Свештеник Оливер Суботић: Беседа на Јеванђелско зачало о Јачем од природе

Хајде стога да учинимо што до нас стоји. Да отворено кажемо шта је наш став, да га јасно изразимо, да то учинимо у складу са Јеванђељем, али пре свега да се Богу помолимо

Свештеник Оливер Суботић (Извор: ТВ Храм)

У име Оца и Сина и Светога Духа!

Драга браћо и сестре, чули смо данашње јеванђелско зачало које се хронолошки наставља на оно које смо слушали претходне недеље, везано за догађај чудесног умножавања хлебова, када је Господ умножио пет хлебова и две рибе и нахранио више хиљада људи. Данашње зачало почиње тако што Господ каже његовим ученицима да иду право на другу страну док Он отпусти народ. Христос сâм одлази на гору да би се помолио и тиме нас учи да избегавамо сваки повод за славољубље, за ташту људску славу. Он се склања од народа, а тако чине и његови ученици, да их људи не би величали због преславног чуда. Христос нам показује прави пут – молитву у самоћи, што је истински молитвени контекст за сваког хришћанина, а особито свештеника. Сваки свештеник, у суштини гледано, и јесте нека врста самца јер он пре свега са Богом беседи, а тек потом са људима. Тај однос молитве у самоћи, који треба да има сваки свештеник, али и сваки хришћанин, заправо сведочи о дубини наше вере. Човек који има потребу да се осамљује, да узноси свој ум Господу у самоћи, у „клети“ срца свога, показује правилно настројење душе. Ако те потребе за молитвеном самоћом нема, нешто није добро.

Ми данас живимо у времену у коме су се речи веома умножиле. Пре једног века људи су мислили да би се проблем зла и свих негативних појава у свету решио када би се на неки начин омогућило да постоји једна база знања, да људи могу да комуницирају, да могу размењују знања и искуства. Ми данас живимо управо у друштву знања, у ери глобалних комуникација. Интернет је укинуо старе препреке и знање је на неки начин постало опште доступно, а опет, видимо да се зло само умножило. Јер не решава доступност знања проблем зла, већ га решава наш живи однос са Богом. А тај однос се пре свега испољава у молитви. Данашња појава да на Јутјубу имамо толико хришћанских проповедника који непрестано нешто проповедају, непрестано нешто причају, и притом све време брину о томе колико имају прегледа својих снимака говори о недостатку потребе за узласком на гору по примеру Господа. Ми, дакле, треба да негујемо духовну равнотежу, да имамо и раван општења са Богом и раван општења са људима. Не сме се изгубити димензија крста, коме се на данашњи дан клањамо.

Христови ученици су остали у лађи, која је непрестано била запљускивана таласима јер, како се даље каже у Јеванђељу, био је противан ветар. Лађа је симбол Цркве. Она је Лађа спасења, увек запљускивана таласима и увек у положају да је удара противан ветар. Прича о вишевековној симфонији Цркве и државе у време Византији није тачна, бар не у потпуности. Симфонија је постојала као идеал и као концепт, и било је несумњиво светлих историјских примера, но колико је само било случајева да су управо византијски цареви прогонили православне патријархе? Колико је само правоверних прогоњено за време иконоборства у држави у којој се симфонија била усвојена као концепт? Црква је, дакле, увек била прогоњена и свагда је била на налету таласâ. Прво ју је прогонила Римска империја, па су је прогонили јеретици и богоборни цареви, па потом Османлије, па комунисти… и ко зна какав је у будућности прогон чека. Једноставно, њен положај у овом свету јесте такав да је она увек на крсту.

И данас, драга браћо и сестре, ми видимо како разни таласи наваљују на Цркву, а она, као и раније, опстаје и стоји стамено, јер њу врата паклена не могу надвладати. Но данас је запљускују таласи за које раније нисмо могли ни замишљати да могу да се појаве. Тако се најављује да ће у септембру један талас безбожништва да запљусне наш престони град и цело наше друштво. И сада се поставља питање: да ли бисмо требали да ћутимо и да то једноставно посматрамо, или треба нешто да кажемо?

Хришћани су друштвено одговорни људи и подразумева се да треба да кажемо свој став. Тај став треба да се чује и треба да се зна. Да буде јасан, да буде јеванђелски, да буде заснован на хришћанском етосу. Зар свети Јован Крститељ није требао рећи Ироду да овај није смео да узме Иродијаду за жену? Наравно да је требао да му каже. Зар није Свети Јован Златоусти требао да каже царици Евдокији шта је учинила? Наравно да је требао да каже. Зар није свети Јустин Ћелијски требао да говори како је говорио? Наравно да јесте. Сви они су исповедили веру и изнели свој крст, а што је до њих стајало, то су и урадили. Тако и свако од нас треба да искаже свој став и не треба да ћутимо. Разуме се, у изражавању тог свог става треба да будемо верни ономе што је хришћански, јеванђелски етос.

Са друге стране, не смемо да упаднемо у замку да се на своје снаге ослонимо и да мислимо да ћемо ми све ове таласе сами моћи да зауставимо. Каже свети Игнатије Богоносац: „Не покушавај да зауставиш стихије времена сам“, или, по речима нашег владике Његоша: „Ми смо једна сламка међу вихорове“. Ако те снаге у нама нема, где је има? У Господу. Немојмо то никада заборавити: Он је тај који влада над стихијама земаљским. Данашње јеванђеље нам управо о томе говори. Он ходи по мору и влада свим стихијама које му се покоравају. Наша прва обавеза у једној овако тешкој ситуацији за наш народ јесте да пре свега Господу припаднемо свим својим срцем и свим својим умом, и да му се истински помолимо.

Хајде, драга браћо и сестре, да видимо од нас триста верујућих људи сабраних у овом храму, који долазимо сваке недеље на Литургију, колико сваког дана прочита једну катизму Псалтира? Можда двадесет посто. А замислите тек на нивоу Србије? Дај Боже да је 0,2 посто. А свака српска кућа би требало да има Псалтир и да се из сваке српске куће дневно чује макар једна катизма. Па да видите како ће да буде боље у целом друштву. Све ће бити другачије кад на Бога ослонимо своју наду и када му се истински помолимо. Када своју молитвену лепту дамо искрено. Када Богу завапимо попут Петра: „Господе, спасавај, погибосмо!“. Али ми то нећемо јер најчешће овако размишљамо: „Неко ће то други за нас да уради“. Е па не може тако!

Хајде стога да учинимо што до нас стоји. Да отворено кажемо шта је наш став, да га јасно изразимо, да то учинимо у складу са Јеванђељем, али пре свега да се Богу помолимо. Хајде да учинимо да Србија устане тако што ће Псалтир у свакој српској кући да буде књига која се сваки дан чита, да наша земља заиста постане Христова. И верујте, оно што ми по својој слабости не можемо учинити, учиниће Бог. Илија је био човек од крви и меса, како каже апостол Павле. Човек као сви ми, а својом молитвом је затворио небо за три и по године. Зауставио дажд. Сасушила се земља. А замислите шта би тек Господ учинио на молитву целе Србије! Биле би то такве временске непогоде које не би дале да улицом прође булдожер, а камоли којекакве параде. Сâм Бог би их зауставио.

Морамо се, дакле, и Богу молити и учинити што до нас стоји. Стога браћо и сестре: да кажемо шта је наше, да исповедимо што је наше, али пре свега да се Богу помолимо, да Он учини што је Његово.

И да завапимо речима Петровим: Господе, спасавај нас, да не пропаднемо! Ако си Ти уз нас, ко ће против нас! Амин, Боже дај!

Ауторизована беседа изговорена у Храму Светог Александра Невског на празник Изношења Часног Крста и Светих мученика Макавеја, лета Господњег 2022.



Categories: Српско православно стање

Tags: ,

5 replies

  1. „Морамо се, дакле, и Богу молити и учинити што до нас стоји.
    Стога браћо и сестре: да кажемо шта је наше, да исповедимо
    што је наше, али пре свега да се Богу помолимо, да Он учини
    што је Његово.“

    “Илија је био човек од крви и меса, како каже апостол Павле.
    Човек као сви ми, а својом молитвом је затворио небо за три
    и по године. Зауставио дажд. Сасушила се земља. А замислите
    шта би тек Господ учинио на молитву целе Србије! Биле би то
    такве временске непогоде које не би дале да улицом прође
    булдожер, а камоли којекакве параде. Сâм Бог би их зауставио.

    Није довољна само молитва, као изражавање вере, већ и дела
    која ту молитву подржавају.
    “Вером се спасавамо, а делима оправдавамо!“
    “Вера без дела је мртва!“
    Од Господа Бога не можемо очекивати “да он учини што је
    Њгово“, ако ми не урадимо све што је наше, све што је до нас.
    Све док наше речи не потврдимо и делом, неће ни “Он учинити
    што је Његово.“
    Будите јаснији када кажете: “да исповедимо што је наше“!
    Остали сте недоречени, бар мени.
    Можда нисам у стању да схватим, али верујем да има
    добрих људи, искуством узнапредовалих међу коментаторима
    који могу ово да појасне.
    Хвала таквима ако су спремни да ово појасне.

    “А замислите шта би тек Господ учинио на молитву целе
    Србије! Биле би то такве временске непогоде које не би
    булдожер, а камоли којекакве параде. Сâм Бог би их
    зауставио.“

    А шта мислите, прото Оливере, ако би те непогоде задесиле
    Вас лично и Вашу породицу или некога од Вама драгих и
    блиских, па и све Ваше парохијане, како бисте се Ви тада
    осећали?
    Не очекујмо од Господа чудо и не призивајмо “дан судњи“,
    /временске непогоде и сл./ јер у том дану можемо се
    поколебати у вери и похулити на име Господње, од страха
    или маловерја.
    Зашто то не урадити на начин како је то урадила Црква у
    Грузији, када је Патријарх Илија грузијски стао испред верног
    народа и молитвом масе верника на улици Тбилисија
    зауставио “којекакве параде“.
    Очекивати чудо Божије, директну Божију интервенцију, није
    баш примерено, а то ни Господ не жели.
    Св. Пајсије Светогорац каже: “Може Господ у једном
    тренутку да затресе целу Земаљу, па да сви људи попадају
    на колена и завапе за помоћ…“
    Али, то би била изнуда, присила, а Господ жели да човек
    то учини својом слободнаом вољом, из љубави према
    Господу, а не из страха као пред тиранином.
    Зато, поштовни прото, изволите лично, а можете и породично на
    заказан Крсни ход /Литију/ на Велику Госпојину, 28.08.2022.г. ,
    а ако затреба и 17. септемрба, да ДЕЛОМ ВЕРЕ потврдимо и своја
    молитвена искања кроз речи Псалтира и Јеванђеља.
    Ако и то не уроди плодом, зло се не смири и повуче, онда очекујмо
    “да Он (Господ) учини што је Његово.“

    13
    4
  2. Оче Оливере, рекосте ли Ви ово нешто против геј параде или не рекосте? Ево, три пута прочитах и нисам сигуран.

    20
    6
  3. Умножиле су се сувишне речи, заводљиве, често празне или полупразне. И то је грех. Није у питању само празнословље него перфидно лагање. Исто је потребно некима да би оправдали своје животне изборе, своју причу и своје ћутање. И није то безазлено.
    С друге стране, нема довољно правих речи. Јер би оне могле нешто довести у питање а то често није пожељно. Можда је то вештина, дипломатија? Али не може човек ипак седети на две столице…

    12
    5
  4. Новотарац. Јуче је служио литургију у Невском и све свештеничке тајне молитве које се читају у себи или тихо изговарају, читао је гласно преко микрофона. Тако да се чуло до улице! Изиграва строгог духовника, а сам не поштује црквени поредак, ни четири пута поновљену одлуку Сабора да се литургија служи неизмењено. Врло амбициозан, а рекло би се и горд. Стало му је да стекне глас великог мисионара. Већ је у Невском формирао круг својих следбеника, углавном омладине, јер на бабе, пензионере и нишче неће да губи време, пошто нису његова циљна група. ***** **** **** ****

    13
    5
  5. @Власта
    „Јуче је служио литургију у Невском и све свештеничке тајне
    молитве које се читају у себи или тихо изговарају, читао је
    гласно преко микрофона.“

    И да није одлуке АС, да се литургија служи неизмењено,
    довољне су само Христове речи из Јеванђеља.
    Зар не каже Христос: “А ти кад се молиш, уђи у клет своју,
    и помоли се Оцу небеском тајно, а Он ће ти платит јавно.“ ?
    Зар се Христос није молио сам /тајно/ на Гори Мсалинској
    као и у Гетсиманском врту, пре хапшења, удаљивши се
    од ученика својих колико каменом да се добациш?
    И на крају, зашто не следити наше претке – Владику Николаја,
    Аву Јустина, Патријарха Павла, Оца Тадеја, и толике
    Оце пре њих, већ из, стварно необјашњивих разлога, бити
    упоран у игнорисању ТАЈНЕ МОЛИТВЕ у литургијском
    поретку?
    Једини разлог је, нажалост, глупост, сујета, умишљеност…?!
    Зар свештеник Оливер није рукоположен на литургији где
    се није наглас читала ТАЈНА МОЛИТВА?
    Када би се вернима објаснили разлози за ту упорност у
    гласном читању ТАЈНЕ молитве, можда би све ове
    недоумице биле отклоњене и сувишне.
    Али, званичног објашњења нема – а, зашто?

    11
    5

Оставите коментар