Годар је себе направио велику уметничку персону с једне стране, а с друге поставио велики знак питања кад је реч о томе шта је заправо уметник и чему он служи, поништавајући самог себе
Жан-Лик Годар (Фото: Југословенска кинотека)
Жан-Лик Годар био је један од ретких редитеља чији су филмови представљали прекретницу у „седмој уметности“ и непоткупљиви интелектуалац од интегритета који је политички увек био на супротној страни од оне која се сматра прихватљивом.
Један од зачетника и најзначајнијих представника француског Новог таласа и режисер чувеног филма До последњег даха Жан-Лик Годар преминуо је јуче у 92. години.
Прекретница савременог филма и непоткупљиви интелектуалац од интегритета
Годара никада нису могли купити никаквим новцем, славом, почастима, наградама и то је један од великих доприноса његовом свету интелектуалаца од интегритета, говорили су о Жан-Лик Годару и они који га нису ценили.
Годар је био свакако један од највећих уметника не само филма, а његов опус је нешто што надилази само поље уметности јер Годар је и неко ко је био мислилац и активни актер свих промена које су везане за политичка кретања у савременом друштву, каже за Спутњик Саша Радојевић, драматург, публициста, филмски редитељ и сценариста.
Годар ће остати највише упамћен по томе што је означио прекретницу у савременом филму, а постоји свега неколико тачака које су у историји филма биле прекретничке, а то су филмови Грифита, Ејзенштајна, Велса и Годара, додаје Радојевић.
„Годар припада тој највишој категорији филмских редитеља, а са друге стране, он је и неисцрпан извор утицаја и инспирације за нове генерације. Имао је један период кад су његови филмови били изузетно популарни и период кад се бавио иновацијама у визуелном погледу, кад је био готово у полуанонимности као аутор који се бави херметичким филмовима. А заправо су ти филмови нешто што би тек требало откривати и истраживати“.
Жан-Пол Белмондо, Џин Сиберг, Жан-Лик Годар (До последњег даха/À bout de souffle, 1960) (Извор: Југословенска кинотека)
Самопоништавање контроверзног уметника
Годар је неко ко је од самог себе направио велику уметничку персону са једне стране, а са друге је неко ко је поставио велики знак питања кад је реч о томе шта је заправо уметник и чему он служи. Имао је тај приступ некога ко самог себе поништава, а са друге стране је имао тај изразити и упечатљив наступ у јавности који је био обележен његовом харизмом, сматра Радојевић.
„Те две крајности, његова харизма и потпуно поништавање као уметника чине само круг контроверзи које прати Годара практично од првих дана. Још једна ствар је веома драгоцена за њега а то је његова медијатизација. Он је један од редитеља који је свој лик уграђивао у своје филмове и на један једноставан начин поништавао је и оно што је реалност и оно што је фикција. Кад се говори о најсуптилнијим односима између документа и фикције и њиховом прожимању, онда би увек требало да имамо у виду Годарово име“.
„Десничар међу левичарима“ – увек на супротној страни
У политичком погледу, Жан-Лик Годар је увек изазивао контроверзе и налазио се на супротној страни од онога што се сматра прихватљивим. Још у време Новог таласа, почетком шездесетих, био је неко ко је оптуживан да је десничар међу левичарима.
Његов филм „Мали војник“ био је врло контроверзно оцењен зато што је могао бити третиран као филм који се противи ослобођењу Алжира, а појавио се кад је Француска изашла из Алжира, а Алжир добио независност, подсећа наш саговорник.
Плакат за филм Мали војник
Заједно са Клодом Шабролом 1968. тражио је да се прекине кански фестивал јер у Паризу букти студентска побуна а тај иступ приклонио га је онима који су се противили Андреу Марлоу тадашњем француском министру културе и Де Головој влади.
„Не само да се приклонио шездесетосмашком покрету него је и прихватио потпуно радикалан приступ због чега је проглашаван маоистом“.
Према Радојевићу, то је период кад је он као својеврстан политички гест одлучио да се бави нечим што њега поништава као уметника и редитеља, тако да је тај однос између политичких догађаја и његовог уметничког идентитета био у садејству.
Увек са ставом
Веома је значајан и његов ангажман почетком седамдесетих година у Израелу кад је био на палестинској страни и снимао један дугачак документарни филм о свему што се дешавало.
„Кад год се дешавало нешто што је изазивало велике турбуленције на политичком плану, Годар је излазио са својим ставовима“.
Прашину је подигао и својим недавним иступима поводом економске кризе у Грчкој, кад је рекао да Европа заправо много више дугује Грчкој него што Грчка дугује Европи, мислећи на цивилизацијска достигнућа античке Грчке.
„Кад су дешавања на овогодишњем канском фестивалу постала део нечега што је везано за радикалан однос према актуелном рату у Украјини, Годар се успротивио томе да се од политичара, у том случају Зеленског, праве филмске звезде“, закључио је Радојевић.
Опрема: Стање ствари
(Спутњик/Искра, 14. 9. 2022)
Categories: Вести над вестима
Odnos izmedju politike i umetnosti je okvir iz kojeg je i zapocelo misljenje umetnosti sa Platonom. Platon je vreme shvatao kao pokretnu sliku vecnosti i po tome se njegova filmska teorija razlikuje od savremenog filma. Slika pokrece, dok fotografija zaustavlja i iz zaustavljanja pokrece (stop-motion – youtube: Top Ten Ray Harrihausen Creations) . Pokretne slike i (ne)pokretne fotografije. Zato je film esencija sa-vremenosti. U takvoj vremenitosti covek je uvek drustvena ULOGA, otudjen od sebe (Platon je zabranjivao sva dela u kojima bi “glumac” izgovarao reci Drugog, dozvoljene su bile himne, pohvale, zdravice…).Platon je ponistavao dela (u-nistavajuci ih) i umetnike proterujucih ih iz drzave. Samoponistavanje umetnika je posledica estetizacije i pretvaranja umetnika u drustveni ulogu. Otuda i pokusaj da se umetnik vrati sebi (umetnik je prisutan:))) kao delo samog sebe u performansu, ali filmska struktura sa-vremena ga gura u zaustavljenost u proslo, zahtevajuci cuvanje i odsustvo.
Elem, da predjemo na ozbiljnije stvari (ne bas do kraja, jer niste, kladim se, gledali hokej Srbija-Island, zato…) na kosarku! Posto nije bilo tekstova o kosarci, barem ih ja nisam video, ostaju kao dokaz pravovremenosti ove analize komentari na jednom opskurnom sajtu, par pivopija sa basketa i jedan konobar! Na prvenstvu Evrope na kojem su ucestvovali MVP-ji NBA i ligaskog dela i plej-ofa, polufinale igraju Nemacka, Poljska i Spanija sa crnim plejmejkerom koji je igrao u Zvezdi, dok se pomenuti ne bore ni za medalje. Povreda Doncica samo citi ocitim ono sto se slabije vidi kada igra fit. To bih nazvao fenomenom “Alena Ajversona”, covek koji je zasluzan sto ste jak tim i istovremeno sto nikada necete nista osvojiti. Na besketu je ovaj fenomen poznat kao “siledzija” koji igra sam, umori se i onda vam doda loptu na 19-19, kada vec 15 poena niste na basketu, jer mislite na veceru! Pri tome, treba znati da postoji razlika izmedju “ajverson” silovanja i “Bodiroga (bio 2 puta MVP fajnal-fora, kao i Vasa Micic:))) igra 1 na 1”. Postoji i treca varijanta, a to koncentrisanje igre na jednog igraca, zbog cega deluje da tog igraca ne treba vaditi iz igre, jer tim deluje zbunjeno bez njega, a u stvari zbog njega. Koncentrisanje na njega, kao prvom resenju, zahteva, paradoksalno, izuzetne druge pojedince koji brzo mogu da odgovore, ako prvo resenje omane. Ako to nemate, igrate ravno i ne mozete da menjate ritam i kada protivnik povede sa devet razlike, ne mozete da stignete.
Pri tom, SRJ nikada nije stizala razliku trojkama, vec odbranom (polufinala SP 1998. i EP 1999. (krace pripreme i odsustvo snage, Bodiroga se oklizne – koraci (danas ne bi bili), Tomasevic promasi cist zicer i propade stizanje) i igrom kos po kos, a ne brzanjem sa trojkoma. Igra na trojke, koja je trijumfovala na ovom EP, je cist amaterizam koji karakterise npr. “cibonasku” igru Hrvatske posle raspada, a koja im nije nikada nista donela. Rezultati tipa 107-96, kao iz vremena Kice, Moke i Praje, pokazuju odsustvo bilo kakve odbrane, a to znaci i zajednistva, jer u odbrani nema Bodiroga igra 1 na 1. Mada, odbrana zahteva i individualnost i improvizaciju (neko mora da spreci 1 na 1 Kampaca, Skolu ili ovog Italijana), kao i napad, ali iznad svega pomaganje.
Tako dolazimo do AUTOHTONIZMA. Vodeci autohtonisticki kanal na jutjubu koji vodi, pokazace se, bivsi sportski novinar, bacio se na analizu kosarke. To je isti kanal koji je u jednoj reci nasao da je Platon Srbin, a Srbi autohtoni Grci. Na zalost, a na srecu citalaca ovog sajta, Platon se bavio pitanjem autohtonosti, sto je na ovom sajtu i prepricano u glavnim crtama.Elem, autohtonisti se bave kritikom upotrebe teskih igraca, kada se, navodno, igra “small ball” kosarka. To sto su MVP-ijevi Jokic, Adetukombo, Embid, Lebron, niko ispod 208, ne znaci mnogo ovima sa “small balls”.Treba znati da u NBA postoji pravilo tri sekunde u odbrani, ne sme se biti u reketu i ne sme se biti udaljen od igraca koji se cuva na udaljenosti vecoj od duzine ruke duze od 3 sekunde (pravilo je slozenije, koga zanima neka potrazi). Time se onemogucava zona, reket otvara i forsira igra spolja ka unutra, gde nizi i brzi igraci imaju prednost, ALI, opet su najbolji igraci dugajlije i teskasi! Medjutim, takva igra u Evropi dovede do toga da imamo ovakvo polufinale! Gledao sam Francuska-Grcka, Spanija-Litvanija, to veze sa taktikom nema! Mi smo jedini igrali kao da imamo trenera, ali smo zaboravili odbranu i protracili jos jedno prvenstvo!
Od 2011-e, dakle 11 godina – VISE OD DECENIJE, izuzev poslednjeg EP pre cak pet godina, mecevi Spanije i Francuske su resavali prvaka Evrope – jedno finale, dva polufinala sa produzecima. I sada ce igrati u finalu, s tim da je u tom 11-ostogodisnjem periodu Spanija postala 6-7 puta slabija (nema brace Gasol, Navara, Ljulja, Rubija, Kalderon…), a Francuska 3-4 puta (nema Parkera, Batuma, De Koloa….). Toliko o “small ball” kosarci, MVP-ijevima iz NBA statisci! Strasno je koliko je nas narod povodljiv za NBA kao najvecoj vrednosti, statistikama, trenutnom odnosu snaga, bez sire i dublje slike, a koja je vise normalno posmotranje nepomuceno pomenutim glupostima!