazimanju postaje svoja suprotnost. Kao sto prepricavanje knjizevnog dela svodi knjizevnost na radnju, oduzimajuci joj njenu sustinu, tako prepricavanje filozofski teorija svodi filozofiju na pricu, cesto sa suprotnim naravoucenije nego sto ima filozofska teorija u celini (otuda besmislice o atomistima kao materijalistima, podele na idealiste, empiriste, racionaliste i slicne za filozofiju beznacajne stvari)
Kako pokretnine postaju model stvari i za same nekretnine? Covek bi pomislio da doci i otici nisu nikakvi filozofski problemi, a onda se seti autohtonizma i koliko je prema ovoj filozofemi katastrofalno doseliti se, a ne biti autohton, kakve sve posledice to ima po doseljene! Autohtonizam je samo smrad davno zatrpale trulezi, ali sam problem dolazenja-i-odlazenja dobio je nove okvire sa kretanjem kapitala i otvaranjem pitanja odnosa izmedju suvereniteta i globalnosti, prava na zemlju i zajednickost planete Zemlje, prava na posetu i prava na imigraciju, prava na zemlju i prava na bogatstvo zemlje, prava na zemlju i ekoloskih obaveza spram prirode kao zajednicke za planetu…